Još od davnih vremena, filozofi i religiozni mislioci koji su pripadali različitim kulturama, bavili su se pitanjima moralnih vrijednosti, pokušavajući da nađu odgovor na pitanje šta je dobro. Oni su opisivali vrline ljudskog karaktera i zagovarali da bi ih svi ljudi trebali steći. Stvorili su bogato nasljeđe koje je sadržavalo vjekovna iskustva i reflekcije. I pored očiglednih razlika u kulturi i pristupima, iako su radili u različitim vremenskim periodima i na različitim mjestima, filozofi su došli do zaprepašćujuće sličnih zaključaka vezanih za ljudsku prirodu. To nam pokazuje da sve što je vrijedno, uslovljeno i proističe iz zakona prirode i njihovog djelovanja na individualna ljudska bića i društvene zajednice.
Jednako je interesantno vidjeti kako je relativno malo rečeno o drugoj strani novčića: prirodi, uzrocima i porijeklu zla. Ove stvari su obično sakrivene iza generalizovanih zaključaka i zaogrnute velom tajni. Ovakvo stanje stvari se djelimično može pripisati društvenim uslovima i istorijskim okolnostima pod kojim su ovi mislioci radili: njihov rad je mogao biti djelimično diktiran ličnom sudbinom, ukorijenjenom tradicijom ili čak licemjerjem. Poslije svega, pravda i vrlina su suprotnost sili i perverziji: isto važi za istinoljubivost u odnosu na lažljivost, kao što je zdravlje u suprotnosti sa bolešću. Takođe je moguće da je ono što su oni rekli o pravoj prirodi zla kasnije sakriveno pod uticajem istih tih sila koje su oni namjeravali razotkriti.
Karakter i porijeklo zla su tako ostali sakriveni u tajnim sjenkama i ostavljeni literaturi da se bavi njima jednim jako izražajnim jezikom. Ali, ma koliko taj jezik literature bio izražajan, on nikad ne doseže istinske korijene te pojave. Uvijek ostaje određeni saznajni prostor kao neka neistražena prašuma moralnih pitanja koja se opire razumijevanju i filozofskim generalizacijama.
Filozofi današnjeg vremena razvijajući meta-etiku pokušavaju da se proguraju kroz elastični prostor koji vodi ka analizi jezika etike, doprinoseći kamenčiće za sklapanje jednog mozaika koji će pomoći u eliminisanju nesavršenosti i navika prirodnog konceptualnog jezika.
Istraživanje ovih uvijek misterioznih fenomena je jako privlačno za naučnika.
Istovremeno, aktivni praktičari u društvenom životu i obični ljudi koji traže svoj put su ograničeni svojim povjerenjem u određene autoritete. Vječita iskušenja kao što je nipodaštavanje nedovoljno dokazanih moralnih vrijednosti ili nekritičko prihvatanje naivnog čovjekovog poštovanja prema njima, nemaju adekvatnu protivtežu u racionalnom razumijevanju realnosti.
Kada bi se doktori ponašali kao etičari tj. kada bi oni fenomene relativno ne-estetskih bolesti odlagali u sjenku svog ličnog iskustva zato što su prvenstveno zainteresovani za proučavanje pitanja fizičke i mentalne higijene, ne bi bilo ni današnje moderne medicine. Čak bi i korijeni nauke o zdravlju bili sakriveni u sličnim sjenkama. Uprkos činjenici da je od samih početaka teorija higijene povezana sa medicinom, doktori su bili u pravu kad su proučavali bolest iznad svega. Oni su rizikovali sopstveno zdravlje i žrtvovali se da bi otkrili uzroke, biološke osobine bolesti i da bi, nakon toga, razumjeli dinamiku toka bolesti. Razumijevanje prirode bolesti i načina njenog razvijanja omogućava iznalaženje određenih metoda za njeno liječenje.
***
Kad su proučavali sposobnost organizma da se brani od bolesti, naučnici su pronašli vakcine, koje omogućavaju organizmu da postane otporan na neku bolest bez potrebe da prođe kroz nju, u njenoj potpunoj manifestaciji. Zahvaljujući tome, medicina pobjeđuje i preventira fenomene koji se po svom opsegu i aktivnosti, takođe mogu smatrati jednom vrstom zla.
Tako se pojavljuje pitanje: zar ne bi neki sličan modus operandi mogao biti korišten za proučavanje uzroka i geneze nekih drugih vrsta zla koja šibaju ljudske individue, porodice i društva, uprkos činjenici što se to može činiti mnogo uvredljivijim za naša moralna osjećanja, nego što je slučaj s bolestima? Iskustvo je podučilo pisca ove knjige da je zlo po svojoj prirodi slično bolesti, mada je ono možda kompleksnije i nedokučivije za naš razum. Njegova geneza otkriva mnoge faktore, patološke, pogotovo psihopatloške, po svom karakteru, čiju su suštinu medicina i psihologija već proučavale, a čije razumijevanje zahtijeva dalja istraživanja na tim područjima.
Paralelno jednom tradicionalnom pristupu, problemi koji se obično smatraju moralnim, takođe se mogu tretirati na bazi podataka dobijenih od strane biologije, medicine i psihologije, jer su faktori te vrste istovremeno svuda prisutni kao jedna cjelina.
Iskustvo nas uči da razumijevanje suštine i postanka zla generalno proističe uz pomoć korištenja podataka iz tih područja. Sama filozofska reflekcija nije dovoljna. Filozofska misao možda jeste začela sve naučne discipline, ali te druge naučne discipline nisu sazrele sve dok nisu postale nezavisne, na bazi detaljnih podataka i veza s drugim disciplinama koje su takođe obezbjeđivale takve podatke. Ohrabren često "slučajnim" otkrićima tih prirodnih aspekata zla, pisac je imitirao medicinsku metodologiju; kao klinički psiholog i medicinski saradnik, on je ionako imao jednu takvu tendenciju. Kao što je to slučaj s doktorima i bolestima, on je preuzeo rizik bliskog kontakta sa zlom i pretrpjeo je određene posljedice. Njegov cilj je bio da osigura mogućnosti za razumijevanje prirode zla, njegovih etioloških faktora, kao i da prati njegovu patodinamiku. Najnovija zbivanja u biologiji, medicini i psihologiji otvorila su toliko mnogo avenija, tako da se gorenavedeni pristup ispostavio ne samo kao jedini moguć, nego i kao izvanredno plodan. Lično iskustvo i rafinirane metode kliničke psihologije dozoljavali su donošenje sve ispravnijih zaključaka. Tu je bio i jedan veliki problem: nedovoljno podataka, pogotovo iz područja nauke o psihopatijama. Taj problem je morao biti savladan na temelju mojih ličnih istraživanja. Taj nedostatak je bio izazvan usljed zapostavljanja tog područja, teoretskih poteškoća s kojima su se naučnici susretali, kao i nepopularne prirode tih problema. Ovaj rad uopšte, a ovo poglavlje pogotovo, sadrži i upute na one dijelove istraživačkog rada koji su bili spriječeni da se objave, kao i one koje pisac nije želio da objavi iz razloga lične bezbjednosti. Na žalost, sada je dosta toga izgubljeno a starost mi ne dozovoljava da pokušam to da povratim. Nadam se da će moji opisi, opservacije i iskustvo, koje sam ovdje kondenzirao iz moje memorije, obezbijediti platformu za jedan novi napor da se dođe do podataka koji su potrebni da se ponovo potvrdi ono što je onda potvrđeno. I pored toga, na osnovu mog ličnog rada kao i rada drugih u tim prošlim tragičnim vremenima, uzdigla se jedna nova disciplina koja je postala naš svjetionik; dva grčka monaha, filologa, nazvali su je – "PONEROLOGIJA," na osnovu grčke riječi:
poneros = zlo. Tako je proces geneze zla, u skladu s tim, nazvan "ponerogeneza." Nadam se da će ovi skromni početci izrasti u nešto što će nam omogućiti da savladamo zlo uz pomoć razumijevanja njegove prirode, uzroka i razvoja.
~~~
Između 5000 psihotičnih, neurotičnih, i zdravih pacijenata, autor knjige je izabrao 384 odrasle osobe koje su se ponašale na način na koji su ozbiljno povređivali druge. Oni su dolazili iz svih krugova poljskog društva, mada većinom iz velikih industrijskih centara koji su se odlikovali lošim radnim uslovima i znatnim zagađenjem zraka. Predstavljali su raznovrsna moralna, drusštvena i politička stanovišta. Oko 30 njih je bilo osuđivano, a kazne su često bile previše stroge. Nakon što su bili oslobodđeni iz zatvora, ti ljudi su ponovo pokušavali da se prilagode društvenom životu što im je davalo tendenciju da budu iskreni prema meni – psihologu.
Drugi su izbjegli kaznjavanje; a neki su povređivali svoje drugare na načine koji nisu kažnjivi u pravnoj praksi. Neki su bili zaštićeni političkim sistemom koji je sam po sebi bio jedan ponerogenični derivat. Pisac ove knjige je imao i tu prednost da razgovara s osobama čije su neuroze bile izazvane usljed nepravdi koje su one doživljavale.
Svi gore pomenuti ljudi su bili podvrgnuti jednoj detaljnoj anamnezi (istraživanje istorije bolesti, prim. prev.) kako bi se utvrdile njihove cjelokupne mentalne sposobnosti, a odatle i postojanje mogućih oštećenja moždanog tkiva, kao i određivanje njihovih međusobnih veza.
[Moje procedure su bile slične onima koje su se koristile u Velikoj Britaniji, za razliku od američkih verzija. Uz to sam koristio i dva testa: jedan je bio stari britanski test sposobnosti koji je bio prilagođen za kliničke svrhe. Drugog sam ja sam usavršio. Na žalost, kad su me protjerali iz Poljske, bilo je nemoguće da prenesem bilo koje od mnogih rezultata drugim psiholozima, zato što su mi bili oduzeti svi moji naučni radovi, zajedno sa skoro svom ostalom imovinom.]
Druge metode su takođe bile korištene u skladu s pacijentovim stvarnim potrebama kako bi se sklopila jedna dovoljno ispravna slika njegovog psihičkog stanja. U većini tih slučajeva autoru su bili dostupni rezultati medicinskih pregleda i laboratorijskih testova koji su bili napravljeni u medicinskim ustanovama.
Psiholog može skupiti mnogo vrijednih opservacija kao što su ove koje su korištene u ovom radu, kad je on sam podvrgnut zlostavljanju, ukoliko njegov kognitivni interes nadvlada njegove prirodne ljudske emotivne reakcije. Ukoliko ne, on onda mora koristiti svoje profesionalne vještine kako bi prvo sebe spasio. Autoru nikada nije nedostajalo takvih prilika jer je njegova nesretna zemlja obilovala primjerima ljudske nepravde kojoj je on sam bio podvrgavan u mnogo navrata.
Analiza njihovih ličnosti i geneze njihovog ponašanja otkrila je da samo 14 do 16 posto onih koji povređuju druge nije pokazivalo nikakve psihopatološke faktore koji bi mogli uticati na njihovo ponašanje. U vezi s ovom statistikom moramo naglasiti da ovo psihologovo neutvrđivanje tih faktora, ne dokazuje i da oni nisu postojali. Kod značajnog dijela ove grupe slučajeva, nedostatak dokaza bio je donekle rezultat nedostatka mogućnosti za detaljnije ispitivanje pacijenata, nedostatnosti metoda za testiranje, kao i nedostatka potrebne vještine kod istražitelja. Tako se prirodna realnost činila u principu drugačijom od svakodnevnih stanovišta, koje tumače zlo na jedan moralizirajući način, kao i od pravne prakse, koja samo u jednom malom broju slučajeva dosuđuje smanjenje kazne na bazi uzimanja u obzir patoloških karakteristika nekog kriminalca.
Mi često možemo rezonovati na bazi ekskluzivnih hipoteza, npr. zamišljati šta bi se dogodilo da porijeklo nekog posebnog pogrešnog ponašanja nije imalo neku patološku komponentu. Onda obično dođemo do zaključka da se taj akt ne bi dogodio ili zbog toga što je patološki faktor spriječio njegovu pojavu ili je on postao glavna komponenta u njegovom nastanku. Ta hipoteza tako, sama po sebi, sugeriše da su takvi faktori obično aktivni u genezi zla. Ubjeđenje da patološki faktori generalno učestvuju u ponerogeničnim procesima čini se još vjerovatnijim ako takođe uzmemo u obzir i ubjeđenje mnogih učenjaka na polju etike, da zlo u ovom svijetu predstavlja jednu vrstu mreže ili kontinuuma uzajamnog kondicioniranja.
Unutar te ispreletene strukture, jedna vrsta zla hrani i otvara vrata drugima, bez obzira na individualne ili doktrinarne motivacije. To ne poštuje granice individualnih slučajeva, društvenih grupa ili nacija. Kako su patološki faktori prisutni unutar sinteze većine slučajeva zla, oni su takođe prisutni i u toj neprekidnoj sredini ili kontiniumu.
Dalja razmatranja tako dobivenih opservacija uzimala su u obzir samo jedan dio gorenavedenih raznolikih slučajeva, pogotovo one koji nisu proizvodili sumnju sudarajući se sa prirodnim moralnim stanovištima, i one koji nisu pokazivali praktične teškoće za dalje analize (kao nemanje daljeg kontakta sa pacijentom).
Statistički pristup je obezbjedio samo generalne norme. Intuitivna penetracija svakog individualnog problema i slična sinteza cjeline, ispostavila se kao najproduktivnija metoda na tom području. Uloga patoloških faktora u procesu porijekla zla može biti odigrana od strane bilo kojeg poznatog ili još uvijek nedovoljno istraženog psihopatološkog fenomena, kao i od strane nekih patoloških elemenata koje medicinska praksa ne svrstava pod psihopatologiju. Međutim, njihova aktivnost u ponerogeničnom procesu je zavisna od karakteristika koje su drugačije od očiglednosti i inteziteta stanja. Upravo suprotno, najveća ponerogenična aktivnost se postiže patološkim faktorima jednog inteziteta koji generalno dozvoljava njihovo otkrivanje uz pomoć kliničkih metoda, iako oni još uvijek nisu smatrani patološkim po mišljenju društvene okoline. Takav jedan faktor može prikriveno ograničiti sposobnost njegovog nosioca za kontrolu ponašanja, ili uticati na druge osobe, traumatizirajući njihove psihe, fascinirajući ih, navodeći njihove ličnosti da se nepravilno razvijaju, ili izazivajući osvetničke emocije ili žudnju za kažnjavanjem.
Jedno moralističko tumačenje takvih agenata i njihove zaostavštine djeluje protiv sposobnosti čovječanstva da vidi uzroke zla i da se koristi zdravim razumom u borbi protiv njega. To je razlog zašto identifikacija takvih patoloških faktora i otkrivanje njihovih aktivnosti često može ugušiti ponerološke djelatnosti. U procesu postanka zla, patološki faktori mogu djelovati iz unutrašnjosti jedne individue koja je počinila štetno djelo; takva aktivnost se relativno lako može utvrditi od strane javnog mnenja ili pravosuđa. Mnogo rjeđe se obraća pažnja na to kako vanjski uticaji koje emituju njihovi nosioci, djeluju na individue ili grupe. Takvi uticaji, međutim, igraju značajnu ulogu u sveopštoj genezi zla. Da bi ti uticaji bili aktivni, patološke karakteristike koje su u pitanju, moraju biti interpretirane na moralistički način, tj. drugačije od njihove istinske prirode. Postoje mnoge mogućnosti za takve aktivnosti. Hajde da, u ovom momentu, naznačimo one koje su najštetnije.
Svaki čovjek u svom životnom vijeku a posebno za vrijeme djetinjstva, asimilira psihološki materijal od drugih kroz mentalnu rezonanciju, identifikaciju, imitaciju i druge komunikativne načine, transformirajući ih za izgradnju svoje vlastite ličnosti i pogleda na svijet. Ako je takav materijal kontaminiran patološkim faktorima i deformitetima, razvoj ličnosti će takođe biti deformisan. Proizvod toga će biti jedna osoba koja nije stanju pravilno da razumije ni sebe ni druge, normalne ljudske odnose i moral; ona će se razviti u jednu ličnost koja će činiti zla djela uz veoma slab osjećaj da griješi. Da li je ona stvarno kriva?
Čovjekova vijekovima stara moralna slabost i nedostatna inteligencija, ispravno rezonovanje i znanje u kombinaciji sa aktivnostima razovrsnih patoloških faktora, stvaraju jednu kompleksnu mrežu uzročnosti koja često sadrži i povratnu spregu ili zatvorene uzročne strukture. Praktično govoreći, uzrok i posljedica su često široko razdvojeni u vremenu, što otežava praćenje njihovih veza. Ukoliko je obim naših opservacija dovoljno širok, onda ponerogenični procesi podsjećaju na kompleksne hemijske sinteze, gdje modifikovanje jednog jedinog faktora uzrokuje promjene u cijelom procesu. Botaničarima je poznat zakon minimuma, gdje je rast biljke ograničen količinom onog sastojka koji je deficitaran u zemlji. Slično tome, eliminacija (ili bar, ograničavanje) aktivnosti jednog od gorepomenutih faktora, ili nedostataka, može prouzrokovati odgovarajuću redukciju u cjelom procesu geneze zla.
Moralisti nas već vijekovima savjetuju da razvijamo etiku i ljudske vrijednosti; oni se nalaze u potrazi za ispravnim intelektualnim kriterijumima. Oni takođe poštuju ispravnost rezonovanja, čiji se značaj na tom području ne može dovoditi u pitanje. Međutim, uprkos svim njihovim naporima, oni nisu bili u stanju da nadvladaju mnoge vrste zla koje vijekovima muče čovječanstvo i koje se u današnjim vremenima povećavaju do nezamislivih proporcija.
Ponerolog ni u kom slučaju ne želi da umanji ulogu moralnih vrijednosti i znanja na tom području; on bi radije da podupre to sa jednim, zasada potcjenjenim naučnim znajem, da bi se zaokružila cijela slika, kako bi se sve to bolje prilagodilo realnosti, te se tako omogućila i jedna efikasija akcija na moralnom, psihološkom, društvenom i političkom planu. Ta nova disciplina je tako primarno zainteresovana za ulogu patoloških faktora u porijeklu zla, pogotovo zato što bi jedna svjesna kontrola i nadzor nad njima, na naučnom, socijalnom i individualnom nivou, mogli efikasno da uguše ili razoružaju te procese.
Nešto što je stoljećima bilo nemoguće, sada je postalo izvodljivo u praksi. Metodološka oplemenjenja zavise od daljeg napretka u prikupljanju detaljnih podataka i ubjeđenja u korisnost takvog ponašanja. Na primjer, u toku psihoterapije mi možemo informisati jednog pacijenta da u genezi njegove ličnosti i ponašanja nalazimo rezultate uticaja druge osobe, koja pokazuje psihopatološke karakteristike.
Takva jedna naša intervencija će biti bolna za pacijenta što će tražiti od nas da postupamo taktično i znalački. Međutim, kao rezultat te interakcije, pacijent će razviti jednu vrstu samo-analize koja će ga osloboditi od posljedica tih uticaja i omogućiti mu da napravi određenu kritičku distancu kad ima posla s faktorima koji su slične prirode. Rehabilitacija će zavisti od poboljšanja njegove sposobnosti za razumijevanje sebe i drugih. Zahvaljujući tome, on će biti u stanju da savladava svoje unutrašnje i intepersonalne poteškoće mnogo lakše i da izbjegava one greške koje mogu povrijediti njega, kao i one u njegovoj neposrednoj okolini.
Patološki faktori
Sada ćemo pokušati da napravimo jedan koncizan opis nekih primjera onih patoloških faktora koji su se pokazali kao najaktivniji u ponerogeničnim procesima. Umjesto nekih zamornih statističkih tablica, ovi primjeri su izabrani na osnovu autorovog vlastitog iskustva, te se tako mogu razlikovati od procjena nekih drugih specijalista. Mnogo toga zavisi od specifične situacije. Jedan manji dio statističkih podataka u vezi ovih fenomena posuđen je iz drugih naučnih izvora, a u nekim slučajevima se radi o približnim procjenama dobijenim u uslovima koji nisu dozvoljavali razvoj jednog cjelovitijeg naučnog fronta. Opet, molim čitaoca da uzme u obzir uslove pod kojima je autor radio, kao i mjesto i vrijeme.
Neke istorijske ličnosti će takođe biti pomenute a tu se radi o ljudima čije su patološke karakteristike doprinjele procesu geneze zla u jednom širem društvenom obimu, utiskujući svoj žig na sudbinu nacija. Ustanovljavanje dijagnoze ljudima čije su psihičke anomalije i bolesti umrle zajedno s njima, nije lagan zadatak. Rezultati takvih kliničkih analiza su podložni diskusiji, čak i od strane ljudi koji nemaju dovoljno znanja i iskustva na tom području, samo zato što prepoznavanje takvog jednog stanja svijesti ne odgovara njihovom istorijskom ili literarnom načinu razmišljanja. S obzirom da se to mahom čini na osnovu zaostavštine prirodnog i često moralizirajućeg jezika, ja mogu jedino da naglasim da sam uvijek zasnivao moje nalaze na uporedbi podataka stečenih uz pomoć mnogobrojnih opservacija koje su sprovođene prilikom proučavanja mnogih sličnih pacijenata uz pomoć objektivnih metoda iz savremene kliničke psihologije. Tako sam ovdje zauzeo jedan kritički prilaz, koliko je god to bilo moguće. Pored toga, mišljenja specijalista koji su do svojih rezultata došli na sličan način, takođe će biti od velike vrijednosti.
Stečene devijacije
Sposobnosti moždanog tkiva za regeneraciju su vrlo ograničene; ukoliko je oštećeno i promena se kasnije izleči, započinje proces rehabilitacije, tokom koga susedno zdravo tkivo preuzima funkciju oštećenog dela. Ova zamena nikada nije savršena; tako se neki nedostaci u pogledu sposobnosti i adekvatnosti psiholoških procesa mogu otkriti odgovarajućim testovima čak i u slučaju veoma malih oštećenja. Specijalisti su svesni različitih uzroka začetka ovog oštećenja, uključujući traumu i infekcije. Ovde treba ukazati da psihološke posledice ovakvih promena, kao što možemo uočiti mnogo godina kasnije, u mnogo većoj meri zavise od mesta oštećenja, da li na površini ili unutar moždane mase, nego od uzroka koji ih je izazvao. Svojstva tih posledica takođe zavise od toga, kada su se one javile u životu osobe. Oštećenja, koja su se javila prenatalno ili u ranom detinjstvu, imaju mnogo aktivnije delovanje s obzirom na patološke efekte u ponerogeničnim procesima nego ona koja su nastala kasnije.
U društvima sa razvijenom medicinskom negom nalazimo kod dece u nižim razredima osnovne škole (ukoliko testovi mogu da se sprovedu) 5 – 7 procenata one koja su pretrpela oštećenje moždanog tkiva, što je uzrokovalo izvesne teškoće u obrazovanju ili ponašanju. Ovaj procenat se povećava sa uzrastom. Moderna medicinska nega je doprinela kvantitativnom smanjenju takvih fenomena, ali u relativno necivilizovanim zemljama i ranije tokom istorije indikacije oštećenja, uzrokovanih ovakvim promenama jesu i bile su mnogo učestalije.
Epilepsija i njene mnoge varijacije predstavljaju najstariju poznatu posledicu ovakve ozlede; uočena je kod relativno malog broja ljudi koji pate od ovog oštećenja. Istraživači ove materije su manje ili više saglasni u uverenju da su Julije Cezar i kasnije Napoleon Bonaparta imali epileptične napade. To su verovatno bili primeri vegetativne epilepsije, uzrokovane ozledom duboko u mozgu, blizu vegetativnih centara. Ova vrsta ne uzrokuje kasniju slaboumnost. Opseg u kome su ta skrivena oboljenja imala negativan uticaj na njihove karaktere i donošenje odluka od istorijske važnosti, ili igrala ponerogeničnu ulogu, bi moglo da bude predmet posebne studije i evaluacija od velike koristi. Međutim, u najvećem broju slučajeva epilepsija je vidljiva bolest što ograničava njenu ulogu u ponerogeničnom procesu.
Kod mnogo većeg broja obolelih od oštećenja moždanog tkiva negativna deformacija njihovih karaktera raste tokom vremena. Ono daje raznoliku mentalnu sliku, u zavisnosti od svojstava i lokaliteta tih promena, vremena njihovog nastanka i životnih uslova pojedinca posle njihove pojave. Nazvaćemo ovaj poremećaje karaktera karakteropatije. Neke karakteropatije igraju istaknutu ulogu u procesima geneze zla. Ovde ćemo dati karakteristike onih najaktivnijih.
Karakteropatije pokazuju izvestan sličan kvalitet, ukoliko klinička slika nije zamagljena istovremenim postojanjem drugih mentalnih anomalija (uglavnom nasleđenih), koje se nekad javlja u praksi. To pogotovo postaje evidentno pri instinktivnim i afektivnim odgovorima, koji su prirodni iako često nedovoljno kontrolisani. Iskustvo ljudi sa ovakvim anomalijama se uvećava unutar sveta normalnih ljudi, kome pripadaju po svojoj prirodi. Na taj način njihov različit način mišljenja, njihova emocionalna nasilnost i njihov egoizam relativno lako nalaze put do umova drugih ljudi i oni se posmatraju unutar kategorija svakodnevnog sveta. Ovakvo ponašanje osobe sa ovim karakternim poremećajima traumatizuje umove i osećanja normalnih ljudi, progresivno smanjujući sposobnost normalne osobe da koristi zdrav razum. Uprkos svom otporu žrtve karakteropate usvajaju krute obrasce patološkog mišljenja i doživljavanja realnosti. Ako su žrtve mladi ljudi, rezultat je da se osoba razvija na neprirodan način koji vodi do njenog deformisanja. Karakteropate i njihove žrtve tako predstavljaju patološke faktore, koji svojom skrivenom aktivnošću lako prouzrokuju nove faze u večnoj genezi zla, otvarajući vrata aktiviranju drugih faktora koji odmah zatim preuzimaju glavnu ulogu.
Relativno dobro dokumentovan primer ovakvog uticaja karakteropatske ličnosti na makro-socijalnoj skali je poslednji nemački car, Vilhelm II. (Najstariji unuk kraljice Viktorije, Vilhelm, simbolizovao je svoju eru i skorojevićke aspekte nemačke imperije. Car je pretrpeo povredu prilikom rođenja, zbog koje mu je leva ruka bila paralizovana i neupotrebljiva. Tvrdilo se da se oporavio od ovog hendikepa, ali je napor da se to uradi ostavio traga i uprkos naporima njegovih roditelja da mu pruže liberalno obrazovanje, princ je bio okupiran verskim misticizmom, militarizmom, anti-semitizmom i glorofikacijom političke moći. Neki su tvrdili da je njegova ličnost ispoljavala simptome narcističkog poremećaja ličnosti. Bombastičan, sujetan, osetljiv i opsednut grandioznim idejama o božanskom pravu vladanja, njegova ličnost je nosila obeležja nove Nemačke: snažan, ali neuravnotežen, inteligentan ali uskogrud, egocentričan mada žudan pažnje. Prim.ured.) On je prilikom rođenja pretrpeo ozledu na mozgu. Tokom čitave njegove vladavine i posle nje, ovaj fizički i psihološki hendikep je bio skrivan od javnosti. Motoričke sposobnosti gornjeg levog dela tela su mu bile umanjene. Kao dečak imao je teškoće prilikom učenja gramatike, geometrije i crtanja što predstavlja tipično trojstvo teškoća u obrazovanju uzrokovano manjim moždanim oštećenjima. Razvio je ličnost sa infantilnim osobinama i nedovoljnom kontrolom nad svojim emocijama i donekle paranoidni način razmišljanja koji je lako potiskivao srž nekih važnih pitanja u proces izbegavanja problema.
Militarističke poze i generalska uniforma su kompenzovale osećaj inferiornosti i efektivno maskirale njegove nedostatke. U političkom smislu postaju uočljive njegova nedovoljan kontrola nad emocijama i faktor lične mržnje. Stari gvozdeni kancelar je morao da ode, taj umešni i nepopustljivi političar, koji je bio odan monarhiji i koji je podigao moć Pruske. Napokon, on je bio suviše dobro upućen u prinčeve nedostatke i radio je protiv njegovog krunisanja. Ista sudbina je zadesila i druge kritično orijentisane ljude, koji su bili zamenjeni ljudima slabijih intelektualnih sposobnosti i ponekad sa skrivenim patološkim devijacijama. Započela je negativna selekcija.
Budući da su obični ljudi skloni da se identifikuju sa carem, i preko njega sa sistemom vladavine, karakteropatski materijal koji je postojao u caru je rezultirao time da se mnogi Nemci progresivno gubili sposobosti da se služe zdravim razumom. Čitava generacija je odrasla sa psihološkim deformacijama u pogledu osećanja i razumevanja za moral, psihološke, socijalne i političke realnosti. Ekstremno je tipično da je u mnogim nemačkim porodicama, u kojima bi neki član pokazivao znake psiholoških devijacija, postajalo pitanje časti (čak uz pronalaženje izvinjenja za opako ponašanje) da se ta činjenica sakrije od javnosti, pa čak i od bliskih prijatelja i rođaka. Veliki delovi nemačkog društva su uneli u sebe taj patološki materijal, zajedno sa nerealističkim načinom razmišljanja, unutar kojih su slogani preuzeli ulogu argumenata a realni podaci izloženi podsvesnoj selekciji.
Ovo se događalo u vreme kada je talas histerije rastao širom Evrope, uključujući i tendenciju da se emocijama prepusti dominacija i da se u ljudsko ponašanje unese element glume. Koliko trezveno mišljenje može biti dovedeno u pitanje ponašanjem, obojenim ovakvim materijalom je bilo evidentno pogotovo kod žena. Ovo se progresivno proširilo kroz tri carstva i druge države kontinenta.
U kom stepenu je ovome doprineo Vilhelm II, zajedno sa još dva cara, čiji su umovi takođe bili nesposobni za bavljenje aktuelnim činjenicama istorije i upravljanja? U kojoj meri su oni sami tokom svoje vladavine bili podvrgnuti uticaju porasta histerije? To bi predstavljalo interesantnu temu za diskusiju među istoričarima i ponerolozima.
Međunarodne tenzije su rasle; na nadvojvodu Ferdinanda je izvršen atentat u Sarajevu. Na žalost, niti car, niti bilo ko od vladinih zvaničnika nije vladao sopstvenim razumom. Kasnijim događajima je dominirao Vilhelmov emocionalni pristup i stereotipni obrasci mišljenja i delovanja, nasleđeni iz prošlosti. Ratni planovi generala, koji su bili pripremljeni ranije i koji su u novim okolnostima izgubili svoju prikladnost, potisnuli su mnogo bolje vojne manevre. Čak i oni istoričari, koji dobro poznaju genezu i karakter pruske države, uključujući i potčinjenost pojedinaca autoritetu kralja ili cara, i njenu tradiciju krvavog ekspanzionizma, naslućuju da je ta situacija nosila u sebi dejstvo neke neshvatljive fatalnosti, koja izmiču analizama istorijske uzročnosti. (Zanimljivu sličnost pokazuje režim Džordža Buša i neokonzervatizma. On sledi gotovo tačku po tačku istoriju ovog cara u nemačkoj. Prim. ured.).
Mnogi ozbiljni ljudi nastavljaju da zabrinuto postavljaju isto pitanje: kako je Nemačka za vođu (Führer) mogla da izabere klovnovskog psihopatu koji je otvoreno govorio o vladavini nadčoveka? Pod njegovom vlašću Nemačka je pustila sa lanca drugi kriminalni i politički apsurdni rat. Tokom prve polovine tog rata visoko obučeni vojni oficiri su časno izvršavali nehumana naređenja, nezavisno od političke i vojne tačke gledišta, koja je izdavao čovek, čije je psihičko stanje odgovaralo rutinskim kriterijumima za prisilnu hospitalizaciju u psihijatrijskoj bolnici.
Svaki pokušaj da se događaji iz prve polovine našeg veka objasne kategorijama, opšte prihvaćenim u istorijskom pristupu, ostavlja nagrizajući osećaj neadekvatnosti. Samo ponerogenični pristup može kompenzovati taj nedostatak u našem razumevanju kao što to čini pravda kada je u pitanju uloga patoloških faktora u genezi zla na svakom socijalnom nivou.
Nemačka nacija, koja je generacijama bila hranjena patološki izmenjenim psihološkim materijalom, pala je u stanje kakvo srećemo kod pojedinaca, odgajanih od osoba koje su karakteropati i histerici. Psiholozi iz iskustva znaju koliko često takvi ljudi dopuštaju sebi da počine delo koje ozbiljno povređuje druge. Psihoterapeutu je potreban predani rad, veština i mudrost, da bi osposobio ovakve osobe da ponovo stekne svoje sposobnosti za razumevanje psiholoških problema sa prirodnijim realizmom i da primeni svoje zdrave, kritičke sposobnosti na sopstveno ponašanje.
Tokom Prvog svetskog rata Nemci su prouzrokovali i sami pretrpeli ogromnu štetu i bol; nisu osećali nikakvu stvarnu krivicu, niti su smatrali da su oni ti koji nisu bili u pravu. To ne iznenađuje jer je njihovo ponašanje bilo u skladu sa njihovim sistemom običaja, bez svesti o njegovim patološkim uzrocima. Potreba ovog patološkog stanja da bude zaogrnuta herojskom nošnjom, da bi se izbegla gorka dezintegracija, postaje isuviše uobičajena. Narasla je misteriozna žudnja, kao da je čitav organizam postao zavistan od neke droge. Javila se glad za još patološki modifikovanim psihološkim materijalom, fenomen koji je poznat psihoterapeutskoj praksi. Ta glad je mogla biti zadovoljena samo preko slične patološke ličnosti i sličnog sistema upravljanja. Karakteropatska ličnost je otvorila vrata vladavini psihopatske individue. Kasnije u našem razmatranju ćemo se vratiti tom redosledu patoloških ličnosti, onako kako se to u opštoj regularnosti javlja u ponerodeničnim procesima.
Ponerogenični pristup omogućava naše razumevanje osobe, koja je potpala pod delovanje karakteropatske ličnosti, kao i shvatanju makro-socijalnih fenomena koji su prouzrokovani delovanjem tih faktora. Na žalost, samo mali broj takvih osoba može koristiti adekvatnu psihoterapiju. Naciji koja ponosno brani svoj suverenitet se tako nešto ne može propisati bez ekstremne reakcije. Međutim, kao viziju budućnosti razmotrićemo rešenje ovog problema putem sticanja adekvatnog znanja.
===============
Paranoidni poremećaj ličnosti: Za paranoidno ponašanje je karakteristično da su ljudi sposobni za relativno ispravno razmišljanje dok god razgovor podrazumeva manje razlike u mišljenju. To se naglo prekida kada argumenti partnera počnu da podrivaju njihove precenjene ideje, razbijajući njihove tvrdokorne stereotipne obrasce mišljenja ili ih navodeći da prihvate zaključke koje su prethodno podsvesno odbili. Ovakav stimulans izliva na partnera bujicu pseudologičnih, paramoralističkih, često uvredljivih izraza koji uvek sadrže izvestan stepen sugestije.
Izrazi ove vrste izazivaju otpor kod kultivisanih i logičnih osoba, koje onda teže da izbegnu paranoidne tipove. Međutim, moć paranoika leži u tome da oni lako podjarmljuju manje kritične umove odnosno ljude sa drugim vrstama psiholoških nedostataka, koji su bili žrtve pojedinaca sa poremećajem ličnosti, i posebno mlade ljude.
Proletarijat može posmatrati tu moć da se drugi potčine kao način da se pobedi vladajuća klasa i tako može stati na stranu paranoidnih osoba. Međutim, to nije prirodna reakcija među običnim ljudima, gde se percepcija psihološkog realiteta ne javlja manje često nego među intelektualcima.
U sumi, sklonost da se prihvati paranoidna argumentacija je obrnuto proporcionalna nivou civilizovanosti date zajednice, ali nikada ne doseže većinu. Međutim, paranoidni pojedinci postaju svesni svoje moći da izvrše potčinjavajući uticaj putem stečenog iskustva i pokušaja da ga iskoriste u patološki egoističnom maniru.
Danas znamo da je mehanizam paraniodnih fenomena dvostruk; jedan je prouzrokovan oštećenjem moždanog tkiva, drugi je funkcionalan ili bihejvioralistički. U okviru gorepomenutog procesa rehabilitacije neka ozleda moždanog tkiva uzrokuje slabljenje preciznosti mišljenja, i kao posledicu slabljenje strukture ličnosti. Najtipičniji su slučajevi napada patoloških faktora na međumozak (diencephalon) [Zadnji deo prednjeg mozga; povezuje moždane hemisfere sa srednjim mozgom (mesencephalon); deo mozga koji uključuje epitalamus, talamus i hipotalamus (Prim. ured.)], rezultirajući trajnim opadanjem njegovih tonalnih sposobnosti i slično tonusom inhibicija u moždanoj kori. Posebno tokom besanih noći nekontrolisane misli podstiču paranoidno promenjen pogled na ljudsku realnost, kao i ideje koje mogu biti ili dečije naivne ili nasilno ravolucionarne. Nazovimo ovu vrstu paranoidna karakteropatija.
Kod osoba, kod kojih ne postoji ozleda moždanog tkiva, ovi fenomeni se najčešće javljaju kao posledica odgoja od strane ljudi se paranoidnom karakteropatijom, paralelno sa psihološkim terorom u njihovom detinjstvu. Takav psihološki materijal se asimiluje, kreirajući rigidne stereotipe neprirodnog doživljavanja realnosti. Ovo otežava prirodni razvoj mišljenja i pogleda na svet, a prisilno blokirani sadržaji se transformišu u stalne, funkcionalne, sabirne centre.
Ivan Pavlov je obuhvatio sve vrste paranoidnih stanja na način sličan ovom funkcionalnom modelu, a da nije bio svestan ovog bazičnog i primarnog uzroka. Sa druge strane, on je dao živ opis paranoidnih karaktera i goreopisane lakoće kojom se paranoidni pojedinci odjednom otržu činjeničnoj disciplini i adekvatnim procesima mišljenja. Oni čitaoci njegovog dela, koji dovoljno poznaju uslove u Sovjetskom Savezu, uočavaju ipak drugačije istorijsko značenje ove male knjige. Njena namera postaje očigledna. Autor je svoje delo namenio, bez i reči posvete, najvažnijem modelu paranoidne ličnosti: revolucionarnom vođi Lenjinu, koga je autor dobro poznavao. Kao dobar psiholog, Pavlov je mogao da pretpostavi da neće biti predmet osvete, budući da će paranoidni um blokirati egocentrične asocijacije. Tako je bilo moguće da umre prirodnom smrću.
Lenjin treba da bude ubrojan u prvu i najkarakterističniju vrstu paranoidne ličnosti, što je najverovatnije izazvano oštećenjem međumozga (diencephalon). Vasilije Grosman ga opisuje na sledeći način [Vasilije Grosman je bio sovjetski građanin, ukrajinski Jevrejin, rođen 1905. Komunista, postao je ratni dopisnik i radio za vojne novine „Crvena zvezda" – posao koji ga je odveo na front kod Staljingrada i konačno do Berlina. Bio je među prvima koji je video posledice logora smrti i objavio je prvi izveštaj uopšte, na bilo kom jeziku, o jednom logoru smrti – Treblinki. Posle rata se činilo da je izgubio veru. Napisao je izvanrednu novelu „Život i sudba" 1950. i - tokom otopljavanja za vreme Hruščova, kada je Aleksandru Solženjicinu bilo dopušteno da objavi „Jedan dan u životu Ivana Denisovića" – predao ga je 1960. jednom književnom časopisu. Ali Solženjicin je bio jedna stvar, Grosman druga: rukopis mu je bio konfiskovan, kao i kopija i indigo papir koji je koristio na pisaćoj mašini. Suslov, član Politbiroa, zadužen za ideologiju je izvestio kako je rekao da ne može biti objavljen do 2000. Međutim, Vladimir Vojinović ga je na mikro-filmu prokrijumčario na Zapad i on je objavljen prvo u Francuskoj 1980. zatim u Engleskoj 1985.
Zašto 200 godina zabrane? Jer „Život i sudba" predstavlja čak i tada, u „liberalnom" okruženju nezamislivi zločin, dokazujući istovetnost u moralnom pogledu između komunizma i fašizma. (Prim.ured.)]:
Lenjin je uvek bio pun takta, blag i ljubazan, ali ga je istovremeno karakterisao oštar, nepopustljiv i brutalan stav prema političkim protivnicima.
Simptom: Astenzija, Fiksacija i stereotipi
Nikada nije dopuštao ni najmanju mogućnost da bi oni i minimalno mogli biti u pravu, niti da bi on sam i minimalno mogao grešiti. - Patološki egoizam
Često je nazivao svoje oponente piljarima, lakejima, slugama, ćiftama, agentima ili podmitljivim Judom, koji se može kupiti za trideset zlatnika. - Paramoralizam
Nije pokušavao da uveri svoje oponente tokom diskusije. Nije razgovarao s njima, već s onima koji su prisustvovali diskusiji, da bi se narugao i kompromitovao svoje suparnike. - Opčiniteljstvo i svest o njegovom dejstvu
Nekada su takvi svedoci bili samo nekoliko ljudi, nekada hiljade delegata kongresa, nekada gomile čitalaca dnevnih novina. - Nedostatak samokritike
===============
Frontalna karakteropatija: Frontalni deo cerebralnog korteksa (10A i B acc. do Brodmanovog odeljka) praktično ne postoji ni kod jedne vrste osim čoveka; njega čini filogenetski najmlađe nervno tkivo. Njegova cito-arhitektura je slična mnogo starijoj vizualnoj projekciji oblasti na suprotnom polu mozga. To sugeriše izvesnu sličnost u pogledu funkcije. Autor je pronašao relativno lak način da testira tu psihološku funkciju, koja nam omogućava da ovladamo izvesnim brojem imaginarnih elemenata u našem polju svesti i izložimo ih unutrašnjoj kontemplaciji. Kapacitet za unutrašnju projekciju veoma varira od osobe do osobe, manifestujući statističku korelaciju sa anatomskim varijetetom u anatomskom opsegu tih oblasti. Korelacija između ovog kapaciteta i opšte inteligencije je mnogo manja. Kako su istraživači (Luria) opisali, funkcije ove oblasti, ubrzanje i koordinacija misaonog procesa izgleda da je rezultat ove bazične funkcije.
Oštećenje ove oblasti se javlja relativno često: ili tokom porođaja ili kratko posle njega, posebno kod nedonoščadi, ili kasnije u životu kao posledica različitih uzroka. Broj ovakvih prenatalnih oštećenja moždanog tkiva je značajno redukovan zahvaljujući poboljšanoj medicinskoj nezi trudnica i novorođenčadi. Spektakularna ponerogenična uloga, koja je rezultat poremećaja ličnosti, izazvanog ovim, se tako donekle može posmatrati kao karakteristična za ranije generacije i primitivne kulture.
Oštećenje moždane kore selektivno umanjuje gore pomenutu funkciju, ne oštećujući memoriju, asocijativnu sposobnost, ili posebno osećaje bazirane na instinktima, kao što je, na primer, sposobnost da sa oseti psihološka situacija. Opšta inteligencija pojedinca tako nije umanjena u velikoj meri. Deca sa ovakvim oštećenjem su gotovo normalni učenici; teškoće se javljaju iznenada na višim stepenima obrazovanja i odnose se u principu na one delove nastavnog programa koji predstavljaju opterećenje za ovu funkciju.
Patološki karakter ovakvih ljudi, koji sadrži komponente histerije, se razvija tokom godina. Neoštećene psihološke funkcije se preterano razvijaju da bi obezbedile kompenzaciju, što znači da instinktivne i afektivne reakcije imaju prednost. Relativno vitalni ljudi izazivaju sreću, postaju ratoborni i brutalni, kako na rečima tako i na delima.
Osobe sa prirodnim darom da osete psihološku situaciju su sklone da iskoriste taj prirodni dar na egoističan i nemilosrdan način. U procesu mišljenja se kod ovakvih ljudi razvija prečica, koja zaobilazi hendikepiranu funkciju, vodeći direktno od asocijacija do reči, dela i odluka, koje ne podležu nikakvom odlaganju. Ovakvi ljudi interpretiraju svoju sposobnost da osete situaciju i brzo donesu polovične, pojednostavljene odluke kao znak svoje superiornosti nad običnim ljudima, koji duže vreme moraju da razmišljaju, uz sumnju u sebe i konflikt motiva. Sudbina ovakvih stvorenja ne zaslužuje da se o njoj duže razmišlja.
Ovakvi „staljinistički karakteri" traumatizuju i delotvorno opčinjuju druge i njihov uticaj nalazi izuzetno lake načine da zaobiđe kontrolu zdravog razuma. Veliki broj ljudi je sklon da ovakvim ljudima pripiše specijalne moći, podležući na taj način njihovoj egoističnoj veri. Ukoliko roditelj manifestuje ovakav defekt, nebitni koliko minimalan, sva deca u porodici će pokazivati anomalije u razvoju ličnosti.
Autor je radio sa generacijom starijih, obrazovanih ljudi, kod koji je izvor ovog uticaja bila najstarija sestra, koja je patila od prenatalnog oštećenja frontalnog centra. Od ranog detinjstva, četiri mlađa brata su bila izložena ovom izmenjenom psihološkom materijalu i asimilovala su ga, uključujući sestrinu rastuću komponentu histerije. Ovi deformiteti ličnosti i pogleda na svet su se zadržali do njihovih šezdesetih, kao i histerične crte, prouzrokovane time, čiji se intenzitet smanjio u odnosu na veliku razliku u godinama.
Podsvesna selekcija podataka je onemogućavala ovim ljudima da prihvate bilo kakav kritički komentar u pogledu sestrinog karaktera; svaki takav komentar se smatrao napadom na čast porodice.
Braća su kao realno prihvatala sestrino patološko obmanjivanje i žalila se na njenog „zlog" muža (koji je u stvari bio valjana osoba) i njenog sina, u kome je ona našla žrtvenog jarca za svoje nedostatke. Postali su deo sveta osvetničkih emocija, posmatrajući svoju sestru kao potpuno normalnu osobu, koju su bili spremni da brane od bilo kakve sugestije na njenu abnormalnost krajnje neukusnim metodama, ukoliko je to potrebno. Smatrali su da su normalne žene otužne i naivne, da ne služe ničemu osim kao seksualni plen. Nijedan od braće nije stvorio zdravu porodicu, niti razvio makar prosečnu životnu mudrost.
Razvoj ličnosti kod ovih ljudi je uključivao mnogo drugih faktora, uslovljenih vremenom i mestom u kome su odgajani: smena stoleća, sa patriotskim ocem Poljakom i majkom Nemicom, koja se pokorila tadašnjim običajima i formalno prihvatila nacionalnost svog muža, ali je ostala pristalica militarizma i priklonila se opštem prihvatanju sve jače histerije koja je prekrivala Evropu tog vremena. To je bila Evropa tri cara: sjaj tri ličnosti ograničene inteligencije, od kojih su dve pokazivale patološke crte. Koncept „časti" je slavio pobedu. Dugotrajno gledanje u nekoga je bio dovoljan povod za dvoboj. Ta braća su tako rasla kao nasilne megdandžije, prekrivene ožiljcima od konjičkih sablji; međutim, rane, koje su zadavali svojim protivnicima, bile su mnogo češće i gore.
Kada ljudi humanističkog obrazovanja razmisle o ličnostima iz ove porodice, dolaze do zaključka, da bi uzroke za njihovo formiranje trebalo tražiti u tadašnjem vremenu i običajima. Međutim, da sestra nije patila od oštećenja mozga i da nije postojao patološki faktor (isključiva hipoteza), njihove ličnosti bi se razvile mnogo prirodnije čak i tokom tog vremena. Oni bi postali mnogo kritičniji i mnogo prijemčiviji za vrednosti zdravog razmišljanja i humanističkih sadržaja. Zasnovali bi bolje porodice i prihvatali mnogo razboritiji savet od mnogo mudrije izabranih žena. I zlo, koje su suviše liberalno sejali tokom svog života, ili uopšte ne bi postojalo, ili bi bilo redukovano na stepen, uslovljen mnogo manjim patološkim faktorima.
Komparativna razmatranja su dovela autora do zaključka, da Josif Visarionovič Džugašvili, takođe poznat kao Staljin, treba da bude uključen u listu posebno ponerogenične karakteropatije, koja se razvila na osnovu prenatalnog oštećenja predfrontalne oblasti mozga. Književnost i novine obiluju indikacijama: brutalan, harizmatičan, ukrotilac otrovnica; donošenje neopozivih odluka; nehumano okrutan; patološki osvetoljubiv prema svakome ko bi mu stao na put; egoistična vera u sopstvenu genijalnost od strane osobe, čiji je um u stvari bio samo prosečan. Ovo stanje objašnjava njegovu psihopatsku zavisnost od osoba, kao što je bio Berija. [L.P. Berija, (1899-1953.), sovjetski komunistički lider, rođen u Gruzija. Uzdigao se do visokog položaja u Čeki (tajna policija) u Gruiziji i Transkavkazju, postao partijski sekretar u toj oblasti i 1938. postao šef tajne policije. Kao komesar, kasnije ministar, unutrašnjih poslova, Berija je imao ogromnu moć i bio je prvi na toj poziciji, koji je postao član Politbiroa (1946.). Posle Staljinove smrti (1956.) Berija je postao vicepremijer pod premijerom Malenkovim, ali je taj savez bio labav; u borbi za moć koja je usledila, Berija je bio uhapšen (juli) sa optužbom za konspiraciju. On i šest tobožnjih saučesnika su tajno ispitani i pogubljeni u decembru 1953. (prim. ured.)]. Neke fotografije otkrivaju tipičnu deformaciju prednjeg dela glave osoba, koje su patile od ranog oštećenja gore pomenute oblasti. Njegova ćerka na sledeći način opisuje njegove tipične neopozive odluke:
Kada god bi iz svog srca izbacio neku osobu, koju je poznavao dugo vremena, svrstavajući je u duši među svoje „neprijatelje", postalo bi nemoguće razgovarati sa njime o toj osobi. Za njega je povratak bio nemoguć, naime, ubeđivanje da to nije njegov neprijatelj i svaki pokušaj u tom pravcu bi u njemu izazvao izlive besa. Redens, ujak Pavluša i A.S. Svanidže su bili nesposobni da učine bilo šta u vezi sa tim; Jedino što su postigli je bilo da moj otac prekine svaki kontakt i uskrati im svoje poverenje. Kada je jednog od njih video poslednji put, rekao je „zbogom" kao potencijalnom protivniku, nekom od svojih „neprijatelja"… (Svetlana Alieleva: „Dvadeset pisama prijatelju" prim. ured.)
Mi znamo posledice „izbacivanja iz srca", kako je to dokumentovano u istoriji tog vremena.
Kada razmatramo opseg zla, koje je Staljin pomogao da se ispolji, uvek treba da uzmemo u obzir tu vrstu karakteropatije, koja je u najvećoj meri ponerogenična, i da joj pripišemo odgovarajući deo krivice. Na žalost , to još uvek nije u dovoljnoj meri proučeno. Treba da razmotrimo mnoge druge devijacije koje igraju suštinsku ulogu u ovom makro-socijalnom fenomenu. Zanemarivanje patoloških faktora kod ovih pojava i ograničavanje interpretacije na istoriografska i moralna razmatranja otvara vrata delovanju kasnijih ponerogeničnih faktora; takvo razmatranje samim tim ne treba da bude posmatrano samo kao u naučnom smislu nedovoljno, već i kao nemoralno.
===============
Karakteropatija izazvana lekovima: Tokom poslednjih nekoliko decenija medicina je počela da koristi seriju lekova sa ozbiljnim kontraindikacijama: oni napadaju nervni sistem, ostavljajući za sobom ozbiljna oštećenja. Ovi najčešće diskretni hendikepi ponekad prerastaju u promene ličnosti koje su često društveno opasne. Dokazano je da je streptomicin veoma opasan lek; kao posledica toga, neke zemlje su ograničile njegovu upotrebu, dok su ga druge povukle sa liste lekova, čija je upotreba dozvoljena. (Streptomicin deluje tako što sprečava sintezu proteina i oštećuje ćelijsku membranu kod osetljivih mikroorganizama. Moguće kontraindikacije uključuju nervno oštećenje, koje može rezultirati vrtoglavicom ili gluvoćom. prim. ured).
Citostatici (većina lekova, koji se koriste za lečenje raka, ubija ćelije raka. Reč „cytotoxic" znači toksičan za ćelije ili onaj koji ubija ćelije. Hemoterapija se adekvatno naziva „cito-toksičnom terapijom". Postoje druge vrste terapija, koje ne ubijaju ćelije. One deluju tako što sprečavaju ćelije raka da se razmnožavaju. Ove terapije se nazivaju cito-statičnim. Hormonske terapije za lečenje raka dojke se mogu nazvati cito-statičnom terapijom. Prim.ured.), koji se koriste za lečenje neoplazmatski oboljenja (neoplazma je neprirodan, dezorganizovan izraštaj u tkivu ili organu, koji obrazuje različitu masu. Takav izraštaj je poznat kao neoplazam, takođe poznat i kao tumor. Neoplazija se odnosi kako na benigne, tako i na maligne izrasline, dok se „rak" posebno odnosi na maligne neoplazije.prim. ured.) često napadaju filogenetski starije moždano tkivo, primarnog nosioca našeg instinktivnog supstrata i osnovnih osećanja. (Hemo glava je naziv, koji su pacijenti oboleli od raka dali jednoj od kontraindikacija hemo-terapije. Opisana je kao nesposobnost koncentracije, redukovana memorija ili tešloća da se jasno razmišlja. To bi se moglo generalno pripisati opštoj iscrpljenosti, međutim, izgleda da postoji nekoliko veoma specifičnih simptoma i posledica. Neki ljudi postaju nervozni zbog buke ili aktivnosti u okruženju. Drugi ne mogu da nađu prave reči da se izraze. Jedan pacijent je opisao to stanje: „Sve izgleda tako udaljeno… Potrebno mi je nekoliko sekundi duže da razmislim i odgovorim na pitanje. Mentalni procesi su se enormno usporili." Simptomi izgledaju slični poremećaju pažnje. Novo istraživanje pokazuje da kod 50% preživelih simptomi vezani za „hemo glavu" traju i deset godina po okončanju sistematskog lečenja hemo-terapijom. Prim.ured.). Osobe, lečene ovakvim lekovima, pokazuju sklonost da izgube svoj emocionalni kolorit i sposobnost da osete psihološku situaciju. Oni zadržavaju svoje intelektualne funkcije, ali postaju egocentrici, koji žude za pažnjom, i kojima ljudi, koji znaju kako da iskoriste takvu situaciju, lako upravljaju. Postaju indiferentni prema osećanjima drugih ljudi i prema bolu koji im zadaju; svaka kritika njihove ličnosti se osvetnički naplaćuje. Ovakva promena karaktera osobe, koja je do skoro uživala poštovanje svoje okoline ili zajednice, poštovanje, koje i dalje traje, postaje patološki fenomen koji često uzrokuje tragične posledice.
Da li bi ovo mogao da bude faktor u slučaju iranskog šaha? Ponovo, postavljanje dijagnoze mrtvim ljudima je problematično i autoru nedostaju detaljniji podaci. Međutim, takvu mogućnost treba prihvatiti kao verovatnu. Geneza te tragedije takođe bez sumnje sadrži patološke faktore koji igraju ponerogenički aktivnu ulogu. (Napomena urednika da je ova knjiga napisana 1985. godine. Prim.ured.).
Posledice slične ovoj psihološkoj slici mogu biti prouzrokovane endogenim toksinima ili virusima. (Današnji stav medicine na Zapadu kaže: endogeni toksini sadrže teške metale, pesticide, aditive za hranu i hemikalije za industriju i domaćinstvo. Oni mogu oštetiti jetru i bubrege. Oni takođe mogu preći krvnu barijeru mozga i oštetiti moždane ćelije. Radnici koji su izloženi udisanju mangana, pokazuju visoke nivoe i sindrome slične Parkinsonovoj bolesti. Precizne studije su takođe pokazale porast nivoa aluminijuma, žive, bakra u tečnosti kičmene moždine kod obolelih od Parkinsonove bolesti. Nije utvrđeno da li ti minerali pronađeni u mozgu imaju bilo kakav klinički značaj. (Mitchell J. Ghen, D.O.O. Ph.D. i Maureen Melidrez, N.D. Prim.ured.) Ukoliko zauške proteknu uz moždanu reakciju, one ostavljaju bledilo i tromost osećanja i izvesno smanjenje mentalne efikasnosti. Svedoči se o sličnim fenomenima posle nekog teškog napada difterije. Konačno, polio/dečija paraliza napada mozak, mnogo češće viši deo, koji je napadnut tim procesom, nego prednje režnjeve. Ljudi sa paralizovanim nogama retko manifestuju te efekte, ali oni sa paralizom vrata ili ramena treba da se smatraju srećnim ukoliko ih nemaju. Uz afektivno bledilo, kod osoba, koje manifestuju takve efekte, se često javlja naivité ili nesposobnost da shvate srž stvari.
Donekle sumnjamo da je predsednik F.D. Ruzvelt manifestovao neke od karakteristika, budući da je polio virus, koji ga je napao kada je imao četiri godine, prouzrokovao paralizu nogu. Pošto je to prevladao, usledile su godine kreativne aktivnosti. Međutim, moguće je da je njegov naivni pristup sovjetskoj politici tokom njegovog poslednjeg mandata posedovao patološku komponentu, koja je stajala u vezi sa pogoršanjem zdravlja.
Anomalije karaktera, koje se razvijaju kao posledica oštećenja moždanog tkiva deluju kao podmukli ponerogenični faktori. Kao rezultat opisanih karakteristika, posebno gorepomenute naivité i nesposobnosti da se shvati srž stvari, njihov se uticaj brzo ukotvljuje u umovima ljudi, traumatizujući našu psihu, osiromašujući i deformišući naše misli i osećanja i ograničavajući sposobnost pojedinca i društva da koristi zdrav razum i interpretira psihološku situaciju. To otvara vrata uticaju nekih drugih patoloških karaktera, koji su najčešće nosioci nasleđenih devijacija; oni tada guraju karakteropatske pojedince u stranu i nastavljaju sa svojim ponerogeničnom radom. To je razlog zašto različiti tipovi karakteropatije učestvuju tokom inicijalnih perioda geneze zla, kako na marko-socijalnom nivou, tako i na pojedinačnom nivou ljudskih porodica.
Usavršen socijalni sistem u budućnosti bi trebalo da zaštiti pojedince i društvo tako što bi sprečio da pojedinci sa opisanim devijacijama, ili izvesnim karakteristikama, o kojima će se diskutovati u narednom delu, zauzmu bilo kakvu društvenu funkciju, na kojoj bi sudbina drugih ljudi zavisila od njihovog ponašanja. To se, naravno, pre svega odnosi na pozicije u vrhu vlade. Takvim pitanjima bi se trebalo baviti u odgovarajućoj instituciji, sastavljenoj od ljudi sa reputacijom razboritosti i sa medicinskim i psihološkim treningom.
Obeležja oštećenja moždanog tkiva i njene posledice u vidu poremećaja ličnosti je mnogo lakše otkriti nego neke nasleđene anomalije. Zaustavljanje ponerogeničnih procesa uklanjanjem ovih faktora iz procesa sinteze zla, je delotvorno tokom ranih faza ove geneze i mnogo lakše u praksi.
Nasledne devijacije
Nauka već štiti zajednice od posledica nekih psiholoških anomalija, koje su povezane sa izvesnim psihološkim slabostima. Dobro je poznata tragična uloga koju je igrala nasleđena hemofilija među evropskim kraljevskim porodicama. Odgovorni ljudi u zemljama u kojima sistem monarhije još postoji, vode računa da ne dopuste da nosilac takvog gena postane kraljica. Svako društvo koje vodi računa o pojedincima sa nedostatkom krvne koagulacije ili nekom drugom oboljenju opasnom po život, bi protestovalo ukoliko bi čovek, pogođen tako nečim, bio postavljen na visoku poziciju i snosio odgovornost za veliki broj ljudi. Ovaj način pristupa bi trebalo proširiti na mnoge bolesti, uključujući i nasleđene psihološke anomalije.
Daltonisti, ljudi sa oslabljenom sposobnošću da razlikuju crvenu i zelenu boju od sive, ne postavljaju se na mesta gde bi taj njihov nedostatak mogao prouzrokovati katastrofu. Mi takođe znamo da je ta anomalija često povezana sa smanjenjem estetskih doživljaja, slabljenjem emocija i osećaja povezanosti sa ljudima koji vide normalno. Industrijski psiholozi su zbog toga predostrožni, kada takvoj osobi treba da bude poveren posao koji zahteva automatski osećaj za odgovornost i kada bezbednost radnika zavisi od tog osećaja.
Pre mnogo vremena je otkriveno da se ove dve gorepomenute anomalije nasleđuju preko gena, smeštenog u hromozomu X, koji se lako prenosi kroz mnogo generacija. Istovremeno, genetičari su izučavali mnoge nasleđene karakteristike, ali su posvetili malu pažnju anomalijama, koje nas ovde interesuju. Mnoge crte ljudskog karaktera imaju naslednu osnovu i bazirane su na genima, lociranim u nekom X hromozomu; iako to nije pravilo. Nešto slično se može primeniti na većinu anomalija o kojima ćemo sada diskutovati.
Učinjen je veliki napredak u saznanjima o seriji hromozomskih anomalija koje su posledica defektnog deljenja reproduktivnih ćelija i njihovih fenotipskih psiholoških simptoma. Ovo stanje stvari nam omogućava da započnemo istraživanje o njihovoj ponerogeničnoj ulozi i predstavimo zaključke, koji su teoretski važni, što je u stvari već učinjeno. Međutim, u praksi se većina hromozomskih anomalija ne prenosi na sledeću generaciju. Uz to, njihovi nosioci čine veoma mali procenat ukupne populacije i njihova opšta inteligencija je niža od društvenog proseka, tako da je njihova ponerogenička uloga čak i manja od njihove statističke rasprostranjenosti. Većina problema je uzrokovana XYY kariotipom, koji daje muškarce koji su visoki, snažni, emocionalno nasilni i sa sklonošću da se sukobljavaju sa zakonom. [Sandberg A.A. Koepf. G.F. Ishihara T. Hauschka T.S. (26 avgust, 1961) „An XYY human male", Lancet 2, 488-9]. Oni izazivaju diskusije i predmet su testova, ali njihova uloga na nivou koji se ovde istražuje je veoma mala.
Mnogo su brojnije one psihološke devijacije koje igraju saobrazno veću ulogu kao patološki faktori u ponerogeničkim procesima; najverovatnije su prenete normalnim nasleđem. Međutim, posebno ova oblast genetike se suočava sa mnogobrojnim biološkim i psihološkim teškoćama, ukoliko se prepoznaju fenomeni. Ljudima, koji proučavaju njihove psihopatologije, nedostaju kriterijumi za biološko razlikovanje bolesti. Biolozima nedostaje jasno psihološko razlikovanje ovih fenomena koje bi omogućilo studije o naslednim mehanizmima i nekim drugim svojstvima. U vreme kada je nastala većina opažanja, na kojima se bazira ova knjiga, radovi mnogih istraživača, koji su bacili svetlo na građu o kojoj se ovde raspravlja, tokom kasnih šezdesetih, ili nisu postojali ili su bili nedostupni. Naučnici, koji su istraživali fenomene istražene u ovom poglavlju, probijali su svoj put kroz šumu simptoma, baziranih na ranijim radovima ili sopstvenim nastojanjima. Razumevanje suštine nekih od tih nasleđenih anomalija i njihove ponerogenične uloge se pokazuje kao neophodan preduslov za proučavanje primarnog cilja. U svrhu sveobuhvatnije slike i zbog toga što razrađeni način takođe poseduje sopstvene vrednosti, odlučio sam da zadržim metodologiju opisa ovih anomalija, koja proishodi iz mog sopstvenog rada i drugih iz tog vremena.
Brojni istraživači iz te gorepomenute plodne ere i neki kasniji istraživači, kao što su R. Jenkins, H. Cleckley, S.H. Ehrlich, K.C. Grey, H.C. Hutchison i F. Kraupl Taylor, bacili su mnogo jasnije svetlo na ovu materiju. Oni su se bavili kliničkim radom, upravljajući svoju pažnju na mnogo demonstrativnije slučajeve, koji igraju mnogo manju ulogu u procesima geneze zla, u skladu sa gore pomenutim opštim zakonom ponerologije. Zbog toga je potrebno da ih razmotrimo analogno stanjima koja su manje intenzivna i sadrže manje psihološke nedostatke. Podjednako vredno za ponerologiju je ispitivanje prirode fenomena, koje omogućava razlikovanje njihove suštine i analizu njihove uloge kao patoloških faktora u genezi zla.
Šizoidija: Šizoidiju, ili šizoidnu psihopatiju je izolovao prvi među čuvenim tvorcima moderne psihologije. (Emil Kraepelin (1856-1926): nemački psihijatar koji je nameravao da stvori sintezu od stotina mentalnih oboljenja, grupišući oboljenja zajedno na osnovu zajedničkih obrazaca simptoma, radije nego na osnovu sličnosti glavnih sličnosti, kako su to radili njegovi prethodnici. U stvari, zbog demonstrirane neadekvatnosti starih metoda tačno je to da je Kraepelin razvio novi dijagnostički sistem. Kraepelin je takođe demonstrirao specifične obrasce u genetici tih poremećaja i specifične i karakteristične obrasce u njihovom razvoju i ishodu. Uopšteno govoreći, postoji tendencija da bude više šizofrenika među rođacima šizofreničnih pacijenata nego među drugom populacijom, dok je učestalost manične depresije veća među rođacima manično depresivnih. Kraeperin bi trebalo da bude prihvaćen kao osnivač moderne naučne psihijatrije, psihofarmakologije i psihijatrijske genetike, prema tvrdnji eminentnog psihologa, H.J. Eysenck-a, u njegovoj „Encyclopedia of Psihology". On se energično suprotstavio Frojdovom pristupu, koji je posmatrao i lečio psihijatrijske poremećaje kao poremećaje uzrokovane psihološkim faktorima. Wikipedia. Prim.ured.). Na početku ona je bila tretirana kao lakši oblik istog naslednog poremećaja koji prouzrokuje prijemčivost šizofreniji. Međutim, kasnija povezanost nije mogla da bude ni potvrđena, ni osporena, bez pomoći statističkog materijala i nije pronađen biološki test koji bi bio u stanju da razreši ovu dilemu. Iz praktičnih razloga razmatraćemo šizoidnost ne uzimajući u obzir tu tradicionalnu vezu.
Književnost nam pruža opise različitih oblika ove anomalije, čija pojava može biti pripisana ili promenama u genetskom faktoru ili razlikama u drugim inidividualnim karakteristikama nepatološke prirode. Predstavićemo zajednička svojstva tih podvrsta.
Nosioci ovog oboljenja su hipersenzitivni i sumnjičavi, dok sa druge strane poklanjaju malo pažnje osećanjima drugih. Skloni su da zauzmu ekstremne stavove i postaju željni odmazde zbog minornih povoda. Ponekad su ekscentrici i čudaci.
Nedovoljan osećaj za psihološku situaciju i realnost ih vodi do predimenzioniranih, pogrešnih, pežorativnih interpretacija u pogledu namera drugih ljudi. Lako bivaju uvučeni u aktivnosti koje su naoko moralne, mada u stvari nanose štetu i njima i drugima. Njihov osiromašeni pogled na svet ih čini tipično pesimističnim u pogledu ljudske prirode. Često nailazimo na te karakteristične stavove u njihovim izjavama i spisima: „Ljudska priroda je tako loša da se red u ljudskom društvu može uspostaviti samo preko snažne sile, koju čine visoko kvalifikovani pojedinci u ime više ideje." Nazovimo ovu tipičnu izjavu „šizoidnom deklaracijom".
Ljudska priroda zaista pokazuje sklonost da bude rđava, posebno kada šizoidni pojedinci zagorčaju život drugim ljudima. Ukoliko su uključeni u veoma napete situacije, šizoidni nedostaci uzrokuju brz kolaps. Njihova sposobnost za razmišljanje je usled toga umanjena na karakterističan način i šizoidni pojedinci lako zapadaju u reaktivna psihička stanja, koja su u svom ispoljavanju tako slična šizofreniji, da to vodi do pogrešne dijagnoze.
Zajednički faktor u različitim vrstama ove anomalije je jednolično bledilo emocija i nedostatak osećaja za psihološke realitete, esencijalan faktor u bazičnoj inteligenciji. To može biti pripisano nekom nepotpunom kvalitetu instinktivnog supstrata, koji deluje kao da je postavljen na živom pesku. Slab emocionalni pritisak im omogućava da razviju adekvatno teorijsko razmišljanje, koje je korisno u ne-humanističkim sferama aktivnosti, ali zbog svoje jednostranosti skloni su da posmatraju sebe kao intelektualno superiorne u odnosu na „obične" ljude.
Kvantitativna učestalost ovog oboljenja varira s obzirom na nacije i rase: niska kod crnaca, najviša kod Jevreja. Procena te učestalosti se kreće od zanemarljive do preko 3%. U Poljskoj bi se mogla proceniti na 0,7% populacije. Moja zapažanja ukazuju na to da je ova anomalija autosomalno nasledna. (Autosomalno: bolest koja je uslovljena greškom u DNA na jednom od 22 para, koji nisu polni hromozomi. Tako i dečaci i devojčice mogu naslediti ovu nepravilnost. Ukoliko se greška nalazi na polnom hromozomu, smatra se da je nasleđivanje vezano za pol. Prim. ured.).
Ponerološka aktivnost šizoidnih pojedinaca treba da bude razmotrena u dva aspekta. Na mikro-planu ovi pojedinci prouzrokuju teškoće svojoj porodici, budući da lako postaju igračka u rukama pametnih i beskrupuloznih ljudi i budući da su veoma loši roditelji. Njihova tendencija da vide ljudsku realnost na doktrinaran i pojednostavljan način koji smatraju „adekvatnim" tj. „crno-belo," transformiše njihove dobre namere u loše rezultate. Međutim, njihova ponerogenična uloga može imati i makro-socijalne implikacije ukoliko svoj stav prema ljudskoj prirodi i tendenciju da razvijaju velike doktrine stave na papir i umnože u velikim izdanjima.
Uprkos tipičnim nedostacima, i čak otvoreno šizoidnim deklaracijama, njihovi čitaoci ne shvataju kakav je zaista karakter autora. Ignorantni prema istinskoj naravi autora, takvi neinformisani čitaoci su skloni da interpretiraju ovakva dela na način koji odgovara njihovoj sopstvenoj prirodi. Um normalnih ljudi pokazuje tendenciju ka korigovanim interpretacijama u skladu sa njihovim sopstvenim bogatijim psihološkim pogledom na svet.
Sa druge strane, mnogi drugi čitaoci kritički odbacuju takva dela uz moralno gađenje, ali bez svesti o njihovom istinskom uzroku.
Analiza dela Karla Marksa lako otkriva sve gore pomenute tipove percepcije socijalne reakcije koje su proizvele animozitet između velikih grupa ljudi.
Kada čitamo ta uznemirujuća dela koja stvaraju jaz, treba da ih ispitamo pažljivo u pogledu bilo koga od tih karakterističnih nedostataka i čak otvoreno iznetih šizoidnih deklaracija. Takav proces će nas osposobiti da usvojimo adekvatnu kritičku distancu od sadržaja i olakšati nam da iz doktrinarnog materijala izdvojimo potencijalne vredne elemente. Ako to učini dvoje ili više ljudi, koji reprezentuju znatno različite interpretacije, njihov način percepcije će se približiti i uzroci neslaganja će iščeznuti.
===========
Suštinska psihopatija: U sklopu ovih tvrdnji, sada ćemo dati karakteristike sledeće nasleđene anomalije čija se uloga u ponerogeničnim procesima javlja na bilo kom socijalnom nivou kao izuzetno intenzivna. Treba da podvučemo da je potreba da se ovaj fenomen izoluje i da se detaljno ispita brzo i jasno postala evidentna za one istraživače – uključujući i autora - koji su bili zainteresovani za makro-socijalni nivo geneze zla, jer su mu bili svedoci. Potvrđujem svoj dug Kazimiru Dobrovskom, što je ovo učinio i nazvao ovu anomaliju „suštinska psihopatija". [Kazimierz Dobrowski (1902-1980.), poljski psiholog, psihijatar, lekar i pesnik. Dobrovski je tokom života i kliničkog rada razvio teoriju pozitivne dezintegracije, novi pristup razvoju ličnosti. Prim. ured.].
Biološki govoreći, fenomen je sličan slepilu za boje ali je njegova učestalost deset puta manja (jedva ½%), ali za razliku od slepila za boje, deluje na oba pola. [Novije istraživanje Robert Hare, Martha Stout i najzad Salekin, Triobst, Krioukova idu ka tome da povećaju verovatnoću njene pojave u datoj populaciji. Kasnija istraživanja, u „Construct Validity of Psihopaty in a Community Sample: A Nomological Net Approach" Salekin, Trobst, Krioukova, „Journal of Personality Disorders" 15(5) 425-411 2001) sugerišu da je zastupljenost psihopatije možda 5% ili više, iako je ogromna većina muškog pola (više od 1/10 muškaraca naspram 1/100 žena) Prim. ured.]. Njen intenzitet takođe varira u opsegu od nivoa, koji je jedva uočljiv za iskusnog posmatrača, do očiglednog psihološkog nedostatka.
Kao i slepilo za boje ova anomalija predstavlja nedostatak u transformaciji stimulansa, iako se ne javlja na senzornom, već na instinktivnom nivou. (Aktuelno istraživanje sugeriše da su mnoge karakteristike, koje se ispoljavaju kod psihopatije, usko povezane sa temeljnim nedostatkom sposobnosti za da se napravi nedvosmislen mentalni i emocionalni „faksimil" druge osobe. Oni izgledaju potpuno nesposobni da se „uvuku u kožu" drugih, osim u čisto intelektualnom smislu. Prim ured.). Psihijatri stare škole skloni su da nazivaju ovakve ljude „daltonistima za ljudska osećanja i društveno moralne vrednosti".
Psihološka slika pokazuje jasne nedostatake samo kod muškaraca; kod žena je on prigušen kao kod posledice druge normalne alele (Aleli su različiti oblici jednog istog gena. Geni koji obrazuju alele nazivaju se polimorfni geni, za razliku od monomorfnih koji imaju samo jedan alelni oblik. Aleli jednog gena mogu biti u različitim međusobnim odnosima – interakcijama – Wikipedia. Prim.prev.). Ovo sugeriše da se anomalija doduše nasleđuje preko X hromozoma, ali kroz semidominatan gen. Međutim, autor ovo nije bio u stanju da potvrdi isključujući nasleđivanje sa oca na sina.
Analiza različitog iskustvenog modela, koji reprezentuju te osobe, nas vodi do zaključka da je njihov instinktivni supstrat takođe oštećen i da sadrži praznine i nedostatak prirodne rezonantne osetljivosti, uobičajeno prisutne kod vrste Homo Sapience.(Ono što pihopatama nedostaje je kvalitet da ljudi zavise od života u društvenoj harmoniji. Prim ured.) Instinkt naše vrste je naš prvi učitelj; on ostaje sa nama tokom čitavog života. Na tom defektnom instinktivnom supstratu se razvija nedostatak viših osećanja i osiromašenje psiholoških, moralnih i društvenih koncepata u skladu sa tim prazninama.
Naš prirodni svet koncepata – baziran na instinktima vrste, kako je to opisano u prethodnom poglavlju – pogađa psihopate kao gotovo nerazumljiv običaj bez potvrde u njihovom sopstvenom psihološkom iskustvu. Oni smatraju da su navike i principi uljudnosti neki strani običaj, koje je izumeo i uveo neko drugi („verovatno sveštenici"), glupi, tegobni i čak besmisleni. Međutim, istovremeno oni lako opažaju nedostatke i slabosti našeg prirodnog jezika psiholoških i moralnih koncepata na način koji podseća na držanje savremenog psihologa – samo u karikaturi.
Prosečna inteligencija psihopate, posebno ako se meri testovima koji se uobičajeno koriste, je nešto niža nego kod normalnih ljudi, iako podjednako raznolika. Nasuprot velikoj raznovrsnosti inteligencije i interesovanja, ova grupa ne sadrži primere najviše inteligencije, niti među njom nalazimo tehničke i stručne talente. Najdarovitiji pripadnici ove vrste tako mogu da steknu zvanje u naukama koje ne zahtevaju humanistički pogled na svet ili praktične veštine. (Međutim, akademska uljudnost je drugo pitanje). Kad god pokušamo da napravimo specijalne testove koji bi merili „životnu mudrost" ili „društveno-moralnu" imaginaciju, čak i kada se uzmu u obzir psihometrične evaluacije, pojedinci ovog tipa pokazuju nedostatak koji je neproporcionalan njihovom ličnom IQ-u.
Nasuprot njihovim nedostacima u psihičkom i moralnom znanju, oni razvijaju sopstveno znanje, kojim raspolažu, nešto što nedostaje ljudima sa prirodnim pogledom na svet. Oni uče da prepoznaju jedni druge u gomili još od detinjstva i razvijaju svest o postojanju pojedinaca koji su im slični. Oni takođe postaju svesni da su drugačiji od sveta drugih ljudi koji ih okružuju. Oni nas posmatraju sa izvesne distance, kao neki para-specifičan varijetet. Prirodne ljudske reakcije koje ne izazivaju interesovanje normalnih ljudi jer se posmatraju kao samorazumljive, pogađaju psihopate kao neobične, i zanimljive, pa čak i komične. Oni nas zbog toga posmatraju, izvodeći zaključke, formirajući svoj sopstveni svet koncepata. Postaju eksperti za naše slabosti i ponekad izvode bezosećajne eksperimente. Patnja i nepravda koju proizvode ne izazivaju u njima osećaj krivice, jer su takve reakcije drugih jednostavno posledica toga da su oni drugačiji i odnose se samo na te „druge ljude" koje ne posmatraju kao specifične. Niti normalna osoba, niti naš prirodni pogled na svet ne može zamisliti, niti na odgovarajući način proceniti postojanje tog sveta drugačijih koncepata.
Istraživači takvih fenomena mogu zaviriti u to devijantno znanje psihopata preko dugoročnih ispitivanja ličnosti takvih ljudi, koristeći ga sa teškoćama, kao neki strani jezik. Kao što ćemo videti, takva praktična veština postaje široko rasprostranjena u nacijama, obuzetim tim makro-socijalnim patološkim fenomenom u kome ova anomalija igra nadahnjujuću ulogu.
Normalna osoba može naučiti da se služi njihovim konceptualnim jezikom, čak i spretno, ali psihopata nikada neće biti sposoban da prisajedini pogled na svet normalne osobe, iako oni to ponekad pokušavaju tokom čitavog života. Rezultat toga je samo uloga i maska iza koje skrivaju svoju devijantnu realnost.
Drugi mit i uloga koju često igraju, a koja ipak sadrži zrnce istine s obzirom na „specifično psihološko znanje" koje psihopate stiču posmatrajući druge ljude, je onaj o briljantnom umu i geniju psihopata; neki od njih zaista veruju u to i pokušavaju da tu veru nametnu drugima.
Govoreći o maski patološke normalnosti, koju takvi pojedinci nose (ili slični devijantni pojedinci uz manji intenzitet), treba pomeneti knjigu Mask of Sanity, Hervey Cleckley, koji je ovaj fenomen učinio središtem svog razmišljanja. Odlomak:
Setimo se da njegovo tipično ponašanje poništava ono što izgleda da su njegovi ciljevi. Nije li on sam taj koji je najviše obmanut svojom spoljnom normalnošću? Iako sam najviše obmanjuje druge i potpuno je svestan svojih laži, čini se da je nesposoban da napravi adekvatnu razliku između svojih lažnih intencija, lažnog saosećanja, lažne ljubavi itd. i iskrenog odgovora normalne osobe. Njegov ogroman nedostatak uvida pokazuje koliko on malo razume prirodu svog poremećaja. Ukoliko drugi ne prihvate odmah „njegovu reč časti kao džentlmena", njegovo iznenađenje je, verujem, istinsko. U njegovom iskustvu dublje emocije su toliko izbledele, da je nesavladivo ravnodušan prema onome što život predstavlja za druge.
Njegova svest o onome što je suprotnost hipokriziji je tako nesupstancijalno teoretska da postaje diskutabilno da li bi mu uopšte trebalo pripisati hipokriziju u njenom osnovnom značenju. Budući da ne poseduje sopstvene glavne vrednosti, da li se može očekivati da razume smisao povreda koje nanosi drugima? Malom detetu, koje ne pamti veliki bol, njegova majka može reči da je pogrešno odseći psu rep. Znajući da je to pogrešno, ono može nastaviti sa tom operacijom. Ne možemo ga potpuno razrešiti krivice ako kažemo da on razume manje nego odrastao čovek, koji uz puno poimanje fizičke agonije, nastavlja da koristi nož. Da li osoba može osetiti duboke nivoe patnje bez znanja o sreći? Da li može da dospe do zle intencije u punom smislu te reči bez prave svesti o suprotnosti zla? Nemam konačan odgovor na ta pitanja. (Hervey Cleckley, Mask of Sanity, 1976. C.V. Mosby, Co.p.386).
Svi istraživači psihopatije podvlače tri primarna svojstva s obzirom na najtipičniji varijetet: nedostatak osećanja krivice za anti-socijalne aktivnosti, nesposobnost da istinski vole, i sklonost da brbljaju na način koji lako odstupa od realnosti. [U svom dokumentu „Construct Validity of Psychopathy in a Community Sammple: A Nomological Net Approach (op.cit), Salekin, Trobst i Krioukova pišu: „Psihopatija, kako je originalno razmatrana od strane Cleckley-a, nije ograničena samo na aktivnosti koje su ilegalne, već pre opisuje takve osobine ličnosti kao što su manipulativnost, neiskrenost, egocentričnost i nedostatak krivice – karakteristike jasno prisutne kod kriminalaca, ali i kod supružnika, roditelja, šefova, advokata, političara, da pomenemo samo neke. (Bursten 1973. Stewart 1991.)… Kao takvi, psihopate se mogu okarakterisati kao osobe koje razvijaju tendenciju ka dominaciji i hladnoći. Wiggins (1995.), sumirajući prethodne nalaze, nagoveštava da su takvi pojedinci skloni ljutnji i iritaciji i eksploataciji drugih. Oni su arogantni, manipulativni, cinični, egzibicionisti, željni senzacija. Makijavelistički, osvetoljubivi i usmereni samo ka sopstvenoj koristi. S obzirom na njihove obrasce i socijalnu razmenu (Foa &Foa, 1974.), oni sebi pripisuju ljubav i status, posmatrajući sebe kao izuzetno vredne i važne, ali ne priznaju ljubav i status drugima, posmatrajući ih kao bezvredne i nevažne. Ova karakterizacija je potpuno u skladu sa suštinom psihopatije, kako je ona već opisana. Ono što postaje jasno iz ovih nalaze je da a) mera psihopatije se približava prototipu psihopatije, koji u sebe uključuje dominantne i hladne karakteristike; b) psihopate se javljaju u društvima u možda većem stepenu od očekivanog; c) čini se da psihopate imaju malo poklapanja sa poremećajem ličnosti izolovanog kao „antisocijalni poremećaj ličnosti". Prim ured.].
Neurotičan pacijent je po pravilu povučen i ima teškoće da objasni šta ga najviše muči. Psiholog mora znati kako da prevaziđe tu prepreku uz pomoć bezbolne interakcije. Neurotičari su skloni prekomernom osećaju krivice zbog dela koja su lako oprostiva. Ovakvi pacijenti su sposobni za istrajnu i postojanu ljubav, iako imaju teškoća da je izraze i da ostvare svoje snove. Ponašanje psihopata predstavlja antipod ovakvih fenomena i teškoća.
Naš prvi kontakt sa psihopatama sa govorljivim ispadima, koji lako teku izbegavajući istinski važan predmet, sa podjednakom lakoćom ako su neugodni za govornika. Njihov trening mišljenja takođe izbegava ona apstraktna osećanja i vrednosti koje nisu prisutne u psihopatskom pogledu na svet, osim ukoliko smišljeno ne obmanjuju. U tom slučaju će koristiti mnogo „osećajnih" reči, čija će pažljiva provera pokazati da oni ne razumeju te reči na isti način kao normalni ljudi. Tada takođe osećamo da imamo posla sa imitacijom obrazaca mišljenja normalnih ljudi u kojoj je nešto drugo u stvari „normalno". Sa logičke tačke gledišta, sled misli je prividno korektan, iako možda udaljen od opšte prihvaćenih kriterijuma. Međutim, detaljnija analiza potvrđuje upotrebu mnogih sugestivnih paralogizama.
Pojedinci sa ovom vrstom psihopatije praktično ne poznaju postojanu ljubav prema drugoj osobi, posebno bračnom drugu; ona predstavlja bajku iz „drugog" ljudskog sveta; ljubav je za psihopatu kratkotrajan fenomen sa ciljem seksualne avanture. Mnogi psihopatski Don Žuani su u stanju da igraju ulogu ljubavnika dovoljno dobro da ih njihovi partneri prihvate u dobroj veri. Posle venčanja, osećanja, koja u stvari nikada i nisu postojala, se zamenjuju egoizmom, egotizmom i hedonizmom. Religija, koja uči ljubavi prema bližnjem, ih odbija kao slična bajka, dobra samo za decu i one drugačije „druge".
Čovek bi očekivao da osećaju krivicu kao posledicu mnogih anti-socijalnih dela, međutim njihov nedostatak krivice je rezultat svih njihovih nedostataka o kojima smo ovde diskutovali. (Robert Hare kaže: „Ono što mi je bilo najinteresantnije u prvo vreme, koliko ja znam, je da nije bilo reakcije u područjima za emocionalne nadražaje, ali je postojala superaktivnost u drugim delovima mozga, koji su namenjeni jeziku. Ovi delovi su bili aktivni, kao da su oni rekli:"Hej, zar to nije interesantno!" Tako se činilo da oni analiziraju emocionalni materijal u terminima njihovog lingvističkog značenja ili značenja iz rečnika. To su anomalije u načinu na koji psihopate procesiraju informacije. To mora biti optšije od proste emocionalne informacije. U drugoj MRI studiji smo posmatrali delove mozga, koji se koriste za obradu konkretnih i apstraktnih reči. Nijedan psihopatski pojedinac nije pokazao pojačanu aktivnost u desnom donjem/gronjem slepoočničkom korteksu. Za psihopate, to se nije dogodilo.
Hare i njegove kolege su onda rukovodile fMRI studiju, koristeći slike neutralnih scena i neprijatnih scena ubistva. „Nijedan psihopata nije pokazao povećanu reakciju na neprijatne scene u poređenju sa neutralnim", istakao je. „U psihopati, to nije bilo ništa. Nikakva razlika. Ali je bilo jakih reakcija u istim delovima mozga tokom prezentacije emocionalnih reči. To je kao da analiziraju emocionalni materijal u ekstra-limbičnim oblastima. Psihopaty vs. Antisocial Personality Disorder and Sociopathy, A Disussion by Robert Hare; crimelibrary.com). Svet normalnih ljudi, koje povređuju, je za njih neshvatljiv i neprijateljski. Život psihopata je trka za onim što im trenutno okupira pažnju, trenutak zadovoljstva i privremen osećaj moći. Često se sreću sa neuspehom tokom tog puta, sa silom i moralnim neodobravanjem od strane zajednice tih drugih ljudi koje ne razumeju.
U svojoj knjizi „Psyhopathy and Delinquency" W. i J. McRode kažu o njima sledeće:
Psihopat oseća malo krivice, ako je uopšte oseća. On može počiniti zaprepašćujuća dela, ipak gleda na njih bez griže savesti. Psihopata ima iskrivljen kapacitet za ljubav. Njegove emocionalne veze, ako uopšte postoje, su oskudne, kratkotrajne i kreirane tako da zadovolje njegove sopstvene želje. Te dve poslednje karakteristike, nedostatak osećanja griže savesti i ljubavi, obeležavaju psihopatu kao drugačijeg od drugih ljudi.
Problem moralne i zakonske odgovornosti psihopate ostaje otvoreno i predmet je različitih rešenja u različitim zemljama, često sumarnih ili emocionalno obojenih. On ostaje predmet diskusije, čije se rešenje ne čini mogućim u okviru danas prihvaćenih principa zakonske misli.
Druge psihopatije: Slučajevi suštinske psihopatije izgledaju dovoljno slični jedni drugima da nam to dopušta da ih klasifikujemo kao kvalitativno homogene. Međutim, u psihopatske kategorije možemo takođe svrstati donekle neodređen broj anomalija sa naslednim supstratom, čiji su simptomi slični tom najtipičnijem fenomenu. Takođe srećemo pojednice koji pokazuju tendencije da se ponašaju na način koji povređuje druge ljude, kod kojih testovi ne pokazuju postojanje oštećenje moždanog tkiva i anamneza ne ukazuje na neprirodna iskustva tokom detinjstva, koja bi mogla objasniti njihovo stanje. Činjenica da se takvi slučajevi ponavljaju unutar jedne porodice ukazuje na nasledni supstrat, ali takođe treba da razmotrimo mogućnost da su tokom fetusne faze učestvovali neki štetni faktori. To je oblast medicine i psihologije, koja iziskuje više studija i u kojoj ima više onoga što treba da naučimo nego onoga što konkretno znamo.
Takvi ljudi takođe pokušavaju da maskiraju svoj drugačiji svet iskustva i da igraju ulogu normalnosti u različitim stepenima, iako to više nije karakteristika Kleklijeve maske. Neki su uočljivi po demonstracijama svoje neobičnosti. Ovakvi ljudi učestvuju u genezi zla na veoma različite načine, ili držeći otvoreno stranu, ili, u manjem intenzitetu, kada uspeju da se prilagode adekvatnim načinima života.
Ti psihopatski i srodni fenomeni se mogu, kvalitativno govoreći, sumarno proceniti na dva ili tri puta češće nego kod suštinske psihopatije, dakle manje od dva procenta populacije.
Taj tip ljudi lakše uspeva da se prilagodi društvenom životu. Ređi slučajevi se posebno prilagođavaju zahtevima zajednice i normalnih ljudi, koristeći razumevanje za umetnost i oblasti sličnih tradicija. Njihova literarna kreativnost je često uznemirujuća, ako je izražena samo u idejnim kategorijama; oni nagoveštavaju čitaocima da je njihov svet koncepata i iskustava samorazumljiv; on takođe sadrži izvesne deformitete. (Neki istraživači u današnje vreme sugerišu da Aspergerov sindrom pripada klasifikaciji psihopatije. Aspergerov sindrom opisuje decu kao: „nedostatak socijalnih i motoričkih veština, čini se da su nesposobni da dekodiraju jezik tela, osećanja drugih, izbegavaju kontakt očima i često se upuštaju u monologe o oskudno definisanim – često tehničkim – interesovanjima. Čak i kada su veoma mali, ta deca su opsednuta redom, aranžirajući svoje igračke u striktnom poretku na podu i dobijajući nastup gneva kada im neke poremeti rutinu. Kao tinejdžeri, skloni su da zapadnu u teškoće sa nastavnicima i ostalim autoritetima, jer istančana podela društvenih uloga, koja definiše društvene hijerarhije, za njih nije vidljiva. Steve Silbermann, „The Geek Sindrom") Prim. ured.).
Najčešće navođena i najduže poznata vrsta je astenična psihopatija, koja se javlja u svim mogućim intenzitetima, od jedva uočljive do očiglednog patološkog nedostatka.
Takvi ljudi, astenični i hiperaktivni, ne pokazuju isti zasenjujući nedostatak moralnog osećanja i sposobnosti da osete psihološku situaciju, kao suštinske psihopate. Oni su na neki način idealistični i skloni su sujevernoj patnji kao posledici svog rđavog ponašanja.
U proseku, manje su inteligentni od normalnih ljudi i njihov um ne pokazuje odlike postojanosti i preciznost u razmišljanju. Njihov psihološki pogled na svet je jasno falsifikovan, njihovim mišljenjima o ljudima se nikada ne može verovati. Neka vrsta maske sakriva svet njihovih stremljenja, koja se ne podudara sa onim što su u stvari sposobni da urade. Njihovo ponašanje prema ljudima, koji ne uočavaju njihove nedostatke, je urbano, čak prijateljsko; međutim, manifestuju neprijateljstvo i agresiju prema ljudima koji imaju talenta za psihologiju ili pokazuju znanje u toj oblasti.
Astenične psihopate su seksualno nešto manje aktivne i zbog toga sklone da prihvate celibat; to je razlog zašto neki katolički monasi i sveštenici reprezentuju neznatnije slučajeve ove anomalije. Veoma je verovatno da su ovakvi pojedinci inspirisali anti-psihološki stav, tradicionalan kod katoličke crkve.
Ozbiljniji slučajevi su u većoj meri anti-psihološki nastrojeni i puni prezira prema normalnim ljudima; oni pokazuju tendenciju da budu aktivni u procesima geneze zla u široj skali. Njihovi snovi su sačinjeni od izvesnog idealizma sličnog idejama normalnih ljudi. Oni bi želeli da reformišu svet u skladu sa svojim željama, ali nisu sposobni da predvide mnogo dalekosežnije implikacije i posledice. Začinjena devijacijama, njihova vizija može uticati na naivne buntovnike ili ljude koji su pretrpeli nepravdu. Postojanje društvene nepravde može izgledati kao opravdanje za radikalan pogled na svet i za prihvatanje takvih vizija.
Sledeći odlomak je primer misaonog obrasca osobe koja predstavlja tipičan i teži slučaj astenične psihopatije:
|
Simptomi: |
„Ako bi trebalo da ponovo započnem život, učinio bih potpuno isto: to je organska neophodnost, ne diktat dužnosti. |
Osećaj da je drugačiji.
|
Postoji jedna stvar koja me pokreće i budi u meni vedrinu, čak i kada su stvari veoma tužne. To je nepokolebljiva vera u ljude. Okolnosti će se promeniti i zlo će nestati, čovek će čoveku biti brat, ne vuk kao što je to danas slučaj. Moja borba ne proizilazi iz mojih ideja, već iz jasne vizije o uzroku koji izaziva zlo. |
Plitka nostalgija, karakteristična za psihopatiju.
Vizija novog sveta. Različito psihološko znanje. |
Ove reči je u zatvoru napisao 15. decembra 1913. Felix Dzerzhinsky, potomak poljskog plemstva, koji će uskoro osnovati Cherezvichayka (Čeka je prva tajna policija pod boljševičkom vlašću.Dzerzhinsky je bio njen prvi komesar. Prim.ured.) u Sovjetskom Savezu i postati najveći idealist među tim slavnim ubicama. Psihopatsko naličje u svim nacijama. (Dzerzhinsky je zanimljiv slučaj. O njemu je rečeno: „Njegov pošten i nepotkupljiv karakter, kombinovan sa njegovom potpunom posvećenošću cilju obezbedio mu je brzo prihvatanje i nadimak Gvozdeni Felix." Njegov spomenik u centru Varšave na „Dzerzhinsky trgu" bio je omražen kod stanovnika poljske prestonice kao simbol sovjetske vlasti i srušen 1989. Čim je PZPR počeo da gubi vlast, ime trga je promenjeno u njegovo ime pre Drugog svetskog rata „Plac Bankowy" („Bankarski trg"). Prema popularnom vicu iz ere Republike Poljske, Dzerzhinsky je zaslužio spomenik kao Poljak koji je ubio najviše komunista.).
Ako ikada dođe vreme kada „će se okolnosti promeniti" i kada „zlo više neće vladati", biće to zato što će progres u proučavanju patoloških fenomena i njihove ponerogenične uloge učiniti mogućim za društva da mirno prihvate postojanje tog fenomena i shvate ga u kategorijama prirode. Vizija nove, pravedne strukture društva se onda može razumeti unutar okvira i pod kontrolom normalnih ljudi. Pomirivši se sa činjenicom da su takvi ljudi različiti i da imaju ograničen kapacitet za društveno prilagođavanje, trebalo bi da izgradimo sistem stalne zaštite za njih unutar logičnog rasuđivanja i adekvatnog znanja, sistem koji će delimično učiniti da se njihovi snovi ostvare.
Zbog naših ciljeva treba da usmerimo pažnju na dva tipa sa devijantnim karakteristikama: njih je relativno davno izolovao Erdard Brzezicki (moj profesor psihijatrije – Yagiellonian University (Kračov), prijatelj Kretschmer-a) i prihvatio ih Ernst Kretschmer kao posebno karakteristične za Istočnu Evropu. (Ernst Kretschmer je upamćen po svojim odnosima između građe i fizičke konstitucije sa ličnim karakteristikama i mentalnom bolešću. Godine 1933. Kretschmer je deo ostavku kao predsednik Nemačke asocijacije psihoterapije iz protesta protiv dolaska nacista na vlast. Ali za razliku od drugih nemačkih prominentnih psihologa, on je ostao u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata. Kretschmer je kasnije razvio nove metode psihoterapije i hipnoze i proučavao kompulzivnost kriminala, propisujući adekvatne mere za psihijatrijski tretman zatvorenika. Prim. ured.).
Skirtoidi (grčak reč skirtiao: pobuniti se, skočiti. Prim.ured.) su vitalni, egoistični i neosetljivi (debelokošci) pojednci koji su dobri vojnici zbog svoje izdržljivosti i psihičke otpornosti. Međutim, u mirnim vremenima oni su nesposobni da shvate istančanije sadržaje života ili da razborito vaspitavaju decu. Srećni su u primitivnom okruženju. Mirno i udobno okruženje često uzrokuje histerizaciju kod njih. Rigidno su konzervativni u svim oblastima i podržavaju vladu koja vlada gvozdenom rukom.
Kretschmer je bio mišljenja da je ova anomalija bio-dinamčki fenomen, uzrokovan ukrštanjem dve odvojene etničke grupe, što je često u toj oblasti Evrope. Ako bi to bio slučaj, Severna Amerika bi trebalo da je puna skirtoida, hipoteza koja zaslužuje razmatranje. Možemo pretpostaviti da se skirtoizam normalno nasleđuje; nije polno uslovljen. Ovu anomaliju treba razmotriti ukoliko želimo da razumemo istoriju Rusije, kao i istoriju Poljske u manjem obimu.
Sledeće zanimljivo pitanje se nameće samo po sebi: kakva vrsta ljudi su takozvani „šakali", najmljeni kao profesionalne i koristoljubive ubice različitih grupa i ko tako brzo i lako okuplja vojsku kao sredstvo političke borbe? Oni sebe nude kao profesionalci koji prema iščekivanjima ispunjavaju dužnost. Nikakva ljudska osećanja se ne mešaju sa njihovim zločinačkim planovima. Oni gotovo sigurno nisu normalni ljudi, ali nijedna od devijacija, opisanih ovde, se ne poklapa sa tom slikom. Suštinske psihopate su brbljive i nesposobne za takve brižljivo planirane aktivnosti.
Možda bismo mogli pretpostaviti da je ovaj tip proizvod ukrštanja različitih devijacija u vidu manjih oštećenja. Čak i ako prihvatimo statističku verovatnoću pojave ovih pojedinaca, uzimajući u obzir kvantitativne podatke, oni bi trebalo da budu izuzetno retka pojava. U svakom slučaju, psihologija izbora supružnika pruža uvid u uparivanja koja obostrano reprezentuju različite anomalije. Nosioci dva ili čak tri slabija devijantna faktora bi onda trebalo da budu češći. Šakali bi onda mogli da budu nosioci šizoidnih karakteristika u kombinaciji sa nekom drugom psihopatijom, suštinskom psihopatijom ili skirtoizmom. Mnogo češći primeri ovakvih hibrida su veliki delovi bazena nasleđivanja patoloških ponerogeničnih faktora u nekoj zajednici.
===========
Opisane karakterizacije su izabrani primeri patoloških faktora koji učestvuju u ponerogeničnim procesima. Sve obimnija literatura iz ove oblasti pruža zainteresovanom čitaocu širi obim podataka i često slikovite opise ovog fenomena. Međutim, trenutno stanje saznanja je još uvek nedovoljno da pruži praktično rešenje za mnoge probleme aspekata ljudskog bića, posebno za one na individualnom i porodičnom nivou. U ovu svrhu su potrebne studije biološke prirode ovih fenomena.
Želeo bih da upozorim čitaoce sa nedovoljnim znanjem i iskustvom u ovoj oblasti da ne postanu plen dojma da svetom koji ih okružuje dominiraju pojedinci sa patološkim devijacijama, bilo da su opisani ovde ili ne; naredna grafika u kružnoj formi predstavlja prosečne vrednosti pojave individua sa različitim psihološkim anomalijama unutar društva:
T.P. = totalna populacija
PS = psihopatije
KP = karakteropatije
SP = suštinske psihopatije
ŠI = šizoidije
XYY = kariotip
Treba naglasiti činjenicu da devijantni pojedinci predstavljaju manjinu, s obzirom na česte teorije o izuzetno kreativnoj ulozi abnormalnih pojedinaca, čak u vidu identifikacije ljudskog genija sa psihologijom abnormalnosti. Jednostranost ovakvih teorija izgleda da je potekla od ljudi koji su tražili potvrdu svoje sopstvene ličnosti putem takvog pogleda na svet. Istaknuti mislioci, pronalazači i umetnici su takođe bili primeri psihičke normalnosti, kvalitativno govoreći.
Na kraju, normalni ljudi predstavljaju kako veliku statističku većinu, tako i osnovu za društveni život u svakoj zajednici. U skladu sa prirodnim zakonom, oni bi trebalo da budu oni koji će odrediti tempo; moralni zakon je izveden iz njihove prirode. Država treba da bude u rukama normalnih ljudi. Ponerolog samo traži da te vlasti steknu saznanje o ovim manje normalnim ljudima i da zakon bude baziran na tom saznanju.
Kvantitativna i kvalitativna struktura ove bio-psihološki defektne grupe varira u vremenu i prostoru na našoj planeti. Ona može biti izražena jednocifrenim procentom u nekim nacijama, od 10 do 20 u drugim. Pomenuta kvantitativna i kvalitativna struktura utiče na celokupnu psihološku i moralnu klimu u nekoj zemlji. To je razlog zašto ovaj problem treba da bude predmet promišljene brige. Međutim, treba naglasiti da dokazna građa ukazuje da se snovi o moći, tako prisutni u ovim krugovima, ne manifestuju uvek i obavezno u punoj meri u zemlji u kojoj je ovaj procenat veoma visok. Druge istorijske okolnosti takođe igraju važnu ulogu.
U svakoj zajednici na svetu patološki pojedinci i neki od drugih devijantnih tipova stvaraju ponerološki aktivnu mrežu uzajamnog dosluha, delimično odvojenu od zajednice normalnih ljudi. Čini se da je inspirativna uloga suštinske psihopatije zajednički fenomen. Stičući životna iskustva, oni postaju svesni činjenice da su drugačiji i upoznaju se sa drugačijim načinima borbe za svoje ciljeve. Njihov svet je zauvek podeljen na „nas i njih"; njihov mali svet sa sopstvenim običajima i navikama i taj strani svet normalnih ljudi, koji ih moralno odbacuje i koje vide kao pune uobraženih i drskih ideja i običaja. Njihov osećaj za čast ih nagoni da podvaljuju i grde taj drugi svet normalnih ljudi i njegove običaje u svakoj prilici. Za razliku od običaja normalnih ljudi, oni smatraju da je kršenje obećanja adekvatno ponašanje.
Jedna od najuznemirujućih stvari kod psihopata sa kojom normalni ljudi moraju da se nose je činjenica da oni veoma rano uče kako njihove ličnosti mogu imati traumatizirajuće efekte na ličnosti drugih ljudi i kako da izvuku korist iz korena ovog terora da bi postigli svoje ciljeve. Ova podela na dva sveta je stalna i ne nestaje čak ni kada uspeju da ostvare svoje mladalačke snove o sticanju moći nad zajednicom normalnih ljudi. Ovo sigurno ukazuje da je ta odvojenost biološki uslovljena.
U psihopati se pomaljaju snovi u vidu utopije o „srećnom" svetu i socijalnom sistemu koji ih neće odbacivati, niti nagoniti da prihvate zakone i običaje, čije je značenje nerazumljivo za njih. Oni sanjaju o svetu u kome bi njihov jednostavan i radikalan način doživljavanja i opažanja realnosti mogao da dominira; (lažući, podvaljujući, uništavajući i koristeći druge. Prim.ured.) gde bi njima, naravno, bila osigurana bezbednost i prosperitet. U tim utopijskim snovima oni zamišljaju da će ti drugi, različiti, ali tehnički umešniji od njih, biti primorani da rade kako bi postigli ciljeve za psihopate i druge njihove vrste. „Mi, napokon" – kažu oni – „kreiramo novu vladu, vladu pravde." (samo za psihopate, nepravdu za sve ostale. Prim.ured.) Oni su spremni da se bore i da pate da bi ostvarili taj vrli novi svet i da pri tom, naravno, prouzokuju patnju drugih. Ovakva vizija opravdava ubijanje ljudi, čija patnja kod njih ne izaziva sažaljenje jer oni nisu sasvim specifični. Oni ne shvataju da će uvek nailaziti na opoziciju, pa makar to stanje trajalo i generacijama. („Ubij ih sve, Bog će prepoznati svoje", izgleda da je jedna od metoda koju su izumele psihopate. Prim.ured.).
Potčinjavanje normalnih ljudi psihološki abnormalnim pojedincima ima žestok i deformirajući uticaj na njenu odnosno njegovu ličnost; ono izaziva traume i neurozu. To se po pravilu izvodi na način koji izmiče svesnoj kontroli. Ovakva situacija osobi oduzima njena osnovna prava: da praktikuje mentalnu higijenu, razvija u dovoljnoj meri autonomnu ličnost i koristi svoj zdrav razum. U svetlu prirodnog zakona to predstavlja jednu vrstu zločina – koji se može javiti na svakom nivou društva – iako nije pomenut ni u jednom zakonskom propisu.
Već smo diskutovali o prirodi nekih patoloških ličnosti, o frontalnoj psihopatiji i kako ona može deformisati ličnosti sa kojima je u interakciji. Suštinska psihopatija u tom smislu ima izuzetno intenzivne efekte. Nešto misteriozno nagriza ličnost osobe koja je prepuštena milosti psihopate i bori se kao demon. Njene emocije postaju grozničave, njen smisao za psihološku realnost je ugušen. Ovo vodi do gubitka merila u misaonom procesu i osećaja bespomoćnosti, kulminirajući depresivnim reakcijama, koje mogu biti tako žestoke da ih psihijatri ponekad pogrešno dijagnosticiraju kao manično-depresivnu psihozu. Mnogi ljudi pružaju otpor psihopatskoj dominaciji mnogo pre nego što ovakva kriza nastupi i počinju da traže neki način da se oslobode ovakvog uticaja.
Mnoge životne situacije sadrže u sebi manje misteriozne rezultate delovanja drugih psihičkih anomalija na normalne ljude (koji su uvek neprijatni i destruktivni) i njihovi nosioci beskrupulozno teže da uspostave dominaciju i iskoriste druge. Rukovodeći se neprijatnim iskustvima i osećajima, zajednica tada ima dobre razloge da odbaci ovakve ljude, gurajući ih na marginalne pozicije u društvenom životu, uključujući siromaštvo i kriminal.
Na žalost, ovakvo ponašanje po pravilu izaziva moralizatorska opravdanja u kategorijama prirodnog pogleda na svet. Većina članova društva smatra da su ovlašćeni da zaštite sebe i svoju imovinu i u tu svrhu donese zakone. Bazirani na prirodnoj percepciji fenomena i emocionalnim reakcijama umesto na objektivnom razumevanju problema, ovakvi zakoni ni na koji način ne služe da obezbede red i sigurnost kakve želimo; psihopate i drugi devijanti jednostavno percipiraju takve zakone kao silu protiv koje se treba boriti.
Socijalna struktura kojom dominiraju normalni ljudi i njihovi koncepti za pojedince sa različitim psihološkim devijacijama izgleda kao „sistem sile i tlačenja". Psihopate po pravilu dolaze do takvog zaključka. Istovremeno, ukoliko u datom društvu zaista postoji veliki deo nepravde, patološki osećaj nepravde i sugestivni stavovi devijantnih pojedinaca se mogu naći u rezonanci sa onima koji su zaista izloženi nepravdi. Revolucionarne doktrine se onda lako mogu propagirati među obe grupe, iako svaka od tih grupa prihvata te ideje iz potpuno drugačijih razloga.
===========
Postojanje patogenih bakterija u našem okruženju je uobičajeni fenomen; međutim, to nije presudan faktor koji odlučuje da li će se pojedinac ili zajednica razboleti, budući da prirodan kao i sintetički imunitet takođe može igrati važnu ulogu. Na isti način, psihopatološki faktori sami ne odlučuju o raširenosti zla. Drugi faktori su podjednako važni: društveno-ekonomske okolnosti i moralni i intelektualni nedostaci.
Pojedinci i nacije koji su u stanju da izdrže nepravdu u ime moralnih vrednosti mnogo lakše nalaze izlaz iz teškoća ne posežući za nasilnim sredstvima. Bogata moralna tradicija sadrži vekovna iskustva i razmišljanja u tom pogledu. Ova knjiga opisuje ulogu tih dodatnih faktora u genezi zla, ulogu koja je vekovima ostala nedovoljno shvaćena; takvo objašnjenje je suštinski važno za kompletiranje celokupne sllke i mogućnost da se formulišu delotvornije praktične mere.
Tako naglašavanje uloge patoloških faktora u genezi zla ne umanjuje odgovornost nedostataka društvenog morala i intelektualnih deficita i njihov udeo u ovoj situaciji. Realni moralni nedostaci i grubo neadekvatna koncepcija ljudske realnosti i psiholoških i moralnih situacija je često prouzrokovana ranijom ili sadašnjom aktivnošću patoloških faktora.
Međutim, mi se moramo upoznati sa stalnim, biološki uslovljenim prisustvom te malobrojne manjine pojedinaca koji su nosioci različitih, ali ponerološki aktivnih, patoloških faktora u svakoj zajednici. Svaka diskusija o tome šta u genezi zla dolazi prvo, moralni nedostaci ili aktivnosti patoloških faktora, se može posmatrati kao akademska špekulacija. Biblija je vredna ponovnog čitanja očima ponerologa.
Detaljne analize ličnosti prosečno normalnih osoba gotovo uvek otkrivaju okolnosti i teškoće uzrokovane delovanjem neke vrste patološkog faktora na nju. Koliko su aktivnosti relativno daleko u prostoru i vremenu i ako je faktor relativno očigledan, zdrav razum je u principu dovoljan da koriguje takve efekte. Ukoliko patološki faktor ostane nepoznat, osoba ima problema da razume uzrok svojih problema; ponekad čitavog života ostaje rob opsena i obrazaca bihejviorističkih odgovora, izazvanih pod uticajem patoloških pojedinaca. To se dogodilo u gore pomenutoj porodici, u kojoj je izvor patološke indukcije bila najstarija sestra sa prenatalnim oštećenjem predfrontalnog režnja na moždanom korteksu. Čak i kada je potpuno očigledno loše tretirala svoje najmlađe dete, njena braća su bila sklona da to interpretiraju u paramoralističkom maniru, kao žrtvu u ime „porodične časti".
Sa ovom građom bi trebalo upoznati svakoga da bi se olakšalo auto-pedagoško samoposmatranje. Neki istaknuti psihopatolozi su uvereni da je razvoj zdravog, funkcionalnog pogleda na ljudsku realnost nemoguć bez upućivanja u psihopatološke nalaze, zaključak koji je teško prihvatljiv za ljude koji veruju da su razvili zreo pogled na svet bez ovih neprijatnih istraživanja. Stari, egoistični branitelji prirodnog pogleda na svet imaju tradiciju, lepu književnost, čak i filozofiju na svojoj strani. Oni ne razumeju da tokom današnjeg vremena njihov način shvatanja životnih pitanja čini bitku sa zlom još problematičnijom. Međutim, mlađa generacija je bolje upoznata sa biologijom i psihologijom i tako sposobnija za objektivno razumevanje uloge patoloških fenomena u procesima geneze zla.
Paralaksa (razlika u položaju nekog predmeta ako se on posmatra sa dve različite tačke. Prim.ured.), čak i veliki jaz, često nastaje između ljudske i društvene realnosti, što je po prirodi biološko i često pod uticajem gorepomenutog odbijanja da razložimo patološke elemente, kao i tradicionalne percepcije realnosti kako je ona poučavana u filozofiji, etici, sekularnom i kanonskom zakonu. Taj jaz je lako vidljiv onim ljudima čiji je pogled na svet formiran na način koji se razlikuje od prirodnog načina normalne osobe. Mnogi od njih svesno ili nesvesno koriste ove slabosti da bi se probili u njega, paralelno sa aktivnostima koje karakterišu egoistični koncepti i sebičnost. Ljudi koji ćute, bilo patološki indiferentni prema patnjama drugih ljudi i nacija, ili sa nedostatkom znanje o tome šta je humano i valjano, nailaze na otvorena vrata da probiju svoj različit način života kroz nepredusretljivo društvo.
Da li ćemo ikada, jednom u neodređenoj budućnosti, biti u stanju da prevaziđemo taj vekovni problem ljudskosti, uz pomoć psiholoških i bioloških nauka koje napreduju u proučavanju različitih patoloških faktora koji učestvuju u ponerogeničnim procesima? To će zavisiti od podrške date zajednice. Naučna i društvena svest o ulozi koju igraju gorepomenuti faktori u genezi zla će pomoći javnom mnenju da se na adekvatan način postavi prema zlu koje će onda prestati da bude tako fascinirajuće mistično. Ukoliko je na adekvatan način uobličen, baziran na razumevanju fenomena, zakon će omogućiti profilaktične kontra-mere protiv začetka zla.
Tokom vekova svaka zajednica je bila izložena prirodnim eugeničnim (eugenetika: nauka o uslovima koji vode stvaranju telesno i duševno zdravog potomstva) procesima koji uzrokuju da defektni pojedinci, uključujući i one sa gore pomenutim oštećenjima, ispadnu iz reproduktivne utakmice ili da se redukuje njihova stopa rađanja. Ovakvi procesi se retko posmatraju na takav način, često prikriveni pratećim zlom ili drugim uslovima koji ih prate iz pozadine. Svesno razumevanje ove građe, bazirano na adekvatnom znanju i prosečnim moralnim kriterijumima može predstaviti te procese na manje plahovit način, bez takve količine gorkog iskustva. Ako su ljudska svest i savest adekvatno formirani i ako se prihvati savet u toj stvari, balans ovih procesa bi mogao da upadljivo krene u dobrom pravcu. Posle više generacija jaram nasleđenih patoloških faktora bi mogao da bude redukovan ispod određenog kritičnog nivoa i njihovo učešće u ponerogeničnim procesima bi počelo da bledi. (Čini se da Lobascewsky ovo dovodi u vezu sa ratom i drugim fizičkim konfliktima, sugerišući da, ako bi normalni ljudi odbili da budu uvučeni i pustili samo devijante da se bore, ovi bi možda pobili jedni druge. Prim ured.)
Ponerogenični fenomeni i procesi
Praćenje realne vremensko-prostorne mreže kvalitativno kompleksnih uzročnih veza kao pojave u ponerogeničnom procesu zahteva adekvatan pristup i iskustvo. Činjenica da se psiholozi svakodnevno suočavaju sa mnogobrojnim slučajevima ovih devijanata ili njihovih žrtava znači da progresivno postaju umešniji u razumevanju i opisivanju mnogih komponenti psihološke uzročnosti. Oni posmatraju povratnu spregu na zatvorenim uzročnim strukturama. Međutim, ova veština se ponekad pokazuje nedovoljnom u prevazilaženju naše ljudske tendencije da se koncentrišemo na neke činjenice i ignorišemo druge, izazivajući neprijatan osećaj da je kapacitet našeg uma za razumevanje realnosti koja nas okružuje nedovoljan. To objašnjava pobudu da se koristi prirodni pogled na svet, da bi se pojednostavila kompleksnost i njene implikacije, fenomen toliko uobičajen kao i „stari mudrac" indijske filozofske psihologije. Ovakvo svođenje uzročne slike geneze zla često na samo jedan lako razumljiv činilac, kao krivca, samo po sebi postaje uzročnik u ovoj genezi.
Uz veliki obzir prema nedostacima našeg ljudskog prosuđivanja, krenućemo srednjim putem i koristiti apstrakciju, prvo opisujući izabrani fenomen, a zatim i uzročne veze karakteristične za ponerogenične procese. Takvi lanci se mogu umrežiti u mnogo kompleksnije strukture, pogodnije za shvatanje pune slike realne uzročne mreže. U početku će rupa biti toliko velika da kroz nju neopaženo može da prođe jato sardela, iako će velika riba biti uhvaćena. Međutim, svetsko zlo predstavlja neku vrstu kontinuuma, u kome se neznatniji novčići ljudskog zla skupljaju u genezi velikog zla. Pravljenje gušće mreže i dopunjavanje detalja slike sve to čini lakšim, budući da su ponerogenični procesi slični nezavisno od skale na kojoj se odvijaju. Naš zdrav razum tako čini male greške na nivou minorne građe.
U nameri da bliže sagledamo te psihološke procese i fenomene, koji jednog čoveka ili jednu naciju dovode do toga da povređuje druge, izdvojmo što karakterističnije fenomene. Videćemo da je učešće različitih patoloških faktora u tim procesima pravilo; situacija, u kojoj to učešće nije uočljivo teži da bude izuzetak.
===============
U drugom poglavlju je ukratko predstavljena uloga ljudskog instinktivnog supstrata u razvoju naše ličnosti, formiranje prirodnog pogleda na svet i društvene veze i strukture. Takođe smo ukazali da naši sociološki, psihološki i moralni koncepti, kao i prirodni oblik reakcije, nisu primereni svakoj situaciji sa kojom nas život konfrontira. Obično završavamo povređujući druge ukoliko delujemo u skladu sa svojim prirodnim konceptima i osetljivim arhetipovima u situaciji koja odgovara našim predstavama, iako je ona u stvari suštinski drugačija. Kao pravilo, takva drugačija situacija dopušta pojavu navodno odgovarajuće reakcije, jer se u sliku uključio neki teško razumljivi, patološki faktor. Na taj način, praktična vrednost našeg prirodnog pogleda na svet u principu završava tamo gde počinje psihopatija.
Poznavanje tih opštih slabosti ljudske prirode, kao i „naÏvité" normalne osobe je deo specifičnog znanja koje nalazimo kod mnogih psihopatskih pojedinaca, kao i karakteropata. Opčinioci različitih škola nastoje da isprovociraju takve navodno odgovarajuće reakcije kod drugih ljudi u ime svojih specifičnih ciljeva ili u korist vladajuće ideologije. Taj teško shvatljivi patološki faktor se nalazi u samom opčiniocu.
===============
Egoizam: pod egoizmom podrazumevamo stanovište, podsvesno uslovljeno kao pravilo, na osnovu koga pripisujemo prekomernu vrednost svojim instinktivnim refleksima i navikama i individualnom pogledu na svet. Egoizam sputava normalnu evoluciju ličnosti jer hrani dominaciju podsvesnog života i čini teško prihvatljivim dezintegrisana stanja koja mogu biti od velike pomoći za lični rast i razvoj. Ovaj egoizam i odbijanje dezintegracije pomaže pojavu navodno odgovarajućih reakcija, kao što je napred opisano. Egoista meri ljude svojim sopstvenim aršinima, posmatrajući svoje koncepte i načine doživljavanja stvarnosti kao objektivan kriterijum. On bi voleo da natera druge ljude da osećaju i misle na veoma sličan način kao on. Egoistične nacije imaju podsvesni cilj da nauče ili nateraju druge nacije da misle u njihovim sopstvenim kategorijama, što ih čini nesposobnim da razumeju druge ljude i nacije i upoznaju vrednosti njihove kulture.
Odgovarajući odgoj i samo-odgoj tako uvek teži da oslobodi mladu ili odraslu osobu egoizma, otvarajući time vrata razvoju njenog uma i karaktera. Međutim, rasprostranjeno uverenje kod psihoterapeuta je da je izvesna mera egoizma korisna kao faktor stabilizacije ličnosti, štiteći je od suviše lake neurotične dezintegracije i omogućavajući joj tim putem da prebrodi životne teškoće. Ipak, postoji mali broj ljudi, čija je ličnost veoma integrisana, iako su gotovo sasvim lišeni egoizma; to im omogućava da razumeju druge veoma lako.
Vrsta prekomernog egoizma, koji sputava razvoj čovekovih vrednosti i koji vodi do osuđivanja i terorisanja drugih, zaslužuje naslov „kralj ljudskih nedostataka“. Rasprave, svađe, ozbiljni problemi, neurotične reakcije, niču u svakome u blizini takvog egoiste kao pečurke posle kiše. Egoistične nacije počinju da troše novac i ulažu napore da bi postigli ciljeve, koji proizilaze iz njihovog pogrešnog rasuđivanja i preterano emocionalnih reakcija. Njihova nesposobnost da upoznaju vrednosti i različitosti drugih nacija, proizašle iz različitih kulturoloških tradicija, vodi u konflikt i rat.
Možemo napraviti razliku između primarnog i sekundarnog egoizma. Prvi potiče iz mnogo prirodnijeg procesa, naime prirodnog egoizma deteta i greški prilikom odgoja kada se dečiji egoizam podržava. Drugi se javlja, kada ličnost, koja je prevladala taj dečiji egoizam, nazaduje do tog stanja pod stresom, što vodi do neprirodnog izveštačenog držanja, koji karakteriše veća agresivnost i društveno štetno ponašanje. Preterani egoizam je konstantno svojstvo histerične ličnosti (Oštećenje ličnosti, obeleženo nezrelošću i sujetom uz žudnju za pažnjom, aktivnošću, uzbuđenjem i ponašanjem koje je uočljivo nestabilno i manipulativno. (The American Heritage Statemen’s Dictionary, 2 Edition, 2004; Houghton Mifflin Company) prim. ured.), nezavisno od toga da li je njena histerija primarna ili sekundarna. To je razlog zašto porast egoizma nacije treba da bude pripisan već opisanom histeriodnom ciklusu pre bilo čega drugog.
Analizirajući razvoj prekomerno egoistične osobe, često pronalazimo ne-patološke uzroke, kao što su odgoj u ograničavajućoj sredini punoj kolotečine ili od strane manje inteligentnih roditelja. Međutim, glavni razlog razvoja preterano egoistične ličnosti u normalnoj osobi je kontaminacija putem psihološke indukcije preko prekomerno egoističnih ili histeirčnih osoba, koje su razvile te osobine pod uticajem različitih patoloških uzroka. Pored drugih stvari, većina opisanih genetskih devijacija uzrokuje razvoj patološki egoističnih ličnosti.
Mnogi ljudi sa različitim urođenim devijacijama i stečenim deformacijama razvijaju patološki egoizam. Za takve ljude primoravanje drugih iz njihove okoline, čitavih društvenih grupa ili, ako je moguće, čitavih nacija da razmišljaju i osećaju kao oni, postaje unutrašnja neophodnost, vladajući koncept. Igra, koju normalna osoba ne bi uzela za ozbiljno, za njih postaje životni cilj, u koji ulažu napore, žrtve i oštroumnu psihološku strategiju.
Patološki egoizam proishodi iz potiskivanja neprijatnih, samo-kritičnih asocijacija u vezi sa čovekovom sopstvenom prirodom ili normalnošću iz polja svesti. Na dramatično pitanje: „Ko je ovde lud, ja ili ovaj svet ljudi koji misle i osećaju drugačije." se odgovara na štetu sveta. Ovakav egoizam je uvek povezan sa nesimuliranim držanjem, sa Cleckley-ovom maskom navučenom preko nekih patoloških svojstava, skrivenih od svesti, kako sopstvene, tako i drugih ljudi. Najveći intenzitet ovakvog egoizma se može naći kod već opisane pre-frontalne karakteropatije.
Značaj ovakve vrste egoizma u genezi zla teško da zahteva elaboraciju. Primarni društveni uticaj je egotizacija i traumatizacija drugih, što u povratnom dejstvu uzrokuje dalje teškoće. Patološki egoizam je nepromenjiva komponenta u različitim okolnostima u kojima je neko, ko izgleda normalan (mada on to u stvari i nije), vođen motivima ili bitkama za ciljeve, koje normalna osoba smatra nerealističnim ili bezizglednim. Prosečna osoba bi mogla da se zapita: „Šta bi on mogao očekivati da postigne time?" Međutim, mišljenje okoline često interpretira takve situacije u skladu sa „zdravim razumom" i sklono je da prihvati mnogo „podesniju" verziju situacije ili događaja. Takva interpretacija često završava ljudskom tragedijom. Zbog toga moramo zapamtiti da princip zakona cui prodest postaje iluzoran kada god se uključe neki patološki faktor.
===============
Moralizatorske interpretacije: Tendencija da se kod suštinski patoloških fenomena daju moralizatorske interpretacije je aspekt ljudske prirode, čiji je prepoznatljiv supstrat ukodiran u naš specifičan instinkt; naime, ljudi ne uspevaju da naprave razliku između moralnog i biološkog zla. Moraliziranje uvek izbija na površinu, iako u različitim stepenima, u okviru psihološkog i moralnog pogleda na svet, zbog čega ovu tendenciju treba posmatrati kao konstantnu grešku javnog mnenja. Možemo ga zauzdati povećanim samoznanjem, ali njegovo istinsko prevladavanje zahteva i specifično znanje iz psihopatološke oblasti. Mladi ljudi i manje kulturni slojevi su uvek skloni ovakvim interpretacijama (iako ovo karakteriše i tradicionalne estete), što se pojačava kada god prirodni refleksi preuzmu kontrolu nad razumom t.j. u histeričnim stanjima i u direktnoj proporciji sa intenzitetom egoizma.
Mi zatvaramo vrata uzročnim interpretacijama fenomena i otvaramo ih osvetoljubivim emocijama i greškama kada god uvedemo moralizatorske interpretacije mana i nedostataka u ljudskom ponašanju, koje je u stvari proisteklo iz različitih uticaja patoloških faktora, već pomenutih ili ne, često neprimetnih za um, koji nije treniran u toj oblasti. Na taj način dopuštamo tim patološkim faktorima da nastave svoje ponerogenične aktivnosti, kako u nama samima tako i u drugima. Ništa u toj meri ne truje ljudsku dušu i oduzima nam sposobnost da objektivnije razumemo realnost kao to pokoravanje opšte ljudskoj tendenciji da zauzme moralizatorski stav prema ljudskom ponašanju.
Praktično govoreći, svaki pojedinačni slučaj koji ozbiljno povređuje drugu osobu sadrži unutar svoje psihološke geneze uticaj nekih patoloških faktora, pored ostalog, naravno. Zbog toga interpretacija uzroka zla, koja bi bila ograničena na moralne kategorije, predstavlja neadekvatnu percepciju realnosti. To može voditi, generalno govoreći, do pogrešnog ponašanja, ograničavajući naše sposobnosti za otpor uzročnim faktorima zla i otvarajući vrata žudnji za osvetom. To često raspiruje novu vatru u ponerogeničnom procesu. Zbog toga jednostranu moralnu interpretaciju uzroka zla treba smatrati pogrešnom i nemoralnom u svim vremenima. Ideju o prevazilaženju te opšte ljudske sklonosti i njenih rezultata treba posmatrati kao moralni motiv, isprepleten sa ponerologijom.
Kada analiziramo razloge zašto neki ljudi prekomerno koriste takve interpretacije nabijene emocijama, često uz negodovanje odbijajući tačniju interpretaciju, treba, naravno, da otkrijemo i patološke faktore koji deluju u njima. Pojačavanje ove tendencije je u takvim slučajevima prouzrokovano potiskivanjem samokritičnih misli u pogledu sopstvenog ponašanja i njegovih unutrašnjih razloga iz polja svesti. Uticaj ovakvih ljudi uzrokuje da se ova tendencija pojača kod drugih.
===============
Lažni moralizam (paramoralizam): Uverenje da moralne vrednosti postoje i da neke aktivnosti narušavaju moralna pravila je u toj meri opšta i drevna pojava, da se čini da ona ima osnovu u čovekovom instinktivnom, prirodnom stanju (iako on sigurno nije potpuno adekvatan za moralnu istinu) i da nije prouzrokovan samo vekovnim iskustvom, kulturom, religijom i socijalizacijom. Na taj način, svaka insinuacija, formulisana u moralnim sloganima je uvek sugestivna, čak i ako su moralni kriterijumi koji se koriste tek „ad hoc" izumi. Svaki akt na taj način može biti proglašen nemoralnim ili moralnim putem ovakvih paramoralizama, nametnutih kao aktivna sugestija, i uvek se mogu naći ljudi koji će podleći ovakvom načinu razmišljanja.
U potrazi za primerom akta zla, čija negativna procena neće izazivati sumnju ni u jednoj društvenoj situaciji, etičari često navode maltretiranje dece. Međutim, psiholozi se u svojoj praksi često susreću sa paramoralnim odobravanjima ovakvog ponašanja, kao u gorepomenutoj porodici sa oštećenjem prefrontalnog polja kod najstarije sestre. Njena mlađa braća su nedvosmisleno insistirala da je sadističko ponašanje njihove sestre prema svom sinu izazvano njenim visokim moralnim osobinama i uverili sebe u to putem autosugestije. Paramoralizam na neki način vešto izmiče kontroli našeg zdravog razuma, vodeći ponekad do prihvatanja ili odobravanja ponašanja koje je otvoreno patološko.
(Mnogi primeri poslednjih godina uključuju decu pretučenu do smrti od strane njihovih roditelja iz „religioznih razloga". Roditelji mogu tvrditi da je dete zaposeo demon, ili da su se ponašala tako raspušteno da ih samo batine mogu „dovesti u red". Drugi primer je obrezivanje, kako za dečake, tako i za devojčice u nekim etničkim grupama. Indijski običaj sutija, kada se žena spaljuje na lomači svog muža; ili u muslimanskoj kulturi, u kojoj je, ako je žena silovana, dužnost muških članova porodice da je ubiju, kako bi sprali ljagu sa imena porodice. Za sve ove činove se tvrdi da su „moralni", ali oni to nisu, oni su patološki i kriminalni, prim.ured).
Paramoralizatoski stavovi i sugestije toliko često prate različite vrste zla, da izgledaju potpuno nezamenljivi. Na žalost, za pojedince, opresivne grupe ili pato-političke sisteme je izmišljanje uvek novih moralnih kriterijuma u nečiju korist postalo učestali fenomen. Takve sugestije često delimično lišavaju ljude moralnog rasuđivanja i deformišu njegov razvoj kod mladih. Na paramoralističke faktore se nailazi svuda u svetu i ponerolog će naći da je teško poverovati da ih je sprovela psihološki normalna osoba.
Konverzije (obrtanje jednog suda, tako da subjekat i objekat zamene mesta) karakteristika u genezi paramoralizma čini se dokazuje da su većinom izvedene iz podsvesnog odbacivanja (i potiskivanja iz polja svesti) nečeg sasvim drugačijeg, što bismo mogli nazvati glasom savesti.
Međutim, ponerolog može navesti mnoga opažanja, koja podržavaju mišljenje da različiti patološki faktori učestvuju u tendenciji da se koristi paramoralizam. To je bio slučaj kod gorepomenute porodice. Kada se javi sa moralizatorskim interpretacijama, ova tendencija se pojačava kod egoista i histerika i njeni uzroci su slični. Kao i sve pojave konverzije, tendencija da se koristi paramoralizam je psihološki zarazna. To objašnjava zašto je možemo uočiti kod osoba, odgajanih od strane pojedinaca, u kojima je ona razvijena paralelno sa patološkim faktorom.
Ovo bi bilo dobro mesto da razmislimo da je pravi moral rođen i postoji nezavisno od naših sudova u tom pogledu i čak nezavisno od naše sposobnosti da ga prepoznamo. Na taj način, pristup koji je neophodan za to razumevanje je naučni a ne kreativni: moramo skromno podrediti svoj um opaženoj realnosti. Tek tada otkrivamo istinu o čoveku, njegovim slabostima i vrednostima, što nam pokazuje šta je prikladno i merodavno, uz poštovanje prema drugim ljudima i drugim društvima.
===============
Reverzna blokada: nedvosmisleno insistiranje na nečemu što je suprotnost istini blokira um prosečne osobe da prepozna istinu. U skladu sa zahtevima zdravog razuma, ona počinje da traga za smislom u „zlatnoj sredini", između istine i njene suprotnosti, završavajući sa nekim zadovoljavajućim falsifikatom. Ljudi, koji razmišljaju na taj način, ne shvataju da efekat tačno odgovara nameri osobe koja ih izlaže ovoj metodi. Ako je falsifikat istine suprotnost moralne istine, on istovremeno predstavlja ekstremni paramoralizam i oslanja se na njegovu neobičnu sugestivnost.
Retko vidimo da normalni ljudi koriste ovaj metod; čak i ako su odgajani od strane ljudi koji su ih maltretirali. Kod njih obično se javljaju samo njegovi rezultati sa karakterističnim teškoćama shvatanja realnosti. Korišćenje ovog metoda može biti deo gorepomenutog specifičnog znanja razvijenog kod psihopata u pogledu slabosti ljudske prirode i načina da se drugi odvedu u grešku. Tamo gde vlada, ovaj metod se koristi sa virtuoznošću da bi proširio granice svoje moći.
===============
Selekcija informacija i supstitucija: Postojanje psiholoških fenomena nesvesnog, koji su bili poznati pre frojdovskim studentima filozofije zaslužuje ponavljanje. Podsvesni psihološki procesi prestižu svesno razmišljanje, i vremenski i u oblasti dejstva, što čini mogućim mnoge psihološke fenomene: uključujući i te, generalno opisane kao konverzne, kao što je podsvesno blokiranje zaključaka, selekcija i takođe supstitucija prividno neprijatnih premisa.
Govorimo o blokiranju zaključaka ako je deduktivni (zaključivanje od opšteg ka pojedinačnom) proces bio odgovarajući i gotovo dospeo do zaključka i konačnog razumevanja unutar dejstva unutrašnje projekcije, ali je postao neprijatan zbog prethodeće komande iz nesvesnog, koja ga smatra nepodobnim ili neodgovarajućim. To je primitivna prevencija dezintegracije ličnosti, što se može učiniti korisnim; međutim, ona takođe sprečava nastanak svih prednosti koje bi mogle nastati iz svesnog razmišljanja o zaključcima i ponovne integracije. Na taj način potisnuti zaključak ostaje u našoj podsvesti i na još manje svestan način uzrokuje sledeće blokiranje i selekciju ove vrste. Ovo može biti ekstremno opasno, progresivno čineći osobu robom njenog nesvesnog i često je praćeno osećajem tenzije i gorčine.
Govorimo o selekciji premisa (pretpostavki) kada povratna veza uđe dublje u proces rasuđivanja te iz njegove baze podataka izbriše i potisne u podsvest upravo onaj deo informacije koji je bio odgovoran za donošenje neprijatnog zaključka. Naša podsvest tada dopušta dalje logičko rasuđivanje ali će rezultat biti pogrešan u direktnoj proporciji sa važnošću potisnutog podatka. U našoj podsvesnoj memoriji se sakuplja sve veći broj na ovaj način potisnutih informacija. Konačno, prevladava neka vrsta navike: sličan materijal se obrađuje na isti način, čak i kada bi rasuđivanje dovelo do zaključka, koji je sasvim povoljan za osobu.
Najkompleksniji proces ove vrste je supstitucija premisa, koje su na taj način eliminisane putem drugih podataka, osiguravajući prividno ugodan zaključak. Naša asocijativna sposobnost brzo stvara novu premisu da bi zamenila uklonjenu, ali to je ona koja vodi do ugodnog zaključka. Ova operacija traje većinu vremena i riskantno je da bude isključivo podsvesna. Ovakve supstitucije često deluju kolektivno, u određenim grupama ljudi, putem korišćenja verbalne komunikacije. To je razlog zašto bilo koji od gore pomenutih procesa predstavlja najbolju kvalifikaciju za moralni epitet „hipokrizija".
Navedeni primeri konverznih fenomena ne isrpljuju problem, koji je bogato ilustrovan u psihoanalitičkim radovima. Naša podsvest može nositi korene ljudskog genija unutar sebe, ali njeno funkcionisanje nije perfektno; ponekad podseća na slepi kompjuter, pogotovo ako dozvolimo da bude napunjen materijalom, potisnutim iz straha. To objašnjava zašto je svesno nadgledanje, čak i po cenu hrabro prihvaćenih dezintegrišućih stanja, potrebno našoj prirodi, da ne pominjemo naše individualno i društveno dobro.
Ne postoji osoba, kojoj njeno perfektno samoznanje dopušta da ukloni sve tendencije ka konverznom razmišljanju, ali su neki ljudi relativno blizu tog stanja, dok drugi ostaju robovi ovih procesa. Oni ljudi, koji suviše često koriste konverzne operacije da bi došli do ugodnijih zaključaka, ili da bi stvorili neke vešte paralogističke i paramoralističke stavove, konačno počinju da podležu takvom ponašanju iz mnogo trivijalnijih razloga, gubeći sposobnosti za svesnu kontrolu nad svojim ukupnim misaonim procesima. To neizbežno vodi do pogrešaka u ponašanju, a cenu za to plaćaju kako drugi, tako i oni sami.
Ljudi, koji su zapostavili svoju psihičku higijenu i sposobnosti za adekvatno razmišljanje, na tom putu gube i svoje prirodne kritičke sposobnosti u pogledu osoba, čiji su abnormalni procesi mišljenja formirani na supstratu patoloških anomalija, bilo stečenih ili nasleđenih. Licemeri prestaju da prave razliku između patoloških i normalnih osoba, otvarajući time „infektivni ulaz" za ponerogeničnu ulogu patoloških faktora.
U principu, u svakom društvu postoje ljudi, kod kojih su slične metode mišljenja razvijene u širokoj skali sa različitim devijacijama u pozadini. Nailazimo na njih kako kod karakteropata, tako i kod psihopatskih ličnosti. Na neke su drugi izvršili uticaj, tako da se razijaju priviknuti na takvo „razmišljanje", budući da je konverzno mišljenje visoko zarazno i može se proširiti po čitavom društvu. Tokom „srećnih vremena", pogotovo, tendencija prema konverznom mišljenju se pojačava. Ono se javlja paralelno sa talasom histerije u pomenutom društvu. Oni, koji se trude da očuvaju zdrav razum i adekvatno rezonovanje, najzad postaju manjina, osećajući se nepravičnim, budući da se na njihovo ljudsko pravo da održe psihološku higijenu vrši pritisak sa svih strana. To je znak da nesrećna vremena nisu daleko.
Treba da naglasimo da opisani pogrešni misaoni procesi narušavaju zakone logike uz karakterističnu podmuklost. Obrazovani ljudi sa veštinom adekvatnog mišljenja mogu da pomognu da se neutralizuju ovakve tendencije; ovo ima posvećenu, vekovnu tradiciju, koja izgleda da je vekovima bila nedovoljno delotvorna. Kao primer: u skladu sa zakonom logike se na pitanje koje sadrži pogrešno razmišljanje ili nepotvrđenu sugestiju ne može odgovoriti. Međutim, operisanje ovakvim pitanjima se ne širi epidemično samo među ljudima sa tendencijom konverznog mišljenja: izvor terora ako ih koriste psihopatski pojedinci; Ono se javlja i kod ljudi koji normalno razmišljaju, pa čak i onih koji su studirali logiku.
Ova tendencija opadanja sposobnosti društva za adekvatno razmišljanje treba da bude neutralizovana, budući da ona takođe umanjuje imunitet od ponerogeničnog procesa. Delotvorna mera bi bila adekvatno razmišljanje, kao i umešno otkrivanje grešaka u razmišljanju. Front ovakvog obrazovanja treba da bude proširen i da uključi psihologiju, psihopatologiju i ovde opisanu nauku u svrhu odgajanja ljudi koji lako mogu da otkriju paralogizam.
Opčinioci
Da bi se razumjeli ovi infektivni ponerološki procesi, pogotovo oni koji djeluju u širem društvenom kontekstu, sada ćemo sagledati uloge i lične karakteristike individua koje ćemo nazvati "opčinioci" i koje su veoma aktivne na ovom području uprkos tome što je njihova statistička zastupljenost vema mala.
Opčinioci su generalno nosioci raznih patoloških faktora, nekih karakteropatija i nasljednih anomalija. Individue čije su ličnosti poremećene, često igraju slične uloge, iako je njihov uticaj na socijalnoj razini mali (porodica, susjedsvo) i ne prelaze određene granice društvenih normi ponašanja.
Opčinioci se odlikuju jednim patološkim egoizmom. Takva osoba je prisiljena nekim unutarnjim razlozima da napravi jedan rani izbor između dvije mogućnosti: prva je da prisili druge ljude da razmišljaju i doživljavaju stvari na način sličan njihovom vlastitom; druga je jedan osjećaj usamljenosti i različitosti od drugih, jedna patološka neuklopljenost u društveni život. Njihov izbor ponekad podrazumijeva ili zmijsku-šarmantnost ili samoubistvo.
Trijumfalna represija samo-kritičkih ili neprijatnih pojmova iz polja svijesti, postepeno omogućava izrastanje fenomena konverzivnog razmišljanja ili paralogistike, paramoralizma, kao i korištenja reverzivnih blokada. Oni tako profuzno teku iz uma i usta opčinioca da potapaju um prosječnog čovjeka. Sve postaje potčinjeno opčiniočevom ubjeđenju da je on izuzetan a ponekad, čak i mesija. Iz tog ubjeđenja pojavljuje se i jedna ideologija, djelomično istinita, čija vrijednost je po svojoj prilici superiorna. Međutim, ako analiziramo istinsku funkciju takve jedne ideologije u opčiniočevoj ličnosti, onda ćemo vidjeti da je to ništa drugo do jedan od načina za samo-zavođenje, koristan za represiju onih koji se podsvjesno muče samo-kritičkim asocijacijama. Instrumentalna uloga te ideologije u vršenju uticaja na druge ljude, takođe služi opčiniočevim potrebama.
Opčinioc vjeruje da će on uvijek naći one koje će preobratiti na njegovu ideologiju i najčešće je u pravu. Međutim, oni doživljavaju šok (pa čak i paramoralnu indignaciju) kad se ispostavi da njihov uticaj obuhvata samo jednu ograničenu manjinu, dok stav većine ljudi prema njihovim aktivnostima ostaje kritičan, bolan i uznemiravajući. Opčinioc se tako suočava s jednim izborom: ili da se povuće nazad u svoju rupu, ili da ojača svoju poziciju povečavajući efikasnost svojih djelatnosti.
Opčinioc postavlja na visok moralni nivo svakoga ko je podlegao njegovom uticaju i usvojio one doživljajne metode koje on nameće. On zasipa te ljude svojom pažnjom, pa čak materijalnim sredstvima, ako je u mogućnosti. Njihovi kritičari nailaze na "moralne pogrde". Oni će čak obznanjivati da je ta pokorna manjina u stvari moralna većina, jer ona propovijeda najbolju ideologiju i poštuje jednog lidera koji ima vanserijske kvalitete.
Takvu djelatnost je skoro po pravilu karakteriše nesposobnost predviđanja njenih krajnjih rezultata, što je nešto što je očigledno s psihološke tačke gledišta. Njihov substratum u sebi sadrži patološke fenomene, kako opsjenarske tako i samo-zavodljive, što im onemogućava da realnost vide dovoljno ispravno i da posljedice logično predviđaju. Međutim, opčinioci njeguju veliki optimizam i imaju vizije budućih pobjeda, slično onima u kojim su uživali kad su pobjeđivali svoju vlastitu obogaljenu dušu. Takođe je moguće i da optimizam bude jedan patološki simptom.
U jednom zdravom društvu, aktivnosti opčinilaca nailaze na dovoljno efikasne kritike koje ih brzo zagušuju. Međutim, kad su njima prethodili uslovi koji destruktivno djeluju na zdrav razum i društveni poredak; kao što je društvena nepravda, kulturna zaostalost, ili intelektualno ograničeni vladari koji ponekad pokazuju patološke karakterne crte, aktivnosti opčinilaca su vodile cjelokupna društva u ljudske tragedije ogromnih razmjera.
Takva individua će da peca u jednoj životnoj sredini ili društvu ljude koji su prijemčivi za njen uticaj, produbljujući njihovu psihološku slabost, sve dok se oni ne spoje zajedno u jednu ponerogeničnu uniju. U drugu ruku, ljudi koji su uspjeli održati svoje kritičke osobine cjelokupnim, bazirane na njihovom zdravom razumu i moralnim kriterijumima, pokušavaju da se suprostave aktivnostima opčinilaca i njihovim posljedicama. To rezultira u jednoj polarizaciji društvenih odnosa gdje svaka strana pravda sebe uz pomoć određenih moralnih kategorija. To je upravo i razlog zašto je takav jedan otpor na bazi zdravog razuma često povezan sa osjećajem bespomoćnosti i nedostatka kriterijuma.
Svjesnost o tome da je opčinioc uvijek jedna patološka individua, trebala bi nas zaštititi od poznatih rezultata moralizirajućih tumačenja patoloških fenomena, obezbjeđujući nam objektivne kriterijume za jedno efikasnije djelovanje. Objašnjavanje vrste patološkog substratuma koja je skrivena iza datog slučaja opsjenarskih aktivnosti, trebalo bi omogućiti iznalaženje jednog modernog rješenja za takve situacije.
Karakterističan fenomen je i taj da jedan visok IQ (koeficient inteligencije) pomaže čovjeku da bude otporan na opčinilačke aktivnosti samo u jednom umjerenom stepenu. Stvarne razlike u formiranju ljudskih stavova prema uticajima takvih aktivnosti mogu se pripisati nekim drugim karakteristikama ljudske prirode. Najvarljiviji faktor u zauzimanju jednog kritičkog stava je dobra osnovna inteligencija koja uslovljava našu percepciju psihološke realnosti. Mi takođe možemo posmatrati kako aktivnosti jednog opčinioca "kominjaju" prijemčive individue s jednom zaprepašćujućom pravilnošću.
Kasnije ćemo se opet vratiti na specifične veze koje se pojavljuju u opčiniočevoj ličnosti, na ideologiju koju oni iznose i izbore koje prave oni koji lako potpadaju pod njihov uticaj. Odatle, jedno sveobuhvatnije razjašnjenje posebno zahtijeva i jedno dodatno istraživanje unutar okvira opšte ponerologije, što je posao kojim se mogu baviti samo specijalisti, kako bi se mogli objasniti neki od onih interesantnih fenomena koje danas još uvijek nedovoljno razumijemo.
Ponerogenična društva
"Ponerogeničnim društvom", možemo nazvati svaku grupu ljudi koju karakterišu ponerogenični procesi nadprosječnog društvenog intenziteta, gdje nosioci raznih patoloških faktora djeluju kao inspiratori, opčinioci i lideri, i gdje se stvara jedna određena patološka društvena struktura. Manja i kratkotrajnija društva možemo nazivati "grupama" ili "unijama".
Takva jedna asocijacija rađa zlo koje nanosi štetu kako drugim ljudima, tako i njenim pripadnicima. Možemo navesti razna imena koja su našom lingvističkom tradicijom pripisivana takvim organizacijama: banda, bagra, mafija, klika i koterija; one lukavo izbjegavaju sukob sa zakonom dok pokušavaju da izvuku za sebe neku korist. Takve unije često žude za političkom moći kako bi mogli društvu nametnuti zakone koji njima odgovaraju, a u ime neke prigodno pripremljene ideologije, izvlačeći tako korist za sebe u obliku jednog neproporcionalnog prosperiteta, kao i zadovoljštine za njihovu žudnju za vlašću.
Opis i klasifikacija takvih društava u pogledu njihove brojnosti, ciljeva, zvanično promovisanih ideologija i unutrašnje organizacije bi naravno imao određenu naučnu vrijednost. Takav jedan opis napravljen od strane pažljivog posmatrača mogao bi biti od pomoći i za ponerologa da odredi neke od osobina takvih unija, koje se ne mogu odrediti uz pomoć prirodnog konceptualnog jezika.
Međutim, jedan opis ove vrste ne bi trebao da maskira one značajnije fenomene i psihičke ovisnosti koji djeluju unutar takvih unija. Ukoliko se ne obrati pažnja na ovo upozorenje, onda će se lako doći do nekih opisa ovih društava koji će ukazivati na njihove karakteristike koje su sekundarne po svom značaju, ili su čak namjerno pripremljene "za show", kako bi se impresionirali neupućeni. To će onda dovesti do jednog prekomijernog zasjenjivanja istinskih fenomena koji odlučuju kvalitet, ulogu i sudbinu takvih unija. Posebno u slučaju ako nam ti opisi dolaze iz živopisne literature ili beletristike, oni će nam samo donijeti jedno iluzorno ili lažno znanje, otežavajući na taj način prirodnu percepciju i uzročno poimanje tih fenomena.
Jedan od zajedničkih fenomena kojeg imaju sve ponerogenične grupe i društva je činjenica da njihovi pripadnici gube (ili su već izgubili) sposobnost da vide patološke individue, kao takve, te tako interpretiraju njihovo ponašanje na jedan fascinantan, herojski ili melodramatični način. Mišljenja, ideje i procjene ljudi koji pate od raznih psihičkih nedostataka obdarena su jednom važnošću koja je najmanje jednaka onoj koju imaju neke individe koje su istaknute među normalnim ljudima.
Ta atrofija prirodnih kritičkih sposobnosti u vezi s patološkim individuama, postaje jedan otvor za njihovu aktivnost a u isto vrijeme i kriterijum za prepoznavanje društva koje je u pitanju, kao ponoregeničnog. Tako ćemo to nazvati prvim kriterijumom ponerogeneze.
Drugi zajednički fenomen kojeg imaju sva ponerogenična društva je njihova statistički visoka koncentracija individua sa raznim psihičkim anomalijama. Njihova kvaliativna mješavina je od presudnog značaja u obrazovanju cjelokupnog karaktera unije, njenih aktivnosti, razvoja ili odumiranja. Grupe kojima dominiraju razne vrste karakteropatičnih individua razviće relativno primitivne aktivnosti, te će se ispostaviti kao lagane za slamanje od strane društva normalnih ljudi.
Međutim, situacija je potpuno drugačija ukoliko su takva društva inspirisana od strane psihopatskih individua. Dopustite da navedemo idući primjer koji odslikava uloge dvije različite anomalije, koji potiče iz istinitih događaja koje je autor proučavao.
U zločinačkim bandama omladinaca, specifičnu ulogu igraju mladići (u nekim slučajevima i djevojke) koji imaju jedan karakterističan deficit, koji ponekad ostaje kao posljedica upale pljuvačnih žlijezda (zaušnjaci). Ta bolest u nekim slučajevima uzrokuje reakcije na mozgu, ostavljajući iza sebe jedno diskretno ali trajno bljedilo osjećanja i lagano smanjenje opštih mentalnih sposobnosti. Slične posljedice ponekad ostavlja i difterija. Kao rezultat toga, takvi ljudi lako podliježu sugestijama i manipulaciji od strane pametnijih individua.
Kad su uvučeni u neku zločinacku grupu, te individue slabije građe počinju da obavljaju kritičnu ulogu pomoćnika i izvođaća namjera njihovih vođa, alatke u rukama podmuklih, obično, psihopatičnih lidera. Kad budu uhapšeni, oni se pokoravaju insinuacijama (paramoralističkim) njihovih lidera da uzvišeni ideali grupe traže od njih da postanu žrtveni jarci, preuzimajući većinu krivice na sebe. Na sudu, isti oni lideri koji su započeli delikvenciju, nemilosrdno svaljuju svu krivicu na svoje manje dovitljive kolege. Ponekad sudija stvarno prihvata takve insinuacije. Individue sa gorepomenutim karakternim crtama koje su posljedica zaušnjaka ili difterije čine manje od 1% populacije, dok njihova zastupljenost u grupama maloljetničke delikvencije dostiže 1/4. To predstavlja jednu inspizaciju [zgušnjavanje uz pomoć isparavanja ili apsorpcije tečnosti, koncentracija, (primjedba urednika)] od 75, tridesetpeterostrukog reda, što ne zahtijeva daljnje metode statističke analize.
Kad proučavamo sadržaj ponerogeničnih unija dovoljno vješto, često se srećemo s jednom inspizacijom drugih psihičkih anomalija što takođe nešto govori o njima samima.
~~~
Moramo razlikovati dva osnovna tipa gorenavedenih unija: Primarne ponerogenične i sekundarne ponerogenične.
Primarnu ponerogeničnu uniju možemo opisati kao onu uniju čiji su abnormalni pripadnici bili aktivni od njenog samog početka, igrajući ulogu kristalizirajućih katalizatora na samom početku procesa stvaranja te grupe.
Sekundarnom ponerogeničnom, možemo nazivati onu uniju koja je osnovana u ime neke ideje sa nezavisnim društvenim značenjem, generalno razumljivom u kontekstu jednog prirodnog pogleda na svijet, međutim, koja je kasnije podlegla određenoj moralnoj degeneraciji. To je nadalje otvorilo vrata za infekciju i aktivaciju patoloških faktora iznutra, a kasnije i za ponerizaciju grupe kao cjeline, a često i neke njene frakcije.
Od samog njenog začetka, primarna ponerogenična unija je strano tijelo unutar društvenog organizma, njen karakter se sukobljava s moralnim vrijednostima koje su poštovane od strane većine. Aktivnosti takvih grupa provociraju protivljenje i gnušanje i smatraju se nemoralnim; odatle, po pravilu, takve grupe se ne šire mnogo, niti metastaziraju u mnogobrojne unije; one na kraju gube bitku s društvom.
Međutim, da bi se dobila prilika za razvoj u jedno veliko ponerogenično društvo, dovoljno je to da neka organizacija ljudi koju karakterišu neki društveni ili politički ciljevi i jedna ideologija s nešto kreativne vrijenosti, bude prihvaćena od strane veće grupe normalnih ljudi prije nego što potpadne pod jedan proces ponerogenične malignosti. Primarna tradicija i ideološke vrijednosti tog društva onda mogu dugo vremena da štite tu uniju koja je podlegla procesu ponerizacije od svjesnosti društva, pogotovo onih njegovih manje kritički nastrojenih komponenti. Kad jedan ponerogenični proces zahvati takvu jednu organizaciju ljudi koja se u početku pojavila i djelovala u ime političkih i društvenih ciljeva i čiji su uzroci bili uslovljeni istorijski, kao i određenom društvenom situacijom, primarne vrijednosti originalne grupe će hraniti i štititi jednu takvu uniju, uprkos činjenici da su te primarne vrijednosti podlegle jednoj karakterističnoj degeneraciji, tako da je njena praktična uloga postala nešto potpuno različito od one prvobitne, samo što su sačuvana ista imena i simboli.
Upravo tu se otkrivaju slabosti individualnog i društvenog "zdravog razuma."
[Samo zato što neka grupa operiše pod parolom "komunizma", "socijalizma", "konzervatizma" ili "republikanstva," ne znači istovremeno da je njeno praktično djelovanje nešto što je blizu one prvobitne ideologije; (prim. urednika).]
To podsjeća na jedan slučaj koji je psihopatolozima dobro poznat: jedna osoba koja je u svom krugu uživala povjerenje i poštovanje, počinje da se ponaša izopačeno i arogantno, i tako povređuje druge, navodno u ime njenih poznatih, valjanih i prihvaćenih ubjeđenja koja su se u međuvremenu pokvarila usljed određenih psiholoških procesa, pretvarajući ih u primitivne ali emotivno dinamične. Međutim, jedan njen stari poznanik – poznajući je dugo kao onakvu ličnost kakva je ona bila – ne vjeruje onima koje je ona povrijedila i koji se žale na njeno novo ili skriveno ponašanje, te je tako spreman da njih okleveta i nazove lažovima. To onda nanosi još veću bol onima koji su već povrijeđeni, a istovremeno podržava i ohrabruje individuu čija se ličnost počela kvariti, da nastavi dalje sa svojim rušilačkim ponašanjem; kao pravilo, takva jedna situacija traje sve dok ludilo date osobe ne postane očigledno.
Ponerogenične unije primarne vrste su većinom od interesa za kriminologiju; naša glavna briga će biti ona udruženja koja podliježu sekundarnom procesu ponerične malignosti. Međutim, prvo ćemo skicirati neke karakteristike onih udruženja koja su se već odala tom procesu. Unutar svake ponerogenične unije stvara se jedna psihološka struktura koja se može smatrati suprotnošću ili karikaturom normalne strukture društva ili neke normalne društvene organizacije. U jednoj normalnoj društvenoj organizaciji, individue sa raznim psihološkim vrlinama i manama, međusobno se nadopunju u smislu njihovih talenata i drugih karakteristika. Ta struktura se podvrgava dijahroničnoj [tokom vremena; koristeći se hronološkom perspektivom, (prim prev.)] modifikaciji u smislu promjena u karakteru udruženja kao cjeline. Isto važi i za jednu ponerogeničnu uniju. Individue sa raznim psihičkim aberacijama takođe međusobno nadopunjuju svoje talente i karakteristike.
Ranom fazom aktivnosti jedne ponerogenične zajednice obično dominiraju karakteropatične, posebno, paranoidne individue, koje često igraju jednu inspirativnu ili opčinilačku ulogu u ovom procesu ponerizacije. Sjetimo se ovdje da moć jednog paranoidnog karakteropate leži u činjenici da oni lako pretvaraju u svoje robove manje kritički sposobne umove, tj. ljude sa drugim vrstama psiholoških nedostataka ili one koji su bili žrtve individua sa poremećajem karaktera a to je jedan posebno veliki segment mladih ljudi.
U ovoj vremenskoj tački, unija još uvijek pokazuje neke određene romantične crte i još uvijek je ne karakteriše jedno pretjerano brutalno ponašanje.
[Jedan od primjera bi bio neki paranoidan čovjek koji vjeruje da je oličenje Robina Huda i da se nalazi u misiji "uzimanja od bogatih i davanja siromašnima." To se onda brzo transformiše u "uzmi od koga možeš a većinu zadrži za sebe", a odvija se pod plaštom jedne "borbe protiv socijalne nepravde", što bi naravno, trebalo da opravda njegovo ponašanje (primjedba urednika); ili neka vrsta "Čaruge" (prim.prev)]
Uskoro, međutim, oni normalniji pripadnici grupe se marginalizuju, dobijajući neke sporedne uloge i isključivajući ih iz tajništva organizacije; neki od njih tada napuštaju takvu uniju. Individue sa nasljednim devijacijama onda počinju progresivno da preuzimaju inspirativne i liderske pozicije. Uloga esencijalnih (ili suštinskih, prim. prev.) psihopata postepeno raste, iaoko oni naoko žele da ostanu u sijenci (kao npr. da upravljaju nekim manjim grupama), određujući njen tempo u smislu neke sive eminencije. U ponerogeničnim unijama najvećeg društvenog obima, ulogu lidera obično igra jedna druga vrsta individue, koja je lakše svarljiva i uzorna. Primjeri uključuju frontalnu karakteropatiju, ili neke diskretnije poremećajne komplekse.
Isprva je opčinioc taj koji istovremeno igra ulogu lidera ponerogenične grupe. Kasnije se pojavljuje jedna druga vrsta "liderskog talenta", jedna vitalnija individua koja se uglavnom pridružila toj organizaciji kasnije, nakon što je ona već podlegla ponerizaciji. Sada se opčinioc, koji je slabiji, mora pomiriti s činjenicom da će biti odgurnut u stranu i mora priznati "genijalne" sposobnosti novog lidera, ili prihvatiti osudu na svoju potpunu propast. Uloge se dijele. Opčiniocu treba podrška od novog lidera koji je obično primitivan ali odlučan, dok lideru treba opčinioc kako bi ovaj održao ideologiju njihovog udruženja, koja je od suštinske važnosti za održavanje mira kod onih dijelova njihovog ljudstva koji je skloniji kritici i sumnjama moralne vrste.
Sljedeći posao opčinioca je da prikladno prepakuje njihovu ideologiju, ubacujući unutra nove sadržaje pod starim nazivima, tako da ona može da nastavi sa ispunjenjem svoje propagande pod uslovima koji se stalno mijenjaju. On takođe mora da podržava i održava liderovu mističnost unutar i izvan udruženja. Međutim, između njih dvojice nikada ne može doći do potpunog povjerenja, jer lider potajno prezire opčinioca i njegovu ideologiju, dok opčinioc prezire lidera zbog njegove grubosti. Igra otvorenih karata je uvijek moguća; ko god je slabiji, gubi.
Struktura takve jedne unije podnosi dalje varijacije i specijalizacije. Stvara se procjep između onih njenih pripadnika koji su donekle normalniji i elitnih članova, koji su po pravilu više patološki poremećeni. Ovom drugom podgrupom sve više dominiraju slučajevi s nasljednim patološkim faktorima, dok se u prvoj, mahom radi o individuama s naknadnim posljedicama raznih bolesti koje zahvataju mozak, manje tipičnim psihopatama, i ljudima čija je mentalna poremećenost nastala usljed rane deprivacije ili brutalnih odgojnih metoda za vrijeme njihovog djetinjstva, od strane patoloških individua. Uskoro se ispostavlja da u grupi ostaje sve manje i manje prostora, uopšte, za one normalnije ljude. Liderove tajne i namjere se počinju skrivati od proletarijata grupe; taj segment unije se mora zadovoljiti s onim materijalom kojeg je opčinioc proizveo.
Posmatrač koji izvana gleda na aktivnosti jedne takve grupe i koji koristi prirodni pogled na svijet, imaće uvijek tendenciju da precjenjuje liderovu ulogu, kao i njegovo navodno autokratsko ponašanje. Opčinioci i aparat za propagandu su mobilisani da bi održavali jedan takav pogrešan vanjski utisak. Međutim, lider je ovisan o interesima unije, pogotovo onih njenih elitnih članova, u jednoj mjeri koje često ni on sam nije svjestan. On vodi stalnu bitku za poziciju. On je glumac koji ima režisera. U makrosocijalnim društvima tu funkciju obično obavlja jedna uzornija individua kojoj ne nedostaju određene kritičke sposobnosti; njeno upoznavanje sa svim onim planovima i kriminalnim kalkulacijama, bilo bi kontra-produktivno. U saradnji sa dijelom elite, jedna grupa psihopatičnih individua, skrivajući se iza scene upravlja liderom, na način na koji su Borman i njegova grupa upravljali Hitlerom. Ako lider ispunjava dodjeljenu mu ulogu, njemu je generalno jasno da je klika koja predstavlja elitu tog udruženja ili unije, u stanju da ga ubije ili da ga ukloni na neki drugi način.
Ovdje smo skicirali karakteristike društava u kojima su ponerogenični procesi transformisali njihov originalno dobronamjeran sadržaj u jednu patološku suprotnost i modifikovali njihovu strukturu i kasnije promjene, na jedan dovoljno obiman način da obuhvate najveću moguću oblast te vrste fenomena, od najmanjeg do najvećeg društvenog razmjera. Čini se da su opšta pravila koja regulišu te fenomene istovijetna, nezavisno od kvantitativnih, društvenih ili istorijskih proporcija.
Ideologije
Sasvim je uobičajen fenomen da jedna ponerološka zajednica ili grupa ima neku svoju posebnu ideologiju koja uvijek opravdava njene aktivnosti i oprema njenu motivacionu propagandu. Čak i jedna omanja banda bitangi može da ima neku svoju melodramatičnu ideologiju i patološki romantizam. Ljudska priroda traži da zle stvari imaju oko sebe jedan naglašeni oreol mistike kako bi se nečija savjest mogla smiriti a svijest i kritičnost prevariti, bilo čovjeka samog ili tamo nekih drugih.
Kada bi se sa jedne takve ponerogenične unije mogla svući njena ideologija, tu ništa ne bi ostalo, osim jedne psihološke i moralne patologije, gole i neprivlačne. Takvo jedno ogoljavanje bi naravno izazvalo jednu "moralnu uvredu", ne samo kod pripadnika zajednice. Činjenica je da se čak i normalni ljudi koji osuđuju te vrste udruženja zajedno s njihovim ideologijama, osjećaju povređeno ili lišeno nečega što tvori dio njihovog vlastitog romantizma, kad se za jednu naširoko idealizovanu grupu ispostavi da je ona ništa drugo do jedna banda kriminalaca.
Možda će se čak i neki čitaoci ove knjige ljutiti na njenog autora što on ovako bez ikakve ceremonije razgolićuje zlo od svih njegovih literarnih motiva. Rad na izvođenju jednog takvog "striptiza," može se ispostaviti mnogo težim i opasnijim nego što se to može očekivati.
Primarna ponerogenična unija se formira u isto vrijeme kad i njena ideologija, možda čak i nešto prije. Jedna normalna osoba primjećuje da je ta ideologija drugačija od svijeta ljudskih koncepcija, očigledno sugestivna, pa čak i primitivno komična do nekog stepena.
Ideologije sekundarne ponerogenične asocijacije se formirju postepenom adaptacijom primarne ideologije funkcijama i ciljevima koji su drugačiji od onih prvobitnih. Za vrijeme procesa ponerizacije dolazi do jedne određene vrste raslojavanja ili šizofrenije te ideologije. Vanjski sloj, koji je najbliži onom orginalnom sadržaju, koristi se za propagandne svrhe grupe, pogotovo u odnosu na vanjski svijet, iako on, takođe, djelomično može biti korišten unutar grupe, za svrhu smirivanja onih njenih članova sa donjih nivoa, koji su postali sumnjičavi. Drugi sloj predstavlja elitu koja nema problema s razumijevanjem: on je zatvorenije prirode, karakterističan po plasiranju različitih značenja pod istim imenima. S obzirom da ista imena označavaju različite sadržaje, ovisno o sloju koji je u pitanju, razumijevanje tog "dvostrukog govora" zahtijeva jednu simultanu tečnost u oba jezika.
Prosječni ljudi podliježu sugestivnim insinuacijama prvog sloja, dugo vremena prije nego što saznaju za drugi i razumiju ga. Svaki od onih sa određenim psihičkim devijacijama, pogotovo ako nosi ‘masku trezvenosti’ koja nam je već poznata, odmah će gledati na drugi sloj kao na nesto mnogo atraktivnije i značajnije; nakon svega, on je i stvoren za ljude kao što je on. Razumijevanje dvostrukog govora ispostavlja se kao tegoban zadatak, što izaziva i jedan prilično razumljiv psihološki otpor; međutim, upravo taj dualitet jezika je patognomoničan simptom da je organizacija ljudi koja je u pitanju, zahvaćena ponerogeničnim procesom u jednom naprednom stepenu.
Ideologija unija koje su zahvaćene takvom degeneracijom ima određene faktore koji su konstantni bez obzira na njihov kvalitet, kvantitet, ili obim dejstvovanja: motivacije grupe koja je zastranila, radikalno pravdanje zla ili nepravde, visoko vrednovanje individua koje su se pridružile organizaciji. Te motivacije olakšavaju osjećaj krivice i različitosti od drugih, prouzrokovan vlastitim psihološkim padovima a čini se da one i oslobađaju individuu od potrebe za poštivanjem neprijatnih moralnih principa.
U svijetu koji je pun stvarne nepravde i ljudskog poniženja, što omogućava stvaranje jedne ideologije koja sadrži gornje elemente, jedna unija njenih obraćenika može lako podleći degradaciji. Kad se to desi, ljudi s tendencijom ka prihvaćanju one bolje verzije te idelogije pokušavaće da opravdaju taj ideološki dualitet.
Ideologija proletarijata*, koja je uperena na revolucionarno preuređenje svijeta, bila je već kontaminirana šizoidnim poremećajem razumijevanja ljudske prirode i povjerenja u nju; onda nije nikakvo čudo što je ona lako potpala pod tipičan proces degenarcije kako bi se pothranjivao i maskirao jedan makrosocijalni fenomen čija je osnovna suština potpuno drugačija.**
Za ubuduće, moramo zaptamtiti ovo: ideologijama opčinioci nisu potrebni. Opčiniocima trebaju ideologije da bi ih podvrgli svojim ličnim devijantnim ciljevima. U drugu ruku, činjenica da se neka ideologija degenerisala zajedno sa njenim pratećim društvenim pokretom, koji je kasnije podlegao toj šizofreniji u služenju ciljevima kojih bi se začetnici te ideologije grozili, ne dokazuje da je ona bila bezvrijedna ili pogrešna od svog početka.
Upravo suprotno: prije se čini da pod određenim istorijskim okolnostima ideologija bilo kojeg društvenog pokreta, čak ako je ona i sveta istina, može da potpane pod proces ponerizacije.
Određena ideogija može da sadrži slabe tačke, koje su nastale usljed grešaka u ljudskoj misli i emocija; ili ona može tokom svoje istorije biti infiltrirana nekim primitivnijim stranim materijalom koji sadrži određene ponerogenične faktore. Takav materijal uništava unutrašnju hegemoniju ideologije. Izvor takve infekcije zastranjenim ideološkim materijalom može biti vladajući društveni sistem, sa svojim zakonima i običajima koji su zasnovani na jednoj primitivnijoj tradiciji, ili neki imperijalistički sistem vladavine. Naravno, to može biti i neki filozofski pokret, kontaminiran eksentričnošću svog osnivača.
Rimska imperija, uključujući njen pravni sistem i nedostatnost psiholoških koncepta, na sličan način je kontaminirala primarno homogenu ideju hrišćanstva. Hrišćanstvo se moralo prilagoditi ko-egzistenciji sa jednim društvenim sistemom gdje je "dura lex sed lex"***, odlučivalo čovjekovu sudbinu a ne razumijevanje ljudskih bića; to je onda dovelo do jedne korupcije u pokušavanju dostizanja "Božjeg Kraljevstva" uz pomoć rimskih imperijalističkih metoda.
Što je originalna ideologija veća i istinitija, utoliko duže je ona u stanju da održava i maskira od ljudske kritike taj fenomen koji je prozvod jednog specifičnog degenerativnog procesa. Kod jedne velike i vrijedne ideologije, opasnost za male umove je skrivena; oni mogu postati faktori jedne takve pre-eliminarne degeneracije, koja će da otvori vrata za invaziju patoloških faktora.
Tako, ako želimo da razumijemo proces sekundarne ponerizacije, kao i vrste ljudskih društava koji mu podliježu, moramo posvetiti veliku pažnju odvajanju originalne ideologije od njenog surogata, ili čak karikature, stvorene od strane ponerogeničnog procesa. Rezimirajući svaku ideologiju, mi analogno moramo razumijeti i suštinu samog tog procesa koji ima svoje vlastite etiološke faktore koji su potencijalno prisutni u svakom društvu, kao i karakteristike njene razvojne patodinamike.
________________________
* Prema Manifestu komunističke partije: proletarijat podrazumijeva klasu modernih nadničara koji su svedeni na prodaju svojih radnih sposobnosti, jer nemaju vlastita sredstva za proizvodnju.
** Fašizam podrazumijeva nešto što je dijametralno surotno od komunizma i marksizma, ne samo u filozofskom, nego i političkom smislu, a takođe suprotno i od demokratskih kapitalističkih ekonomija, zajedno sa socijalizmom i liberalnom demokratijom. On posmatra državu kao jedno organsko biće u jednom pozitivnom svjetlu, a ne kao neku instituciju koja je stvorena kako bi se zaštitila kolektivna i individualna prava, ili nešto što se mora držati pod stalnom kontrolom.
Fašizam takođe karakterišu stalni napori da se nametne državna kontrola nad svakim životnim aspektom: političkom, socijalnom, kulturalnom i ekonomskom, što tačno opisuje sve ono što je provučeno pod imenom komunizam.
Fašistička država reguliše i kontroliše sredstva za proizvodnju. Fašizam veliča naciju, državu ili rasu kao nešto što je superiornije od individua, institucija ili grupa koje je obrazuju. Fašizam se izričito koristi populističkom retorikom; poziva mase da ulože herojske napore za restauraciju veličanstvenih dostignuća iz prošlosti; zahtjeva poslušnost prema nekom vođi, često do tačke kulta ličnosti. Ovdje opet vidimo kako je fašizam bio provučen pod pojmom komunizma.
Čini se da je ono što se tu dogodilo bilo to, da su originalni ideali proleterijata na jedan vješt način bili podvedeni pod državni korporatizam. Većina ljudi koji žive na zapadu nisu ovoga svjesni zbog zapadnjačke propagande protiv komunizma. Riječ "fašist" je pretvorena u klevetu širom svijeta nakon propasti sila osovine za vrijeme Dugog svjetskog rata.
U modernom političkom diskursu, pristalice neke političke ideologije imaju tendenciju da povezuju fašizam sa svojim neprijateljima, ili ga definišu kao nešto što je suprotno od njihovih vlastitih pogleda. Nigdje u svijetu ne postoji niti jedna partija ili organizacija koja sebe naziva fašističkom. Međutim, u ovim vremenima, u američkom sistemu ima više fašizma nego demokratije, što vjerovatno objašnjava dugogodišnje postojanje anti-komunističke propagande. To demonstrira jedan rani proces ponerizacije zapadne demokratije, koja je već sada skoro potpuno pretvorena u fašizam. [opaska urednika.]
*** Zakon je surov, ali je zakon.
Proces ponerizacije
Opservacija procesa ponerizacije raznih ljudskih udruženja kroz istoriju lako nas navodi na zaključak da njegov prvi korak predstavlja moralno zamotavanje ideološkog sadržaja grupe. Kod analize te kontaminacije ideologije neke grupe, prvo primjećujemo infiltraciju jednog stranog, pojednostavljenog i doktriniranog sadržaja, koji je odatle lišava svakog zdravog temelja, povjerenja i potrebe za razumijevanjem ljudske prirode. To otvara vrata za invaziju patoloških faktora i ponerogenične uloge njihovih nosioca.
Primjer rimskog pravnog sistema nasuprot ranog hrišćanstva je jedna od ključnih tački. Rimska imperijalna i pravna civilizacija bila je prekomijerno vezana za materiju i zakon, i stvorila je jedan pravni sistem koji je bio previše rigidan da bi akomodirao stvarne aspekte psihičkog i duhovnog života. Taj "zemaljski" strani elemenat koji je infiltrirao hrišćanstvo, doveo je do toga da katolička crkva usvoji imperijalističku strategiju kako bi uz pomoć nasilja nametala svoj sistem drugima.
Ta činjenica bi mogla opravdati uvjerenje moralista da je održavanje etičke discipline jedne grupe i njene ideološke čistoće, dovoljno za zaštitu od iskakanja iz kolosijeka ili zastranjivanja ka jednom nepotpuno shvatljivom svijetu grešaka. Takvo jedno uvjerenje upada ponerologu u oči kao jednostrano prepojednostavljivanje jedne vječite realnosti koja je mnogo komplikovanija. Nakon svega, odumiranje etičke i intelektualne kontrole je ponekad posljedica direktnog ili indirektnog uticaja sveprisutnog faktora postojanja devijanata u svakoj društvenoj grupi, zajedno sa nekim drugim ne-patološkim ljudskim slabostima.
Ponekad, tokom svog života, svaki ljudski organizam prolazi kroz periode za vrijeme kojih njegova fiziološka i psihička otpornost slabi, što omogućava razvitak bakterijske infekcije u njegovoj unutrašnjosti. Slično tome, jedno udruženje ljudi ili društveni pokret prolazi kroz periode krize koji slabe njihovu ideološku i moralnu koheziju. To može biti uzrokovano pritiskom od strane drugih grupa, nekom opštom duhovnom krizom u životnoj sredini ili pojačanjem njihovog histeričnog stanja. Isto kao što stroge sanitarne mjere mogu predstavljati jednu medicinsku indikaciju za neki organizam, razvoj svjesne kontrole nad aktivnostima patoloških faktora je ponerološka indikacija.
To je suštinski važan faktor za prevenciju tragedije za vrijeme perioda moralne krize u jednom društvu.
Individue koje su pokazivale razne psihičke anomalije, vijekovima su imale tendenciju da učestvuju u aktivnostima ljudskih udruženja. To im je bilo omogućavano usljed slabosti grupe, tj. nedostatka odgovarajućeg psihološkog znanja; što je nadalje rezultiralo produbljivanjem moralnih padova i gušenjem mogućnosti korištenja zdravog razuma i objektivnog razumijevanja stvari. Uprkos nesreći i tragedijama koje su usljed toga proisticale, čovječanstvo je pokazalo određeni napredak, pogotovo na području kognicije; odatle bi jedan ponerolog mogao biti optimističan uz određeni oprez. Nakon svega, otkrivanje i predstavljanje tih aspekata ponerizacije ljudskih grupa, što nam je sve donedavno bilo nepozanato, trebalo bi nam omogućiti da se uspješno i na vrijeme suprostavljamo takvim procesima.
Opet, dubina i širina poznavanja ljudskih psihičkih varijacija je od suštinskog značaja. Svaku grupu ljudi koja je zahvaćena procesom koji je ovdje opisan, karakteriše sve veća regresija prirodnog zdravog razuma i sposobnosti viđenja psihološke realnosti.
Neko, ko gleda na to u okviru tradicionalnih kategorija, može to uzeti u obzir kao jedan slučaj "pojave ludila", ili razvoja intelektualnih poremećaja i moralnih padova. Međutim, ponerološka analiza tog procesa indicira da je pritisak bio izvršen na onaj normalniji dio udruženja od strane patoloških faktora koji su bili prisutni u određenim individuama kojima je bilo dozvoljeno da učestvuju u radu grupe usljed nedostatka adekvatnog znanja iz područja psihologije, na osnovu kojeg bi se te individue isključile iz nje.
Tako, gdje god vidimo da se član neke grupe tretira bez kritičke distance, iako pokazuje neku od psihičkih anomalija koje su nam poznate, a njegovo mišljenje se uzima u najmanju ruku jednakim s mišljenjem normalnih ljudi, mada je ono zasnovano na jednom karakteristično drugačijem pogledu na životne stvari, moramo izvući zaključak da je ta grupa ljudi zahvaćena ponerogeničnim procesom i ukoliko se ne poduzmu određene mjere, taj proces će nastaviti da se odvija sve do svog logičkog zaključka. Ovo moramo uzeti u skladu sa gorenavedenim prvim kriterijumom ponerologije, koji zadržava svoju validnost bez obzira na kvalitativne ili kvantitativne osobine jednog takvog udruženja: atrofija prirodnih kritičkih sposobnosti u odnosu na patološke individue postaje jedan otvor za njihove aktivnosti, a u isto vrijeme, i jedan kriterijum za prepoznavanje udruženja, koje je u pitanju, kao ponerogeničnog.
U takvoj jednoj situaciji daljnje oštećenje zdravog razuma ljudi i njihovih sposobnosti za kritičko razmišljanje postaje sve lakše. Kada grupa jednom inhalira dovoljnu dozu patološkog materijala, rađa se uvjerenje da su ti ne-baš-normalni ljudi posebni genijalci a ubrzo nakon toga počinje se sa vršenjem pritiska na one normalnije članove, što je praćeno odgovarajućim paralogičkim i paramoralnim elementima.
Za mnoge ljude, takav pritisak kolektivnog mnenja dobija atribute jednog moralnog kriterijuma; za druge, to predstavlja jednu vrstu psihološkog terora kojeg je sve teže izdržati. Fenomen negativne selekcije se tako javlja u toj fazi ponerizacije: individue sa više zdravog razuma u vezi sa psihološkom realnošću, napuštaju grupu nakon sukoba s njenom modifikovanom verzijom; istovremeno, grupi se pridružuju individue sa raznim psihičkim anomalija i lako se uklapaju u nju. Oni prvi se osjećaju "odgurnutim na kontra-revolucionarne pozicije", a ovi drugi sada mogu sebi dozvoliti da sve češće skidaju maske trezvenosti sa svojih lica.
Ljudi koji su tako izbačeni iz neke ponerogenične organizacije zato što su bili previše normalni,modifikovane u jednom određenom stepenu, usljed zasićenosti abnormalnim psihološkim materijalom, pogotovo psihopatskim materijalom. U takvim slučajevima, oni lako idu u drugu krajnost jer nezdrave emocije upravljaju njihovim odlukama. počinju gorko da pate; oni nisu u stanju razumjeti svoje specifično stanje. Njihovi ideali, razlozi zbog kojih su se pridružili toj grupi i koji su davali smisao njihovom životu, sada su degradirani, a oni nisu u stanju naći neki racionalan razlog za to. Oni se osjećaju krivim; "bore se protiv demona" koje nisu u stanju ni da vide. Činjenica je da su njihove ličnosti već bile
Ono što je njima potrebno, to je dobar psihološki savjet, kako bi mogli naći jedan razuman i odmjeren put. Na osnovu ponerološkog razumijevanja njihovog stanja, psihoterapija može rapidno donjeti pozitivne rezultate. Međutim, ukoliko je unija koju su oni napustili potpala pod jednu dublju ponerizaciju, nad njima počinje da se nadvija jedna prijetnja: oni mogu postati žrtvama osvete jer su "izdali" jednu veličanstvenu ideologiju*.
Taj burni period ponerizacije jedne grupe praćen je određenom stabilizacijom u smislu njenog sadržaja, strukture i običaja. Na nove članove primjenjuju se rigorozne selektivne mjere psihološke vrste. Da bi se isključila mogućnost izbacivanja grupe s kolosijeka od strane odbjeglih članova, novi ljudi se podvrgavaju pregledima i testovima kako bi se eliminisali oni koji pokazuju jaču psihičku nezavisnost tj. oni koji su psihički normalni.** U grupi se formira i funkcija nečeg sličnog "psihologu", koji nesumnjivo pretvara u korist grupe gorenavedeno psihološko znanje, koje je skupljeno od strane psihopata.
Moramo napomenuti da neke od ovih eksluzivnih koraka koje preduzima jedna grupa prilikom procesa njene ponerizacije, trebala bi takođe poduzeti i jedna ideološka grupa, odmah na početku, ali protiv devijanta. Tako, jedan rigorozan proces selekcije kojeg preduzima neka grupa ne mora obavezno da bude indikator da je ta grupa ponerogenična. Dakle, moramo pažljivo ispitati na čemu je bazirana ta psihološka selekcija. Ukoliko neka grupa želi da izbjegne proces ponerizacije, ona će morati isključiti individue koje su psihički ovisne o subjektivnim vjerovanjima, ritualima, ceremonijama, drogama i svakako, one individue koje su nesposobne da objektivno analiziraju svoj vlastiti unutarnji psihički sadržaj ili odbijaju proces pozitivne dezintegracije.
U grupi koja se nalazi u procesu ponerizacije, opčinioci preuzimaju na sebe brigu za "ideološku čistoću". Pozicija lidera je relativno sigurna. Individue koje ispoljavaju sumnju ili kritičnost, izlažu se paramoralnim osudama. S krajnjim dostojanstvom i stilom, rukovodsvo grupe diskutuje mišljenja i namjere čija je pririoda, psihološki i moralno – patološka. Svaka intelektualna veza koja ih može otkriti kao takve, eliminiše se zahvaljujući zamjeni premisa koje djeluju u podsvjesnim procesima, na temelju prethodno uslovljenih refleksa.
Objektivan posmatrač mogao bi uporediti jedno takvo stanje s onim, gdje pacijenti neke ludnice preuzimaju upravu nad njom. Ta zajednica onda dolazi u fazu u kojoj ona, kao cjelina, navlači na sebe jednu masku tobožnje normalnosti. To stanje ćemo u idućem poglavlju nazivati "disimulativnom fazom," s obzirom na makrosocijalne ponerogenične fenomene.
Posmatranje odgovarajućeg stanja u odnosu na prvi ponerološki kriterijum – atrofija prirodnih kritičkih sposobnosti u vezi sa patološkim individuama – zahtjeva dobro poznavanje psihologije i raspolaganje jednim specifičnim činjeničnim znanjem; drugi kriterijum, stabilnija faza, može se primjetiti ne samo od strane prosječnog čovjeka nego i javnog mnenja u većini društava. Međutim, ako je ova interpetacija nametnuta jednostrano, moralistički ili sociološki, istovremeno se pojavljuje i jedan osjećaj nedostatnosti, u smislu, kako mogućnosti razumijevanja tog fenomena, tako i suprostavljanja širenju navedenog zla.
Međutim, u toj fazi, manji broj društvenih grupa sklon je da na ovakvu ponerogeničnu grupu gleda s razumijevanjem unutar kategorija njihovog vlastitog pogleda na svijet a na vanjski sloj njihove difuzne ideologije kao na neku doktrinu koja im je prihvatljiva. Što je ljudsko društvo u pitanju primitivnije i izdvojenije od direktnog kontakta sa udruženjem koje je zahvaćeno patološkim stanjem, utoliko će broj tih manjina biti veći. Upravo taj period, u kome je ponašanje grupe nešto blaže, često istovremeno predstavlja i njenu najintenzivniju ekspanzionističku aktivnost.
Taj period može dugo da traje ali ne zauvijek. Unutra, grupa progresivno postaje sve više patološka, na kraju pokazujući svoje istinske kvalitativne boje, kako njene aktivnosti bivaju sve nezgrapnije. Na toj tački, društvo normalnih ljudi može lako da ugrozi tu ponerološku zajednicu, čak i na makrosocijalnom nivou.
____________________
*Moramo napomenuti da se ista stvar dešava i kad se psihički poremećena osoba izbaci iz grupe normalnih ljudi. Razlika je u tome što grupa normalnih ljudi koja je izbacila napolje nekog devijanta neće kasnije pokušavati da mu se sveti, dok će devijant stalno pokušavati da se osveti grupi iz koje je izbačen. (op. ured.)
** Danas i mnoge multinacionalne korporacije vrše selekciju novih kadrova uz pomoć testova baziranih na sličnim principima. Individue koje pokažu određene psihopatološke karakteristike imaju prednost kod zapošljavanja (prim.prev.)
Makrosocijalni fenomeni
Kad ponerogenični proces obuhvati cijelu vladajuću klasu jednog ljudskog društva, ili nacije, ili kad je opozicija normalnih ljudi zagušena, -- kao rezultat masovnog karaktera tog fenomena, ili kad se koriste opsjenarske metode i fizička prinuda, uključujući i cenzuru, -- onda imamo posla sa jednim makrosocijalnim ponerološkim fenomenom. Međutim, u takvom jednom slučaju, tragedija društva udružena sa ličnom patnjom istraživača, otvara pred njim cijeli jedan volumen ponerološkog znanja, odakle on može saznati sve o zakonima koji upravljaju takvim jednim procesom, ukoliko je on samo u stanju da se upozna s njegovim prirodnim jezikom i njegovom posebnom gramatikom.
Studije geneze zla koje su bazirane na opservaciji malih grupa ljudi, mogu nam pružiti neke detalje o tim zakonima. Međutim, moglo bi se pomisliti da bi to dalo jednu umotanu sliku koja je zavisna od raznih uslova iz određene životne sredine, koji su dalje ovisni o historijskom periodu koji je u pitanju; to je pozadina fenomena koje se posmatra. Bez obzira na to, takve opservacije mogu nas osposobiti da postavimo jednu hipotezu koja pretpostavlja da generalni zakoni ponerogeneze mogu biti isti, bez obzira na kvantitet i kvalitet opseg fenomena u vremenu i prostoru. Međutim, oni ne dozvoljavaju verifikaciju takve jedne hipoteze.
Kod proučavanja jednog makrosocijalnog fenomena, mi možemo dobiti kvantitativne i kvalitativne podatke, pokazatelje statističke korelacije, kao i druge opservacije onoliko tačne koliko je to moguće kod jedne moderne nauke, metodologije istraživanja i razumljivo teške situacije u kojoj se posmatrač nalazi (život istraživača ovakvih ‘fenomena’, je u stalnoj opasnosti, s obzirom da se svaka patokratija trudi da spriječi bilo kakve aktivnosti koje bi mogle osvijetliti njenu psiho-patološku prirodu; prim.prev.) Onda se možemo poslužiti klasičnom metodom gdje ćemo postaviti jednu hipotezu a nakon toga aktivno tražiti one faktore koji bi je mogli osporiti. Široko rasprostranjena uzročna pravilnost ponerogeničnih procesa će onda biti potvrđena unutar granica gorenavedenih mogućnosti. To je ono što su u stvari i poduzeli autor ove knjige i njegove kolege. Zaprepašćujuće je to s kolikom urednošću uzročna pravilnost, koja je primjećena u malim grupama, upravlja ovim makrosocijalnim fenomenom. Shvatanje tog fenomena stečeno na ovakav način može poslužiti kao osnova za predviđanje njegovog budućeg razvoja, što će vrijeme i verifikovati. Uz pomoć jedne pažljive opservacije i nakon jednog određenog vremena, postaćemo svjesni činjenice da, nakon svega, taj kolos ima i Ahilovu petu.
Studija makrosocijalnih ponerogeničnih fenomena susreće se sa očiglednim problemima: period njihove geneze, trajanja i odumiranja je nekoliko puta duži nego što je istražiteljev naučni radni vijek. Istovremeno, u istoriji, običajima, ekonomiji i tehnologiji dešavaju se i druge transformacije; međutim, poteškoće s kojima se susrećemo kod izdvajanja prikladnih simptoma ne bi trebale biti nesavladive, jer su naši kriterijumi bazirani na vječnim fenomenima koji tokom vremena trpe relativno ograničene transformacije.
Tradicionalna interpretacija ovih velikih istorijskih bolesti već je naučila istoričare da razlikuju dvije faze. Prvu predstavlja jedan period spiritualne krize u društvu*, koju istoriografija spaja sa iscrpljivanjem ideoloških, moralnih i religijskih vrijednosti koje su do tada inspirisale dato društvo. Među ljudima i u društvenim grupama povećava se egoizam, a veze sa moralnim i društvenim obavezama slabe. Nadalje, ljudskim umovima počinju dominirati besmislice do jednog tolikog stepena da više ne preostaje mjesta za razmišljanje o javnim problemima ili za osjećanje odgovornosti prema budućnosti. Dolazi do atrofije mjerila vrijednosti u razmišljanju individua i društva; to je već opisano u istoriografskim monografijama i radovima iz područja psihijatrije. Na kraju, vlada države je paralizovana i bespomoćna kod suočavanja s problemima koji bi u nekim drugim uslovima bili riješeni bez većih poteškoća. Označićemo ovakve periode onom već poznatom frazom, kao - društvena histerizacija.
Sljedeću fazu karakterišu krvave tragedije, revolucije, ratovi i padovi imperija. Razmišljanja istoričara ili moralista u vezi ovih pojava uvijek ostavljaju iz sebe jedan određeni osjećaj nedostatnosti u pogledu mogućnosti sagledavanja određenih psiholoških faktora koji se mogu nazrijeti unutar prirode tih fenomena; suština tih faktora ostaje izvan opsega njihovog naučnog iskustva.
Istoričaru koji posmatra te velike istorijske bolesti prvo zapada u oči njihova sličnost, međutim, on lako zaboravlja da sve bolesti imaju mnoge zajedničke simptome zato što one predstavljaju stanja nedostatka zdravlja. Ponerolog koji razmišlja na prirodan način, naginje ka sumnji da tu nemamo posla samo s jednom bolesti društva, što ga dalje vodi do određenih razlikovanja formi u smislu etnoloških i istorijskih uslova. Razlikovanje suštine takvih stanja mnogo je pogodnije za šeme rezonovanja koje su nam poznate iz prirodnih nauka. Međutim, kompleksni uslovi društvenog života sprečavaju korištenje ove metode razlikovanja, što je nešto slično etiološkim kriterijumima u medicini: kvalitativno govoreći, fenomeni postaju slojeviti u vremenu, stalno uslovljavajući i transformišući jedan drugog. Odatle je bolje koristiti određene apstraktne šeme, slične onima koje se koriste kod analize neurotičnih stanja ljudskih bića.
Vođeni ovakvim načinom rezonovanja, pokušaćemo da razlikujemo dva patološka stanja društva; njihova suština i sadržaj se čine dovoljno različitim ali oni mogu djelovati jednim redom, na takav način da prvi otvara vrata drugom. Prvo takvo stanje je već bilo skicirano u poglavlju o histerioidnom ciklusu; ovdje ćemo dodati i neke druge psihološke detalje. Sljedeće poglavlje će biti posvećeno drugom patološkom stanju, za kojeg sam usvojio termin "patokratija".
________________________
*Sorokin, Pitirim. (1941). Social and Cultural Dynamics, Volume Four:
Basic Problems, Principles and Methods, New York: American Book Company.
Sorokin, Pitirim. (1957). Social and Cultural Dynamics, One Volume
Revision. Boston: Porter Sargent. Simonton, Dean Keith. (1976). "Does
Sorokin’s data support his theory?: A study of generational fluctuations in
philosophical beliefs." Journal for the Scientific Study of Religion 15: 187-198.
Stanja društvene histerizacije
Kad se koristimo naučnim ili literarnim opisima histeroidnih fenomena, kao što su oni koji datiraju iz poslednjeg većeg pojačanja histerije u Evropi, što obuhvata onu četvrtinu prošlog vijeka koja je predhodila Prvom svjetskom ratu, neko ko je u ovom području laik mogao bi steći utisak da se tu samo radilo o endemičnim individualnim slučajevima, pogotovo među ženama. Zarazna priroda histeričnih stanja već je bila otkrivena i opisana od strane Jean-Martin Charcota*.
Za histeriju je praktično nemoguće da se manifestuje kao jedan običan individualni fenomen, jer je ona zarazna preko psihičke rezonancije, identifikacije i imitacije. Svako ljudsko biće, u različitom stepenu, ima predispozicije za ovaj poremećaj ličnosti, mada se on normalno nadvladava pravilnim odgojem i samo-odgojem, koji su ovisni o ispravnom razmišljanju i emocionalnoj samodisciplini.
Za vrijeme "sretnih vremena" mira, baziranog na društvenoj nepravdi, djeca iz privilegovane klase uče kako da potisnu iz polja njihove svijesti neugodne misli koje ukazuju na to da njihovi roditelji izvlače korist za sebe na osnovu nepravdi koje čine drugima. Tako, mladi ljudi uče kako da omalovažavaju moralne i mentalne vrijednosti svakog onoga, čiji rad koriste za svoj vlastiti prosperitet. Mladi umovi tako stiču naviku za podsvjesnu selekciju i supstituciju podataka, što vodi do jedne histerične konverzije ekonomike rezonovanja. Oni onda izrastaju u donekle histerične osobe koje na već pomenuti način prenose svoj histeriju na sljedeću generaciju, koja onda razvija te karakeristike do jednog još većeg stepena.
Ti histerični obrasci doživljavanja i ponašanja, rastu i šire se od privilegovane klase prema dole, zalazeći na područje onog prvog kriterijuma ponerologije:
atrofija prirodnih kritičkih sposobnosti prema patološkim individuama.
Kada se ta navika podsvjesne selekcije i supstitucije misli-podataka proširi do makrosocijalnog nivoa, društvo počinje da razvija prezir prema jednom činjeničnom kriticizmu i ponižava svakoga ko pokušava da diže uzbunu. Takođe se počinju prezirati i druge nacije koje su uspjele da održe normalne misaone obrasce kao i njihovo mišljenje. Društvo tako ostvaruje jedan egotističan teror-misli zajedno sa procesima konverzivnog razmišljanja. To otklanja potrebu za cenzurom štampe, pozorišta, televizije i radija, jer sada jedan patološki hipersenzitivan cenzor živi unutar samih građana.
Kad tri "ega" upravljaju, egoizam, egotizam i egocentrizam, onda se gubi osjećaj za društvene veze i odgovornost prema drugima, a društvo koje je u pitanju rascjepljuje se na grupe koje su sve više neprijateljski nastrojene jedna prema drugoj. Kada jedna takva histerična životna sredina prestane razlikovati mišljenja ograničenih, ne-sasvim-normalnih ljudi, od mišljenja onih ljudi koji su normalni i razumni, to onda otvara vrata za ulazak raznih patoloških faktora.
U takvim uslovima počinju da razvijaju svoje aktivnosti individue s kojima smo se već sreli, koje su pokretane od strane jednog patološkog pogleda na svijet i abnormalnih ciljeva koji su rezultat njihove drugačije prirode.
Ukoliko dato društvo nije u stanju da savlada to stanje histerizacije u njegovim etnološkim i političkim okolnostima, usljediće jedna ogromna i kravava tragedija.
Patokratija može da bude jedna od varijacija jedne takve tragedije. Tako, neka mala nezgoda u smislu političkog neuspjeha ili vojnog poraza, može biti upozorenje u takvoj situaciji a može predstavljati i prerušen blagoslov, ukoliko se to pravilno razumije i dozvoli mu se da postane jedan činilac u regeneraciji normalne misli i običaja društva. Najvredniji savjet kojeg ponerolog može ponuditi u takvim okolnostima je da društvo potraži pomoć od moderne nauke, obraćajući posebnu pažnju na dostupne podatke koji su ostali iza poslednjeg velikog izbijanja histerije u Evropi.
Društvene grupe koje vlastitim radom zarađuju svoj svagdašnji hljeb i kod kojih svakodnevni životni problemi nagone njihove umove na trezeveno razmišljanje, odlikuju se većom otpornošću prema histerizaciji. Na primjer: seljaci će da gledaju na histerične običaje bogate klase kroz njihovu dobro prizemljenu percepciju psihološke realnosti i sa njihovim smislom za humor. Slični običaji i ponašanje buržoazije prouzrokovaće kod radnika gorak kriticizam i revolucionarni bijes. Bilo da su zasnovani na ekonomskoj, ideološkoj ili političkoj podlozi, kriticizam i zahtjevi tih društvenih grupa uvijek sadrže jednu komponentu psihološke, moralne i anti-histerične motivacije. Iz tog razloga, najbolje je da se takvi zahtjevi promišljeno uzmu u obzir i da se osjećanja tih klasa uzimaju ozbiljno. U drugom slučaju, usljed nesmotrenog ponašanja moglo bi doći do tragičnih rezultata i sticanja uslova za oglašavanje opčinilaca.
________________________
*Jean-Martin Charcot (1825 - 1893) Francuski neurolog. Njegovi radovi su imali veliki uticaj na razvoj neurologije i psihologije. Charcot se posebno zanimao jednim poremećajem koji je tada nazvan histerijom. Činilo se da se radilo o jednom mentalnom poremećaju sa psihičkim manifestacijama koje su bile vrlo interesantne za neurologe. On je vjerovao da je histerija posljedica jedne nasljedne slabosti nervnog sistema i da ona može biti aktivirana jednim traumatskim događajem, kao što je neka nesreća, te da odatle ona postaje progresivna i ireverzibilna. Kod proučavanja histerije on se koristio i određenim tehnikama hipnoze, pa je tako postao ekspert u jednoj relativno novoj "nauci". Charcot je vjerovao da je stanje hipnoze veoma slično izlivima histerije, pa je tako hipnotizirao svoje pacijenete da bi proučavao njihove simptome. On je zaslužan što je tadašnja francuska medicinska zajednica promijenila svoj stav prema hipnozi (ona je prethodno bila odbačena kao mesmerizam). [op. ured.]
Ponerologija
Ponerologija se koristi naučnim napretkom koji je ostvaren tokom poslednjih dekada i godina, posebno na području biologije, psihopatologije i kliničke psihologije. Ona pojašnjava neke nepoznate uzročne veze i analizira genezu zla. Prilikom začinjanja ove nove discipline, autor je takođe koristio svoje profesionalno iskustvo, kao i rezultate svojih vlastitih istraživanja na tom području.
Ponerološki pristup pomaže kod razumijevanja nekih dramatičnih tegoba čovječanstva, na oba nivoa, makrosocijalnom i individualnom. Ta nova disciplina će omogućiti dosezanje prvo teoretskih a onda i praktičnih rješenja za probleme koje smo pokušavali rješavati nedjelotvornim tradicionalnim metodama, što je rezultiralo jednim osjećajem bespomoćnosti pred talasima istorije. Te metode su bile bazirane na istoriografskim konceptima i pretjerano moralizirajućim stavovima, koji precjenjuju ulogu sile kao sredstva za suprostavljanje zlu. Ponerologija može pomoći u izjednačavanju takve jednostranosti uz pomoć modernog prirodnog razmišljanja, zamjenjujući naše shvatanje uzroka i geneze zla činjenicama, koje su potrebne za izgradnju stabilnijih temelja za sprečavanje procesa ponerogeneze i suprostavljanje njegovim posljedicama.
Sinergična aktivnost, kad je nekoliko tih mijera zajednički usmjereno ka istom važnom cilju, kao npr. kod tretmana neke bolesne osobe, obično daje bolje efekte od krajnjeg zbira faktora koji su u tome sudjelovali. U izgradnji drugog krila u odnosu na one dosadašnje aktivnosti koje su bile rezultat moralističkih napora, ponerologija će omogućiti ostvarivanje rezultata koji su takođe bolji od zbira njihovih korisnih efekata. Učvršćivanje povjerenja u poznate moralne vrijednosti kao i korištenje sredstava koja do sada nisu bila korištena, pogotovo u nekom širem obimu, omogućiti će da se dođe do odgovora na mnoga, do sada neodgovorena pitanja.
Društva imaju pravo na odbranu od bilo kakvog zla koje ih zlostavlja ili im prijeti.
Nacionalne vlade imaju obavezu da koriste efikasna sredstva za te svrhe, i da ih koriste što je moguće vještije (naravno, ukoliko sama vlada ne predstavlja zlo koje prijeti ljudima i zlostavlja ih, prim ured.) Da bi sprovele u djelo tu svoju bitnu ulogu, nacije se moraju koristi informacijama koje su tada dostupne u datoj civilizaciji u vezi prirode i geneze zla, kao i sredstvima za borbu protiv njega, kojima se može ovladati. Opstanak društva se mora obezbijediti a do zloupotreba vlasti i sadističke degeneracije veoma lako dolazi.
Mi sada imamo jednu racionalnu i moralnu sumnju u vezi pravilnog shvatanja i suprostavljanja zlu, kad su prošle generacije u pitanju. Jednostavna opservacija istorije nam to potvrđuje. Opšti stav koji se razvija u slobodnim društvima zahtijeva da se nasilne represivne mjere humaniziraju i ograniče, tako da se postave prepreke za njihovu moguću zloupotrebu. Čini se da je razlog za to taj što moralno osjetljivi ljudi žele da zaštite sebe od destruktivnih uticaja prenošenih svjesnošću o tome da se ljudi još uvijek surovo kažnjavaju, pogotovo smrtnom kaznom. Tako se oštrina tih metoda suprostavljanja zlu ublažava ali istovremeno se ne uvode nove efikasne metode za zaštitu građana od pojave sile i zla. To stvara jedan procjep između potrebe za protivdejstvo i sredstava koja imamo na raspolaganju, koji se sve više širi;
Kao rezultat toga, mnoge vrste zla mogu se razviti na svakom društvenom nivou. Pod takvim okolnostima, razumljivo je to što neki glasovi bučno zagovaraju povratak zastarjelih i surovih metoda, koje su veoma štetne za razvoj ljudske misli.
Ponerologija proučava prirodu zla i kompleksne procese njegove geneze, odakle otvara nove načine za suprostavljanje njemu. Ona ukazuje na to da zlo ima određene slabosti u svojoj strukturi i genezi, koje se mogu iskoristiti kod sprječavanja njegovog razvoja, kao i prilikom eliminacije njegovih plodova.
Ukoliko se ponerogenične aktivnosti patoloških faktora - devijantne individue i njihove aktivnosti – podvrgnu jednoj svjesnoj kontroli naučne, individualne i društvene prirode, mi možemo neutralizovati zlo toliko efikasno kao i uz pomoć stalnih poziva za poštivanjem moralnih vrijednosti. Starinske metode u kombinaciji s ovim potpuno novim, mogu proizvesti rezultate koji su povoljniji od aritmetičke sume tih dvaju metoda. Ponerologija takođe obezbjeđuje mogućnost za preventivno ponašanje na nivoima individualnog, društvenog i makrosocijalnog zla. Taj novi pristup trebao bi omogućiti društvima da se osjećaju ponovo sigurnima, ne samo na unutrašnjem nivou, nego i u vezi sa internacionalnim prijetnjama.
Metode suprostavljanja zlu koje su uzročno uslovljene, i podržavane sve većim napretkom u nauci, biće naravno sve kompleksnije, isto kao što su kompleksni priroda i geneza zla. Bilo kakvo posmatranje u smislu postojanja jedne poštene veze između kriminala kojeg je čovjek počinio i kazne koju je dobio, predstavlja ostatke jednog arhaičnog razmišljanja, što je nešto čak mnogo teže za shvatiti. To je razlog zašto ova vremena zahtijevaju od nas da dalje razvijamo ovu disciplinu o kojoj se ovdje govori i poduzimamo detaljna istraživanja, pogotovo u vezi sa prirodom mnogih patoloških faktora koji sudjeluju u ponerogenezi.
Jedno pravilno ponerološko čitanje istorije je važan uslov za razumijevanje makrosocijalnog ponerogeničnog fenomena, čije trajanje prevazilazi mogućnosti za opservaciju pojedinca. Autor je koristio tu metodu u narednom poglavlju, rekonstruišući fazu u kojoj su karakteropatični faktori dominirali u početnom periodu stvaranja patokratije.
Podučavajući nas o uzrocima i genezi zla, ponerologija jedva da pominje čovjekovu krivicu. Tako, ona ne rješava dugovječni problem ljudske odgovornosti, mada baca dodatno svjetlo od strane njegove uzročnosti. Kad pokušavamo da ispravimo naše shvatanje kompleksne uzročnosti fenomena i spoznamo veću individualnu ovisnost od operacija vanjskih faktora, postajemo svjesni činjenice koliko mi malo poznajemo to područje. Na toj tački, bilo koje moralno prosuđivanje o nekoj drugoj osobi kao vrednoj krivnje, pada nam u oči kao nešto što je bazirano na emocionalnim reakcijama ili vijekovima staroj tradiciji.
Mi imamo pravo i obavezu da kritički prosuđujemo svoje vlastito ponašanje i moralnu vrijednost naših motivacija. To je uslovljeno od strane naše svijesti što je jedan fenomen koliko rasprostranjen, toliko i neshvatljiv, unutar granica prirodnog razmišljanja. Čak, ukoliko bi se i naoružali sa svim sadašnjim i budućim dostignućima iz ponerologije, da li bismo ikada došli u poziciju da izdvojimo i odredimo individualnu krivicu neke druge osobe? U teoretskom smislu, to se čini još nesigurnijim; u praktičnom smislu, čak nepotrebnijim.
Ukoliko se stalno suzdržavamo od moralnog prosuđivanja drugih ljudi, mi prebacujemo našu pažnju na praćenje uzročnih procesa koji su odgovorni za kondicioniranje ponašanja druge osobe ili društva. To popravlja naše šanse za postizanje valjane mentalne higijene i naše sposobnosti za poimanje psihološke realnosti. Takvo uzdržavanje nas takođe osposobljava da izbjegnemo jednu grešku koja veoma efektivno truje umove i duše, konkretno, nametanje moralizirajućih interpretacija aktivnostima patoloških faktora. Takođe, treba da izbjegavamo svako emocionalno upetljavanje a vlastiti egotizam i egocentričnost bolje da kontrolišemo, pomažući tako sprovođenje jedne objektivne analize tih fenomena.
Ako jedan takav stav pogodi neke čitaoce kao previše blizu moralne indiferentnosti, moramo naglasiti da ova, ovdje navedena metoda analize zla i njegove geneze, potencira zauzimanje jedne vrste razumne distance od njegovih iskušenja, kao i aktiviranje dodatnih teoretskih i praktičnih mogućnosti za protivdejstvo. Takođe, trebali bi uzeti u obzir i zapanjujuću konvergenciju između zaključaka do kojih smo došli prilikom analize ovog fenomena i određenih ideja starih filozofa, koji su lijepo navedeni u bibliji:
"Ne sudite, da vam se ne sudi. Jer kakovijem sudom sudite, onakovijem će vam se suditi; i kakovom mjerom mjerite, onakom će vam se mjeriti." (Mat. 7:1-2)
Te vrijednosti, na žalost, često zasjenjene prijekim potrebama vlada, kao i aktivnostima naših instiktivnih i emocionalnih refleksa koji nas navode na osvete i kažnjavanje drugih, nalaze bar jedno djelomično racionalno opravdanje u ovoj novoj nauci. Samo sprovođenje u praksi takvog jednog rigoroznog razumijevanja i ponašanja, može potvrditi te vrijednosti na jedan evidentan i naučan način.
Ova nova disciplina može se primjenjivati na mnoge aspekte života. Autor je koristio ta dostignuća i isprobavao njihovu praktičnu vrijednost tokom individualne psihoterapije na njegovim pacijentima. Kao rezultat toga, njihova ličnost i budućnost bili su preuređeni na mnogo bolji način od onoga koji bi bio baziran na prijašnjim metodama. Imajući na umu posebnu prirodu vremena u kojem živimo, kada moramo sprovoditi jednu višestruku mobilizaciju moralnih i mentalnih vrijednosti da bi se suprostavili zlu koje prijeti svijetu, u idućim poglavljima autor će sugerirati prihvatanje upravo takvog jednog stava, čiji bi krajnji rezultat bio jedan, u istoriji nečuven, akt opraštanja. Imajte na umu takođe to da razumijevanje i oproštaj ne isključuju popravljanje stanja i poduzimanje profilaktičkih mijera.
Raspetljavanje Gordijevog čvora današnjih vremena, napravljenog od ovog makrosocijalnog fenomena koji ugrožava našu budućnost, može se činiti nemogućim bez korištenja ove nove discipline. Taj čvor se više ne može presjeći mačem. Psiholog ne može sebi priuštiti to, da bude nestrpljiv kao Aleksandar Veliki. To je razlog zašto smo mi to ovdje predstavili u okviru jedne nezamjenljive oblasti, adaptacije i selekcije podataka, tako da bi omogućili rasvjetljenje problema koje ćemo kasnije diskutovati u ovoj knjizi. Možda će nam budućnost omogućiti da usavršimo jedan opšti teoretski rad.
----
Kompletnu knjigu možete skinuti ovdje.
Stranica 4 od 4 Sve stranice