Zadovoljstvo mi je da onima koji smisao zivota i odgovor na zemaljski put traze u radu na sebi, ucinim dostupnim prevod prvog od pet tomova Maurice Nicoll-a naslovljen “Psiholoski komentari na ucenje Gurdjieva i Uspenskog”. Dr. Maurice Nicoll bio je jedan od vodecih psihologa svog vremena, ucenik C.G Junga, lekar po profesiji. Poslednjih dvadeset godina svog zivota Dr. Nicoll je posvetio prenosenju ideja koje je studirao sa svojim uciteljima. Nakon deset godina izucavanja ideja Gurdjijeva i Uspenskog, po nagovoru Uspenskog, otpoceo rad sa grupom studenata u Engleskoj  kojima je jednom nedeljno odrzavao predavanja. Pet tomova ”Psiholoskih Komentara” su  stenogrami sa tih predavanja. Vreme obuhvaceno u ovih pet knjiga je period od dvanaest godina izmedju 27.3.1941 i 20.8.1953. Ovaj spis je namenjen onima koji su upoznati sa idejama i terminologijom Gurdjijeva i Uspenskog i predstavlja prakticnu primenu tih ideja na svakodnevni zivot i licno iskustvo u radu na sebi.

Nadam se da ce biti onih kojima ce ovaj tekst znaciti putokaz i razjasnjenje  u naporu ka unutrasnjoj transformaciji.

Unapred se izvinjavam zbog mogucih stamparskih gresaka i pozivam predloge i sugestije u pogledu prevoda kljucnih termina.

Vesna Vojvodic
Toronto, 02.08.2010.
Preneseno sa: http://mauricenicoll.wordpress.com/

SADRŽAJ:

Birdlip, 1941

1. Letter to Mr. Bush
2. Letter to Mr. Bush (2)
3. Četvrti Put
4. Uvodna beleška na komentare ideja Rada
5. Komentari I – O dodatnim načinima samo-posmatranja
6. Komentari II – O dodatnim načinima samo-posmatranja
7. Komentari III – O radu na sebi
8. O “A”, “B” i “C” Uticajima
9. O  ”A”, “B” i “C” Uticajima (2)
10. Čovek nije jedno već mnoštvo
11. Beleška o Pamćenju Sebe
12. Koncept Savesti u Radu
13. Nekoliko misli o ratu sa stanovišta Rada
14. Razlika između Posmatranja i Samo-posmatranja
15. Ideja transformacije u radu
16. Ideja transformacije u radu (2)
17. Ideja transformacije u radu (3)
18. Ideja transformacije u radu (4)

Pismo gospodinu Bush-u 1

Berdlip, Gloster, 27 Mart 1941

Dragi Bush,

Zanima me tvoj izveštaj sa sastanka od 20 marta. Mislim da bi bilo najbolje da ti pišem s obzirim na pitanja o kojima si me izvestio i u odnosu na tvoje beleške koje si sačinio.

Pre svega mora da bude jasno da se čovek na ovoj Zemlji nalazi u vrlo neobičnoj situaciji. Kad sam prvi put čuo o ovoj ideji o čoveku, to je na mene ostavilo snažan utisak. Po običaju, naravno, mi mislimo da čovek može da raste i razvija, kako bi se reklo, na normalan prirodan način, jednostavno, obrazovanjem, iskustvom, itd. Ipak, ako pogledamo istoriju videćemo da se čovek ustvari ne razvija, naročito ako gledamo sada ne možemo se pohvaliti da je čovek dostigao bilo kakvu fazu razvoja. Pogledajmo samo užase koje čovečanstvo samo sebi čini u sadašnjem vremenu. Ipak ljudi su skloni da zamišljaju da vreme znači napredak, i da s vremenom sve postaje bolje i bolje. Ljudi obično na očigledne kontradickije gledaju kao na izuzetak. Što će reći da su ljudi po pravilu skloni da misle da ono što su uobičajene i sve-prisutne okolnosti života, u lošem smislu, da su ustvari izuzetci. Verujem da ćeš se složiti da ljudi obično misle o ratu kao iznimku. Ipak moraš priznati da ako uzmeš bilo koju knjigu o istoriji, videćeš da se bavi uglavnom ratom, intrigom, ljudima koji se bore za vlast itd. Ustvari, sem ako imamo snagu uma da vidimo šta običan život na ovoj planeti predstavlja ostaćemo u uobrazilji, ili ako vise voliš izraz: u iluziji. Kao što znaš u ovom sistemu rada, među mnogim izrekama koje imaju veoma duboko značenje – naime, treba dugo vremena da se shvate – ima jedna izreka: “nivo čovekovog bića privlači njegov život”. Ova izreka vazi za čovečanstvo uopšte – tj., opšti nivo čovečanstva, u odnosu na biće tog čovečanstva, privlači oblik života koji mu se dešava. Beskorisno je misliti da su ratovi, užasi i revolucije, itd. izuzeci. Greška je u nivou bića ljudi. Ali niko nije voljan da razume to i kad god se dogodi rat, kao što rekoh, ljudi misle da je to nešto iznimno, čak govore o budućnosti u kojoj neće biti ratova, čim se tekući rat završi. Isti proces možemo videti na delu sada. Istorija se ponavlja zato što čovek ostaje na istom nivou bića – naime,on je taj koji ponovo i iznova privlači iste okolnosti, oseća iste stvari , kaže iste stvari, nada se istim stvarima i veruje u iste stvari. A ustvari, ništa se zapravo ne menja. Svi tekstovi koji su napisani o predhodnom ratu su bas isti kao i tekstovi napisani u ovom ratu i tako će to zauvek biti. Ali ono što nas ovde još više interesuje je da ta ista ideja važi za nas, za svakog pojedinca ponaosob. Dok god nema promene na nivou bića, lična istorija čoveka osaće ista. Sve se neprekidno ponavlja u njegovom životu: govori iste stvari, radi iste stvari, žali za istim stvarima, čini iste stvari. I sve to pripada toj veoma dubokoj ideji da nivo njegovog bića privlači njegov zivot. Približimo se nekima od tih ideja koje govore kako čovek može da promeni svoje biće. Sav ovaj rad je o promeni bića – tj. promeni nivoa bića na kome se čovek prirodno nalazi – u svakodnevnom životu. Pre svega, mora se imati u vidu, da je svako od nas na određenom nivou bića. U vezi sa tim moramo vizualizovati vertikalni pravac ili stepenice koje se odozdo penju naviše koje na sebi imaju mnogo stepenika. Ljudi – svako od nas – nalazi se na ovom ili onom stepeniku ovih merdevina koje stoje vertikalno iznad i ispod nas. Merdevine su različite s vremena na vreme, naime, iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti koje vidimo kao horizontalnu liniju. Da bih pojasnio ovo značenje, želim da vas upitam kako zamišljate vreme – tj. protok vremena od prošlosti prema sadašnjosti ka budućnosti. Obično, neka vrsta mehničke nade koje se ljudi drže je povezana sa idejom vremena – naime, da će u budućnosti stvari biti bolje ili da će oni biti bolji, i tome slično. Ali ove stepenic,e o kojima govorimo, i koje se odnose na različite nivoe bića nemaju nikakve veze sa vremenom u tom smislu. Vipi nivo bića leži neposredno iznad svih nas baš u ovom sadašnjem času, baš sada. Sav rad na sebi, sav lični rad koji se odnosi na zaustavljanje negativnih osećanja, na samo-sećanje, na odsustvo poistovećivanja sa sopstvenim nevoljama, na ne-zlopamćenjem itd., povezan je sa izvesnim delanjem koje može da se odigrava baš u ovom momentu, sada, ako čovek pokuša da bude više svestan i seti se onog šta pokušavamo da činimo u ovom radu. Drugim rečima, da pokušamo da se “samo transformisemo”, da transformišemo svoju misao, znači rad se odnosi na određenu neposrednu transformaciju, u ovom momentu, sadašnjem trenutku, kroz akciju rada. Na primer, čovek se nalazi na dnu očaja, ako posmatra situaciju i pokuša da se seti sebe, ili pokusa da sebi da bilo kakav svesni šok u tom određenom momentu, kao što je sjećanje na njegov Cilj – tj. ako pokuša da transformiše sebe, tansformiše mehaničke reakcije na okolnosti koje ga okružuju u tom trenutku – može, na svoje iznenađenje, da otkrije da se sasvim iznenada sve promenilo, njegovo depresivno raspolozenje je nestalo, i zatiče sebe u novoj atmosferi iz koje se čudi kako je mogao da bude u onom predhodnom stanju. Ovo predstavlja momentalnu promenu nivoa bića jer sve ima, ne bas precizan nivo bica, nego opšti nivo bića u kojem postoje viši i niži stepeni. Ali mi ovde govorimo o radu na promeni nivoa bica. Govorimo o nečemu što možemo nazvati treće stanje čoveka i sada cu objasniti šta pod time mislim.

Kao što smo rekli, čovek je rođen kao esencija i to predstavlja njegov stvarni deo, deo od kojeg on može stvarno da raste i da se razvija. Ali ovaj deo njega, može samo da raste u maloj meri. On nema snagu da raste dalje, sam od sebe, nakon uzrasta od 3, 4 ili 5 godina. Nazovimo to prvim stupnjem čoveka. Tj. prvi stupanj čoveka je čista esencija koja je sama po sebi sposobna da se delimično razvije, ali dostiže ubrzo tačku od koje ne može više da raste. Primetio sam po nekim pitanjima, koje si mi u svom pismu postavio, da ovaj momenat nije bio shvaćen tako da ću to da ponovim. Kao što rekoh, ovaj sistem uči da esencija u čoveku može da raste samo malo sama od sebe. Morate da probate da shvatite šta mislim. Ludi normalno misle da je taj razvoj i rast nešto što je kontinuirano ili da bi trebalo da bude, ali to nije slučaj. Čovekova esencija može da raste sama od sebe u veoma maloj meri, i sa njom takvom, čovek je samo jedno malo dete. Ali da bi rasla dalje nešto mora da se dogodi. Nešto mora da se oformi oko esencije i to se zove ličnost. Esencija mora biti okružena nečim što joj je uistinu strano, stečeno u životu, što ulazi kroz čula. Malo dete mora prestati da bude to što jeste i mora postati nešto različito od sebe. Kao što je rečeno, težiste sa sebe počinje da prelazi sa esencije na ličnost. Uči mnoge stvari, imitira razne stvari, itd. Formiranje ličnosti okružuje esenciju što je neophodno za sam razvoj esencije, i može se nazvati drugim stupnjem čoveka. Ali prvo da pojasnimo ovo. Budući razvoj esencije zavisi od formiranja ličnosti oko nje. Ako slaba ličnost koja se formira oko nje, slaba je i pomoć za dalji rast esencije, o kojoj ćemo govoriti kad dodjemo do trećeg stupnja. U drugom stupnju, formiranje ličnosti zauzima glavno mesto, i kao što smo rekli, što je bogatija ličnost to je bolje. Ali primećujem da neki od vas ne razumeju o čemu je ovde reč. Razlog zbog čega ne razumete o čemu je ovde reč jeste što ne vidite ovu posebnu situaciju u kojoj se čovek nalazi – naime, da čovek ne može da raste kontinuirano iz esencije jer je esencija suviše slaba da bi rasla sama od sebe. Daljnji rast esencije prvo zavisi od formiranja ličnosti i što je bogatija ličnost to je bolje za rast esencije, ali jednostavno govoreći, formiranje ličnosti je sasvim dovoljno za samu svrhu života. Čovek se zatiče u dobroj poziciji, sposoban da se nosi sa životom kroz formiranje bogate ličnosti u sebi. I ako je zadovoljan s njom, on je, za sve životne prilike pripremljen. Ali ovaj rad, ovo učenje je o daljem stupnju čovekovog razvoja i taj stupanj nazivamo treći stupanj.

Moramo razumeti da ovaj rad nije u vezi ovog života, on je u vezi nečeg drugog što čovek može da pokuša nezavisno od toga da li je uvaženi političar, poznati naučnik, ili cenjeni kasapin ili pekar ili svećar. Ovaj rad počinje od čoveka kao dobrog domaćina – naime, od čoveka koji je razvio ličnost i može da ide kroz život na svoj određeni način, u razumnim razmerama. Drugim rečima, počinje od dobrog domaćina koji pripada drugom stupnju čovekovog razvoja. Treći stupanj je usmeren na mogući daljnji razvoj esencije i zato su mnoge paradoksalne, ili u najmanju ruku, neobicne stvari rečene u Jevanđeljima – kao one sadržane u propoved sa Sinaj planine – o čoveku. Sve one su u vezi omogućavanja esenciji da raste na račun ličnosti, koja je formirana oko nje, i to je jedini način na koji esencija, koja je suviše slaba, može dalje da se razvija i raste. U tom smislu, ličnost koja je formirana oko esencije i koja mora da postoji oko nje, postaje tako, ukoliko nastane ovaj treći stupanj, izvor iz kojeg esencija može dalje da raste. Uzmimo za primer bogatog čoveka, u smislu Jevanđelja. On zna o svemu, on je jedan važan čovek, i slicno. Šta je siromašno u njemu? Ono što je siromašno u njemu je esencija. On još uvek nije pravi čovek. Sve što on radi je, ili da stekne zaslugu, ili zbog straha od gubitka časti ili reputacije, i slično, ali ništa ne radi iz sebe, ništa iz ljubavi prema onome što radi, nezavisno od nagrade, autoriteta, položaja, popularnosti. Recimo da se taj čovek oseća, na neki način, kao Rasipni Sin – naime, da ne jede ništa osim ljuski. Mislim jednostavno, da se oseća u sebi praznim uprkos celom svom “bogatstvu”. Ima najlepšu kuću ili dragocenosti, ugledan je, ima u nekom smislu mnogo više nego ostali, a i dalje se oseća praznim. Takav čovek se približava trećoj mogućoj fazi razvoja. Stigao je do tačke kad njegova esencija – njegov stvarni deo – može da raste i tako zameni njegov osećaj praznine, osećajem smisla. Ali da bi se u čoveku dogodio taj razvoj on mora da počne da žrtvuje svoju ličnost i da u izvesnom smislu ide u suprotnom pravcu od onog u kojem je do tada išao. Drugim rečima, u njemu mora da se dogodi preobražaj, što je lepo izraženo prabolom o Zabludelom Sinu, i dok ne shvatimo da je ovaj treći stupanj moguć i da vodi ka stvarnom razvoju čoveka nećemo razumeti o čemu Jevanđelje govori i nećemo shvatiti o čemu ovaj sistem govori.

Pre neki dan, ovde na sastanku, pročitan je sledeći citat: “Uzmimo propoved na Sinajskoj gori i pokušajmo da shvatimo šta znači. Kao što je ranije rečeno, na poslednjem razgovoru, o “religiji” – kako to uobičajeno nazivamo – tj. o psihološkim idejama koje je propovedao Hrist o individualnoj evoluciji čoveka i njegovoj transformaciji u novog čoveka -povezano je sa razvojem esencije nakon što je ličnost formirana. Čovek, u kojem je bogata ličnost formirana na osnovu iskustva, obrazovanja i interesovanja, je “bogat čovek” s obzirom na njegovu ličnost. Ali esencija ostaje siromašna. Za njen razvoj, ličnost mora postati pasivna. Ovo nije shvaćeno, ali je vrlo važno da svako u Radu treba da razume šta ovaj paragraf znači. On znači da se religija u stvarnom smislu – a mi znamo samo Hrišćanstvo – odnosi na treće stanje čoveka, tj. odnosi se na pasiviziranje ličnosti kako bi esencija mogla da raste. Moram opet da ponovim, da unutrašnje značenje Jevanđelja, nema nikakve veze sa onim što čini život. Njihovo učenje počinje na mestu gde je ličnost već formirana u čoveku i odnosi se na ovo treće stanje mogućeg razvoja. Čovek prvo mora da razvije svoju ličnost delovanjem samog života. Ovaj rad se nekad zove drugo obrazovanje. On je za one koji traže drugo obrazovanje. Prvo obrazovanje je obrazovanje koje nam daje život; i to obrazovanje je apsolutno neophodno. Što je čovek bolje obrazovan životom, više je naučio, pametniji je, što je iskusniji zna više o ljudima i odnosima, što vise zna o manirima bolje se može izraziti, što je više u stanju da služi različitim stranama života bolje za njega. To je prvo obrazovanje. Ono stvara ličnost. Rekli smo ranije, da se čovek sastoji od različitih centara i da svaki od njih ima različite delove, ovi centri i njihovi delovi treba da budu dobro opremljeni i što su bolje opremljeni zapisima na rolnama (Autor spominje riječ “rolna” u smislu u kojem je sam Uspenski predstavio zapisivanje momorije, tj. pamćenje, upoređujući to sa, tada poznatim, gramofonskim rolnama na kojima je bio snimljen zvuk.), bolje za njega. Ali nastaje momentat u čovekovom razvoju gde, kao što je ranije rečeno, se on oseća praznim, i to je tačka u kojoj stupaju na scenu ucenja Jevandjelja i samog ovog Rada. Ne znam da li je iko od vas o ovome mnogo razmisljao. Ali sasvim je moguće da su neki od vas, koji su ispunili svoju duznost u životu, često zapitaju šta to što zapravo rade i kakav je smisao svega toga. Govoreći na tako ličan način za momenat, želim da vas upitam sledeće pitanje: Da li mislite da je život, i smisao koji on nosi, dovoljan i da li u nekom smislu osećate da niste sasvim dobili sve što ste očekivali? Ne želim da kazem da je život besmislen; on sigurno ima mnogo značenja. Ali, da li je iko od vas došao do tačke da osećate izvestan besmisao, čak i u stvarima koje sledite i kojih se držite? To govorim zbog toga što, ako nam život daje naše potpuno značenje, onda ne bi imalo ni smisla ni značenja ono o čemu govore Jevanđelja, i ono o čemu govori ovaj sistem. Ako ste sasvim zadovoljni sa smislom koji život pruža, sasvim samozadovoljni, onda nema smisla pokušavati razumeti šta ovaj sistem podučava, i dozvolite da dodam, nema smisla pokušavati razumeti šta učenje Hrista zapravo znači. Ako čovek nije ništa drugo sem dobro formirana ličnost, i da je to sve što on može da učini, onda možemo slobodno da verujemo u sve ta učenja humanitarizma i druge naučne ideje koje kažu da čovek nije ništa osim kreature okrenute spram spoljnjeg života kome treba da se prilagodi što je moguće inteligentnije. Ali ako ste pratili ono što je rečeno u ovom pismu, o ideji čoveka u ovom sistemu, videćete da je razvoj ličnosti samo faza, i to neophodna faza spram sledeće faze. To je direktno uporedivo sa formiranjem mase oko sjemena, kao u slučaju oraha. Semenka oraha ima esencijalni deo – naime, seme koje može da raste – ali ne može da raste ako nije obavijeno masom hranljivog materijala kao što jaje ima semenku koja je okružena masom žumanca. Uzmimo poslednji primer: kako pile može da izraste iz jajeta, ako nema sve potrebne supstance u svom okruženju sa kojima se hrani? I ne zaboravimo, da ono raste unutar ljuske i konačno se izlazi iz ljuske celo pile, i to kompletno pile nastalo je od supstance koje je živa semenka napala i pojela. Sudbina žira je jedna stvar, ali sudbina hrastovog drveta je različita stvar, i rečeno je, da čovek okružen ličnošću, sličan je žiru i trpi istu sudbinu kao i žir, sve dok ne počne da raste, a rast u čoveku odgovara onom što zovemo treće stanje nakon što se u čoveku formirala ličnost koja se obavila oko esencije. Ako uzmemo čoveka u ovoj drugoj fazi gde je esencija okružena lićnošću, on je kao žir. Može biti manji ili veći žir, ali i dalje je žir. On se vjerovatno osjeća mnogo važanim, naučio je mnogo stvari, osjeća da puno zna, on je ukratko, bogata ličnost, i to je njegov nivo, i na tom nivou on pati, ne pravom ljudskom sudbinom, već sudbinom nedovršenog čoveka, sudbinom čoveka koji nije dostigao svoj puni potencijal, kao što žir nije potpuno razvijeno hrastovo drvo. I dok god ne razumemo vrlo jasno o ovom trećem stupnju – naime, razvoj jednog žira u odraslo drvo tako što se njegova živa esencija ili seme hrani supstancama koje se formiraju oko nje – nikad nećemo, kao što sam ranije rekao, shvatiti o čemu je ovaj rad. Niti ćemo razumeti o čemu govore Jevanđelja. Već ste čuli da je čovek samo-razvojni organizam i da je kao takav stvoren. Ali sada možete videti da ovaj razvoj nije kontinuiran. Mora biti prekinut razvojem ličnosti. Bilo bi mi veoma drago da svi razumijete, ovo pitanje esencije i ličnosti, do ove tačke. Kasnije ćemo govori detaljnije o tome šta znači razviti esenciju na račun ličnosti ali već sada znate nekoliko osnovnih stvari. Dozvolite da vas upitam još jednom pre nego što završim ovo pismo: da li je iko od vas ranije razmišljao šta Propoved na Sinaj Planini znači? Da li se ozibljno mešate sa drugim stupnjem čovekovog razvoja ili već imate neki osećaj skale? Zar ne uviđate da Propoved na Planini, o tome kako da se bude ponizan, nema nikakve veze sa običnim životom, nego se odnosi na treće stanje čoveka kad on dolazi do tačke da se oseća praznim, jer ga ličnost ne zadovoljava i on zeli da nađe novi smisao svog postojanja? Kasnije ću pokušati da vam pišem detaljnije.

Nadam se sada da razumete šta nazivam, na početku ovog pisma, posebnom situacijom čoveka na zemlji u odnosu na njegov razvoj. On se rađa sa esencijom i to je stvarno, i ona je njegova živa semenka, ali on može da se razvije samo u malom stepenu. Ličnost mora da se oformi oko esencije, a esencija nema mogućnost za daljnji rast ukoliko se oko nje nije oformila ličnost. Ali, ako čovek ostane u tom stanju koje smo nazvali drugi stupanj – naime, stanje u kojem je ličnost aktivna u njemu – on još nije čovek i može se porediti sa žirom ili semenkom koja se obavila hranom za svoj eventualni razvoj. Treći stupanj čovekovog razvoja je kada on svoju ličnost čini pasivnom tako da esencija u njemu može da raste. I tu su tri forme učenja koje čovek susreće kao posledicu. Kao esencija, kao dijete, on čuje jednostavne ideje od svoje majke, i kao što ćemo videti kasnije te jednostavne ideje su veoma važne. Onda on prolazi u život, i upoznaje mišljenja vremena u kojem se rodio. To je druga faza; i u ovoj fazi on zauzma sisteme pamćenja, dopisne kurseve, polaze ispite, itd. Ličnost se formira. Ali tu postoje, u ovom svetu, veoma neobična vrsta učenja koja je ilustrovana u Jevađeljima. Kakva je njihova svrha? O čemu se u njima radi? Ona pripadaju trećem stupnju čovekovog razvoja, novom rastu esencije koja sada može da se odvija na račun ličnosti. Dok god ne shvatimo ovo ne možemo razumeti bilo koji sistem ili Jevandjelja. Ona pripadaju trećem stupnju koji je Hrist definisao kad je rekao bogatom čoveku: “Idi rasprodaj sve šta imaš i daj sirotinji.” A mi moramo da zapamtimo da je “siromaštvo” u nama taj siromašni razvoj esencije a da se “bogat čovek” odnosi na ličnost. Verovatno sada bolje razumete šta je značenje fraze u Radu koja glasi da je čovek nedovršen ili nekompletan. U drugoj fazi, kad se ličnost formira oko njega, on je nekompletan, bas kao žir i baš u sličnom smislu tog značenja. Ako ste razumeli šta ovo sve znači, bićete u mnogo boljem položaju kada budemo pričali o lažnoj ličnosti i njenom značenju i bićete u mogućnosti da razumete šta znači ići protiv lažne ličnosti.

A sada želim da dodam još koju reč, s rizikom da imate osećaj da se suviše ponavljam. Da li zaista počinjete da razumete neke od implikacija ovih ideja o esenciji i ličnosti? Da li počinjete uviđati šta to znači? Šta znači to? Bez obzira koji oblik obrazovanja imate u životu, kojoj političkoj partiji pripadate, to može samo da stvori ličnost u vama. Možete organizovati najbolje moguće časove nauke, ekonomije, istorije, literature, itd., ali to će samo oformiti ličnost u čoveku; ne može da ga vodi ka njegovom stvarnom eventualnom razvoju. Možda sada jasnije razumete zašto u životu postoje dve vrste uticaja koji deluju na čoveka, kao što se vi, stariji ljudi u Radu, sećate. Jedna vrsta uticaja su A uticaji: njih stvara život i to su različiti oblici obrazovanja koji pripadaju periodu u kojem smo odrasli, i pogledima na svet koji pripadaju određenom vremenu u kojem smo se rodili. Ovo su A uticaji i oni formiraju ličnost u čoveku. Ali takođe postoje, kao što možemo danas da vidimo sami za sebe, drugi uticaji koji su neprolazni s vremenom. Za nas su Jevanđelja i njihovo učenje glavni primer. Ovi uticaji su, kao što znamo, nazvani u ovom sistemu B uticaji i oni su dobri u bilo kojem dobu, jer govore o jednoj te istoj stvari, a to je treći stupanj razvoja čoveka u kojem esencija počinje da raste na račun ličnosti. Dok god ne shvatimo ovaj, naizgled, paradoks nećemo imati jasnu ideju o tome gde da smestimo ovaj sistem. On pocinje na kraju drugog stupnja, kad je ličnost formirana i kada čovek koji je iskusio život i spoznao kako stoje stvari osečajući se neispunjenim, počinje da traži nešto dodatno, nešto što će mu omogućiti da bolje razume, nešto što će mu pomoći i usmeriti ga da se, eventualno, upotpuni.

Vaš,
Maurice Nicoll
 

Stranica 1 od 18 Sve stranice