Poštovane dame i gospodo,

Većina ljudi kada vidi ovaj naslov, cinički se nasmije i neće dalje ni da čita o ovoj temi, jer “pošto čitav svijet zna da je Einstein bio i biće najinteligentniji čovjek na svijetu”, i sada dođe neko poput mene i tvrdi suprotno. Ja se već 10 godina borim za to da što više ljudi sazna za stalno postojanje kritike Teorije relativnosti i to već od 1908 godine. Uspio sam mnoge da uvjerim u ovo sto pišem, a prije dvije godine profesor fizike u Mostaru (Trešnjo) pred 50 učenika, nakon što je držao predavanje o Einsteinovoj teoriji kaže, da je pročitao moju knjigu “Einsteinova teorija relativnosti – 100 godina laži” i da sada misli da je ta teorija potpuno pogrešna.

Radi se o činjenici da je Max Plank kao najveći naučni autoritet u Njemačkoj, ovu teoriju bez ikakvih daljnih provjera i diskusija o njoj „na silu“ uveo u škole i fakultete, a od 1922. god. na naučnom kongresu u Leipzigu zabranjuje kritičarima da uopće dođu do riječi. Ti kritičari (Prof. Lehnard, Prof. Gehrcke, Prof. Stjepan Mohorovičić itd, itd.) protestiraju pred kongresnom dvoranom dijeleći posjetiocima letke u kojima se žale na takvo diktatorsko ponašanje u nauci od strane Max Planka. Od tada se u prvom redu Plank, Max von Laue, Born brinu za to da kritičari Teorije relativnosti ne dospiju na fakultete; da novine ne objavljuju kritične članke i da izdavačke kuće ne štampaju kritička dijela.

Da se u Specijalnoj teoriji relativnosti ne radi ni o kakvoj naučnoj teoriji, nego o fantaziji, znali su i u Švedskoj 1921. kada Einsteinu za Teoriju relativnosti nisu dodijelili nobelovu nagradu nego za njegove radove u objašnjenju fotoelektričnog efekta.
O čemu se u stvari radi u Specijalnoj teoriji relativnosti vidjet ćemo u slijedećim primjerima.

1. 
   Einstein uvodi apsolutno konstantnu brzinu svijetlosti, dok su spram nje dužina i vrijeme relativni. To nas dalje vodi do zaključaka koji se protive međusobno. U nauci tj. fizici, postoje temeljne veličine, tj. dužina (d) i vrijeme (t). Koristeći ove dvije konstantne veličine mi izračunamo i znamo da je brzina svjetlosti c = d/t, c. 300000km/sec. Ako sad ove temeljne veličine pri kretanju ne ostaju konstantne, kako onda možemo uopće izračunati brzinu svijetlosti? Einstein kaže da se prilikom ravnomjernog kretanja dužine skraćuju, a vrijeme dilatira ( produžuje ) (http://hr.wikipedia.org/wiki/Vremenska_dilatacija). Pošto se čitav svemir i u njemu zemlja nalaze u kretanju, onda je po Einsteinu nemoguće uopće imati jednu konstantnu jedinicu dužine i vremena, iz čega dalje slijedi da je nemoguće izračunati brzinu svijetlosti.
2. 
   Po Teoriji relativnosti pri velikim brzinama vrijeme dilatira tako da pri dosegu brzine svijetlosti to vrijeme više ne prolazi, a dužina se skrati na veličinu točke. Ako imamo jednu galaksiju koja je od nas udaljena 2 milijarde svjetlosnih godina, onda će svijetlosti trebati 2 milijarde godina da dođe do nas. Pošto za svijetlost vrijeme ne prolazi onda slijedi da će u jednom vremenskom momentu ta svijetlosnai zraka biti u svakoj točki istovremeno na tom svom putu od 2 milijarde godina, a čitav taj put bi bio u jednoj točki!!! Da ova glupost nije u nauci - bila bi smješna.
3. 
   Kada teorijski fizičari objašnjavaju Specijalnu teoriju relativnosti kažu slijedeće:“Pošto je rezultat Michelson-Morley eksperimenta 1887. bio 0 (NULA), jedini zaključak je morao biti da je brzina svijetlosti apsolutno konstantna.“ Međutim rezultat tog eksperimenta nije bio 0 (NULA) nego je postojala interferencija 2 svjetlosne zrake kojima je mjerena brzina zemlje oko sunca i to od 5-8km/sec. a ne 0km/sec. Rezultat eksperimenta je bio negativan, a ne 0 (NULA), što je ogromna razlika jer se zbog ovog rezultata ne može izvesti zaključak o apsolutno konstantnoj brzini svijetlosti.
4. 
   Da bi objasnio negativan rezultat M.M. eksperimenta engleski fizičar FitzGerald 1897. predlaže da se „rukav“ MM aparata koji se kreće u pravcu kretanja zemlje oko sunca nešto skrati zbog pritiska etera ili eterskog vjetra. 1905. Einstein uvodi to skraćivanje dužina pri kretanju u Teoriji relativnosti, a istovremeno izbacuje eter iz nauke!!!???
5. 
   U nauci za svaku posljedicu mora postojati i neki uzrok. Ovdje smo vidjeli da se u nauku uvodi teorija o skraćivanju dužine u pravcu kretanja za koju ne postoji nikakav uzrok. Tako isto Einstein ne navodi ni uzrok za dilataciju vremena!!!
6. 
   Paradoks braća bliznaci relativisti objašnjavaju na slijedeći način:“Kada jedan brat putuje raketom velikom brzinom, onda vrijeme kod njega prolazi sporije nego na Zemlji i kada se vrati nakon npr. 1 godine, na zemlji će već proći npr. 30 godina“. Međutim, Einstein uvodi u teoriju takozvani „princip relativiteta“ u kojem se može tvrditi da brat u raketi miruje, a onaj na Zemlji se skupa sa zemljom velikom brzinom udaljava od rakete, tako da bi sada brat na zemlji morao biti mlađi!? Pošto su ovu nelogičnost relativisti i sami uočili, tako oni pokušavaju nekim drugim glupostima ispraviti ono što se ispraviti ne može, pa kažu da će u stvari oba brata vidjeti da kod svakog od njih vrijeme prolazi sporije ali u momentu kada brat u raketi pri povratku prema Zemlji počne ubrzavati, tada će kod njega vrijeme sporije prolaziti, tako da će ipak on pri povratku na Zemlju biti mlađi. Stvarno je za nevjerovati koliko se ulaže kriminalne energije da bi se gluposti koje je Einstein uz pomoć Max Planka servirao svijetu, barem koliko toliko učinile ukusnim za vjerne potrošače. Međutim, u Specijalnoj teoriji relativnosti se radi samo o RAVNOMJERNOM KRETANJU. Kako to sada da u teoriju trpaju ubrzano kretanje? Ako se pri povratku prema Zemlji, pri ubrzanju, vrijeme produžuje, onda je logično, da se to vrijeme pri kočenju rakete moralo skraćivati, tako da pri povratku na Zemlju bude isto.
7. 
   Ako pitamo jednog filozofa za definiciju vremena i da li je uopće moguće da se to nešto što mi zovemo vrijeme produžuje i skraćuje, odgovor će biti, da ne može, jer vrijeme nije neka stvar nego naš subjektivni osjećaj kretanja materije, tj. rotacije Zemlje oko svoje osi i oko Sunca. Da za braću bliznace, po Einsteinu, vrijeme različitom brzinom prolazi, značilo bi da njih dvojica moraju mjeriti potpuno različit broj Zemljinih oscilacija ako osi i oko Sunca.
8. 
   O kakvoj se teoriji radi govori i činjenica da danas postoje dvije vrste relativista koji se ne mogu dogovoriti, da li su efekti skraćivanja dužina i dilatacije vremena stvarni ili se samo pričinjavaju? (Da nešto što se pričinjava može biti dio nauke je više nego žalosno.) Tako se institut fizike u Potsdamu izjasnio da se ne radi o stvarnim efektima. Ako se ne radi o stvarnim efektima, čemu onda uopće služi ta teorija? Pošto je i sam primjetio te nelogičnosti u teoriji, tako i sam Einstein nekada govori da su to stvarni efekti „ tj. činjenice koje nam nameće naše svakodnevno iskustvo“ (1911. Zürich), nekada koristi slijedeće riječi; „dužine nam se pričinjavaju kraće“. On se nikada do kraja života nije izjasnio o tome.
9. 
   Zakrivljeni prostor oko masivnih tijela u općoj teoriji relativnosti je još jedan Einsteinov biser kojeg je “potvrdio” Sir. Eddington u njegovoj ekspediciji u Africi. On je slikao zvijezde prilikom pomrčine Sunca i upoređivao ih sa drugim slikama tog dijela neba i navodno dokazao da se njihova svjetlost zakrivljuje kada prolazi pokraj Sunca. Ta svjetlost mora proći kroz sunčevu atmosferu, koja je 3 do 5 miliona kilometara velika i pri tome se mijenja njen pravac kretanja. Na njegovim fotografijama su zvijezde bile pomaknute na sve strane, tj. i prema Suncu, i od Sunca i paralelno sa Suncem, tako da je i najveći relativist današnjice Steven Hawking rekao da se iz tih fotografija ne može izvesti zaključak kakav je Sir Eddington izveo. Sir Eddington je i prije njegove ekspedicije znao da bi pozitivan rezultat bio jedna svjetska senzacija i zato je rezultat i bio pozitivan. O kakvom se prevarantu radi govori i njegov odgovor na pitanje novinara, da li je istina da samo 3 čovjeka na Zemlji razumiju Teoriju relativnosti? Na to on odgovara: ”Razumije Einstein, razumijem ja, a tko je treći?”

Svatko tko ovo pročita će vidjeti da je ovo što pišem logično i zato otvoreno tražim od fizičara-relativista da se izjasne o ovim problemima i činjenicama koje negiraju Teoriju relativnosti. Naravno da bi se oni rađe bavili mojom osobnošću, nazvali me antisemitom ili nekim tko nije razumio o čemu se u Teoriji relativnosti radi, samo radi toga da bi spriječili diskusiju o ovim nelogičnostima u teoriji.

Tako relativisti sugeriraju ljudima da se ta teorija ne može razumjeti zdravom ljudskom pameti, a koju pamet treba koristiti - oni ne kažu. Tako se isto u javnim medijima neće čuti da postoji ikakva kritika i to već od 1908. god. Od 1922. zahvaljujući Max Planku se profesorima na fakultetu zabranjuje da uopće spominju tu kritiku. Plank i relativisti utiču na medije da ništa ne pišu o toj kritici, o čemu se naučnici već od 1931. žale, (vidi 100 autora protiv Einsteina).

Herbert Dingle, najveći relativist i predsjednik društva astronoma u Velikoj Britaniji je u Encikopledija Britanica napisao tekst o Einsteinovoj teoriji relativnosti. Baš zbog Paradoksa braće bliznaci on počinje u tu teoriju sumnjati i onda postaje protivnik. Kada je počeo pisati kritičke tekstove o teoriji relativnosti, novine prestaju objavljivati njegove članke. Tako on završava na nekoj vrsti suda gdje se odlučuje o njegovoj daljnjoj sudbini i bio je skinut sa njegove funkcije!? Relativisti na tom sudu kažu da se bez Einsteinove teorije ne može računati kretanje elementarnih čestica u akceleratorima, i da se masa čestica povećava onako kako je to Einstein predvidio. Formule koje se koriste u računanju kretanja el. čestica nisu ništa drugo nego Bradlyjeve formule kojima je on u 18. stoljeću izračunao brzinu svijetlosti, jer pri povećanju brzine kretanja elementarnih čestica ne raste masa nego se smanjuje količina primljene energije od strane magneta, jer se ta energija prenosi brzinom svijetlosti…

Kada uzmemo sve ovo u obzir sa koliko se kriminalne energije sakriva i pokušava sakriti postojanje kritike Teorije relativnosti, onda ja mogu biti i prezadovoljan sa održanom prezentacijom moje knjige u Mostaru prije 2 godine, iako se ta knjiga sada može u samo 2-3 knjizare u Bosni naći.

Mnogo pozdrava!

Jelovac Seadin
Gelsenkirchen - Njemačka
Ova e-mail adresa je zaštićena od spam robota, nije vidljiva ako ste isključili JavaScript

( HUNDERT AUTOREN GEGEN EINSTEIN)
Izdato od: Dr: Hans Izrael, Dr. Erich Ruckhaber, Dr. Rudolf Weinmann. Verlag – Leipzig 1931

PREDGOVOR

To je jedinstveni slučaj u duhovnoj istoriji čovječanstva, da se jedna teorija, kao kopernikansko dijelo predstavlja i slavi, koja u slučaju njezine vrijednost, nikada i nije u stanju da promjeni nasu sliku svijeta i prirode; u čijem biću leži, da je tako teška i neshvatljiva za većinu, zbog čega je njezina popularnost i ne shvatljiva.

Sugestivna sila jednog, stalno plakatiranog imena, kao i pogrešna slika i pogrešno shvatanje te mistično-moćne riječi “Relativitet”, snobističko čudjenje polujasnih paradoksija savijaju i lome jednostavni i beznadežni razum.

Slobodni razum i jos “nezaražena” nauka je već od početka protestirala, izrazavali su sumnju i postavljali pitanja. Oni su jednostavno uvijek bivali u potpunosti sa sporednim ciljevima izbjegavani i odbacivani.

Tako su Einsteinovi protudokazi na Lanardove poznate kritike Einsteinovih teorija (1918), o glavnim protivrječnostima bile razmatrane veoma malo ili nikako. Slično se desilo na Nauheimer skupu naučnika 1921 godine.

Povodom Leipziske centralne proslave 1922 godine, budu konačno 19 fizičara, matematičara i filozofa, prisiljeni na jedan zajednički protest, u kojem se izmedju ostalog kaže: (Vi potpisnici, medju kojima Lenard, Gehrcke, Lipsius, Palagyi, Mohorovičić, Fricke, Vogtherr, Kremer, Lothigius), duboko se zale zbog zaluđivanja javnog mišljenja, zbog predstavljanja Teorije relativnosti kao riješenja zagonetke svijeta dok se činjenice sakrivaju u mraku, da mnogi i čak poznati učenjaci ta tri područja iztraživanja, Teoriju relativnosti, ne samo kao jednu nedokazanu hipotezu posmatraju, nego je čak potpuno odbijaju kao jednu iz temelja pogrešnu fikciju. Sve ovo je bilo jedva poznato.

Mnogobrojne novine, koje su bile u stanju da taj glas objašnjenja i kritike, ili barem sumnju, pred stotinama hiljada ljudi objavi, izgledaju kao da su se zaklele, da od te kritike prikažu barem i jedu jednostavnu riječ. Slično, na žalost vrijedi i za držanje mnogobrojinih izdavačkih kuća, a njima se pridružuje od nedavno čak i radio. Tako je moglo da se masama sakrije, da je Teorija relativnosti daleko udaljena od toga da bude jedna sigurna naučna teorija osim jedan kompleks sa protuvriječnim tvrdnjama, koje su nemoguće. Takođe nije bilo poznato da su već duhovni očevi Einsteina, Mach i Michelson, odbili Teoriju relativnosti.

Takođe nije poznato da je broj protivnika i njihov značaj, dosta porastao. Takođe upada u oči nesaslušana činjenica, da niti od Einsteina a ni od njegovih komentatora i slijedbenika, čak ni najmanji pokušaj nije poduzet, da se sa tim sve češćim argumentima protivnika sučele i njih pobiju.

Jedno otvoreno pismo profesora Kraus iz Praga, Einsteinu i Laue (1925) u kojem logikom traži odlučujući odgovor na to odlučujuće pitanje, ostaje potpuno nezapaženo. Još prije toga su Prof. Kraus i Prof. Gehrke spriječavani da u novinama “Zeitschrift für Physik” i u “Logos”, ispolje svoje sumnje i tako otkriju slabosti Einsteinovih teorija.

Tako kongres naučnika prirodoslovaca u Innsbrucku, nije želio nikakvo izlaganje protiv Teorije relativnosti, pošto je godinu prije sam Einstein na tom mijestu držao predavanje o njegovim teorijama. Baš zbog toga što je Teorija relativnosti postala ili napravljena, ne samo dio nauke, nego je postala nešto što se tiče općenitosti i šire publike, jer hoće da potpuno promjeni našu sliku svijeta, bila je dužnost organizatora kongresa da se drže neutralnosti i dozvole sve druge govore i pitanja koja se kose sa njom, tj. trebali su da budu u službi istine.

Časopisi i novine su trebale da imaju dužnost, da razmjenu mišljenja ne sabotiraju.

Svrha ovog izlaganja i izdavanja je teroru einsteinovaca pokazati jedan pregled o broju i težini protivnika Einsteinovih teorija, kao i iznjeti mnoge protivargumente.

Mi smo svijesni, da će protivna strana se prihvatit nekih naših slabijih argumenata kao i neke protuvriječnosti argumenata od autora kritičara, da bi izbjegli objašnjavanje mnogih jačih argumenata, i tako čitavu kritiku Teorije relativnosti, narodu prikazali kao potpuno neodrživu. Osim toga, mi smo već odavno ustanovili da jedno jedinstveno i autentično predstavljanje Teorije relativnosti, ne postoji ni među samim relativistima. Sam Einstein se često gubio u protuvrijčnostima (vidi pitanje Etera, hod satova, objašnjenje brzine svijetlosti itd.), koje na drugoj strani stoje u suprotnosti sa objašnjenjima od Mie, Reichenbach, Thirring, Born, Freundlich, Sommerfeld, Riebesell, Weyl, Schlick, Planck, Petzold i drugih, dok na drugoj strani i sami ovi autori se između sebe ne slažu sa mnogim objašnjenjima Teorije relativnost. (Više o ovome možete pročitati u radovima od Gehrcke, Kraus, Lenard, Lipsius, Linke itd.).

Čak i o elementarnim pitanjima kao što je vrijeme, stvarnost, kontrakcija prostora, vlada jedna duboka nejasnoća kao i nesuglasica i različito mišljenje, medju samim slijedbenicima Einsteinovih teorija. I među nama, kritičarima Teorije relativnosti postoje neke nesuglasice, ali sigurno smo jedinstveni u pogledu glavnih argumenata koji, suprotnosti i nemogućnost Einsteinovih argumenata iznose na svijetlo dana.

Ali kod jednog nezavisnog i pravednog ispita ovog našeg materijala, čitaocu će biti mnogo lakše da vidi šta i kakve se suprotnosti kriju iza tog navodno najvećeg intelektualnog dostignuća ljudske misli.

Einsteinova matematika

Matematika je u fizici uvijek igrala jednu značajnu ali ne i najvažniju ulogu. Do početka 20 – tog vijeka su posmatranje prirode i eksperiment bili najvažniji dijelovi u fizici dok je matematika bila, takoreći, na drugom mijestu. Međutim od početka 20-tog vijeka matematika preuzima to vodstvo i potiskuje posmatranje prirode i eksperiment tek na sporedno mijesto. Matematičke formule, računi i metodi su preuzeli funkciju i eksperimenta, i posmatranja prirode i počeli su da igraju najvažniju ulogu. Koliko su te matematičke formule odgovarale stvarnosti, nije igralo više nikakvu ulogu. I tako u medijima čujemo da je Einstein bio čak i najinteligentniji matematičar na svijetu, iako se on sam sa matematikom jos lošije snalazio nego sa fizikom, u stvari katastrofalno. Teoriju relativnosti napisanu 1905 su matematički obradil Einsteinov kolega Marcel Großmann i njegova žena Mileva Marić. Ona se poslije, kao što je to i običaj bio kod Einsteina, nigdje niti spominje. Koje matematičke greške je Einstein u njegovom radu 1905 napravio, nije čak ni laiku teško da razumije. Valter Dissler je 1971 napisao jedan rad „Vodi li vjerovanje u Einsteinovu Teoriju relativnosti prema određenom stepenu duhovnog invaliditeta?“

“Ovo pitanje postaviti, znači morati ga sa “Ja” odgovoriti, jer iskustvo pokazuje, da vjerovanje u Ensteinovu Teoriju relativnosti, stvarno vodi prema duhovnom invaliditetu. Ovo čitaocu može da zvuči nevjerovatno, jer većina profesora teorijske fizika priznaju ovu teoriju i svim sredstvima je brane.

Stvarno je začuđujuće da jedva i jedan naučnik koji vijeruje u Teoriju relativnosti., tj. temelj te teorije, u stvari shvatio izvođenje Lorentzove transformacije i razmišljao o njenim praktičnim interpretacijama, jer bi već odavno naišao na pogrešne i protuvriječne poglede.

Kod mog istraživanja me do sada nije srelo ni jedno jedino izvođenje Lorenzove formule, koje bi moglo da položi jedan ozbiljni ispit, svejedno da li je od Max Borna, Wilhelma Westphal ili Einsteina. Najjasnije i najjednostavnije se pogrešnost izvođenja Lorentzove transformacije, vidi kod Einsteinovog izvođenja u njegovoj knjizi “O specijalnoj i opštoj T.R.”. Sada ću ovdje Einsteina u riječ citirati i komentarisati ću njegove račune i rezultate.

Neka imamo dva koordinatna sistema K i K´, čije x-ose oba sistema padaju uvijek zajedno. Mi možemo ovdje problem podijeliti, gdje prvo posmatramo samo događaje koji su na x – osi lokalizovani. Jedan takav događaj u koordinatnom sistemu K je označen kroz abszisse x i vrijeme t, odnosno K´kroz abszisse x´ i vrijeme t´. Traže se x´ i t´, ako su poznati x i t. Jedan svijetlosni signal koji ide uzduž pozitivne osi x se rasprostire po jednačini:

(1) x = ct x = abszissa c = brzina svijetlosti x - ct = 0 t = vrijeme

Pošto se isti signal relativno prema sistemu K´, brzinom svijetlosti kreće, tako će to kretanje u odnosu na K´ biti sa analognom formulom prikazano:

(2) x' - ct' = 0 Događaji u prostor-vremenu koji ispunjavaju jednačinu (1) moraju ispunjavati i jednačinu br. (2). „Ovo će posebno, biti slučaj kad je slijedeća povezanost ispunjena:

(3) (x' - ct') = λ (x - ct)
gdje λ znači jedna konstanta, jer prema jednačni (3) uslovljava nestajanje x – ct, takođe nestajanje x' - ct'.

Kako Einstein ovdje o nestajanju priča, odnosno piše, mi je potpuno nerazumljivo, jer (x – ct) i ( x' - ct') su već 0 (Nula). Osim toga svaki osnovac bi znao da je besmisleno 0 (Nulu) , još jednom sa nekim drugim brojem multiplicirati. Šta u stvari znači multiplikacija (x – ct) sa λ ? Šta je Einstein pri tome mislio, kada je napisao ovu jednačinu, izgleda mi zagonetno, jer (3) se može pojednostaviti i pisati 0 = λ · 0, i iz toga slijedi λ = 0/0, tj. jedna neodređena vrijednost. Da se sa tim ne može dalje računati, trebalo bi da bude i laicima poznato. Einstein piše dalje:

Jedno analogno posmatranje rasprostirućih svijetlosnih zraka, primjenjeno na duž ose x, ispunjava slijedeći uslov:
(4) (x' + ct') = λ (x + ct) Kod jednačine (4), Einstein takođe, očito nije mnogo razmišljao, jer ako uzmemo put negativan, onda moramo i pravac brzine uzeti negativno:

iz jednačine (1) x - ct = 0 slijedi - x + ct = 0.

iz jednačine (2) x' - ct' = 0 slijedi - x' + ct' = 0.

Ako bi za x i c uzeli različit predznak, tada bi iz gornje jednačine poslije dijeljenja sa c dobili negativno vrijeme, što je naravno potpuno besmisleno.

Ovaj rad ili temeljno objašnjenje Einsteinovih jednačina od strane Waltera Dissler se nastavlja, ali neću sada pišući ovu knjigu da se izgubimo u formulama, nego mi je cilj detaljna obrada Teorije relativnosti razmišljanjem, tj. logikom misli dokazati svu njenu besmislenost.

Cilj mi je takođe sve te “velike” Einsteinove misli i ideje, koje susrećemo u Teoriji relativnosti, takoreći “iscijepati” na dijelove i onda svaki dio dobro uzeti pod lupu, tj. detaljno i logički obraditi.

Zato formule i jednačine, sa kojima Einstein opisuje ili bolje reći pokušava opisati njegovu teoriju, dolaze tek na sporedno mijesto, jer kao što smo kod Einsteina i vidjeli, on te formule veličine i predznake u njima takoreći, po želji ili trenutnom raspoloženju mijenja, stavlja ih ili izbacuje iz formula.

http://www.ekkehard-friebe.de/Dissler.htm
http://www.ekkehard-friebe.de/Integer.htm

Iz moje knjige „Einsteinova teorija relativnosti – 100 godina laži“, Mostar 2008.
Zainteresovani je mogu dobiti na: 0038-736584122, kod Jelovac Azer i to džabe.

Ovu odličnu knjigu možete i downloadati ovdje: http://www.sendspace.com/file/nhmc83

( Hvala gospodinu Seadinu na ovoj knjizi i dostupnosti za javnost ! )

Facebook grupa o inicijativi za borbu slobodne naučne kritike: EINFÜHRUNG DER WISSENSCHAFTSFREIHEIT IN D. SCHULSYSTEM

Osim Facebooka, popis znanstvenika koji su uvidjeli Einsteinove propuste:

http://manipulatorzy.salon24.pl/126122,albertowi-einsteinowi-poswiecam-cz-2
http://www.jocelyne-lopez.de/

Popis svih svjetskih znanstvenika koji se time bave, te baza znanja:
http://www.worldsci.org/php/index.php?tab0=Scientists&tab1=Countries

http://cid-e9d7e56eb0926252.office.live.com/documents.aspx

Blogovi:
http://teorijarelativnosti1905naucnaprevara.blogger.ba/

http://mimo-2.bloger.hr/


IZDAVAČI:

A b r a h a m, M. (Pariz), 1. Theorie der Elektronen. Leipzig-Berlin 1923, 2. Bd., S.364, 386. - 2. Die neue Mechanik. Scientia XV, 1914
A d l e r, Fr. Ortszeit, Systemzeit, Zonenzeit. Volksbuchhandlung
A l l i a t a, G. (Locarno), Verstand kontra Relativität. Leipzig 1922.
A n d e r s o n, W. (Dorpat), Astronomische Nachr., 212 u. 214
B a l s t e r, W. Der Fehler in der Einsteinischen RTH. Hillmann, Leipzig 1928.
B e c h e r, E.. Prof. (München), Weltgebäude. S. 183 ff.
B e c k e r, A. Prof. (Radiologisches Institut Heidelberg).
B e n e d i c k s, K., Prof. (Stockholm).
B e r g s o n , H., Prof. (Paris), Durée et simultanéité á propos de la théorie d´Einstein. Paris 1921.
B o t t l i n g e r, K. F., 1 Jahrb. Rad. u. Elektr., XVII, 1920.-2. Astron. Nachrichten., 211, 1920.
B u c h e r e r, A.H., Die Planetenbewegung u. allg. Kritik d. Einsteinschen RTH. Röhrscheid, Bonn 1924.
B u d d e, E. Prof. (Halle), 1. Kritisches zum Rel.-Pr. Verhandl. D. Philos. Ges., XVI, 1914. – 2 Ber. D. Physik. Ges., 1919.
D e n n e r t, E., Prof. (Godsberg).
D i n g l e r, H., Prof. (München). -1. Grundlagen d. Physik. 1919.
-2. Krit. Bemerkungen z. D. Grundl. d. RTH. Leipzig 1921.
-3. RTH u. Ökonomieprinzip, Hirzel, 1922. -U. v. a.
D r e c h s l e r, J., Grundwissenschaftliches z. Einschteinschen RTH. Grundw., 2. Bd., 1921.
E h r e n f e s t, P., Prof. (Leyden), Zur Krise d. Lichtätherhypothese. Springer, 1913.
F r i c k e, H., Reg.-Rat (Berlin), 1. Der Fehler in Einsteins RTH.
Heckner, Wolfenbüttel 1920. -2. Phys. Zeitschrift, 1921, S. 636 bis 639. -3. Warum wir Einsteins RTH abweisen müssen. Nya Dagligt Allehanda, übersetzt von Lothigius, Stockholm.
F r i e d r i c h, G., Die falsche RTH Einsteins. Osnabrück 1920.
F r i s c h e i s e n-K ö h l e r, M., Prof. Das Zeitproblem. Jahrb. f. Phil., 1913.
G a r t e l m a n n, H., 1. Zur Relativitätslehre. 1920.
-2. Wirckliche u. scheinbare Bewegung. Ann. d. Phil., 1927, 6 Bd., Heft 8.
G a w r o n s k y, D., 1. Die RTH Einsteins im Lichte d. Phil. Haupt, Bern 1924. -2. Der physik. Gehalt d. spez. RTH. Engelhorn, Stutgart 1925.
G e h r c k e, E., Prof. (Berlin), 1. Die RTH, eine wissenschaftl. MASSENSUGESTITION, Arbeitsgem. d. Naturf., 1 Heft, 1920.
-2. Die gegen RTH erhobenen Einwände. Naturwiss., I., 1913.
-3. Eine Reihe von Aufsätzen in: Verhandl. d. Philos. Ges., 1911, 1912, 1918, 1919; Sitzungsber. d. Akad. d. Wiss., München 1912; Naturw., 1919, 1921 (Uhrenparadoxon); Kantstudien, 1914; Zeitschr. f. Techn. Ph., 1920, 1921, 1923; Astron. Nachr., 1923; Kosmos, 1924; Beitr. z. Philosophie d. d. Ideal., 2. Bd., 1. Heft, 1921 – 1922.
G e p p e r t, H., Ist die Welt absolut oder relativ? Reiff, Karlsruhe 1923.
G i l b e r t, L., Das Rel.-Pr., die jüngste Modennarrheit d. Wiss. Breitenbach 1914.
G l e i c h, G. Von (Ludwigsburg), 1. Astron. Nachr., Bd. 236, S. 165, 1929, Invariantentheorie u. Gravitation.
-2. Zeitschr. f. Phys., Bd. 44, S. 118, 1927, Bem. z. d. Gravitationsgleichungen d. allg. RTH.
-3. Ebenda. Bd. 47. S. 280, 1927. Zur Definition d. Zeitbegriffs.
-4. Ebenda, Bd. 50, S. 725, 1928. Zur Physik d. Schaubilder.
-5. Ebenda. Bd. 56. S. 262. 1929, Über die Grundl. d. Einsteinschen Gravitationstheorie.
G r o s s m a n n, E., Astron. Nachr., 214, 1921.
H ä r i n g, Th., Prof. Philos. D. Naturwiss. Paetel, Berlin 1923.
H a m e l, G. Prof. (Berlin), Zur Einsteinschen Gravitationstheorie. 1921.
H a r t w i g, Prof. (Bamberg).
H i r z e l, I. E. G., RTH....a.d. Leipziger Zentenarfeier. Neues Winterthurer Tageblatt, 1922, Nr. 285 – 290.
H ö f l e r, A., Didaktik d. Himmelskunde.
I s e n k r a h e, C., Prof. Zur Elementaranalyse d. RTH. Vieweg, Braunschweig 1921.
J o v i c i c, Über d. Wert d. RTH. Wien 1924.
K a r o l l u s, Fr. Prof. (Brünn), Wo irrt und was übersieht Einstein? Winiker, Brünn 1921.
K i r s c h m a n n, A. (Leipzig), Wundt und die Relativität. Beitr. z. Phil. d. d. Ideal., 2 Bd., Schlussheft, 1922.
K l a g e s, L., (Kirchberg), 1. Der Geist als Widersacher der Seele, 2. Bd. -2. Die Lehre vom Willen, S. 791 bis 797.
K r a u s s e, A. (Eberswalde).
K r e m e r, I., -1. Einstein und Weltanschauungskrise. Styria, Graz u. Wien 1921. -2. Reichspost, Wien, 10. 12. 1922. -3. Grazer Volksblatt, 20.6.1923.
K r e t s c h m a n n, E., Über d. physik. Sinn d. Rel.-Postulate. Ann. d. Phys., 4. Folge, 53. Bd. 1917.
K r i e s, J. v., Prof., 1. Logik, S. 702. -2. Kants Lehre v. Zeit und Raum in ihrer Beziehung zur mod. Physik. Naturw., 12. Bd., 1924.
L a u e r, H. E. (Wien).
L e c h e r, E., Prof., Neues Wiener Tagesb., 22.9.1912.
L e n a r d, P., Prof. (Heidelberg), -1. Über Relativitätsprinzip, Äther, Gravitation. Hirzel, Leipzig 1921. -2. Über Äther und Uräther., Leipzig 1922. -3. (gemeinsam mit F. Schmidt), Achter Tätigkeitsbericht d. Radiologischen Instituts d. Universität Heidelberg. Zeitschr. f. Techn. Physik, Bd. 6, Nr. 3, 1925.
L e o p o l d, C., Aktionen. Hillmann, Leipzig 1927.
L i p s i u s, F., Prof. (Leipzig), -1. Die logische Grundl. der spez. RTH. Ann. d. Phil., 2. Bd., 3. Heft, 1921. -2. Wahrheit und Irrtum in d. RTH. Siebeck, Tübingen 1927.
M a c h, E., Prof. – s. Überweg IV, S. 396.
M a i e r, H., Prof. (Berlin), Wahrheit und Wircklichkeit. Siebeck, Tübingen 1926.
M a u t h n e r, Fritz (Berlin).
M o h o r o v i c i c´, S., Prof. (Zagreb)
-1. Äther, Materie, Gravitation und RTH., Zeitschr. f. Phys., Bd. 18,
S. 34 1923.
-2. Die Einsteinsche RTH. De Gruyter, Berlin 1923
-3. Beziehungen zu d. Lorentzschen u. d. Galileischen Transformat.-
Gleichungen. Ann. d. Phys., 67. Bd., 1922.
N y m a n, A., Einstein – Bergson – Vaihinger. Ann. d. Phil., 6. Bd., 6./7. Heft, 1927.
P a i n l e v e´, P., Comptes Rendus, Bd. 173, S: 677 ff., Paris 1921.
P a l a´g y i, M., Prof. Zur Weltmechanik. Barth, Leipzig 1925.
P e´c z i, G., Kritik d. RTH. Einsteins. Tyrolia, Innsbruck 1923.
P f a f f, A. (München), Für und gegen das Einsteinsche Prinzip. Huber, München 1921.
P o d e c k, (Berlin), Achtuhr-Abendblatt, Berlin, 13.3.1929.
P o i n c a r e´, Prof. (Paris), Letzte Gedanken. Paris.
P r e y, A., Prof. (Prag Sternwarte).
R a s c h e v s k y, N. Von, Prof., Krit. Unters. z. d. physikal. Grundl.
d. RTH. Zeitschr. f. Phys. Bd. 1923.
R e h m k e, J., Prof. (Greifswald).
R e i c h e n b ä c h e r, E., -1. Ann. d. Phys., Bd. 52, 1917.
-2. Naturw., Bd. 8, 1920; u. a.
R i e d i n g e r, (Jena), -1. Gravitation u. Trägheit. Zeitschr. f Phys., 19. Bd., Heft 1, 1923 -2. Die Stellung d. Uhr in d. RTH. Ebenda, 12. Bd., Heft 5.
R i p k e – K ü h n, L. (Berlin), Kant kontra Einstein. Veröffentl. d. deutsch. Phil. Ges., Erfurt 1920.
R o t h e, R., Zeitschr. f. Physik. U. chem. Unterricht, 30. Bd., S. 267, 1917.
R u p p, E. (Heidelberg) Radiologisches Institut.
S a g n a c, G. (Paris), Comptes Rendus, Bd. 157, S. 708, 1410, 1913.
S c h u l t z, J., Fiktionen d. El.-Lehre. Ann. d. Phil., 1921.
S c h w i n g e, O., Eine Lücke i. d. Term. u. v . d. Einsteinschen RTH., Puhla, Berlin-Steglitz. 1921.
S e e, T. A., Prof. (U.S.A.), -1. Foucault und Einstein. Science, 58, 1923. -2. Astron. Nachr., 226, 401, 1926.
S e e l i g e r, H. Von, Prof. (München).
S e l e t y, Fr., Unendlichkeit d. Raumes u. allg. RTH. Ann. d. Phys., 73. Bd., 1929.
S i t t i n g, (Magdeburg).
S t i c k e r s, I. (Luzern), Die wahre RTH. d. Phys u. d. Mißgriffe Einsteins. Breitenbach, 1922.
S t r a s s e r, H. (Bern), Einsteins spez. RTH, eine Komödie d. Irrungen. 1923.
T h e d i n g a, Eddo (Berlin), -1. Einstein und wir Laien. Hillmann, Leipzig 1922. -2. Einsteins Wunderglaube. Ebenda, 1927.
T h i r y, R. (Strassburg), Revue gen. d. Sciences pures et appliquées, 1922
T o m a s c h e k, R. (Radiologisches Institut, Heidelberg), Über Aberration u. Absolutbewegung. Ann. d. Phys., 4 Folge, 4. Bd.
T r i b e l, H. (Berlin)
T u m m e r s, J. H. (Nymegen), Die spez. RTH. Einsteins u. d. Logik. Hillmann, Leipzig 1929.
D e l W e c h i o, (Rom).
W ä c h t e r, F.
W e i n s t e i n, M. B., Prof. (Kowno), -1. Die Grundgesetze der Natur. Barth, Leipzig 1911. –2. Die Physik der bew. Materie u. d. RTH. Barth, Leipzig 1913.
W e s t i n, O. E., Prof. (Stockholm), Einsteins RTH. Fahlcrantz, Stockholm 1921.
W i e c h e r t, J. E., Prof. (Göttingen), Relativitätsprinzip u. Äther, Phys. Zeitschr., 12. Bd., 1911.
W i e n, W., Prof. Die RTH vom Standpunkt d. Phys. u. Erk.-Lehre.
Barth, Leipzig 1921.
W i e n e r, O. H., Prof. (Leipzig), Das Grundgesetz d. Natur u. d. Erhaltung d. abs. Geschwindigkeit im Äther, Leipzig 1921.
W i t t i g, H. (Magdeburg), Die Geltung d. RTH. Sack, Berlin 1921.
W o d e t z k y, I., Prof. Debreczin), Astron. Nachr., 217. Bd., 1922.
W o l f, M., Prof. (Eberswalde), Astron. Nachr., 212. Bd., 1920.
Z i e h e n, Th., Prof. (Halle), -1. Kritischer Bericht über die Literatur 1915-1925, Jahrb. d. Phil., Bd. 3, Berlin 1927, Abschn. Naturphilosophie, S. 186 ff. -2. Grundl. d. Naturphilosophie, S. 67 ff., Leipzig 1922.
Z l a m a l, H. Das Verhältnis d. Einsteinschen RTH z. exakten Naturforschung. Braumüller, Wien und Leipzig.