Tajna formula ravnoteže - 2.dio

Napomena u vezi sa naslovom, budući da može da deluje pretenciozno: otkud sad nekakva tajna formula ravnoteže, uz toliko brdo tekstova i knjiga o svemu i svačemu, pa i onih u kojima se makar samo spominje ravnoteža? I - čija je to "TAJNA"?

Naslov TAJNA formula se odnosio najpre na "tajnu" kao oznaku za skup modela, teorija i principa upravljanja sobom i sudbinom (iz poznatog filma "Tajna", po kojem je na našim prostorima dobio ime jedana sajt sa forumom, koji se bavi pitanjima oz ove oblasti), pa je u tom smislu prva varijanta naslova glasila: "Nije tajna u 'tajni', nego u formuli ravnoteže". Tj. nije suština u onome što je fascinantno za mnoge koji su opsednuti "popravljanjem" i kreiranjem sopstvene sudbine, privlačenjem u svoj život svega onoga što se nema, a što se želi imati (a šta sve čovek u današnjim uslovima nema, ili šta sve misli da nema, a želeo bi da ima?!), nego je suština u TAJNI RAVNOTEŽE. Sa njom dobijamo moć, SA NJOM DOBIJAMO OSNOVU ZA RAZNE MOĆI, ne sa ispunjavanjem naših želja i sa jurnjavom za ispunjavanjem želja.

Epitet "tajna", u sadašnjem naslovu, bio je, dakle, vezan za tu drugu varijantu naslova.

Međutim, nezavisno od toga: ono što se meni ukazuje kao "formula ravnoteže" - dosta je različito od ideja i teorija na koje sam u svom duhovnom i čitalačkom iskustvu nailazio, TE MI TO DOZVOLJAVA, MAKAR U SMISLU POLUŠALJIVOG ODNOSA, DA IPAK NASLOV PODTEME OSTANE SA EPITETOM "TAJNA", MAKAR KOLIKO DA ZVUČI PRETENCIOZNO.

Kao druga napomena...

U tekstovima o formuli ravnoteže ići ćemo drugačijom metodom u odnosu na dosadašnja izlaganja pitanja vezanih za bavljenje duhovnošću u običnoj životnoj poziciji.

Najpre ću nabrajati, opisivati ih i davati svoje osvrte, na veći broj raznih: pokazatelja, životnih situacija i događaja, zapažanja, itd, a koji su vrlo bliski, shvatljivi, ili čak i iskustveno poznati skoro svima nama.

A onda ćemo, iz svih njih, izvući, vrlo lako i jednostavno, ono što nazivam (tajnom) formulom ravnoteže, PA, KO BUDE RASPOLOŽEN DA JE ISPROBA - DOBRODOŠAO JE SA SVOJIM ZAPAŽANJIMA O (EVENTUALNOJ) PRIMENI.

1) Upravo ovde možemo praktično da primenimo i da vidimo kako praktično funkcionišu logika i mišljenje koje smo u jednom od tekstova nazvali holografskima: kroz nizanje ili nabacivanje mnoštva ideja, priča iz života, uvida, primedbi, iskustava, itd, u čijem preseku će se formirati - formula ravnoteže, takoreći sama od sebe.

2) Promišljanje nekakve definicije same ravnoteže nam ovde i nije najbitnije, svako od nas ima nekakvu svoju predstavu o ravnoteži, pa ma koliko da je neodređena, težnja njoj će mu svakako doneti bar neke rezultate. Uzmimo ravnotežu kao nultu tačku, ili liniju balansiranja između dualnosti, u svetu dualnosti u kojem smo: ni pozitivino - ni negativno, ni angažovanje - ni neangažovanje, ni prijatne - ni neprijatne emocije, itd. Mada mi svoje ciljeve možda i po inerciji postojeće civilizacije, vezujemo samo za pozitivne polove, svakako nas je i iskustvo naučilo da se ne može biti samo u jednom polu dualnosti, a da nas ne snađe i drugi. Vidi se to i reakciji koja se može čuti u svakodnevnim razgovorima. Neko se, na primer, dosta smeje nečemu, pa u jednom trenutku kao da se zabrine: "Sigurno ću zbog nečega plakati!". Ne mogu se imati samo zadovoljstvo, samo pozitivnost, lepi osećaji... Dok njih ima - moramo računati i na suprotno. RAVNOTEŽA JE NEŠTO IZMEĐU! I osećaj sreće je naboj, samo drugog smera, kao i osećaj nesreće. Jednostavno, uzmimo sam simbol ravnoteže: vaga (ona starinska, sa tasovima) je u ravnoteži kada je jezičak na poluzi na nuli, kada joj nijedan tas ne ide ni dole, ni gore, kada je poluga koja drži tasove - u potpuno vodoravnom položaju; čim se neki tas nagne dole ili gore - ona više nije u ravnoteži.

2) Ravnoteža bi bila kao nekakav dubinski mir, kao nekakve dubinske pozitivne "stvari", osećaji, raspoloženja, stanja... ALI VRLO, VRLO SUPTILNI, U SMISLU VIBRACIJA KOJE SU ZBOG SUPTILNOSTI JEDVA PRIMETNE. Nije slučajno što ih mi zbog toga mešamo, tj. poistovećujemo sa opuštanjem i pozitivnim emocijama. OPUŠTANJE I POZITIVNE EMOCIJE SU SAMO JEDAN TAS NA VAGI RAVNOTEŽE, A NE RAVNOTEŽA SAMA!

3) Data je, ako ne neka vrsta definicije, a ono svakako neki orijentiri za pojam ravnoteže. U nabrajanju pojava, dešavanja, fenomena, itd. iz kojih ćemo na kraju izvesti zaključke o ravnoteži, tačnije o formuli ravnoteže, poći ćemo od teških ili težih stanja, psiholoških, psihofizičkih i duhovnih: svako iz svog iskustva zna da se ona kreću na skali od običnih, bez većih problema podnošljivih - neraspoloženja ili pritajene uznemirenosti, do težih depresivnih manifestacija. Njihovo aktiviranje i ispoljavanje, trajanje, te okončavanje - imaju svoj tok i svoje zakonomernosti, za koje teško možemo reći da im, za sada, možemo pouzdano ući u trag. PITANJE JE DA LI ZAISTA VLADAMO I MEHANIZMIMA UTICAJA NA NJIH. To su tako neuhvatljive energije koje se ispoljavaju kroz teška ili teža stanja, da se ne možemo pouzdano snaći: šta je u našem nastojanju njihovo prerađivanje, a šta "ostavljanje po strani" ili potiskivanje.

4) Međutim, ponešto kao da nam se, već u postojećem civilizacijskom kontekstu, iskristalizovalo u vezi sa njima, pretpostavljam da su mnogi mogli u svom svakodnevnom funkcionisaju da uoče neke od tih pojava ili njihovih malih zakonomernosti. Na primer... AKO NAM JE FOKUS NA SAMIM TIM TEŽIM STANJIMA, NA ONOME ŠTO MOŽEMO NAZVATI MUKAMA I PROBLEMIMA - ONI KAO DA SE POJAČAVAJU, KAO DA NAS OBUZIMAJU PUNIJOM SNAGOM. KADA NAM JE FOKUS NA NEČEM DRUGOM, KADA SE ANGAŽUJEMO U NEČEMU (DRUGOM), DAKLE, AKO ULOŽIMO NAPOR FOKUSIRANJA NA NEŠTO DRUGO - NJIHOVA SNAGA KAO DA OSLABI, MAKAR PRIVREMENO.

5) Naravno, sve zavisi od snage energija koje u vidu negativnih stanja izbijaju, na primer, da li je to samo neka blaža uznemirenost ili jači emocionalni potres. Što te energije u vidu negativnih psiholoških stanja većim intenzitetom izbijaju, to im teže možemo smanjivati snagu fokusiranjem na spoljašnje. Fokusiranje na spoljašnje... - jer uzimamo da se te energije bude iz nekih nama neznanih dubina našeg sopstvenog bića, bilo čisto iz individualnog domena, bilo na osnovu kanala neke naše dubinske povezanosti sa kolektivnom svešću, ali svakako - iz neke naše najdublje unutrašnjosti.

6) A kako ide njihovo makar privremeno ublažavanje angažovanjem ili fokusiranjem na spoljašnje, bilo kroz prave aktivnosti ili kroz nešto pasivnije prebacivanje fokusa - možemo primetiti najpre po široko poznatom psihološkom, ili laičkom psihoterapeutskom postupku: "podeliti tugu (ili sreću, videćemo: radi se o istom fenomenu) sa nekim". Najčešće u samoći i opuštenosti: intenzitet izbijanja neke emocije, energija neke emocije, može biti skoro nepodnošljiv. PRIČATI SA NEKIM, PRIČATI NEKOME O TOJ EMOCIJI - ZNAČI AKTIVNOST ILI ANGAŽOVANJE. To više nije naš akt direktnog suočavanja sa tom emocijom, već nešto kao distanca, ANALITIČKA DISTANCA, PRIPOVEDAČKA DISTANCA, KOJA ZNAČI I ANGAŽOVANJE U ANALIZI ILI PRIPOVEDANJU. Dok traje naše angažovanje u ANALIZI ILI PRIPOVEDANJU o samoj emociji, o tome u kojoj situaciji i, po našem mišljenju - zašto se pojavila, mi nemamo u pravom smislu fokus na samoj emociji, u smislu direktnog suočavanja sa njome. Fokus nam se blago pomera na razgovor sa osobom kojoj se poveravamo, na proučavalački ili pripovedački "tretman" te emocije...

7) Mi imamo utisak emocionalnog olakšavanja ili rasterećivanja u aktu "deljenja tuge sa nekim". Da li zaista tako? TAČNO JE DA MI TIME JEDAN DUBOKO UNUTRAŠNJI PROCES OSPOLJUJEMO. Ali, da li je to uistinu i proces RAZGRADNJE energija te emocije, jer to bi bio slučaj olakšavanja? Da li je nama bitno, da li konstatujemo - u kojoj meri se sagovornik UISTINU UŽIVEO u našu priču? Neko može da je doživljava skoro kao i mi sami. Neko može da ima želju da saoseća sa nama, ali - jer je možda takav po prirodi, jer nismo toliko emocionalno bliski, itd, on uistinu ne doživljava ni približno empatički kao što pokušava ili kao što izgleda. DA LI JE TA RAZLIKA OD IKAKVOG ZNAČAJA NAMA U PROCESU POVERAVANJA, U PROCESU U KOJEM "DELIMO" SVOJU EMOCIJU, SVOJE TEŠKO STANJE SA NJIM? Šta ako i sami nemamo sposobnost empatičnosti, pa nimalo ne primećujemo razliku: kada se neko samo trudi ili se pravi da nas razume i saoseća, i kada zaista dubinski prihvata ono o čemu govorimo?

8) Ako se radi maltene samo o njegovoj, sagovornikovoj pristojnosti sa kojom "isprati" naše poveravanje - ONDA ZNAČI DA JE SUŠTINA U SAMOM NAŠEM GOVORNOM ANGAŽOVANJU O TEMI KOJA NAS TIŠTI, ne o nekakvom njegovom realnom preuzimanju nekog dela tih naših teških energija (mada toga u suptilnijem smislu svakako ima u bilo kojoj od ovih varijanti, ali - kako se radi o suptilnijem nivou, on se ne može osetiti kao efekat u nama), na osnovu čega nama postaje lakše. Mi tu samo možemo imati iluziju da nam je lakše, ILUZIJU KOJU ĆEMO VRLO LAKO SHVATITI KADA PONOVO OSTANEMO SAMI I KADA NAM SE FOKUS PONOVO POMERI NA DIREKTNO SUOČAVANJE SA TOM EMOCIJOM, JER ONA ĆE "GRUNUTI" POTPUNO ISTOM SNAGOM, SA KOJOM, U KOJOJ SMO JE "OSTAVILI" PRE NEGO ŠTO SMO "IŠLI" U POVERAVANJE. I "gruvaće" nas tako sve dok se ne razgradi, upravo kroz to direktno suočavanje. Ako je u ovom mehanizmu suština u samom našem govornom angažovanju, ne u pravoj podeli energija emocija sa nekim, onda nam je svejedno kome ćemo se poveravati, možemo se, malo karikirano, poveravati i nekom drvetu, pa da imamo slične efekte. U Čehovljevoj priči "Tuga" Jona se u tom smislu poverava - kobili, jer niko od ljudi koje je kao kočijaš preovozio - nije pokazao želju da ga sasluša, nije imao sa kim da podeli tugu svoju, na kraju se poverio kobili.

9) Ovo što smo mogli da primetimo u aktu poveravanja drugome u vezi sa onim što nas muči, svakako smo mogli da primetimo i u našem OBIČNOM RADNOM ANGAŽOVANJU. U njemu imamo mnogo čistije, jasnije pomeranje fokusa: sa teške emocije (tešku emociju smo uzeli kao primer, to se svakako odnosi na bilo koju manifestaciju težeg fizičkog, psihološkog ili duhovnog stanja) na posao koji smo uzeli da obavljamo. Čak je taj "radni tretman" takođe poznat i u nekakvoj "laičkoj" psihoterapiji: možemo čuti kako neko nastoji da se vrati u svoju radnu kolotečinu, posle nekih eventualnih emocionalnih potresa, upravo zato da bi mu bilo lakše, jer, kao što je već naglašeno, u samoći i opuštenosti te unutrašnje muke nas opsedaju u svom punom intenzitetu.

10) Neočekivano, možda se teže može primetiti, ovaj princip pomeranja fokusa izgleda da deluje i kada su u pitanju fizičke muke, opet, naravno, zavisno od intenziteta energija ili bolova, muka: što su teže podnošljivi, to se efekat pomeranja fokusa manje može "primenjivati". To sam primećivao i kod drugih, kod mene je u "naletu" koji sam kao poslednji zapamtio, najjasnije bilo u slučajevima jakih prehlada, koje su bile praćene izuzetno jakom glavoboljom: onda kada bih ležao i opuštao se, što su uobičajene preporuke lekara za većinu bolesti, pri čemu su mi bolovi sami po sebi, kao nekakav unutrašnji tamni energetski vrtlog, usisavali pažnju - bol sam osećao u punom intenzitetu, kao što rekoh - do granice podnošljivosti. Kada bih ustao da bilo šta, nešto elementarno, uradim, KADA BIH SE SPONTANO NAPREGNUO DA FOKUS PREBACIM NA SAME AKTIVNOSTI, KADA BIH MAKAR MINIMALNU ENERGIJU ULAGAO U AKTIVNOSTI - BOL SE POMALO POMERAO U DRUGI PLAN, SMANJIVAO MU SE INTENZITET.

U fizičkim bolovima se to znatno teže može primenjivati, jer su oni nekako "zgusnuti", vrlo "sugestivni", ali - svakako se može primetiti efekat pomeranja fokusa i angažovanja u spoljašnjem.

11) Ovim dolazimo do jedne od iluzija često prisutnih u onome što nam se dešava: mi opuštanje vezujemo za prijatna stanja svesti. A SVE ZAVISI OD ŽIVOTNOG KONTEKSTA, OD SITUACIJE. Ako smo do date situacije živeli u hroničnom naprezanju i hroničnoj premorenosti, može se desiti da neka fizička (psihosomatska) smetnja ili problem budu refleks premorenosti, na koju se "zakačio" neki od drugih faktora (virus, nešto od poremećaja u procesima u organizmu, itd.), te nam u tom slučaju čak i duža faza opuštanja zaista dolazi kao postupno stabilizovanje i ozdravljenje. U takvoj situaciji opuštanje nam donosi olakšanje, a ne prethodni efekat maltene pojačavanja intenziteta bolova.

12) Ako dolazi nakon naprezanja - opuštanje nas zaista uvodi u prijatno psihofizičko stanje. Do određene tačke ili granice. Ako mi imamo uslove da kontinuirano nastavimo sa opuštanjem - počinju da se pojavljuju kontraefekti, tako da, ako hronično opuštanje, samo ono, bez nekih većih angažovanja, postane naš stil življenja, dolazimo do tačke u kojoj se čak može zaći i u neka teža stanja svesti, iz kojih je teže iščupati se, teže nam dolazi da se pokrenemo iz inercije neaktivnosti. Nije slučajno da se mnogima nešto ovako, makar u blažem vidu, desi sa odlaskom u penziju, jer više nemaju spoljašnjeg "terača" na angažovanje, a u pitanju su oni koji nisu po prirodi takvi da imaju naviku stalnog ličnog angažovanja, koji su, dakle, uvek čekali spoljašnje "terače" na angažovanje.

13) A i iz psihologije ili psihoterapije je poznato da je duboko opuštanje put ka podsvesti, da se tim putem može otvoriti Pandorina kutija podsvesti, dakle i ono što kao teške informaciono-energetske zapise nosimo u njoj. Valjda svi znaju za "čuveni" kauč kod psihologa. Takođe, uslov za hipnotisanje, koje je takođe put do podsvesti - je duboka opuštenost. Hronična opuštenost, koja znači hroničnu neangažovanost, u nekim teorijama se naziva - podnapregnutošću, kao što se suprotno stanje naziva - prenapregnutošću.

14) U običnoj situaciji pojedinac može dosta lako da kontroliše te energije u sebi: on se opušta dok se oseća prijatno, pojava nervoze, nakon dužeg, višednevnog opuštanja - dolazi kao znak za uzbunu, znak da je na pomolu otvaranje kapija podsvesti, kroz koju mogu grunuti teške energije, te se u takvoj situaciji spontano juri u angažovanje. Poznate su nam situcije ili ljudi oko nas za koje kažemo: da se ne mogu ni jedan dan opustiti, već i pri opuštanju razmišljaju o poslu, da im je da samo rade... Kod takvih je nivo prenapregnutosti visok, i kad ne rade, svest kao po inerciji ostaje da bude ispunjena ili mestimično fokusirana na sadržaje ili probleme iz domena rada kojim su opsednuti.

15) Međutim, imamo i situacije u kojima u PODNAPREGNUTOST zapadamo zbog toga što iz nas samih, SVAKAKO NEKIM VIŠIM PLANOM ILI PLANOM NAŠE DUŠE, krenu da izbijaju teške energije. To je situacija makar slična onoj koju smo videli u opisu kod Tolstoja, a takođe je to i priča mnogih koji su u depresiji. Neko od životnih dešavanja aktivira te energije, i one krenu da izbijaju u svest u vidu teških stanja. Najčešće je to izazvano nekim težim tragičnim događajima u životu, ali - i van njih, nekim "nepostojećim" ili iracionalnim povodima; jednostavno, tim energijama je kucnuo čas, one moraju da "grunu" napolje, u svest. To je u prepletu sa onim što smo imali ovde kao potrese u kojima pojedinac može da se probudi za Iluziju.

16) Već je naglašeno: u takvoj situaciji pojedinac gubi interesovanje možda i za bilo kakvo angažovanje, podnapregnutost, ukoliko nije u situaciji da mora da se angažuje, dolazi kao neminovnost.

17) Drugi pol je prenapregnutost, a ona je čest slučaj u zapadnjačkom stilu življenja i u vrednostima koje su povezane sa njim: izgaranje u radu i angažovanju, maltene kao ideal. Sećam se nekog iz niza video-snimaka, u kojem jedan od "učitelja" modela upravljanja sudbinom kaže (otprilike): "Hoćete da uspete?! Uspećete, kada poželite da uspete, kao što želite da dišete! Kada spavanje svedete na minimum! Onda, kada se borite da uspete - odmor je luksuz!" Itd.

18) Treba li objašnjavati da ovakve vrednosti i ovakav stil življenja uranjaju našu svest u Iluziju, prave od nas robove materijalno-finansijskih vrednosti? To takođe vremenom vrlo često može da da svoje psihosomatske efekte: na primer - kardiovaskularna oboljenja su enormno narasla sa ovakvim stilom življenja. Ako pogledamo teren izbijanja teških energija - SA STALNO, NAPREGNUTO, PRISILNO USMERENIM FOKUSOM NA SPOLJAŠNJE, NA ANGAŽOVANJE - MI UOPŠTE NE DAJEMO ODUŠKA TEŠKIM ENERGIJAMA, koje bi u normalnoj situaciji makar povremeno kroz neka povremena, sporadična teška stanja izbijala, a mogla bi da izbijaju - pri doziranom opuštanju.

Stranica 10 od 17 Sve stranice