Problem sa motivatorom pri probuđenosti za Iluziju

Problem sa motivatorom - u smislu u kojem moja komšinica baba Rada kaže za nekoga ko nije preduzimljiv: "Nema taj u sebi terača!". Eto, i poneki od "običnih" ljudi, koji se ne bave psihologijom i duhovnošću, osećaju na svoj način tu distinkciju: unutrašnji-spoljašnji motivator. Otprilike se zna ili makar sluti o čemu se radi, i bez zalaženja u psihologiju (postoji i poseban smer - psihologija motivacije, valjda je P. Dil jedan od važnijih predstavnika), tek da ovde naglasimo za naše sagledavanje bitne momente.

U slučaju unutrašnjeg motivatora (tzv. intrinzična motivacija) imamo UNUTRAŠNJE podsticaje za angažovanje u svetu u kojem živimo. Radi se o tome da nešto intimno doživljavamo kao vrednost, kao vredan cilj, iznutra nas NEŠTO pokreće da mu težimo, da se angažujemo da ga postignemo, ostvarimo, onda kada ga postignemo ili ostvarimo - imamo osećaj ispunjenja, samoostvarenosti.

Spoljašnje podsticaje imaju svi, radi se o svemu što nas spolja natera na angažovanje, odgovaralo nam to ili ne, donosilo nam to osećaj ispunjenja ili ne, shvatali mi to kao vrednost ili ne. Naravno, ovi motivatori su najčešće u prepletu: neki generalni cilj nas iznutra motiviše na angažovanje, međutim, po fazama ili etapama - mi smo često PRINUĐENI na aktivnosti koje nam ne donose ispunjenje, koje bismo rado preskočili, da možemo.

Kritična masa ljudi, a oni tvore masovnu svest koju kao konstrukt ovde često koristimo, koji se još nisu probudili za Iluziju, NEMAJU PROBLEME SA UNUTRAŠNJIM MOTIVATOROM ZA ANGAŽOVANJE U POSTOJEĆEM SVETU. Novac, karijera, materijalne vrednosti, putovanja, razni tipovi uživanja (a u tu svrhu su čitave industrije uključene)... WOW! Retko ćete naći pojedince za koje bilo koja od ovih vrednosti nije golemi motivator, koji ih može navoditi da ogromnu energiju ulože u angažovanje u kojem će dobiti te vrednosti ili ostvariti ciljeve vezane za njih.

PROBLEM, VELIKI, MOŽDA KLJUČNI PROBLEM SA MOTIVATOROM POJAVLJUJE SE KOD ONIH KOJI SE PROBUDE ZA ILUZIJU!

Da samo preciziramo: i oni koji se probude za Iluziju, uzimamo i dalje oblast bavljenja duhovnošću u običnoj životnoj poziciji - još uvek žive u postojećem svetu, imaju svoju porodicu, o kojoj moraju brinuti, imaju svoj posao, koji im omogućava da izdržavaju porodicu, itd. Dakle, na mnogo šta, na obavljanje brojnih aktivnosti oni su PRISILJENI... Ako nemaju auto - težiće i oni da ga imaju, ako nemaju kuću ili rešeno stambeno pitanje - boriće se da ga reše... Ali će sve to doživljavati kao iznuđene aktivnosti, koje su neophodne za puko postojanje u ovoj ravni, odnosno, koje im donose neke optimalne životne uslove, ALI ONI TE AKTIVNOSTI NIKAKO NEĆE DOŽIVLJAVATI KAO NEŠTO ŠTO IM DONOSI ISPUNJENJE. Ako imaju auto koji im solidno služi, neće im ni padati na pamet da se bore da kupe bolji, luksuzniji. Ako imaju normalan stan - neće im padati na pamet da se bore za bolji, luksuzniji. Itd. JER ZA NJIH TA VRSTA BORBE NEMA SMISLA, NIJE IM VREDNOST, AKO NIJE - NEĆE IMATI NI UNUTRAŠNJEG MOTIVATORA, A NI ENERGIJE, ZA ANGAŽOVANJE U TOME, TE SE NEĆE, OSIM AKO NISU PRISILJENI, NI ANGAŽOVATI.

Pogledajmo malo dublje kakve sve lomove ovaj važan problem sa motivatorom izaziva u svesti onoga ko se probudi za Iluziju.

Buđenje za Iluziju znači dubinski, intenzivan osećaj, što je znatno više od konstrukcije uma, o prolaznosti i propadljivosti svega što postoji oko nas. Naizgled je to u koliziji sa onim što vidimo oko sebe: svet koji je čvrst, trajan... Zidovi stana u kojem smo - i juče i prekjuče su bili tu i takvi kakvi su danas, auto koji vozimo - takođe, zgrada u kojoj radimo - takođe... Buđenje za Iluziju je jedna dubinska percepcija: jesu i zidovi stana, i auto, i zgrada u kojoj radimo... TRENUTNO tu, čvrsti, postojani... Ali, već sutra mogu biti prah i pepeo. Možda u nekoj pojedinačnoj nesreći, možda u nekoj katastrofi širih razmera (zemljotres, itd.). Ograničena percepcija vidi postojanost, kao da su ti zidovi, auto, itd. - VEČNI. Proširenija percepcija vidi prolaznost i propadljivost svega toga, pa, ako ne bukvalno sutra, onda za nekoliko godina, nekoliko decenija... Da li će oni propasti sutra ili za pedeset, sto godina - suštinski ništa ne menja status tih stvari u našoj svesti, ukoliko je ona proširena za dublju percepciju.

Sa stvarima ćemo još i lako: propalo ćemo zameniti, ponovo izgraditi... A ŠTA JE SA NAMA, SA NAŠIM TELOM, SA NAŠIM POSTOJANJEM VEZANIM ZA OVO NAŠE TELO?! U POTRESU U SVESTI, SA KOJIM ZAPOČINJE BUĐENJE ZA ILUZIJU - TO PITANJE NAM DRAMATIČNO, BOLNO ISKRSAVA, ONO KAO DA NAM ZAMRAČI SVE OVOZEMALJSKE VREDNOSTI. Nije slučajno da proces, onaj pravi, buđenja za Iluziju upravo započinje od nas samih, tj. od suočavanja sa sopstvenom smrću, ili sa smrću bližnjih. Ako smo imali jedan miran i lep život, bili zadovoljni onim što imamo, imali posao koji nas ispunjava, uživali u životnim zadovoljstvima, itd, itd. - suočavanje sa smrću može da nam potkopa sve te oslonce u životu. Naravno, on se dalje prenosi na sve stvari i ljude koji nas u ovom životu okružuju. Šta mi znači to, što sam postigao, na primer, neki veliki uspeh u životu, ako me na hiljadu nenadanih načina već sutra može zadesiti teška bolest i smrt, koji će jednim jednim potezom izbrisati sve to što je u mojoj svesti bilo OD NEPROCENJIVE VREDNOSTI?!

TO JE PRAVO, DUBINSKO BUĐENJE U SVETU ILUZIJE! No, da ne ispadnu ovo samo kao moje lične opservacije, da navedem i primere onih koji su u ovome svakako autoritativniji...

Na primer - Tolstojev slučaj. On negde opisuje kako je oko pedesete godine zapao u ovaj proces: onda, kada je imao sve što se može poželeti, izgrađenu karijeru, tj. stekao je slavu kao uspešan pisac, imao bogatstvo, dobru porodičnu situaciju, itd. Odjednom mu se desio ovakav potres u svesti, kao što sam delimično opisao, sve mu je, bez nekih spoljašnjih povoda, počelo da gubi smisao, nije više bilo uporišta u ovom svetu i u ovom životu, koji bi mu životu dali vrednost. Bilo je trenutaka kada je pomišljao na samoubistvo, i ta pomisao se zaista često javlja u ovakvim slučajevima, što se nekako pomalo i očekuje kao posledica dešavanja u nečijoj svesti: gubljenja vrednosti i smisla svega što postoji. On se iz ovoga ispetljao maksimalnom posvećenošću religiji, ali ne klasičnoj varijanti. Imamo slučaj i rumumskog filozofa Emila Siorana, koga je osećaj besmislenosti svega što postoji, svest o iluzornosti svega postojećeg - pratila celog života, te se može naći iskazana u njegovim delima. Da i ne govorimo o pesnicima koji su skoro celog života bili "opsednuti" smrću (na primer: Bodler, Rilke). Itd.

SA OVIM POTRESOM U SVESTI - SVET NAM VIŠE NIKADA NE MOŽE BITI ISTI KAO ŠTO JE BIO PRE NJEGA, MI SE VIŠE NIKADA NE MOŽEMO VRATITI STARIM VREDNOSTIMA, A TO ZNAČI, evo, dolazimo do ključne teze ovog teksta, NE MOŽEMO SE VRATITI STARIM (UNUTRAŠNJIM) MOTIVATORIMA ZA ANGAŽOVANJE U OVOM SVETU.

U TOM PROCESU MI IZNUTRA SPOZNAJEMO ILUZORNOST OVOG SVETA: vidimo Iluziju tamo gde se neko dubinski raduje bilo čemu u životu; dubinski, tako da radost zahvata celo njegovo biće; vidimo, iz dubine svog bića osećamo Iluziju tamo gde se ljudi upinju i ulažu maksimum svoje energije u bilo koje propadljive poduhvate... Prosto nas iznutra boli kad vidimo kako ljudima donosi ispunjenje nešto što vrlo jasno vidimo kao Iluziju: gomilanje materijalnih vrednosti, borba za karijeru, za slavu, razni tipovi uživanja, itd.

Spoznavanje iluzornosti... I Iluzija je vid postojanja. Ne možemo mi glavom kroz zid, zato što OSEĆAMO kako je on, kao i sve na ovom svetu Iluzija. ALI, U DUBINI SVOG BIĆA MI OSEĆAMO PROLAZNOST I PROPADLJIVOST SVEGA NA OVOM SVETU, PRI SVAKOM POGLEDU NA BILO ŠTA NA OVOM SVETU, TE U TOM SMISLU GOVORIMO O SPOZNAJI ILUZIJE. Ne u tom smislu da mi vidimo kako je zid pred nama Iluzija, te da možemo da kročimo kroz njega; mi ga samo pri njegovoj percepciji intenzivno doživljavamo kroz perspektivu prolaznosti.

Svako se u bilo kojem vidu u životu suočava sa fenomenom smrti, makar u vestima ili vezano za ljude koji žive u njegovoj okolini. I NE POKREĆE TO SUOČAVANJE SA SMRĆU KOD SVIH, ILI KOD MNOGIH - PROCES BUĐENJA ZA ILUZIJU. TAJ PROCES MOŽE DA SE POKRENE SAMO KOD ONIH KOJI SU SPREMNI ILI ZRELI ZA NJEGA. A to su pojedinci sa duhovnim predispozicijama ili kapacitetima koji su u prethodnom tekstu spomenuti, kao preneti iz prethodne inkarnacije. Zar je mali broj onih koji su se suočili sa mogućnošću sopstvene smrti, ili sa smrću bližnjih, ili osoba za koje su bili vezani, pa da ipak ta teška dešavanja nisu pokrenula neke posebne proces u njihovoj svesti? Svakako, niko to ne može lako da doživi i preživi, biva u nekom družem ili kraćem periodu "izbačen iz koloseka", ali - malo-pomalo, vrati se on u normalu, i nastavi on da teži svojim starim iluzornim ciljevima.

NASUPROT TOME, ONAJ, KO ZAPADNE U PROCES BUĐENJA ZA ILUZIJU - VIŠE SE NIKADA NE VRAĆA NA STARO! On više nikada ne može da uživa u sitnim životnim radostima, JER SE CELOKUPNA NJEGOVA PERCEPCIJA RADIKALNO IZMENILA: KAKO DA UŽIVA U BILO ČEMU NA OVOM SVETU, KAD GA DOŽIVLJAVA, KAD JE DUBINSKI INTENZIVNO SVESTAN PROLAZNOSTI I PROPADLJIVOSTI SVEGA, i nekog događaja ili stvari u kojoj drugi uživaju, i svega što ga okružuje, konačno, tj. na samom početku - sebe samog.

E, TU SE OTVARA TA TEŠKA ZONA GUBLJENJA MOTIVATORA ZA ANGAŽOVANJE U OVOM SVETU, NAKON ŠTO SE POJEDINAC PROBUDIO ZA ILUZIJU. Ako sve postojeće dubinski percipira kao prolazno i propadljivo - šta da mu bude unutrašnji "terač" za angažovanje?

U duhovnoj literaturi imamo odgovor: više vrednosti. Videli smo: kod Tolstoja je to bila njegova varijanta religioznosti. Načelno, ovakav odgovor svakako možemo prihvatiti kao ispravan. MEĐUTIM, ON JE TOLIKO APSTRAKTAN, DA NAM I NIJE OD NEKE VEĆE PRAKTIČNE KORISTI. Bar za poziciju o kojoj ovde govorimo: o bavljenju duhovnošću u običnoj životnoj poziciji.

Pitanje je svakako mnogo složenije, i do praktično primenljivih rešenja, za bavljenje duhovnošću u običnoj životnoj poziciji, svakako moramo doći traganjima u nekim drugim smerovima, koji nam, izgleda, u duhovnoj literaturi i nisu baš toliko štedro razjašnjeni. (Uostalom, valjda i nama pada u deo da postojećim duhovnim znanjima i iskustvima dodamo i neki svoj pečat, doprinos, kao odraz vremena u kojem živimo, svoje specifične spoznaje, kao i opise za ovo vreme specifičnih iskustava.)

Dodatak: osvrt na depresiju, a u kontekstu ove teme

Da se osvrnemo, na kraju, u dodatku, na nešto što bi moglo da bude mala podtema ovog teksta - na depresiju; da se osvrnemo, jer neki momenti možda mogu biti podsticaj za promišljanje onima koje je ova "muka" snašla ili koji su imali neke "epizode" sa njom. Ona je svakako složen fenomen, ponajmanje se može svesti na jedno objašnjenje i jednu liniju tumačenja, ali, sa stanovišta pitanja kojim smo se ovde bavili, može se nešto natuknuti i o njoj. Oni koji su imali iskustva sa depresijom, ili poznaju ljude koji su u depresiji (nisam slučajno jedno vreme bio aktivan i na "Depresija forumu", sa simptomatičnom temom: "Depresija i duhovni rast") - svakako će u mnogim detaljima koji su ovde navedeni prepoznati sipmtome depresije. Takođe, ako uporedimo opise procesa kroz koje su prolazili polaznici ranije već spominjanih škola misterija - takođe možemo vrlo jasno prepoznavati simptome koje u današnje vreme pripisujemo depresiji. U tom smislu depresija svakako ima veze sa POTENCIJALNIM duhovnim rastom, tačnije - sa buđenjem za svet Iluzije.

Međutim, šta je, IZGLEDA, problem, zbog kojeg većina teško izlazi na kraj sa depresijom, odnosno, zbog kojeg većina ostaje teško zaglavljena u "raljama depresije" maltene celog života.

Deo odgovora je svakako sadržan u razmatranju koje je tema ovog teksta: gubljenje motivatora za angažovanje. To mi je itekako poznato, iz mnoštva poruka iz vremena kada sam bio na spomenutom forumu.

MEĐUTIM, VEĆI JE PROBLEM, ČINI MI SE, ŠTO ONI KOJE SNAĐE DEPRESIJA - OSTANU ZAGLAVLJENI NA POLA PUTA: u njima se svakako pokrenuo proces buđenja za svet Iluzije, po svemu onome što je ovde opisano, što ih izbacuje iz koloseka dotadašnjeg uobičajenog angažovanja, jer ovaj proces znači i neku vrstu energetskog deficita. (Ja sam ovde govorio o suočavanju sa smrću, a ta inicijalna kapisla, za pokretanje procesa, može biti čak nešto vrlo iracionalno. Sećam se primera sa foruma, u kojima su pojedinci opisivali upravo stanja koja sam ovde opisivao /sve postaje besmisleno, nema motivatora za angažovanje, itd./, a pri čemu su im povodi bili, sa našeg stanovišta - sasvim iracionalni, na primer: to što su ih momak ili devojka ostavili!) PROCES OVE VRSTE BUĐENJA MOŽE DA TEČE DALJE, DA TEČE NORMALNO - UKOLIKO SE ONI OSLOBODE STARIH VREDNOSTI I STARIH CILJEVA. Jer je to proces buđenja za Iluziju. Ako se on odvija "po planu": pojedinac više ne UMIŠLJA da će mu ispunjenje doneti stare vrednosti: EH, SAMO KADA BI IH MOGAO DOSEGNUTI! Takvi, sa započetim procesom, onemogućeni su u dotadašnjem normalnom funkcionisanju, po parametrima postojećeg sveta - normalnom funkcionisanju. A oni uporno teže starim vrednostima, uporno, kao leptir koji udara i udara u staklo, sa namerom da izađe napolje.

Sa započetim teškim procesom - oni su onemogućeni u tzv. normalnom funkcionisanju, izmiču im ispod nogu stari motivatori, a - oni se uporno drže starih vrednosti i uporno im teže, i vide svoje IZLEČENJE u svoj stari tip angažovanja, u stare vidove ispunjenja starim angažovanjima. Jeste strašno teško naći nova vrednosna uporišta i definisati novu paradigmu življenja, ali - pokušaj vraćanja na staro nikako nije rešenje, jer je već rečeno: niko, kod koga krene ovaj proces - ne može se vratiti nazad, na ostvarivanje starih vrednosti, i na ISPUNJENJE koje će im doneti stare vrednosti. To, što neko, sa depresijom, ne funkcioniše više kao dobar student, kao supružnik, kao radnik... sa duhovnog stanovišta je dobar proces, jer je ta disfunkcionalnost deo muka koje su propratni efekti procesa buđenja. Ako ne redefinišemo svoje vrednosti, težnje i ciljeve - onda: borimo se za povratak na stare vrednosti, kao nekadašnje motivatore, proces u nama nas koči u tome, mi se starim vrednostima i starom angažovanju ne možemo vratiti, a ne korigujemo svoju paradigmu, te - ostajemo zaglavljeni na pola puta, u procesu buđenja za Iluziju...

Da bi ovo bilo malo konkretnije, da objasnim na već navedenom Tolstojevom primeru: i on bi ostao zaglavljen na pola puta, da se uporno borio, UZ SVE MUKE KOJE MU JE NABACIO PROCES U KOJI JE UPAO, da ima i dalje kao UNUTRAŠNJE POKRETAČE, sve one vrednosti koje su mu do tada bile pokretači (status u društvu, uspešna karijera, dobra porodica...). Ne, on je "redefinisao" svoju staru paradigmu, te odredio novi smer svojim težnjama, postavio nove ciljeve. Naravno, svako u ovakvoj situaciji mora i dalje da funkcioniše i u porodici, i na poslu, i u društvu (svakako, mnogo, mnogo otežanije nego ranije), ali - sva ta angažovanja u njegovoj svesti dobijaju novi status: shvata njihovu iluzornost, one mu više ne donose ispunjenje ili samoostvarenje, sve što u tim angažovanjima nije neophodno, što se može zaobići - oni će ili otaljavati ili zaobilaziti, a u korist angažovanja na novim vrednostima, tj. ciljevima.

Stranica 8 od 17 Sve stranice