Izvrtanje povijesti za novi “Drang nach Osten!”



Predsednik Akademije za geopolitičke probleme Ruske Federacije general-pukovnik Leonid Ivašov

Informativni rat po pitanjima istorije Drugog svetskog rata u punom je jeku, te stoga treba još jednom podsetiti na sheme zakulisnog delovanja Zapada i sivih struktura zapadnog kapitala o njegovom započinjanju. Očigledno je, da je suština političke strategije zapadnog društva uvek bila ekspanzija na osnovnim pravcima istok-jug. Parola “Drang nach Osten!” (Prodor na Istok) nije Hitlerova inovacija – on se rodio kudikamo ranije, u krajnjoj liniji u epohi Karla Velikog (VIII v.) Traganje za bajnom zemljom (Indijom) na istoku, a potom i njena kolonizacija, pokoravanje i istrebljenje istočnih plemena i naroda u ime obogaćivanja – to je takođe večiti “Drang nach Osten!”, smisao zapadnog opstajanja. Čak su i Ameriku otkrili krećući se opet na istok.

Nastale krajem XIX – početkom XX veka zapadne geopolitičke koncepcije i teorije logično su orijentisane na osvajanje istočnih prostora. Englez H. Makinder je u cilju teorijskog obrazloženja kolonizatorske politike Britanije formulisao geopolitičku ideju svetske dominacije: “Ko kontroliše Istočnu Evropu, dominira nad Hartlendom (Rusijom); onaj ko dominira nad Hartlendom, dominira nad Svetskim ostrvom (Evro-Azijom); onaj ko dominira nad Svetskim ostrvom, dominira nad svetom.” Ovde je težnja ka dominaciji nad Rusijom očigledna.

Američki strateg, admiral A. Mehen, ubrzano je razrađivao strategiju gušenja “neprekidne kontinentalne mase Ruske imperije, koja se protezala od zapadne Male Azije do japanskog meridijana na Istoku”. Njemačka geopolitička škola (F. Ritcel, K. Haushofer i K. Šmit) promovisala je teoriju države kao “živog organizma”, koja po meri razvoja iziskuje sve veća prostranstva, sve do planetarnih. I opet neizbežno kretanje na Istok – a Rusija je ovde takođe glavni objekat.

Sve te koncepcije, koje žive i do dan danas, nisu danak modi, već teorijsko fiksiranje viševekovne politike agresivne ekspanzije, I ako su Rusi vojevali u Evropi samo u svrhu odbrane ili u interesu ovih ili onih zapadnih država, u trouglu Britanija – Francuska – Nemačka uvek je (u krajnjoj liniji, u toku poslednja dva stoleća) prisustvovala strateška intriga: Kako se pomeriti na ruske prostore, ili u najmanju ruku, kako isprovocirati na rat protiv Rusije. Ponajbolje je ta igra polazila za rukom Londonu.

U najezdi Napoleona, napadu Japana na ruski Daleki Istok 1904. godine, u provociranju Prvog svetskog rata očito se ispoljava britanski trag. A u organizovanju Hitlerovog pohoda na Istok – tim više. Bezuslovno da su se London i Pariz ozbiljno plašili narastajuće moći Nemačke i strepeli da će ostati nasamo sa njom. Međutim, politika tih vodećih evropskih prestonica bila je u dilemi između dve varijante: Kako da same izbegnu udar Nemačke – kako da Hitlera podstaknu da udari po SSSR.


Zato je jedan deo franko-britanske elite bio za obuzdavanje Hitlera kolektivnim naporima, zajedno sa SSSR. Drugi pak deo (naročito engleski) težio je da pomogne Hitleru da realizuje apsolutni “Drang nach Osten“. Britanski konzervativci nisu zaboravljali na političko zaveštanje D. Lojda Džordža, koji je još početkom XX veka izjavio: „Tradicije i životni interesi Engleske zahtevaju rušenje Ruske imperije, kako bi se osigurala engleska dominacija u Indiji i realizovali engleski interesi u Zakavkazju i Prednjoj Aziji.“


To kolebanje između dve varijante delovanja je, na kraju krajeva, i dovelo do politike smirivanja Hitlera, do pokušaja da mu se stvore povoljni uslovi za kanalisanje težnji na Istok. U septembru 1938. godine engleska i francuska vrhuška odlučile su se na minhenske sporazume sa Hitlerom i u svojstvu “povlačenja“ bezuslovno su predale Čehoslovačku. Četvrta po ekonomskoj snazi država Evrope prineta je na žrtvu Adolfu Hitleru. O okolnostima onog što se dogodilo bilo bi korisno da se prisete oni, koji smatraju da je sovjetsko-nemački pakt o nenapadanju bio obarač za početak Drugog svetskog rata.


SSSR je izjavio da je spreman u punom obimu poštovati sovjetsko-čehoslovački ugovor o uzajamnoj pomoći od 16. maja 1935. godine, o čemu je 19. septembra 1938. godine sovjetska vlada obavestila vladu Čehoslovačke. Sovjetske Savez je u izjavama TASS od 2. i 4. Oktobra 1938. godine takođe osudio aneksiju Sudetske oblasti ČSR i demantovao glasine koje su se pojavile u medijima o tome, da su se strane, koje su stupile u minhenski dogovor, konsultovale sa predstavnicima SSSR. Doletevši iz Minhena u London, N. Čemberlen je, obraćajući se svojim građanima, svečano izjavio: „Ja sam vam doneo mir.“ Iza tog patosa krile su se dve za London važne činjenice:


1)Hitlerovska vojna mašinerija usmerena je na istok, prema granicama Sovjetskog Saveza.


2)Sa Hitlerom je potpisana deklaracija u kojoj je apostrofirana želja nemačkog i engleskog naroda da “nikada više ne ratuju jedni s drugima“. 06. decembra 1938. godine ministri inostranih poslova Francuske i Nemačke Ž. Bone i J. Ribentrop potpisali su analognu franko-nemačku deklaraciju.


Ovakav razvoj događaja nije mogao a da ne brine sovjetsko rukovodstvo. Ono što se događalo očigledno je ličilo na zaveru ne samo protiv Čehoslovačke, nego i protiv SSSR. Tim pre što je Čemberlen već dao izjavu: „Nemačka i Engleska su dva stuba evropskog mira i glavni bedemi protiv komunizma, i zato je potrebno mirnim putem prevazići naše sadašnje teškoće... Verovatno je moguće pronaći rešenje koje je prihvatljivo za sve, osim za Rusiju.“ Šta je to ako ne stimulisanje Hitlera da krene na Istok i trgovina bezbednošću SSSR?


Postavlja se prirodno pitanje: jesu li postojale mogućnosti da se spreči Drugi svetski rat? Ubeđen sam da jesu, i to ne jednom. Prvi put, kada je Hitler izvršio anšlus (aneksiju) Austrije. Čak se i Musolini protivio Hitleru, ali su Anglosaksonci i Francuzi ćutali. Firer je, prirodno, to ocenio kao slabost i podršku njegovoj politici novog svetskog poretka.


Drugi put – kada se Evropa ka minhenskom sporazumu. Vlada Čemberlena je čak pribegla snaženju Hitlera na račun resursa češke armije i vojne industrije, samo da bi usmerila nemačku ekspanziju na Istok. London je odustao da utiče na svog saveznika Poljsku, kako ova ne bi dopustila Crvenoj armiji da pređe preko njene teritorije i pritekne u pomoć Čehoslovačkoj.


I čak u avgustu 1939. godine još uvek je postojala mogućnost da se zaustavi Drugi svetski rat. Trebala je samo saglasnost Engleske i Francuske, čije su delegacije u Moskvi vodile pregovore o stvaranju antihitlerovske koalicije. Ukupni vojni potencijal tri zemlje i njihove armije skoro su duplo bile veće od oružanih snaga Nemačke i Italije.


Međutim, London je imao svoju logiku i sledio svoje računice. Nisu bile po strani od predratnih evropskih događaja ni Sjedinjene Države. Imajući iskustva svetskog rata, kada je američki kapital lepo zaradio na isporukama zaraćenim armijama, SAD su na isti način delovale i uoči novog svetskog rata. Pothranjivale su Hitlera, pomagale Britaniji, učestvovale u jačanju industrije SSSR. Sem toga, rat je bio izvanredno sredstvo za slabljenje tradicionalnih evropskih konkurenata. Prema tome, SAD su aktivno očekivale početak velike drame, računajući da će Evropu staviti pod kontrolu, pre svega Britaniju sa njenim kolonijama, Japan, kao i ratom oslabljenu Rusiju. Svetski rat je Amerikancima davao mogućnost ne samo da lepo zarade, nego i da postanu svetska imperija.


Jednom rečju, u avgustu 1939. godine poslednja šansa da se ukroti Hitler je propuštena. U takvoj situaciji Staljinu nije ostao izbor. Bilo je neophodno ako ne zauvek otkloniti, a ono u krajnjoj liniji odgoditi opasnot od nemačkog udara. Uprkos tvrdnjama mnogih zapadnih političara i politikologa, Sporazum o nenapadanju između Nemačke i SSSR, potpisan u Moskvi 23. avgusta 1939. godine, nije bio, niti je mogao biti, primarni uzrok napada Hitlera na Poljsku i započinjanja Drugog svetskog rata. Kao prvo, SSSR se odlučio na potpisivanje sporazuma tek nakon što su delegacije Engleske i Francuske odbile da sa Sovjetskim Savezom potpišu sporazum o zajedničkom suprotstavljanju Hitleru. Staljin nije mogao a da ne uzme u obzir da London i Pariz, imajući vojne sporazume sa Berlinom, mogu pribeći varijanti zavere, analognoj Minhenu, ali ovog puta u odnosu prema SSSR.


Drugo, nikakve direktne veze između pakta Molotov-Ribentrop i odluke Hitlera da napadne na Poljsku nema. Firer je potpisao plan rata sa Poljskom 03. aprila, a 28. aprila iste godine Nemačka je anulirala nemačko-poljski sporazum o nenapadanju i prijateljstvu. To jest odluka o okupaciji Poljske i pripremi mostobrana za udar po SSSR doneta je u Berlinu nekoliko meseci pre 23. avgusta.


Treće, u nastalim uslovima neizbežnosti velikog rata SSSR je prosto bio u obavezi da preduzme mere u cilju stvaranja pograničnog odbrambenog pojasa i pomeri granice na Zapad. J. V. Staljin je još 01. marta 1936. godine, odgovarajući na pitanje predsednika američkog novinskog udruženja Roja Hovarda izjavio: „Ja ne znam koje upravo granice Nemačka može prilagoditi svojim ciljevima, ali mislim da se mogu naći oni koji će joj rado dati granicu “na kredit“.


Potpisujući sporazum o nenapadanju 1939. godine i tajni protokol uz taj sporazum, vlada SSSR nije postavila za cilj da anektira niz istočnoevropskih zemalja. Njen cilj je bio da odgodi trenutak napada hitlerovske Nemačke, da ne dopusti mogućnost udruživanja zemalja Zapadne Evrope radi agresije na SSSR i da utvrdi granicu njemačke ekspanzije na Istok. “Drang nach Osten“ se nastavlja i danas. Osetivši potrebu za nekakvom univerzalnom formulom tumačenja problema Drugog svetskog rata, kojom bi bile zadovoljne sve zemlje koje su u sastavu NATO i Evropske unije, zapadni političari ponovo su postavili na štit koncepciju “dvaju totalitarizama“. Kao, Staljin i Hitler su podelili “nesrećnu“ Evropu paktom Molotov-Ribentrop, a onda se međusobno sukobili. Po tom tumačenju, Firer je jedva uspeo da pretekne sovjetskog vođu i prvi nanese udar. I u rezultatu su sve žrtve, sem Moskve i Berlina. A pošto je fašistička Nemačka razbijena i otišla u nepostojanje, Rusija je, kao pravni naslednik SSSR zasad živa, pa tako nju za započinjanje Drugog svetskog rata mogu optuživati Poljaci, Pribaltijci, Česi i drugi koji su dugo stradali zbog sporazuma Hitlera sa Staljinom i od sovjetske okupacije. Ukrajina, koja se borila u savezi sa hitlerovcima protiv kudikamo strašnijeg “neprijatelja“ – Moskve, takođe je, tobože, žrtva sovjetske okupacije.


Koncepcija “dvaju totalitarizama“, nastala na Zapadu, krenula je u istočnom pravcu po utrtom putu “Drang nach Osten“. Čak se i Nemci, koji su dugo ćutali, odjednom živnuli 2002. godine nagradu K. Adenauera dobio je “jedini filosofstvujući istoričar među nemačkim istoričarima“ (tako je on nazvan u zvaničnoj štampi Nemačke) E. Nolte za radove u kojima je “dokazao“ da uništavanje Jevreja koje je vršio Hitlerov režim nije ništa drugo do reakcija na uništenje plemstva i seljačkog staleža u Rusiji. I ispada tako da je nemački nacional-socijalizam “odraz ogledala ruske revolucije“, a uništenje čitavih naroda, što je učinio Hitler, reakcija je na likvidaciju klasa u SSSR, dok su Aušvic i Osvencim – reakcija na GULAG.


Eto takva se “istorijska istina“ plasira na Istok. Danas je ta koncepcija “jednake odgovornosti“ ovaploćena u poznatoj (i sramnoj) rezoluciji Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 03.jula 2009.godine, u javno izraženu sumnju: Ima li Rusija pravo na sopstveni glas na svetskoj sceni ako se, tobože, sama ona “nezakonito“ pojavila u rezultatu preispitivanja rezultata Drugog svetskog rata. Odgovorimo: Ima! I za vreme obeležavanja 70-godišnjice od početka Drugog svetskog rata mi ćemo na to podsetiti ideologe i praktičare “Drang nach Osten“.

---------------
Preveo: Vladimir K.