20. dio

Prevod: Arja

Svjetlost


Reci istinu i posrami đavola.

Rable


I đavo je anđeo.

Unamuno



Pazite, reći ću vam tajnu; nećemo svi umrijeti, već ćemo se svi promjeniti.

Sv. Pavle


„Ispostavilo se da je san tačan,“ – rekao je Ted, vraćajući se na svoj poslednji intervju sa Barbarom Bartolik. „Kancelarija u Amarilu je zatvorena u junu 1988. i jedina ponuda za posao, koju sam posle nedelja traženja dobio, je bila u Šreveportu.“

„Tako si preselio svoju pokretnu kućicu …“ – počela je Barbara da govori.

„Upravo na ono mesto, koje sam video u snu.“ – završio je Ted, klimnuvši glavom. „I ti znaš ostatak, Barb, napadi u spavaćoj sobi, abdukcije u susedstvu, događaji sa Marijom i Amelijom i drugima. Da li misliš da sam poludeo? Da smo svi mi ludi? Bilo bi olakšanje misliti tako.“

„Ne, plašim se da niste ludi.“ – nasmejala se. „Kada biste bili, onda bih imala tri ili četiri stotine drugih ludih ljudi, koji mi govore veoma slične stvari. Ne obavezno o tako zapanjujućim susretima, kakve si ti imao sa manifestacijom duhova možda. Ali detalji, kojih se sećaš u vezi sa mogućim prisustvom vanzemaljaca, da, postoje moguće korelacije sa obrascem, koji sam viđala u drugim izveštajima.“

Ted je za trenutak pogledao kroz prozor na jezerce sa patkama i mirno seosko dobro iza Barbarine kuće u severnoj Oklahomi. Tokom dugog puta od Šreverporta do Barbare imao je dovoljno vremena da razmišlja o svojim paranormalnim iskustvima i da pokuša da pronikne u misteriozne sile iza njih. A nijedan nije bio u većoj meri uvijen u misteriju kao njegov nedavni susret sa takozvanim vanzemaljcima.

„To je veoma zbunujuće“ – rekao je –„Ispričao sam ti sve čega se svesno sećam, ali znam da je u to uključeno mnogo više. Želim da znam sve što mi se dogodilo, Barbara, smatram da zaslužujem da znam istinu. To je razlog zašto sam ovde. Ukoliko postoji šansa da mi regresivna hipnoza pomogne da nešto otkrijem, želeo bih da pokušam.“

„Lepo“ – složila se Barbara – „Pokušaćemo da ispitamo da li je tvoja pretpostavka, da su to bili susreti sa vanzemaljcima, tačna. Osećam da simptomi, koje si opisao, smetnje u spavanju, oslanjanje na sedative, strah da preko noći ostaneš sam, nalikuju post-traumatskim simptomima i da ukazuju na neki realan događaj, koji ih je prouzrokovao. Možemo upotrebiti hipnozu kao sredstvo da pokušamo da otkrijemo kakva bi iskustva mogla biti potisnuta u tvojoj podsvesti, ali, molim te, budi svestan da se može dogoditi da ne otkrijemo ništa.“

„Razumem to.“ – potvrdio je Ted.

„A ukoliko nešto otkrijemo,“ – opomenula ga je Barbara – „moram ti reći da to znanje može prouzrokovati trajnu promenu u tvom životu. To je kao stupanje u jedan drugačiji svet, koji menja i proširuje tvoj koncept realnosti, Ted, i ne možeš se samo okrenuti i vratiti preko tog praga, jednom kada pređeš preko njega. Da li si siguran da si spreman na to?“

„Da, mislim da jesam.“ – rekao je Ted – „Lagao bih kada bih rekao da nisam uplašen, ali ne znam nijedan drugi način da dođem do istine. Hajde da pokušamo.“

Kada su se kasnije te večeri pripremili za seansu, Ted je rekao Barbari da želi da istraži svoja sećanja na noć u Atlanti, kada se njegova spavaća soba ispunila dimom. Ta noć ga je uvek uznemiravala i Barbara ga je uvela u lagano stanje transa i vratila ga na to iskustvo. Setio se detalja sa velikom jasnoćom, prošavši još jednom kroz sav strah i zbunjenost, ali nisu se pojavile nove informacije.

Barbara je predložila Tedu da ispitaju neku drugu situaciju. Tokom godina rada na regresiji naučila je da ima poverenja da će podsvest izneti one informacije za koje oseća da bi bile korisne.

„Reci mi da li te tvoj um navodi na misao o nekom drugom iskustvu.“ – predložila je – „To ne mora da bude ono iskustvo koje smo sada ispitivali, jednostavno bilo koje iskustvo, koje je značajno.“

Ted je napravio pauzu od nekoliko minuta pre nego što je ponovo progovorio.

„Sećam se kada sam bio mali dečak.“ – počeo je – „Voleo sam da ležim na podu ispred bakinog kamina, sisajući iz boce. Bilo je veoma toplo i udobno i sigurno. Imao sam naviku da prstom umotavam kosu. Moja baka je bila u kuhinji, a ja sam ležao ispred kamina, veoma spokojno.“

„Da li tu postoji nešto značajno, u šta bi trebalo da pogledamo?“ - pitala je Barbara.

„Hmm, mislim ne.“ – rekao je Ted – „ali nešto drugo mi pada na pamet. I dalje sam na farmi, ali sam nešto stariji. Oh! Stariji sam i živim sa mamom, tatom i bratom. Nismo u kući moje bake, mi smo u jednoj od kuća za iznajmljivanje, koja je sa druge strane polja.“

Ted se odjednom trgnuo. „Ooh!“ – rekao je – „Ne znam šta je ovo! Idem od kuće svoje bake ka našoj kući. Vidim tu stvar. Gledam u dno nečega i na donjoj strani je tamno. Ali oko uglova je neka vrsta svetlosti. Izgleda gotovo kao da gori.“

Na trenutak je zastao, zamišljen. „Ne znam šta se događalo posle toga.“ – promrmljao je.

„Koliko godina imaš u vreme kada se to događa?“

„Nisam siguran, ali bih rekao osam. Mislim da imam osam godina.“

„Počni od trenutka kada vidiš tu stvar.“ - predložila je Barbara, produbljujući nivo transa. „Reci mi kakav je dan. Da li je dan?“

„Gledam u sunce,“ - počeo je Ted, - „ali to nije zaista sunce.“

Duboko u stanju transa, pustio je da se sećanja odviju i na površinu iznesu slike jutra četrdeset godina ranije. Dok ga je Barbara vodila kroz taj proces, Ted se vratio do uzrasta od osam godina i saopštio naredne informacije u vezi sa iskustvom, koje su ovde prezentovane u mnogo koherentnijem obliku, nego što su se javljale u njegovom sećanju. Kao što su Ted i Barbara shvatili, mnogi detalji su imali sličnosti sa pričom „Karly Kane“.

„Dan je bio oblačan i natušten, ali mali Ted nije mario za to. Voleo je da se igra sam, tumarajući kroz polja pamuka i jureći za malim životinjama, koje bi isterao iz jazbine. Njegove bose noge su trčale, ostavljajući oblak prašine iza sebe. Nebo se još više naoblačilo i Ted se pitao da li dolazi oluja. Možda bi trebalo da krene kući, mislio je, okrećući se od otvorenih polja ka izbledeloj, sivoj kući iza njiva.

Dok je išao ka kući, nešto je učinilo da pogleda na gore. Visoko iznad njega je sijala svetlost i Ted je morao da zakloni oči od blještavog sjaja.

„To nije sunce, zar ne?“ pitao se. Ali pre nego što je mogao da nastavi dalje, osetio je kako ga nešto podiže sa tla, nesposoban da se pomeri, lebdeći ka izvoru neobičnog svetla.

Jedna slika je počela da se pomalja iz blještavog sjaja, slika rešetke. Pošto joj se približio, Ted je osetio da je prošao direktno kroz nju, kao dim kroz ogradu bedema i njegov um se zamračio.

Postavši ponovo svestan svog okruženja, Ted je video da se nalazi u neobičnoj sobi i da nije sam.

„Video sam jedno ružno lice,“ rekao je Barbari šapatom. „Izgleda belo kao kreda. Glava izgleda gotovo kao da je od plastike, kao maska. Ima duguljastu bradu, koja obrazuje oblik slova V i pomalo je zakrivljena. Umesto očiju su dve duboke šupljine. Više liče na šupljine nego na bilo šta drugo, kao da je tu jednostavno praznina.“

Dva mala siva bića su stajala, posmatrajući Teda.

„Ko ste vi?“ - upitao je, zbunjeno se osvrćući oko sebe. - „Gde sam ja?“

Bića nisu ispustila nijedan zvuk da bi odgovorila, ali je tada počeo da ih čuje u svom umu. Rekli su mu da ne govori naglas, jer to nije neophodno.

„Pričaj sa nama mentalno.“ - preneli su mu, ali nisu odgovorila na njegovo pitanje.

Bića su ga otpratila do male prostorije sa sedištima i smestila ga pored prozora. Gledajući kroz njega, Ted je postao veoma alarmiran. Mogao je da vidi kuću svoje bake ispod sebe, ali je tada stvar u kojoj se nalazio, šta god ona bila, počela da se okreće i brzo podiže, ostavljajući farmu iza sebe.

Videli su se bljesci sjajnog, raznobojnog svetla i on je imao utisak kao da se kreću velikom brzinom. Svetlo je nestalo i sve što je Ted mogao da vidi kroz prozor je bio potpuni mrak. Posmatrao je fasciniran neko vreme, a tada je ugledao nešto u daljini. To je bila okrugla stvar, oblika graška i činilo se da raste. Posle nekog vremena shvatio je da se ona u stvari ne povećava, već da mu se približava. Bilo je to tamna, sivo-zelena metalna lopta sa bodljama, koje su se pružale iz različitih uglova.

„Da li se sećaš filmova o II svetskom ratu i onih velikih eksplozivnih mina u okeanu?“ - upitao je Ted – „i dalje vidim nešto, što podseća na njih, samo je ogromno, neke tamne boje i ne vidim nijedan prozor. Ali ima nekih malih stvari, koje štrče iz nje.“

„Gde se ona nalazi?“ upitala je Barbara.

„Ne znam,“ odgovorio je Ted.

Iz letelice, koja se kretala, Ted je posmatrao kako se približava bodljikava lopta, za koju je sada mogao da kaže da je ogromne veličine. Uočio je malene predmete oko sfere, koji su uletali i izletali kroz vrhove bodlji. Kada su se približili, Ted je mogao da razazna šta su ti mali predmeti: metalni brodovi, koji su ulazili u izbočine. I video je kako letelica, u kojoj se on nalazio, manevriše kako bi ušla kroz jedan od tih otvora.

Našavši se u velikoj sferi, letelica, koja je nosila Teda, je došla do odmorišta na velikoj platformi. Dva siva bića su ga izvela na nešto, što je izgledalo kao centralni deo neobičnog okruženja. Vrh strukture je bio tako visoko iznad njega, da čak nije ni mogao da ga vidi. Snopovi svetala su skakali od jedne tačke na drugu i on je gledao kako druga stvorenja, nalik onima, sa kojima je putovao, hodaju preko njih kao da su ona trotoar.

Guran napred od strane svojih pratilaca, Ted je išao duž hale, uočivši luksuzan, plišani tepih ispod svojih bosih nogu. Došli su do vrata ili otvora i on je bio uveden unutra. Sve je bilo toliko tiho, da se Ted uplašio. Vladala je grobna tišina i dok je gledao oko sebe, osetio je da tu nema ljubavi, da nema emocija, samo tišina. Siva bića su bila hladna, ozbiljna i nekomunikativna.

Ta mala prostorija je podsećala Teda na lekarsku ordinaciju, ispunjenu radnim stolovima, kontrolnim tablama i neobičnim uređajima. U sredini sobe je bila mala metalna ploča, viša nego on, okačena nekoliko inči iznad poda. Na njoj se nalazila mala izbočina ili odmorište za noge, na koje su ga bića postavila, leđima ka hladnoj, metalnoj ploči. Nije mogao jasno da vidi u toj sobi, osvetljenoj samo blagim, maglovitim, plavičastim svetlom, kome nije mogao da utvrdi izvor.

Neko drugi je ušao u sobu, žena sa jarko crvenom kosom, strogo podšišanom i sa šiškama. Na licu joj je bilo rumenilo, a na usnama jarki karmin. Nosila je beli laboratorijski mantil, kao da je bila pomoćnik lekara.

„Skini odeću,“ rekla mu je mentalno.

„Ne,“ - odvratio je Ted u mislima. - „Neću.“

Ignorišući njegov protest, žena i siva bića su ga na silu svukli a zatim je ona prešla u deo prostorije sa kontrolnom tablom, na kojoj je bilo mnogo svetala koja su pulsirala. Ted je video velike ekrane iznad kontrolne table i druge aparate, koje nije mogao da identifikuje. Žena je pritisnula nekoliko dugmadi ili prekidača, Ted nije bio sasvim siguran, a tada je metalna ploča, na kojoj je stajao, počela da menja boju.

“Na zidu iza mene su se upalila svetla.” – rekao je Ted Barbari. “Imam osećaj da prelaze sobu, snimajući me. Liče na X-zrake i mogu da vide kroz mene. Ili im možda ono što je na zidu iza mene govori nešto. Zid iza mene je neobičan, a te oči gledaju preko sobe. Gledaju mene, pričaju o tome šta vide na zidu. To ima veze sa mnom.“

Zastao je, koncentrišući se na unutrašnju sliku.

„Nešto su mi učinili,“ – nastavio je – „i gledaju, pokušavaju da vide kako je to.“

Ono što je izgledalo kao čvrsti metal iza njega sada je više ličilo na prozor, kroz koji su sijala raznobojna svetla. Ted je na ekranu iznad kontrolne table video kako se pojavljuje serija slika. Prvo je ugledao sliku svog kostura, a zatim se slika promenila u prikaz njegovih krvnih sudova. Sledeće što je mogao da razazna je izgledalo kao njegovi unutrašnji organi i kako su se slike menjale, činilo se da uređaj snima apsolutno sve o njegovom telu. Čak su bile izbrojane i vlasi u njegovoj kosi.

Ted je zadrhtao kada je ploča, na koju je bio naslonjen, počela da se pokreće, spuštajući se u horizontalan položaj, kao sto. Podigao je glavu i video siva bića kako se približavaju. Nosila su neobičan uređaj, koji ga je podsećao na slušalice, i položila su ga na njegovu glavu, tako da mu je pokrivao uši. Iz uređaja je dopirao zvuk, u prvi mah zagonetan, da bi, nastavljajući se, postao bolan. Nije mu se dopao taj zvuk, želeo je da slušalice bude skinute sa njegove glave i želeo je da ode iz te ordinacije i što dalje od tih bića.

Žena se vratila iz dela sobe sa kontrolnom tablom, noseći u rukama čašu sa zelenom tečnošću. Ted je bio zadivljen time, kako tečnost svetli u mračnoj sobi.

„Popij to,“ - prenela mu je mentalno, pružajući mu čašu.

„Ne,“ - Ted je odmahnuo glavom. - „Hoću da idem kući.“

„Popij to sada,“ – insistirala je – „inače nećeš moći da odeš kući. Ukoliko želiš da odeš kući, moraš da me slušaš kao što slušaš svoju mamu.“

„Ti nisi moja mama,“ - rekao joj je mentalno, ali ona se nije pomerila.

„Pošto popiješ ovo,“ – nastavila je – „moći ćeš da odeš kući.“

Od žene nisu dolazile nikakve emocije, ali Ted je bio preplašen do stepena pokornosti. Bez daljnjih reči uzeo je čašu i ispio svetlucavu tečnost. Istog trenutka mu je postalo loše, osetio je gađenje i obuzeo ga je plameni bol kao da čitava njegova unutrašnjost gori. Legao je na sto, mučnina se povećavala sve dok nije povratio. Zelena tečnost mu je curila niz usta i bradu, još uvek svetlucajući, ali barem više nije osećao mučninu.

A tada, kao da je stajao nekoliko stopa udaljen od stola, Ted je mogao da vidi svoje telo kako nepomično leži.

„Da li sam mrtav?“ – pitao se.

Nešto maglovito i bezoblično je počelo da se uzdiže iz malog tela. Ted je zadivljeno posmatrao kako se ta masa polako oblikuje u prelepu sliku njega samog i video je da je ona bila zakacena jednom svojom donjom viticom za zelenu tecnost na njegovom licu.

“To je moja duša!” pomislio je zadivljen.

Minijaturna slika se okrenula ka crvenokosoj ženi i pogledala je. Ted je mogao da oseti snažne emocije, koje su dolazile od te slike. Osetio je kako iz nje izbija čista ljubav i potpuni, trenutni oproštaj za nju, iako nije razumeo zašto.

Žena je otišla do kontrolne table, uzela crnu, pravougaonu kutiju i donela je do stola, na kome je ležalo Tedovo telo. Jednim pokretom je okrenula telo i položila kutiju na ramena. Na kutiju su bile prikačene žice i žena ih je nekako aktivirala. Majušni duh je bio polako usisan u kutiju, koju je žena tada odnela do kontrolne table. Zatim je skinula jedan instrument sa plafona i uključila ga.

„Vidim nešto što izgleda kao zubarska bušilica,“ - opisao je Ted Barbari. - „neku vrstu kuke, koja se račva. Oni koriste nešto nalik tome, dok rade na mojoj glavi, na mom vratu.“

„Možeš li da opišeš tu akciju?“ - upitala je Barbara.

„Oni rade nešto sa obe strane mog vrata, na donjem delu.“ – objasnio je Ted. - „Ne dopada mi se da to rade. U mom umu počinju da se dešavaju neke stvari, dok ih gledam kako to rade.“

„Šta se događa u tvojoj glavi?“

„Ono što mi se ne dopada je da zaboravljam stvari.“ - Ted je tražio reči da bi opisao tu senzaciju. - „Ne sećam se dobro.“

Ted je video tanki snop svetlosti na vrhu tog instrumenta i posmatrao je kako ga žena pokreće do njegovog vrata. Svetlosnim snopom je odvojila glavu od tela i spustila je u kontejner u obliku koša na podu. Sto se ponovo lagano okrenuo, omogućavajući da krv oteče u otvor.

Um mu se potpuno zamračio. Kada je ponovo postao svestan, iz daljine je mogao da čuje buku nalik velikom aparatu za veštačko disanje. I gledao je dole na redove i redove plitkih buradi ili kontejnera.

„Opiši mi sve utiske o mestu gde se nalaziš,“ uputila ga je Barbara.

„Ova soba je mnogo veća,“ – rekao je Ted – „i mogu da vidim ormane, kao u gimnaziji. Izgleda da su ti ormani oko svih zidova, svuda.“

Kontejneri su pulsirali u ritmu buke i mogao je da vidi da su ispunjeni tamno crvenom tečnošću u kojoj su plutali komadi mesa. Stranica kontejnera je izgledala kao da je napravljena od kravlje kože. Na kraju svakog od njih je video nešto, što ga je podsećalo na genitalije krave, i dok je gledao, jedna od tih površina se otvorila, ispuštajući masu tamno crvene supstance nalik posteljici.

Siva bića su pokupila tu masu i odnela je do posude, koja je ličilo na sudoperu. Kada su se vratili, Ted je mogao da vidi da nose malu bebu.

„Opiši te ormane, molim te, Ted,“ – zatražila je Barbara.

„To nisu ormani.“ – odgovorio je, postajući sve uznemireniji sa svakom rečju. - „To su odeljci, otvoreni su i nešto se nalazi u svakom od njih.“

„Šta je tamo?“ – upitala je Barbara.

„Ne mogu da vidim.“ – prošaptao je, brzo dišući. „Oh! Oh! Ne! Hoću da ustanem!“

Ted se borio da ustane sa kauča, u panici zbog vizije odeljaka. Sve što je Barbara mogla da uradi da bi ga umirila, je da otkloni njegov strah i da mu pomogne da povrati kontrolu.
„Lezi, Ted“ – prošaputala je – „i opusti se. Opusti se. U redu je, možeš da plačeš. Sve je u redu.“

Jedno od bića je otišlo do jednog niskog ormara i stavilo bebu unutra. Drugo biće je aktiviralo funkcije i nekoliko minuta kasnije vrata su se ponovo otvorila. Iz boksa je izašao mali uređaj nalik tunelu. Na njemu se nalazilo postolje i na tom postolju Ted je video telo identično svome, potpuno golo.

Bića su prenela telo na pokretni sto, koji je sada bio prazan, i položila ga na metalnu površinu. Tada je žena vratila crnu kutiju i postavila je na grudi tela. Ted nije mogao dobro da vidi šta se u tom trenutku događalo, ali je mogao da vidi da golo telo počinje da se trza u kratkim grčevima. Posle toga grudi su počele da se podižu i spuštaju, kao da telo sada diše.

Žena je sklonila crnu kutiju i odnela je do jednog od ormana. Ona i sivi pomagači su umetnuli dugi instrument nalik igli u vrh svakog stopala, u grudi i na vrh i zadnji deo glave.

“Oni rade mnogo stvari“ – rekao je Ted Barbari, povrativši ponovo smirenost. „Stavljaju nešto u moje stopalo, gore u oblasti nožnih prstiju.“

„Šta tamo stavljaju?“ – upitala je.

„Ne znam.“ – ponovio je – „ali mi je rečeno da će me to učiniti velikim i snažnim. I stavljaju nešto u moje oči.“

„Koja je svrha toga?“

„Ne znam. Oči me bole, kao da su veoma suve i nadražene. Neko mi i dalje govori da je sve u redu, da će završiti za koji minut i da tada mogu da odem kući.“

Jedno od sivih bića je donelo ženi uređaj sa slušalicama. Ona ga je stavila na telo i još jednom aktivirala aparaturu na kontrolnoj tabli.

„Imam sećanja!“ – pomislio je Ted – „Ponovo imam osećanja!“

Trenutak pre toga nije osećao ništa i nije znao ništa, ali sada je bio svestan ko je. Sećao se svega i osećao se kao da je u svom originalnom telu i preplavljen emocijama mentalno je vikao da hoće da ode kući.

Ali bilo je još toga, što je morao da izdrži. Sivi su mu pomogli da siđe sa stola – sada je bio potpuno vraćen u telo, telo, koje su oni za njega stvorili i aktivirali – i odveli su ga u drugu sobu. Tamo ga je čekala druga osoba, muškarac obučen u ljubičasto odelo i dugačku kabanicu, visok i mršav i humanoidnije pojave nego ostali. Njegova koža je bila gotovo bela, boje dinje, a njegove oči su izgledale neobično, jer iznad njih nije imao obrve. Njegova tamna kosa, koja je napred bila podeljena po sredini, je izgledala neprirodno, kao da je bila nacrtana na glavi.

Visoki čovek je nestrpljivo povukao Teda i činilo se da ima preku narav, zbog čega se dečak osetio nelagodno. Ali pre nego što je bilo šta moglo da se dogodi, drugi muškarac je ušao u sobu. On je u potpunosti izgledao kao čovek, sa prijatnim očima i kratkom, plavom kosom. Nosio je bluzon, staromodnu odeću smaragdno zelene boje, ukrašenu zlatnim i belim.

Plavokosi muškarac je rekao loše raspoloženom čoveku nešto, što Ted nije mogao da razume, ali je stekao utisak da se svađaju zbog njega. Zatim je tamnokosi ljutito lupio nogama, okrenuo se i izašao iz sobe. Plavokosi čovek je čučnuo pored Teda i spustio ruku na dečakovo rame. Njegov nežni, umirujući, gotovo senzualni pokret je smirio Tedov strah.

Čovek je počeo da objašnjava šta se dogodilo i govorio je Tedu o ormanima i proceduri, koja je izvršena. Obraćajući se detetu kao da je odrasla osoba, čovek mu je rekao da će biti u stanju da trenutno apsorbuje informacije. Objasnio je da se odvijaju periodične promene u evolucionom procesu originalnog Teda i da je povremeno, iz različitih razloga, ovakva procedura isključivanja neophodna da bi Ted ispunio svoju svrhu. Rekao je dečaku da će ga povremeno posećivati da bi bili sigurni da se sve odvija kako treba, jer ovaj čovek proučava začetke novog pristupa nečemu, što Ted nije mogao da razume.

Takođe je rekao Tedu da je nešto učinjeno njegovoj majci i da je geneološka struktura oba njegova roditelja korišćena sa nečim drugim. Ted je shvatio da je čitavog života deo jednog eksperimenta, koji je na neki način povezan sa finalnim stupnjevima rasta. Kada je objašnjenje završeno, plavokosi čovek je uzeo Tedovu ruku i poveo ga kroz vrata u veliku kongresnu salu. Stajali su zajedno na podijumu i kada je Ted pogledao bića u prostoriji, primetio je mnogo više sivih ljudi. Među njima je bilo i životinja, uključujući i neka bića, koja nikada do tada nije video. Svi oni su bili okupljeni kao publika, čekajući i posmatrajući, pažnje usmerene na njega, kako je Ted mislio.

Sa suprotne strane podijuma Ted je video tamnokosog čoveka kako vodi dvoje druge male dece, dečaka i devojčicu, koji su takođe bili goli. Crvenokosa žena je takođe stigla, uzela je dvoje dece od tog čoveka i odvela ih do mesta gde su Ted i njegov pratilac stajali.

Plavokosi muškarac je podigao Tedove ruke i držao ih visoko da bi publika mogla da ih vidi, a zatim je to isto učinio i sa dvoje druge dece.

„Svi u toj grupi ljudi su gledali“ – rekao je Ted. – „kao da to odobravaju. Ne znam šta to znači. Bili su zadovoljni iz nekog razloga.“

„Kako si rekao da izgleda ta prostorija?“ – upitala je Barbara.

„To je kongresna sala.“ – ponovio je. – „Tamo je gomila ljudi i mnogo životinja. Ne znam šta neki od njih predstavljaju. Vidim neka visoka, kosmata stvorenja kao Bigfut i neka užasna bića, koja su delom ljudi, delom majmuni i delom insekti. Ta bića nalik bogomoljkama su velika i imaju gotovo ljudske crte lica. Neobična crvenkasto-braon bića nalik crvima i neka krznena i debela, čak i neka koja izgledaju kao kombinacija ljudi i majmuna. Svi oni nas posmatraju.

Plavokosi čovek se obratio publici, govoreći o budućim generacijama. Na ekranu iza njega pojavile su se slike, koje su prikazivale „pre“ i „posle“ procedure, koju je Ted podneo.

„Vidite,“ – rekao je čovek ponosno – „oni su potpuno isti kao originalna deca.“

Objasnio je publici da ta deca predstavljaju početke proizvodnje nove generacije na Zemlji.

Tedu je ponovo postalo teško u grudima i njegov nemir je rastao.

“O čemu sada razmišljaš?“ – upitala je Barbara.

“To o čemu govori, nešto o našem stvaranju.“ – uspeo je Ted da progovori – „Ooooh!“ – najednom je zaplakao u dugim, tužnim jecajima punim straha i ljutnje. Barbara je pokušala da ga ponovo umiri, ali je bio suviše uplašen da bi slušao.

„Ponovo vidim vrata ormana!“ – plakao je u agoniji, nekontrolisano drhteći.

„Sve je u redu, nemoj se sada plašiti.“ – nežno ga je ohrabrila Barbara, dok je Ted skakao sa kreveta i borio se protiv grčeva, koji su potresali njegovo telo.

„Znam šta je unutra.“ – prošaptao je drhteći. „Znam šta je unutra. I to mi se ne dopada. Tamo je drugi ja. Oh! Oh! Ne želim da ovo dalje radim! Hoću da prekinem!“

„Njegovi oči su se širom otvorile i gledao je oko sebe u panici. Bez obzira na to koliko je želeo da blokira svoja sećanja, ona su navirala.

„Oni su me stavili unutra i izvukli ga.“ – jadikovao je – „promenili su ga. Drugi ja je tamo.“

Suze su mu se slivale niz lice i grčevi su se polako smirivali.

„Dobro je, sve je u redu,“ – ponovila je Barbara – „Izbacio si to, sada si dobro. Osećaćeš se bolje sada kada si se sa time suočio.“

„Ja nisam začet od svoje majke.“ – rekao je Ted, ponovo plačući. – „Znam to. Video sam to. Postoji više mene, oni izgledaju kao ja.“

„Da li oni imaju tvoju ljubaznost i tvoj velikodušni duh?“ – upitala je Barbara – „Da li oni imaju tvoju vrstu duše?“

„Ne znam, ne znam.“ – povikao je Ted glasno i u još većem strahu. „Hoću da ustanem!“

Stranica 20 od 24 Sve stranice