Bez dužeg uvoda, rekla bih samo da delo Karle Turner svakako zaslužuje pažnju - kako njen istraživački i spisateljski rad tako i aktivisticki. Njen način rada i zaključci pokazuju onaj redak kvalitet da se pronadju naucne metode koje neće nametati uvete, već će omogućiti što je potpunije ispoljavanje onoga što jeste, da se ostave po strani svi buferi, usadjena verovanja, željne misli i koncepti, koji nas čine subjektivnima, i da se opiše ono što se zaista percipira. Veoma redak kvalitet.

Nekako mislim da se nikakva pomoć odozgo/sa strane/odakle god/ nikako ne može očekivati ukoliko sami ne budemo uspeli da učinimo nešto sa sopstvenim frekvencijama. Verujem da spasavanje bilo koga (nas u ovom slučaju) nikako nije predvidjeno velikim nedokučivim planom, već da čovečanstvo mora iznaći snage, hrabrosti i znanja da samo povrati suverenitet nad sopstvenom dušom/sopstvenim dušama.

Prijevod: Arja

Dodatne materijale možete naći na:
http://www.karlaturner.org

„Karla Turner: Istražitelj vanzemaljskih otmica i aktivista za ljudska prava“
John Chambers, UFO Magazine

Ukoliko bismo želili da sa četiri reči opišemo život istražiteljke abdukcija, Dr. Ph. Karle Turner, te reči bi mogle da glase: neustrašivi aktivista za ljudska prava. Nekadašnji predavač na koledžu, sa doktoratom iz staroengleske književnosti, odbranjenim na Univerzitetu u Severnom Teksasu, Turnerova je objavila tri knjige o fenomenu abdukcija, „Into the Fringe“ (Na ivici), „Taken“ (Oteti) i „Masquerade of Angels“ (Maskarada Anđela). Ona je bila uverena da vanzemaljci nisu tu da bi nam pomogli da pronađemo izlaz, već da bi nam ukrali suverenitet nad našim dušama.

Naučnik, spisateljica i aktivista, rođena 1947, Karla Turner se bavila abdukcijama vanzemaljaca od 1988. Došla je do zaključka da ponašanje vanzemaljaca pokazuje dve osnovne karakteristike: lažljivost i okrutnost. U „Into the Fringe“, koju je objavio „Berkli“, ona je iznela iskustva otmica, koja su doživeli njen muž po imenu Kesi (izmišljeno ime) i ona, kao i nekoliko članova njene porodice. Porodica je postala svesna tih iskustava 1988. Kasnije su uspeli da se sete događaja u vezi sa otmicama iz detinjstva; iskustva su nepromenljivo uznemiravajuća. U svojoj drugoj knjizi, „Taken“, Turnerova govori o otmicama, koje je doživelo osam žena, koje su je kontaktirale posle objavljivanja njene prve knjige. „Masquerade od Angels“ je biografija fizičara, Teda Rajsa, koji je posle prakse kanalisanja dobronamernih entiteta, postao svestan svojih iskustava otmica, verujući prvobitno da su vanzemaljci ljubazni, da bi najzad došao do zaključka da je reč o nemilosrdnim predatorima.

Od početka do kraja, Turnerova je bila usredsređena na to, u kojoj su meri kontradiktorne priče vanzemaljaca. Bili su u stanju da kažu bilo šta da bi postigli ono što žele, tvrdila je. Kao što su izvestili oteti u „Taken“, vanzemaljci su insistirali da su došli da nam pomognu da prevaziđemo ekološke katastrofe, kako za svoje tako i za naše dobro, da nam pomognu da evoluiramo, da uzimaju naš genetski materijal kako bi spasli svoju umiruću rasu. Ponekad su tvrdili da su nas doslovno kreirali; drugi put da su nas genetski promenili za naše sopstveno dobro.

U jednom od najpotresnijih izveštaja u analima vanzemaljskih otmica Turnerova u „Masquerade of Angels“ prenosi Tedovu priču, kako se kao osmogodišnji dečak zajedno sa svojom bakom našao u NLO-u, okružen različitim vanzemaljcima, uključujući i visoke reptile. Vanzemaljci su doveli bakinog muža, koji je bio mrtav već šest godina, i insistirali da vodi ljubav sa njim. Tokom akta deda se preobrazio u visokog reptila. Reptil je sada zahtevao da vodi ljubav sa Tedom. Dečakova baka je odbila da to dopusti, nakon čega su vanzemaljci zapretili da će biti mrtva ukoliko se ne pokori. Posle dva dana baka je zaista umrla od snažnog srčanog udara.

Na frapantnu prevaru tokom ovog incidenta se nadovezuju i druge oblasti Karlinog istraživanja vanzemaljaca: oni su često okrutni i zadaju fizički i mentalni bol otetima. Jedna od intervjuisanih žena u „Taken“ je bila toliko traumatizovana svojim iskustvom oplođenja na NLO-u da više nije normalno mogla da vodi ljubav. Druga je pretrpela krvavi, bolni pobačaj u svom kupatilu. U izveštaju o istezanju od strane vanzemaljaca treća žrtva je pretrpela tako ozbiljnu povredu kičme da ju je lekar upozorio da bi ona mogla postati trajna. Ti fizički problemi su bili praćeni uobičajenim emocionalnim trauma kod otetih: konfuzijom, strahom, paranojom i letargijom.

Razlog za često verovanje otetih da vanzemaljci sigurno imaju uzvišene namere sa nama leži u tome što oni imaju potpunu kontrolu nad našim umovima, naglašavala je Turnerova. Ona je navodila mnoge slučajeve, naglašavajući psihičku tehnologiju koja vanzemaljcima omogućava da nas navedu da vidimo sve ono što oni žele da vidimo. U stanju su da kreiraju scenarije virtualne realnosti i žrtve sa svojih otmica donose ona sećanja i i doživljaje, za koje vanzemaljci žele da ih se sećaju. Čak i ono što se otkrije prilikom hipnoze može biti samo paravan memorija.

Turnerova se nije slagala sa onima koji su izjavljivali da bismo vanzemaljske otmice posmatrali kao blagonaklone, samo kada bismo mogli da ih razumemo - ali nismo u stanju da ih razumemo. Autorka je u „Taken“ iznela ono što će postati njen životni kredo: „Nasuprot stavu nekih prominentnih teoretičara abdukcija, da baveći se vanzemaljcima treba izbegavati razmišljanje u terminima „dobro i loše“ ili „pozitivno i negativno“, smatram da se to ne može učiniti, niti treba da se učini. Za te žene, za mog muža i mene, za sve otete, saznanje da smo bili učinjeni delom tog programa, da su nam stavljeni implanti, da smo bili trenirani i programirani da učestvujemo u nekom budućem scenariju, neizbežno vodi do pitanja u koje svrhe će se koristiti naša tela, um i duša? Kako možemo da ga ne postavimo?

Turnerova je uobličila najmanje jednu celovitu teoriju o tome zašto se događaju vanzemaljske otmice. Smatrala je da se najmanje jedna grupa reptila hrani našim telima. Rejs joj je pružio jeziv izveštaj (sličan izveštajima u „Taken“) o jednoj vanzemajlskoj otmici tokom koje su ga reptili bukvalno ubili telesno (Rejs je to posmatrao, izmešten iz tela, sa razdaljine) i zatim isisali dušu iz tela u jednu crnu kutiju. Za kratko vreme oni su ponovo smestili dušu u njegovo klonirano telo koje su napravili koristeći organske materije dobijene od goveda. Turnerova je verovala da su reptili tada pojeli Rejsovo originalno telo – da imaju potrebe da u sebe unesu ljudsko telo kao hranu – jer je ono bilo prožeto emocionalnim vibracijama i/ili vibracijama ljudske duše; reptili ne jedu klonirana tela, jer ona nisu ispunjena emocionalnom/duševnom supstancom, sakupljenom tokom životnih iskustava.

Ono što je percipirala kao lažljivost i okrutnost vanzemaljaca - zajedno sa potpunim nedostatkom uzajamnosti u njihovom delovanju – ju je učinilo aktivistom za ljudska prava. Insistirala je da moramo da se uspravimo i zauzmemo za sebe same i povratimo svoju dušu od tih grabežljivih, ne-humanih vrsta (pretpostavljala je da se vanzemaljci razvijaju paralelno sa nama na Zemlji, u transdimenzionalnim oblastima). „Prihvatanje spiritualnih objašnjenja za procese abdukcije i entitete koji vrše abdukcije“ – izjavila je u intervjuu za „Contact Forum“ u maju/junu 1985 – „je glupo i potencijalno opasno po naše duše.“ U drugim intervjuima je neprestano ponavljala da, ukoliko ne budemo ustali, „možemo doći do tačke na kojoj ćemo ustupiti suverenitet nad sopstvenim dušama. Treba da se zauzmemo za svoje duše. Verujem da je moguće naći put da se promeni ova situacija.“

Do kratko pred svoju smrt Turnerova je redovno prihvatala pozive za konferencije o NLO-ima širom SAD. Ponavljala je uvek iznova da vanzemaljci koriste svoju moć da bi kontrolisali našu percepciju i širili dezinformacije u nameri da slome naš otpor i obmanom nas uljuljkaju u verovanje da su zainteresovani za našu dobrobit – što nisu. Svi dokazi, tvrdila je, ukazuju da su njihove namere u potpunosti orijentisane ka sopstvenim potrebama bez ikakvog obzira prema potrebama homo sapiensa. Sada je vreme, insistirala je, da delujemo i povratimo kontrolu.

Kako se to može učiniti? Turnerova je tvrdila da najbolja zaštita protiv vanzemaljske nametljivosti nije „terapija posle abdukcije“ – iako ona može da pomogne - već sopstveno istraživanje abdukcija. Publici širom zemlje je navela ono za što je smatrala da su jedine „činjenice“ koje je do tada mogla ustanoviti o vanzemaljskim napadačima:

• Ne znamo sa sigurnošću ko su oni.
• Barem neke vrste vanzemaljaca lažu.
• Tokom susreta oni kontrolišu našu percepciju.
• Mogu da implantiraju lažnu memoriju.
• Ono što izveštavamo o njima je ono što oni žele da mi izveštavamo.
• Vanzemaljski program sadrži fizička sredstva i procedure koje nisu povezane sa reprodukcijom.
• Oni nas od detinjstva obrađuju fizički, duhovno i seksualno.
• Pokazuju izuzetno interesovanje za ljudske duše i za naše misli.
• Unutar NLO-fenomenu postoji izvestan element ljudskog angažovanja.

Turnerova je sumnjala da vojska ponekad uznemirava otete posle mrcvarenja koje su pretrpeli od strane vanzemaljaca; ali istražiteljica iz Arkanzasa nije obelodanila činjenice iz straha da bi mogla izložiti opasnosti svoje prijatelje.

Spisateljica je insistirala na tome da vanzemaljci sprovode propagandni rat da bi nas uverili kako su njihovi planovi mnogo blagonakloniji nego što jesu. Oni mogu kreirati scenarije virtuelne realnosti o hibridizaciji, smatrala je, kako bi sugerisali da imamo zajedničke crte sa njima i kako smo im potrebni. Međutim, suviše je izveštaja o npr. operacijama mozga i transplatacijama fetusa. U propagandnoj kampanji to uključuje demonstraciju sopstvene superiornosti i njihov vlasnički odnos prema nama – i neprestano stvaranje slike njihovoj dobronamernosti. Oni su pre svega zainteresovani, kako je Turnerova smatrala, da „unize našu sliku o samima sebi kako bi slomili naš otpor.“

Nekadašnji profesor na koledžu je jasno, uz veliku senzitivnost, ponavljala da postoji više koraka koje oteti mogu predizeti naočigled vanzemaljskih izazova:

• Informišite se o tom fenomenu; znanje pruža izvesnu zaštitu.
• Oslobodite se straha; zastrašujuće je da negativni entiteti imaju kontrolu. Ali ljutnja je mnogo efikasnija odbrana nego strah.
• Oteti treba da budu svesni svojih reakcija; oni treba da nauče kako da izađu iz sebe i da očuvaju perspektivu.
• Očuvajte dobar kvalitet života.
• Budite realistični povodom ono ga što se može i što se ne može učiniti.
• Ostanite uz svoju porodicu.
• Poverite se. „Dodjavola sa rezultatima“ – kaže Turnerova – „Nije vam potrebno da nosite to breme (da niste sposobni da o tome govorite).

Ukoliko nas teror sa vanzemaljskim otmicama učini jačim, zaključuje Turnerova, to neće biti zbog toga što vanzemaljci žele da mi budemo jači, već zato što mi sami to želimo. Insistirala je da treba da uzmemo u svoje sopstvene ruke svoju sudbinu naočigled ovom užasnom nasilju nad našim pravima kao ljudskih bića i da se borimo sa svom dovitljivošću koju možemo razviti iz bogatstva ljudske kreativnosti i iskustva.


OTETI: UNUTAR VANZEMALJKO-LJUDSKOG PROGRAMA
od Dr. Karle Turner

PREDGOVOR

Kada me je Karla Turner zamolila da napišem predgovor za njenu novu knjigu „TAKEN“, znala je da se kroz svoj rad na dokumentarnim filmovima, kao televizijski producent i autor trudim da vidim veću sliku iza mnogih anomalnih fenomena koji deluju na našoj planeti. Moja sopstvena istraživanja su uključivala misteriozne krugove u žitu širom sveta, sakaćenje životinja i sindrom abdukcija ljudi. Uverena sam da se čovečanstvo kreće od paradigme da smo sami u Univerzumu ka novoj, da nismo sami i da nešto negde tamo ulazi u interakciju sa nama, našim životinjama i biljnim svetom, bacajući bljeske druge realnosti na nas.

Prava priroda i svrha te inteligencije ili tih inteligencija ostaje enigma. Osam žena u ovoj knjizi izveštava o komunikaciji koja se kreće od telepatskih misli do virteualne realnosti snova, ali ne postoji koherentna istina koja povezuje njihova iskustva, niti iskustva stotina drugih u sindromu abdukcije od 1960. Veliki broj različitih poruka, često protivrečnih, proizvodi konfuziju, nepoverenje i osećaj izmanipulisanosti i kada ta manipulacija pozitivno inspiriše i kada uznemirava svojom negativnošću.

„Potpuno realni vanzemaljci postoje negde tamo“ – kaže jedna od žena u „TAKEN“ – i čini se da jedna vrsta pokušava da nam pomogne, druga da nas obmane.“

Kada je svaki glas izložen promišljanju javnosti, postaje uočljivo ponavljanje nekih tema. Jedna od najuočljivijih je genetska žetva života sa Zemlje da bi se kreirale hibridne vrste. „TAKEN“ sugeriše da se venzemaljska inteligencija već eonima služi genetskim inženjeringom da bi kreirala vrste koje evoluiraju na našoj planeti i da bi Homo sapiensi mogli biti jedna od takvih genetski promenjenih vrsta. Ukoliko je tako, mi onda paradoksalno pokušavamo da istražimo ono što proučava i istražuje nas. Svest o tim drugima a da se ne pobegne, niti da se padne na kolena pred njima bi mogao biti značajan, možda neočekivan korak u evoluciji i preživljavanju čovečanstva.

Linda Milton Hov, autor i TV producent, NLO izveštaji: Setva i autor Vanzemaljske žetve i Bljeska drugih realnosti.

PROLOG

Indiana, 1954...
„Došli su u našu kuću i postavili opremu u dnevnu sobu.“ – rekla je Pet. „Čovek iz vojske je najviše želeo da razgovara sa mnom. Sa mnom, jedanaestogodišnjom devojčicom sa tajnama u svojoj glavi. Ali vanzemaljci su mi rekli da ne mogu da govorim, jer ’će biti onih koji će stvarati smetnje u mom mozgu’. I evo ih, ti manipulatori, vojnici.“

Dve lekarke su postavile svoju opremu u kupatilo, gde je Pet bila data injekcija. „To me je uspavalo“ – pričala je – „i ležala sam u maminom krevetu, na nekim peškirima i ispričala im priču. Čak sam im rekla: ’Vi ste u maminoj sobi, gde su bili oni beli i blještavi. Vi ne pripadate ovde, ali oni pripadaju.’

Porto Riko, 1978...
Dva vanzemaljca su odvukla Beti dole u zavojit hodnik i kroz vrata u drugačije okruženje. Izgledalo je kao „hirurška soba“ i ona su uplašila da će je tamo ubiti. Treći entitet je stao iza Beti, držeći crnu kutiju. Ona nije mogla da vidi šta on radi, ali je osećala kao da joj otvorena glava i uklonjen mozak, bez ikakve senzacije bola. Pošto je „sve zajedno ponovo vraćeno“, hladna tečnost je izlivena po njenoj glavi.

Kada je ta procedura bila završena, vanzemaljci su stali ispred nje i Beti je shvatila da je mentalno drugačija. Njene misli o svemu su se promenile i bila je ispunjena novim idejama o Bogu i jedinstvu sveg života sa uzvišenim izvorom.

Nakon tog veoma spiritualnog doživljaja usledilo u potpunosti fizičko ispitivanje, kada su vanzemaljci uzeli uzorke njene kože i kose. Ušao je visoki čovek i izvršio kompletno ispitivanje njenog tela, uključujući i ginekološki pregled. Zatim joj je objasnio mnoge stvari, govoreći joj da su ona i drugi ljudi „izabrani“ da obave neki „posao“ u budućnosti.

Teksas, 1992...
„Maskirana vanzemaljka je objasnili da je njihova rasa učinila ljudima stvari kakve ne bi trebalo da se čine.“ - rekla je Emi. „Ona i nekoliko drugih grupa njene rase žele da zaustave tu nepravdu nad ljudima od strane njene rase. Oni rade sa nekim ljudima na Zemlji da bi zaustavili taj proces. Drugi ljudi u sobi su bili bivši piloti, vojni oficiri i drugi profesionalci. Oni svi sarađuju da bi sprečili vanzemaljsko nametanje.“

„Pokazala mi je neku stvar koju je izvadila iz mog potiljka i rekla: ’Ovo je usađeno duboko u kičmenu moždinu.’ Stvar koja kontroliše mišiće tela kada je aktivirana. Ona blokira mozak i postaje „centralna komanda“ za telo. Ne želim da se sećam kako i zašto je ta stvar funkcionisala.“

1. dio - Ponovna definicija

Kao Pet, Bet i Emi i ja sam doživela abdukciju. Prisilno sam odvedena i kontrolisana od strane ne-ljudskih entiteta. Kada sam iznela priču o susretu sa vanzemaljcima u „Into the Fringe“, kontaktirale su me mnoge žene i muškarci sa sličnim iskustvima i potrebom za pomoći i podrškom.

Ja sam takođe i istražitelj izveštaja o otmicama i ti kontakti su pružili brojne informacije koje su bacile svetlo na vanzemaljski program interakcije sa ljudima. Ova knjiga je rezultat dugih istraživanja o vanzemaljskim otmicama osam žena iz različitih delova zemlje. Korelacija dokazne građe značajno proširuje dosadašnje karakteristike abdukcijskog scenarija i ukazuje na neke aspekte, koji su ranije bili ignorisani i zanemareni i koji zahtevaju temeljno ispitivanje.

Ovo knjiga poseduje i ličnu notu, ona obuhvata upoređivanje jedinstvenih, intinmnih izveštaja o interakciji između vanzemaljaca i ljudi. Ljudi koji su podelili ova iskustva su hrabri predstavnici mnogih drugih u ovoj zemlji i drugde koji imaju iskustvo paralelne realnosti. Oni uspešno funkcionišu kao domaćice, majke, bake, umetnici, medicinske sestre, savetnici, nastavnici, informatičari i manuelni radnici.

Ali za treptaj oka – ili treptaj višebojnih svetala koja se probijaju kroz hol u kasnu noć – njihov normalan život nestaje i oni bivaju odvedeni u vreme i prostor vanzemaljskog sveta. Većinu sećanja na abdukcije je teško istražiti na isključivo naučni način, posebno zbog toga što su ona često potisnuta i javljaju se samo kao nejasni fleševi i epizode slične snovima. U ovoj oblasti postoji stroga zamerka da postoji veliki broj anegdotskih epizoda. Međutim, ni naučni pristup fenomenu NLO-a se u celosti nije pokazao uspešnijim. Uprkos tome što je mnogo inteligentnih ljudi tokom polovine stoleća istraživalo NLO-e i vanzemaljsko prisustvo naučnim metodama, nisu dobijeni verodostojni odgovori. Ispitivanja izveštaja, tragova sletanja, fotografija i video-traka, tobožnjih implanta i vladinih dokumenata su stvorili planinu podataka i poslužili kao osnova za brojne teorije – ali nikakve neosporne istine o prirodi NLO-a i njihovom delovanju, njihovom poreklu ili razlozima za njihovo prisustvo među nama. Učinjen je veliki napredak u oblasti terapije posle abdukcije, koja pruža pomoć i podršku onima koji žive sa ovim fenomenom i pokušavaju da reše svoje emocionalne traume, da rušenje svog svakodnevnog života održe na minimumu i da transformišu ili asimiluju svoja iskustva na pozitivan način. Iako je to za svaku pohvalu, to ne spada u neophodno istraživanje. Ciljevi terapije su postizanje ličnog balansa, ali cilj istraživanja je potpunije, jasnije razumevanje ovog fenomena. U tom pogledu osnovna stvar nije kako naučiti da se živi sa abdukcijama, koliko da se otkrije zašto se one dešavaju, šta znače i da li i kako se ova situacija može promeniti.

Potreba za verodostojnim odgovorima nigde nije veća nego kod fenomena abdukcija. On intimno pogađa ljude svih godišta i obrazovanja, neminovno menjajući njihov lični život i njihovu percepciju realnosti i izaziva neizmerna pitanja o našoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti kao vrste. Ali uprkos najboljim naučnim pristupima ovim pitanjima, svo to istraživanje NLO-a je većini ljudi donelo shvatanje da NLO-i postoje – i možda nekoliko slatkih, bezazlenih vanzemaljaca – ali ne i konfrontaciju sa mogućim značenjima.

Nauka je pokušala da izmeri san, koristeći se tradicionalnim idejama i metodama i on se pokazao neuhvatljiv. Fenomen NLO-a se ne može smestiti u uzane okvire našeg sadašnjeg naučnog percipiranja realnosti. Mi ne raspolažemo tehnologijom ili prirodnim sposobnostima percepcije da bismo to mogli da opazimo i procenimo. To je razlog zašto je naučni pristup fotografskim dokazima, tragovima sletanja, implantima i analizama dokumenata pružio tako malo u smislu čvrstih dokaza. Umesto toga, njegovi najbolji rezultati nude samo obilje nepotrebnih podataka koji na skali tradicionalne nauke nemaju mnogo veću težinu od anegdotskih podataka istraživanja vanzemaljskih abdukcija.

Upravo u fenomenu abdukcija se najnametljivije suočavamo sa prisustvom vanzemaljaca i time dobijamo najbolju priliku da posmatramo njihove aktivnosti i steknemo neku sliku o njihovim namerama ili programu. Sve slike NLO-a na svetu nam ne govore ništa u poređenju sa rečima onih koji su se suočili sa vanzemaljskom silom u svojim životima i životima svojih porodica.

Ima ih mnogo kao što su Pet i Emi i drugi, koji su predstavljeni u ovoj knjizi. Na osnovu broja odgovora posle „Into the Fringe“ ponekad je izgledalo da iskustva abdukcija dobijaju razmere epidemije. Ispitivanja stručnjaka za mentalno zdravlje su pokazala da su ljudi koji su dali te izveštaje potpuno duševno zdravi, da su posledice tih iskustava realne i da ne potiču iz masovne psihoze, već iz doživljenih neprirodnih trauma.

Takođe sam uočila da mnogi od ovih izveštaja sadrže detalje koji su veoma slični iskustvima koje smo doživeli moja porodica i ja. Ipak, u svakom od tih slučajeva je postojao „faktor jedinstvenosti“, u najvećoj meri individualna epizoda svake od otetih. Često sam se pitala da li ti jedinstveni događaji, ti „usamljeni hici“ ne pokazuju neku neuočenu korelaciju, ne formiraju neki obrazac koji je trenutno van fokusa i ne pružaju više informacija od do sada prepoznatih obrazaca izvesnih ispitivanja. Daleko od toga da bude zgodan, ograničen fenomen, vanzemaljska interakcija sa ljudima je i dalje zagonetka, misterija, enigma i više od toga.

Istraživanja abdukcija još nisu pružila odgovore ali sigurno ima različitih teorija – u stvari zbunjujućih u svom izobilju. Na žalost te teorije počivaju na parcijalnim, visoko selektovanim podacima, umesto na celokupnoj realnosti scenarija abdukcije - tokom čitavog života i iz minuta u minut.

To je više nego samo suma određenih delova. Povremena svedočanstva o NLO-ima, epizode sa izgubljenim vremenom, svesni susreti, scenariji virtuelne realnosti su kao neispisani putokazi na putovanju koje je za otete trajno i usmereno u nepoznatom pravcu. Mnogo preciznije, to je kao svetlo koje se javlja u tami i za koje verujemo da će obasjati ovu zagonetku i dovesti do njenog razumevanja. Međutim, umesto toga, ovo nas svetlo ili zaslepljuje, tako da ne možemo videti njegov izvor, ili baca neobične senke čija nas varljiva pojava i obmanjujući pokreti lako mogu zbuniti i dezorijentisati.

Niko to ne zna bolje od otetih. Istražitelji, koji nemaju lično iskustvo, mogu saslušati izveštaje otetih i onda procenjivati verodostojnost. Da li je osoba lagala? Da li je to bio realan događaj ili se odigrao na mentalnom nivou? Koji deo sećanja je realan a koji je iluzija? Ali neko sa sopstvenim iskustvom abdukcije razume veoma dobro da i jedno i drugo može biti istinito, i realno i mentalno, i realno i iluzija. Vanzemaljci su u stanju da bilo intelektualnim, psihičkim ili tehnološkim sredstvima kreiraju bilo kakvu percepciju i samim tim iluziju za osobu koja je u njihovim rukama.

Implikacije su eksplozivne. Možda je to razlog zašto se logički zaključci iz tih implikacija tako retko uzimaju u razmatranje. Ako ozbiljno pristupimo ideji o moći iluzije, onda moramo ili izaći sa verodostojnim testom za (baznost i) kiselost da bismo razdvojili iluziju i stvarnost ili moramo priznati da je istina iza tih događaja nesaznatljiva u sadašnjim naučnim terminima. Bavljenje vanzemaljskim sposobnostima za kreiranje prevare bi mogao biti krucijalni problem sa kojim se suočava istraživanje abdukcija danas. Jednom kada je sposobnost za iluziju demonstrirana i doživljena, može se javiti nova percepcija i uvidi. Svedok obično nema teškoća da prepozna ne-ljudsku prirodu koja leži iza tih fenomena. Manipulacije vremena i prostora od strane tih bića, način na koji se poigravaju našom psihologijom i našom percepcijom, sve to govori u prilog tehnologije koja je daleko ispred ljudske. I svakako, ako bi bilo koja ljudska organizacija posedovala takve mogućnosti, za njih bi mogla biti nađena bolja primena od stotina koji u tri sata ujutru upadaju u spavaće sobe, širom globusa svake noći, iz dekade u dekadu, pri čemu se hiljade ljudi pretvaraju da su vanzemaljci.

Oteti takođe uče iz iskustva da vanzemaljci prilikom susreta proizvode kod ljudi stanja izmenjene percepcije. I to izmenjeno stanje sprečava bilo kakvu objektivnu procenu situacije od strane svedoka. To znači da svedok može samo da izvesti o tome šta vidi, oseća i čuje – što ne mora da bude refleksija onoga što se zaista događa. Proizvodeći i manipulišući stanjem izmenjene svesti kod otetih, vanzemaljci stiču potpunu kontrolu na situacijom i time nad podacima o kojima će svedok izvestiti.

Informacije iz izveštaja otetih su pod kontrolom vanzemaljaca. To je činjenica sa kojom istražitelji abdukcija moraju da se suoče. Tek onda možda može početi rad na rešavanju problema, na pronalaženju puta kojim se mogu zaobići blokade memorije i paravan iluzije, da bi se otkrili stvarni događaji i program koji stoji iza njih. Međutim, do dana kada budemo mogli da demaskiramo iluziju vanzemaljaca, možemo makar da proučavamo celinu izveštaja, kontrolisanih kakvi jesu, pokušavajući da naučimo više o tome zašto se koriste izvesne slike i događaji i šta nam oni mogu reći o skrivenim režiserima tih scenarija. Mnogi od ljudi, koji su me kontaktirali posle čitanja „Into the Fringe“, su tragali za odgovorima, upravo kao što sam i ja bila prisiljena da učinim. Ovo delo je pokušaj da se pomogne u tom traganju, tako što će se reprezentativni slučajevi učiniti dostupnim javnom ispitivanju i proceni. Izveštaji o abdukcijama su i suviše često preneti iz druge ruke, od strane istražitelja, i suviše često su nepotpuni, fokusirajući se samo na određene događaje i zanemarujući i ignorišući druge.

Ovakvo izostavljanje je sigurno prepreka u istraživanju, jer cenzurisani izveštaji ne mogu pružiti potpunu sliku o fenomenu vanzemaljskih otmica. Ono mora da uključi realan osećaj za ono što je aktuelno u tim zbivanjima. Oteti operišu u pararelnim realnostima, tragajući za snagom da savladaju realno i nerealno u isto vreme jer, kako su naučili, čovek nikada ne može biti siguran šta je šta u ovom fenomenu.

Broj izveštaja o otmicama pokazuje koliko je taj fenomen rasprostranjen i taj broj nastavlja da raste. Osam žrtava otmica, žena, je dobrovoljno pristalo da podeli svoja iskustva. Rođene su između 1943. i 1966. i žive u različitim delovima države i Porto Riku. Nisu poznavale jedna drugu u vreme kada su stupile sa mnom u kontakt. Njihovo obrazovanje i zanimanja su različiti, kao i ideje o fenomenu abdukcije.

Kao i većina nas koji smo imali susrete sa vanzemaljcima, ove žene su nesigurne u pogledu fenomena o kome su izveštavale. Četiri od njih se nikada nije podvrglo regresivnoj hipnozi, te postoje samo izveštaji o događajima kojih se svesno sećaju. Druge četiri žene su koristile hipnozu, iako minimalno, kao što će se videti iz njihovih izjava i gotovo sve u njihovim izveštajima takođe dolazi iz svesnih, predhipnotičkih sećanja. Naglašavam ovo jer mnogi izražavaju sumnju povodom korišćenja regresivne hipnoze u istraživanju abdukcija. Mnogi veruju da informacije, do kojih se došlo hipnozom, nisu mnogo pouzdanije od svesnih sećanja; mnogi misle da korišćenje hipnoze može da kontaminira i nanese štetu istraživanju; a mnogi iznose svoje uverenje da su u slučaju abdukcije informacije do kojih se došlo hipnozom mnogo verodostojnije od svesne memorije svedoka. Ovo izlaganje pruža uvid u obe vrste podataka, ali većina dolazi od svesnih sećanja.

Iako verujem da je korišćenje regresivne hipnoze izuzetno korisno prilikom otkrivanja ovih podataka, takođe smatram da je važno prezentovati izveštaje žena, čije znanje i razumevanje ove situacije potiče samo iz nepotpunih, dvosmislenih sećanja na događaje koja su upamtile svesno. Njihove priče i njihov život su mnogo reprezentativniji za „tipičnu“ situaciju žrtava abdukcije, nego što su to izveštaji onih koji su se služili hipnozom, jednostavno zbog toga što većina otetih nema pristupa tom metodu.

Ove žene ne traže popularnost; korišćeni su pseudonimi da bi bile zaštićene od uznemiravanja javnosti. Ali važno je zapamtiti da su svi detalji koji se javljaju, koliko god bizarno da izgledaju, veoma realni za ljude koji su u ovo uključeni, da u mnogim slučajevima postoji više od jednog svedoka ovih događaja, kao i drugih dokaza koji ih potvrđuju i da su u velikom stepenu usaglašeni sa drugim brojnim izveštajima o abdukcijama. Ove žene su podelile svoje priče, jer su razumele važnost fenomena i nadale se da će njihove informacije moći da doprinesu njegovom istraživanju. One takođe razumeju potrebu za podrškom koju imaju mnoge žrtve otmice koje ćute. Susret sa vanzemaljcima može rezultirati velikom sumnjom, izolacijom, čak i strahom i potreba da se naprave spone uzajamnog razumevanja i podrške je vitalna. To je bila motivacija tih osam žena. Moja sopstvena namera je slična i zbog toga je u knjigu uključena dopunjena verzija iskustava koje smo doživeli moj muž i ja.

Pregled nad svim našim iskustvima, kao i izveštaji drugih žrtava abdukcije, ukazuju na mnogo kompleksniji program aktivnosti unutar ovog fenomena nego što se to uobičajeno priznaje. Scenario abdukcije obuhvata brojne različite vrste događaja. Na najneposrednijem nivou stoji fizička otmica, tokom koje je osoba nasilno izmeštena iz normalnog okruženja od strane vanzemaljskih (u najopštijem smislu) entiteta, svest osobe je izmenjena i dolazi do izvesnih interakcija. Kasnija svesna sećanja na događaj su većinom nepotpuna. Jedino u slučaju kada događaju prisustvuje više osoba ili kada se javljaju fizički belezi na telu otetih – rupe, modrice, brazgotine, veštačke konstrukcije – svedok se oseća sigurnim u pogledu realnosti susreta.

Složena materija i brojni izveštaji pokazuju da se mnoge interakcije odvijaju pre na mentalnom nego na fizičkom nivou. Jedna od tih vrsta je stvaranje scenarija virtuelne realnosti (SVR), događaja indukovanog spolja, koji svedok praktično ne može razlikovati od objektivne realnosti. Osoba može iskusiti situaciju uz pun čulni input i reagovati prirodnim emocionalnim i fizičkim odgovorima, iako u stvarnosti možda leži nepokretna na nekom stolu za ispitivanje ili sedi, privezana za neku vanzemaljsku aparaturu ili čak spava u svom krevetu bez ikakvih spoljnih znaka uznemiravanja.

Iako SVR može biti pitanje teorije i prakse, moguće objašnjenje za neke od „neprihvatljivih“ izveštaja o abdukcijama je sada potvrđeno događajem kome je prisustvovalo troje svedoka. Na njega sam naišla dok sam istraživala iskustva abdukcije Teda Rejsa, fizičara sa izuzetnom reputacijom u nekoliko država.

Ted je bio svedok scenarija virtuelne realnosti tokom posete svojoj prijateljici Mariji u Floridi zajedno sa još jednom gošćom, Amelijom.

Dve žene su zauzele bračni krevet u jednoj sobi, dok je Ted spavao u drugoj na kraju hodnika. Nedugo pošto je jedne večeri otišao na spavanje, probudili su ga Marijini povici: „Dođi brzo!“

Ted je požurio niz hodnik i opazio prozračno plavo svetlo ispod vrata spavaće sobe. Ušavši video je Mariju priljubljenu uz zid kako u šoku zuri u bračni krevet. Amelija je ležala nepokretna na krevetu okružena ogromnom, užarenom, „električnom“ sferom svetlosti. Oči su joj bile otvorene i nije izgledala nimalo uznemireno dok je nastavljala komunikaciju sa nekim koga Ted i Marija nisu mogli da vide. Užasnuti, oni su pokušali da joj se obrate ali jedva da su mogli čuti jedno drugo, čak i kada su vikali. Amelija je nastavila da govori sa sferom tokom nekoliko minuta, dok plavo svetlo najzad nije nestalo. U tom trenutku je konačno prestala i paraliza koja ju je držala prikovanom za krevet.

Amelija je ispričala Tedu i Mariji da je iskustvo počelo glasnim zvukom helikoptera iznad kuće. Kada je otvorila oči, mogla je da vidi kako helikopter kruži iznad kuće kroz plafon i krov, koji kao da su nestali. Opisala je dva entiteta u letelici, za koje je rekla da su se zatim pojavili u dnu njenog kreveta pre nego što je plavo svetlo nestalo. Jedan je bio visok, zelenkaste boje kože, sa jajolikom glavom i iskošenim očima kao jedinim vidljivim crtama lica. Drugi, niži entitet, rekla je Amelija, je bio plavo-crne boje.

Ted i Marija nisu videli apsolutno ništa od tih kreatura, niti su čuli zvuk helikoptera u to vreme. Ali su videli sferu od svetlosti sa sjajnim, prodornim zracima koji su se probijali kroz nju i Ameliju zaleđenu u lako uzdignutom položaju unutar te sfere, jer je upravo počela da ustaje kada se svetlo slilo i paralizovalo je.

Amelijina percepcija ovog događaja je za nju bila potpuno „realna“. Ona je bila svesna u trenutku kada je to počelo i tokom čitavog događaja, kako su posvedočili Ted i Marija. Na osnovu onoga što joj je rekao njen senzorni aparat, Amelija je doživela konkretan događaj sa letelicom i entitetima. Virtuelna stvarnost. A svesni svedoci, neizloženi uticaju, Ted i Marija, su opažali objektivno realne efekte mehanizma koji je manipulisao događaj, dokazujući njegovo spoljašnje poreklo. SVR – tehnologija postoji i koristi se, toliko je jasno. I ukoliko ne postoje drugi svedoci, kao što je to slučaj u ovom retkom primeru, osoba ne može lično da napravi razliku između SVR-a i stvarnog događaja. Scenario virtuelne realnosti se može dogoditi dok je osoba svesna, kao u Amelijinom slučaju, ili može biti inputiran dok je osoba u stanju sna. Svedok je svestan potpune, iznenadne promene u svesti i nalazi se uključen u događaj potpuno drugačiji od njegovog sna.

Ono što sledi se može percipirati kao događaj, uz akciju, lokaciju i osoblje, kao komunikacija ili čak vizija. Sa ovim zaključkom osoba se normalno budi, pronalazi sebe u svom krevetu, racionalizuje čitavu stvar kao neobični san uprkos kvalitetima događaja koji se nedvosmisleno razlikuju od sna. Bez fizičkog dokaza o realnosti događaja, čak i bez imena za to iskustvo izmenjene realnosti, ona nastavlja da ga naziva snom.

Uz abdukcije i scenario virtuelne realnosti svedoci izveštavaju o telepatskim kontaktima sa entitetima koji nisu fizički prisutni i ne mogu se opaziti. Ti kontakti uključuju poruke o spiritualnim sadržajima, upozorenja zbog predstojećih katastrofa, „predavačke“ seanse, prikazivanje simbola i informacije iz matematike, fizike, religije, politike i prirode ljudske vrste.

Na drugom nivou postoje događaji koji se ne odvijaju tokom susreta, već nakon njih, utičući na stvari iz normalnog okruženja žrtve otmice. Greške u radu osvetljenja i električnih uređaja; glasovi i neobjašnjivi glasovi; svetlo istovremeno ispred i iza kuće; neobični i uznemirujući telefonski pozivi; i ponekad tragovi prisustva ili sletanja NLO-a na imanju.

Postoje i unutrašnje promene koje se događaju većini otetih, ponovo oblikujući njihove stavove, strukture verovanja i percepciju realnosti. Privremena promena svesti tokom abdukcije, indukovana spolja, je praćena trajnom unutrašnjom promenom i život otetih je zauvek promenjen.

Fenomen abdukcije sadrži mnogo više nego što je javnosti saopšteno i ova knjiga predstavlja pokušaj da se ta situacija ispravi i da se preispita naša definicija scenarija abdukcije. Njena primarna svrha nije da pruži naučne podatke ili da uveri nepoverljive čitaoce da NLO-i i vanzemaljci postoje. Ljudi će doći do te svesti, jedan po jedan, u trenutku kada taj fenomen nahrupi u njihov život i baci senku na njihovu staru realnost na način koji ne mogu da zamisle dok ga ne dožive.


Sledeći izveštaji Pet, Poli, Lize, Anite, Beti, Džejn, Endži i Emi pokazuju kako izgleda živeti sa tom svešću mnogo istinitije nego što bi se bilo kakva naučna analiza mogla nadati da postigne. Dopuštajući pristup u svoje živote, one su omogućile drugima da budu svedoci ovih događaja iznutra umesto sa strane. Njihova iskustva, iako jedinstvena, sabrana su u hor glasova koji izražavaju domet i intenzitet života u izmenjenom svetu vanzemaljskog programa abdukcije.

Stranica 1 od 12 Sve stranice