Nastanak i razvoj kosmosa - Ljubiša Stojanović

Preneseno sa: 4Dportal

Ovaj iscrpan tekst objavljen je na forumu 4Dportala, a kako bi ga više približili vama čitateljima ( radi nedovoljne posjećenosti/aktivnosti samog foruma), odlučili smo ga objaviti u nekoliko dijelova u obliku članka. Tekst je jednostavan za čitanje i razumijevanje, a daje odgovore na mnoga pitanja koja ste si tokom života vjerovatno postavljali, npr. kako je nastao Svemir, zašto smo ovdje, od čega je čovjek sastavljen, što su duša, um... itd. Uživajte!

Sve informacije iznete u ovim tekstovima dobio je i istraživao dr Ljubiša Stojanović u dubokoj meditaciji poslednjih 20 godina. One predstavljaju sveta znanja do kojih ljudi nikada neće moći da dođu, bez obzira na razvoj nauke i društva uopšte, jer su ona sa druge strane barijere preko koje ljudi ne mogu. Ipak, do njih će biti moguće doći ukoliko duhovne, superinteligentne energije kosmosa odluče da ih prenesu ljudima. One to rade preko osoba koje su, prema njihovim kriterijumima na visokom duhovnom nivou, a ove su dužne da ta znanja prenesu ostalim ljudima.

Postavlja se pitanje: Kako se tačnost ovih informacija može proveriti?

To nije moguće direktno izvesti, kao što se ne može proveriti ni da li Bog postoji. Ipak, postoji indirektan način provere. On se sastoji u tome da ako je jedan deo informacija, primljen iz istog izvora i na isti način, bilo moguće proveriti i ako su sve bile tačne, onda se može pretpostaviti da su i ostale informacije koje su takve prirode da se ne mogu proveriti takođe tačne. A, takvih potvrđenih informacija, je bilo!

Potencijal i Stvaralac

POTENCIJAL

Ljudi kažu da kosmos nema kraja i da postoji oduvek. Da li je, ipak, bilo nekog početka ili vremena kada kosmosa nije bilo?

To vreme je postojalo, ali je ono beskonačno daleko i ne može se izmeriti nikakvim realinim vremenskim jedinicama. Isto važi i za veličinu kosmosa, koji ima svoj kraj, ali je nemerljiv realnim jedinicama za dužinu.

Iako je to vreme neizmerno daleko od današnjeg dana, iako ono ima barem neki teorijski značaj, to ipak golica radoznalost ljudi, te se zbog toga može reći jezikom koji će ljudi razumeti da je pre nastanka svemira postojao Potencijal koji je bio u stanju da ga stvori.

Vreme nastanka tog neizmerno velikog polja-Potencijala približno je toliko daleko od početka stvaranja kosmosa koliko je on daleko od današnjeg dana.

Šta je izazvalo Potencijal da to poželi?

Njegova neizmerna inteligencija i moć da postigne sve što zaželi, a koja se u njegovom polju stvarala i razvijala beskonačno dugo vremena, stvorila je kod njega utisak da je potrebno proširiti sadržaj samog sebe, kako bi se jedan deo mogućnosti koje Potencijal sadrži realizovale. Cilj je bio pretvoriti jedan deo Potencijala u ostvarenje, u kreaciju.

Njegova prva kreacija bilo je pretvaranje dela potencijalnih mogućnosti u energetsko polje čije se prostranstvo poklapalo sa prostiranjem samog Potencijala, što znači da je obuhvatalo celu zapreminu današnjeg kosmosa. Ovo energetsko polje je preuzelo mogućnosti Potencijala u svakoj njegovoj tački. Namera i cilj Potencijala bili su da ovo Jedinstveno polje preuzme na sebe dalju organizaciju i realizaciju ostvarenja novih sadržaja unutar Potencijala. Jedinstveno polje je predstavljalo jednu manifestaciju Potencijala, pa je stoga moglo da realizuje samo ono što je Potencijal poželeo. Zbog toga ono, od svog postanka do današnjeg dana, nije realizovalo ništa što nije do najsitnijih detalja predstavljalo želju Potencijala.

STVARALAC

Stvorivši Jedinstveno polje, Potencijal je završio svoj potencijalni period i započeo stvaralački period svog postojanja. Zbog toga se od tog vremena on zove Stvaralac, jer su od njega počela sva stvaranja ili sve kreacije u kosmosu.

Početak stvaranja kosmosa predstavljao je, dakle, stvaranje Jedinstvenog polja. Dajući sve moći, sve znanje i sve mogućnosti Jedinstvenom polju, koje je sam imao, Stvaralac je obezbedio enormnu, sveobuhvatnu stvaralačku energiju, pri čemu njegov Potencijal u tome nije učestvovao, ali je imao apsolutnu kontrolu nad kompletnim sadržajem i procesom stvaranja. U prvo vreme Jedinstveno polje je stvaralo energije koje su predstavljale začetke velikih energetskih kompleksa, dakle, predstavljale su embrione velikih energija koje je Stvaralac zamislio kao sadržaj ili kostur kosmosa. Te energije su se relativno brzo razvijale zahvaljujući superinteligenciji koju su posedovale i svesti za potrebom stvaranja sadržaja kosmosa.

U tom razvoju, zbog ogromnih prostranstava kosmosa i izuzetne složenosti funkcija ovih energija, pojavile su se, već u samom početku, manja ili veća odstupanja od onoga što je Stvaralac zamislio. Da bi zaustavio ova i sprečio nova odstupanja, Stvaralac je preko Jedinstvenog polja stvorio energije koje su odstupale od uobičajenih energetskih struktura.

One su imale moć da koriguju sva odstupanja zahvaljujući:

-svojoj superinteligenciji i znanju,
-svojoj neuništivosti, odnosno nemogućnosti spajanja sa drugim energijama, pri čemu bi činili novu energiju,
-svom večitom životu ili trajanju.

Potreba za ovim majstorima svemira bivala je sve veća kako se kosmos više razvijao i postajao sve složeniji i složeniji. Potreba za ovim energijama je i danas veoma velika, ali sada, zbog izuzetne složenosti i sadržaja kosmosa i zadataka koje Jedinstveno polje ima, gotovo je neizvodljivo da ovu energiju Jedinstveno polje neprekidno stvara. Sa njenim stvaranjem, jednistveno polje je prestalo, približno, na polovini puta od početka stvaranja kosmosa do danas. Od tog vremena pojedine oblasti u kosmosu, kao što su sazvežđa, galaksije ili čak i pojedini mali planetarni sistemi, preuzimaju na sebe stvaranje ovih plemenitih energija.

RAZVOJ JEDINSTVENOG POLJA

Stvaralac je, stvarajući jednu po jednu novu energiju, kompletirao i usložnjavao funkcionisanje beskonačnog kosmosa. Međutim, u prvoj trećini života kosmosa postojali su određeni otpori stvaranju ovakvog kosmosa. Oni su nastali kao posledica intertnosti energetskih polja koja su činila deo samog Stvaraoca. Njihova intercija i težnja da zadrže postojeće stanje stvaralo je u tom periodu određene teškoće da se ogromna energetska polja duž celog svemira formiraju, počnu da funkcionišu i da se u tom smislu stabilizuju. Zbog toga je Stvaralac stvorio Jedinstveno polje koje je u prvo vreme imalo zadatak da u potpunosti kontroliše nastanak, funkcionisanje i stabilizaciju novih energija na celom prostranstvu kosmosa.

Postepeno, Jedinstveno polje je, posle uspostavljanja stabilizacije funkcija prvih velikih energija, bilo u stanju da samo, po želji Stvaraoca, realizuje određene energije. Kasnije je ono sve više preuzimalo ovu funkciju, tako da, približno od polovine veka kosmosa, Stvaralac više ništa ne radi direktno već se njegove zamisli realizuju preko Jedinstvenog polja, čija moć je dostigla nezamislivu veličinu.

PROMENE UNUTAR BIĆA STVARAOCA

Stvaralac je, prenoseći realizaciju na Jedinstveno polje, u potpunosti oslobodio svoje beskonačne mogućnosti za kreaciju kosmosa. Postepeno su njegova sopstvena polja, koja su u prvo vreme pružala otpor promenama zbog svoje intertnosti, uspela da se u potpunosti uklope u novo funkcionisanja kosmosa. Imajući u vidu ove promene, može se reći da je, stvarajući kosmos, Stvaralac menjao i deo sebe koji je bio u prvo vreme smetnja njegovoj kreaciji. Šta se zapravo dogodilo pri stvaranju novih energija, imajući u vidu da je energetsko polje Stvaraoca još pre toga u potpunosti ispunjavalo svaku tačku u kosmosu?

Stvaralac je, zahvaljujući svojoj beskonačnoj kreativnosti generisao unutar svog bića nove energije i energetska polja sa novim osobinama i novim funkcijama koje do tada Stvaralac nije sadržao. Stvorivši ove energije i energetska polja, Stvaralac je zadržao suštinu svog bića, dok su se novonastala energetska polja stacionirala na pojedinim delovima kosmosa, što znači istovremeno sa poljem Stvaraoca. Ova polja su bila u potpunosti nezavisna jedna od drugih osim što su novonastale energije funkcionisale tačno onako kako je Stvaralac zamislio i u potpunosti u skladu i sinhronizovano sa bićem Stvaraoca.

ZAŠTO JE STVARALAC STVORIO KOSMOS?

Početak stvaranja kosmosa bio je spor i nesistematski, pre svega, zbog njegovih ogromnih dimenzija. Kasnije, približno posle trećine njegovog dosadašnjeg života, Stvaralac je uspeo da poveže energije, da ih sistematizuje i sinhronizuje. Sledeći potez koji je uradio odnosio se na stvaranje niza podsadržaja unutar velikih energija koje su u sebi nosile glavnu odgovornost za funkcionisanje sistema koji je Stvaralac stvorio.

Ovi podsadržaji su kasnije generisali nove, potpuno samostalno, gradeći na taj način beskonačnu mrežu suptilnih funkcija ne samo pojedinih velikih energija i njihovih sistema već i celog kosmosa.

Ideja Stvaraoca nije bila da se igra, kako se to tumači u nekim drevnim saznanjima koja su zbog usmenog prenošenja i nepreciznosti starih jezika donekle deformisana. Njegova želja je bila da stvori sadržaje onih potencijala koji su u njemu večito postojali ili su se pod pritiskom starih generisali novi.

On je osetio potrebu da ove potencijale realizuje osećajući se kao što se oseća bremenita žena koja treba da iznese svoje dete na svet.

To je bila želja, potreba, ali i neminovnost koja se nije mogla izbeći. Bilo bi nedovoljno precizno reći da su ti potencijali u Stvaraocu tokom beskonačno dugog vremena sazreli i zahtevali svoju realizaciju. Pre bi se moglo reći da je osećaj, koji je Stvaralac u tom smislu imao, više ličio na poplavu, u celom njegovom biću, divnih osećaja koja se nisu mogla zaustaviti i koja su postepeno, jedno po jedno, prerasla u energije od kojih je nastao kosmos.

Postoji oblast u kosmosu u kojoj delovanje Stvaraoca, u smislu izgradnje sadržaja sličnih ostalom delu kosmosa, još uvek nije započeo. Taj deo je prostorno vrlo značajan, u njemu postoji samo Stvaralac kao Potencijal. Stvaralac je ovaj deo ostavio kao deo sebe koji je ostao neizmenjen od pamtiveka i taj deo će i dalje funkcionisati večito kao Stvaralac-Potencijal. U njega ne prodiru ni energije ni materija koje su njegovo delo, već on predstavlja čistu supstancu Stvaraočevog genija. To je deo kosmosa ili deo Stvaraoca do koga se ne može dopreti. On predstavlja svetinju za ceo kosmos.

TROSLOJNO BIĆE STVARAOCA

Stvaralac je, dajući sve moći Jedinstvenom polju za realizaciju njegovih kreacija, omogućio celokupnom svom biću da se u potpunosti posveti kreiranju kosmosa. Međutim, jedan deo njegovog bića, oko jedne trećine, nije bio od samog početka uključen u stvaranje kosmosa. O čemu se tu radi? Ovaj deo Stvaraočevog potencijala predstavlja posebnu vrstu znanja i moći koje se u znatnoj meri razlikuju od ostalog dela. Ovaj deo predstavlja najstariji deo Stvaraoca, njegov začetak, iz koga se kasnije razvio ceo Potencijal. Razlika između ovog dela i ostalog potencijala Stvaraoca je u tome što je ovo jezgro bilo usmereno na stvaranje ostalog potencijala i nije se moglo uključiti, odnosno pretvoriti od stvaraoca potencijala u kreatora potencijala. Što znači da se njegova funkcija zadržava na stvaranju potencijala, a potencijal je stvorio svoju mogućnost realizacije, odnosno kreacije. Stoga će ovo jezgro zauvek ostati neuključeno u dalji razvoj kosmosa, dok će se kosmosom večito baviti preostali deo potencijala. Prostor kosmosa, ili deo prostora kosmosa u kome se nalazi jezgro, ne funkcioniše na isti način kao ostali kosmos. Ono je bez energija i bez materije koje je Stvaralac stvorio. Njegov sadržaj predstavlja energija jezgra i kroz nju prožeta energija potencijala. Deo potencijala, koji postoji na istim delu kosmosa na kome i jezgro, nije aktivan kao stvaralac. On postoji samo kao potencijal. Zato se može reći da je biće Stvaraoca troslojno, sastoji se od:

jezgra,
dela potencijala na području jezgra,
ostalog dela potencijala, koji se od Potencijala pretvorio u Stvaraoca.

Stvaralac je, dajući velike moći Jedinstvenom polju, obezbedio istovremeno svoju maksimalnu kreaciju i njenu realizaciju kroz Jedinstveno polje. Međutim, energije koje je stvorilo Jedinstveno polje imale su svoje kreacije i svoje realizacije, tako da se proces kreativnosti i njene realizacije postepeno širio po celom kosmosu. Mada, na prvi pogled, Stvaralac nije imao uticaja i udela na kreativnost i njihovu realizaciju ogromnog broja energija u kosmosu, ništa se u njihovoj kreaciji i realizaciji nije dogodilo što nije bilo u skladu sa voljom Stvaraoca. Na ovaj način sistem savršeno funkcioniše već više od polovinu veka kosmosa. Eventualna odstupanja u ponašanju energija ili materije u okviru kosmosa spadaju u normalan delokrug majstora kosmosa-svetlećih tela, koji ih vrlo sigurno i uspešno vraćaju u njihove normalne funkcije.

KAKO JE NASTAO POTENCIJAL

Početak svih početaka, ako se tako može reći, predstavlja nastanak samog Potencijala, pre beskonačno, beskonačno dugo vreme. Kako je nastao embrion Potencijala sada se ne može sa sigurnošću govoriti, jer ni beskonačna inteligencija, mudrost i znanje Potencijala ne mogu dokučiti pravu istinu-šta je bilo pre njega. Ipak, procena je Potencijala da pre početka njegovog stvaranja u kosmosu nije bilo ničega. Iz čega se, ipak, stvorio embrion Potencijala?

Nastao je kao posledica akumuliranja izuzetno malih količina energija koje su se, zahvaljujući nekoj sili privlačnosti koja je između njih postojala, počele sakupljati i posle beskonačno dugog vremena sakupile se iz celog prostora kosmosa na jedno mesto obrazujući jedno energetsko jezgro koje je, po današnjim merilima, bilo izuzetno slabašno i malo. Tako sakupljen na jednom mestu, posle izvesnog vremena, kvantitet je prešao u kvalitet i došlo je do njegove promene, stvorena je jedna naprednija energetska varijanta koja se dalje, postepeno menjala. Posle beskonačno dugog vremena, iz tog energetskog polja koje se znatno proširilo, došlo je do stvaranja prvog inteligentnog jezgra čija se dalje energija, postepeno razvijala, jačajući svoju inteligenciju. Može se figurativno reći da je posle još jednog beskonačno dugog vremena, ova energetska struktura, kao rezultat svog neprekidnog razvoja, dala embrion superinteligentne energije. Za njega se može smatrati da je embrion Potencijala.

Period od njegovog nastanka do danas je poznat Potencijalu, s tim što se prva faza od embriona do potpunog razvoja Potencijala, računajući opet kao beskonačno dugi period, karakteriše razvojem embriona u smislu sve veće inteligencije, znanja i moći, da bi konačno obuhvatio prostor svojim energetskim poljem koji čini današnji kosmos. Polazeći od saznanja da je razvoj energija u kosmosu, a poslebno inteligentnih energija izuzetno složen i izuzetno spor posao, može se pretpostaviti da je i razvoj Potencijala, od embriona do njegovog konačnog oblika, predstavljao izuzetno spor, složen i naporan posao, jer je pošao od embriona superinteligentne energije koja u tom svom radu nije imala pomoć ni iskustvo nikakve druge energije.

Još jedna faza razvoja Potencijala predstavlja izuzetno dug vremenski period. To je faza od momenta gotovo potpuno sazrelog i realizovanog Potencijala, mada je njegov razvoj tekao i posle tog perioda, ali u znatno slabijoj formi, do momenta kada je Potencijal odlučio da realizuje ono što je kao potrebu u sebi osećao i ostvari prve energije. Taj period je takođe izuzetno dug i predstavlja barem dve petine veka današnjeg kosmosa. To vreme obuhvata period u kome je Potencijal od prve ideje, od prve najave potrebe za nekim promenama, došao do potpuno zamišljenog i razrađenog plana kosmosa kojeg je posle toga trebalo samo realizovati.

To bi bila istorija od pra pra početka, a pre njega u beskonačno, beskonačno dugom vremenu u kosmosu nije bilo ničega.

Globalne energije

ENERGIJA HRISTA

Stvaralac je, aktivirajući embrione budućih velikih energetskih sistema vasione, pratio njihov postepeni razvoj korigujući i usklađujući ih sa ukupnim razvojem kosmosa. Postoje na desetine velikih energetskih sistema koji danas funkcionišu u kosmosu, ali su za ljude interesantna samo četiri sistema.

Prvi je tzv. SNOP HRISTOVIH ENERGIJA koji predstavlja skup od nekoliko stotina različitih energija od kojih svaka ima svoj sadržaj, svoju namenu i svoje energetske karakteristike. One po intenzitetu nisu jednake, ali su nezamenljive i neophodne i zbog toga se prostiru po celom kosmosu, ispunjavajući svaku njegovu tačku. Karakteristika ovih energija je da se u jednom delu kosmosa sakupljaju u snop sličan lijanama, koje su se isprepletale, da bi se zatim ponovo širile obuhvatajući celo prostranstvo kosmosa. Šematski gledano, one se kreću u jednom pravcu, prolaze kroz ceo kosmos, vraćaju se ponovo prolazeći kroz njihovo suženje u obliku snopa.

Koji je zadatak Hristove energije u kosmosu?

Ova energija, kao najsnažnija i najkompleksnija u celom kosmosu, ima bezbroj zadataka za održavanje normalnog funkcionisanja kosmosa. Većina tih sadržaja i zadataka nisu shvatljivi za ljudski mozak. Pored tih mnogobrojnih važnih funkcija, postoje i neke koje su od životne važnosti za ljude.

Pre svega, Hristova energija emituje energetski talas koji se zove životni talas ili živototvorni talas i koji se prostire po celom svemiru, kroz svaku njegovu tačku. Ovaj talas menja svoju frekvenciju idući od 2,6 do 26 Hz. Životni talas nosi u sebi programe koji omogućavaju aktiviranje života u mrtvoj materiji. Delovanjem životnog talasa nastaju živa bića. Mrtva materija na taj način počinje da živi, da se razvija, razmnožava, prilagođava uslovima okoline i menja.pri tome je ona neprekidno podvrgnuta delovanju životnog talasa. Ako bi životni talas prestao da se prostire, sva živa bića bi izumrla u celom kosmosu. Životni talas je, dakle, aktivator, realizator života i sredstvo koje ga neprekidno održava. Životni talas je stvorio bezbroj žive materije, odnosno živih bića u kosmosu. Svako od njih prilagođeno je uslovima sredine u kojoj su nastala.

Posebna vrsta živih bića u kosmosu su nematerijalna živa bića, sastavljena samo od energija, ali koja takođe za svoj život, svoj razvoj, razmnožavanje i prilagođavanje okolnim uslovima moraju zahvaliti delovanju životnog talasa. Kod njih je, umesto na mrtvu materiju, začetak života nastao delovanjem životnog talasa na određene energetske strukture.

Stvaralac je tokom razvoja kosmosa dopunjavao i razvijao velike energetske strukture koje čine kičmu kosmosa. Dodavao im je pojedine funkcije i zadatke koje su omogućavali da kosmos bude što raznovrsniji, bogatiji, razvijeniji. To je razlog što se Hristova energija sastoji od nekoliko stotina različitih energija, pri čemu je svaka, tokom njenog stvaranja, razrešavala neki od problema ili zahteva kosmosa.

Osim mogućnosti i obaveze da kreira živi svet, energija Hrista je prihvatila i brigu o cikličnom stvaranju zrelih svetlećih tela, koja predstavljaju preduslov za normalno funkcionisanje kosmosa. Hristova energija je razvoj svetlećih tela organizovala uz pomoć bića koja imaju slobodnu volju zbog njihove nesputane kreativnosti.

Od zadataka Hristove energije, koji se tiču ljudi, spomenućemo još samo njenu obavezu da vodi brigu o planetama i drugim prostorima u kosmosu u kojima borave živa bića. Ta briga se sastoji u neprekidnom bdenju da ovi sistemi, na kojima je nastanjen život, budu bezbedni i da bilo čijom greškom ne dođe do kataklizmi i uništenja velikog broja životinjskih i biljnih vrsta, pa i uništenja samih planeta i drugih staništa živih bića. U odsutnim trenucima Hristova energija vrši korekcije energetskih stanja i time sprečava kataklizme i omogućava dalji nesmetani razvoj živih bića.

Hristova energija se ne odnosi na energiju Isusa Hrista, već predstavlja energiju koja ga je vodila na njegovom Svetom putu.

ENERGIJA DUHA SVETOG

Druga po važnosti energija, koju je stvorilo Jedinstveno polje po želji Stvaraoca, jeste DUH SVETI. Ova energija, kao i energija Hrista prostire se po celom kosmosu i nalazi se u svakoj njegovoj tački. Nastala je, kao i energija Hrista, na samom početku stvaranja kosmosa. Njeni zadaci u kosmosu su vezani, pre svega, za održavanje globalnih energetskih struktura, ali i istovremeno da stvara mrtvu materiju.

Ova energija je značajna za ljudski rod zbog toga što aktivno podržava živototvorni talas u njegovom nastojanju da kroz oživotvorenje mrtve materija stvori živa bića.

Energija Duha svetog funkcioniše na 7,46 Hz. Osobama koje mogu sopstvenom voljom da menjaju frekvenciju rada svoga mozga, kada dovedu frekvenciju na ovaj nivo i požele da vide delić ove energije prikazaće se bleđe i tamnije sivkasti slojevi sa različitim oblicima: elipsastim, okruglim, ponekad ispunjenim tamnosivim tačkicama i drugim.

ENERGIJA PROSTORA

Treća, najveća energetska skupina, koju je stvorilo energetsko polje, nosi naziv ENERGIJA PROSTORA. Energija prostora, kao i prve dve, prostire se po celom kosmosu i nalazi se u svakoj njegovoj tački, ali je njena funkcija, na izvestan način, drugačija od prve dve.

Ona deluje na svakom mestu prostora drugačije, u skladu sa potrebama tog prostora: drugačija je po energetskim prostranstvima nego u mrtvoj materiji i živoj materiji. Njena uloga je izuzetno važna, jer pomaže procese koji se tu odigravaju, bez obzira da li su oni energetski, ili su vezani za stanje mrtve ili žive materije.

Što se tiče čoveka, energija Prostora mu pomaže da razreši određene konfliktne situacije sa prirodom, sa okolinom, to znači sa vazduhom, tlom, hranom, energijama koje ga opkoljavaju. Ali, onaj deo energije Prostora koji boravi u čoveku pomaže mu da razreši probleme na koje nailazi u svom kontaktu sa prirodom. Zbog toga je ona, i isceljujuća, i razvojna, i podmlađujuća, i energija koja pomaže čoveku da obavi zadatke koje je pred njega Stvaralac postavio.

Energija Prostora funkcioniše na 8,14 Hz. Izgled ove energije na toj frekvenciji podseća na table leda, prozirne sa plavičastosrebrnastim odsjajem.

ENERGIJA SVETLOST

Energija Svetlost je četvrta globalna energija. Nastala je odmah iza energije Hrista i Duha svetog. Njena najvažnija uloga u kosmosu je da posreduje kod zajedničkih programa energija Hrista i Duha svetog. Ove dve energije imaju različitu strukturu i ustrojstvo, pa je radi njihovog zajedničkog delovanja neophodno premostiti ove razlike, što obavlja energija Svetlost. Pored ove glavne, energija Svetlost ima i neizmeran broj svojih samostalnih dužnosti u kosmosu. Neke od njih vezane su za živa bića.

Najveći značaj energije Svetlost za ljude leži u tome što može mnogostruko poboljšati pomoć koju ljudima pružaju razne energije. To se ne odnosi na intenzitet, kao u slučaju energije Prostora, nego na kvalitet.

Energija Svetlost funkcioniše na frekvenciji 7,94 Hz. Njen izgled podseća na gustu žućkastu izmaglicu koja prelazi u boju kajsije, ponekad sa primesama peščanog praha.

Nastanak mrtve materije

Tokom razvoja kosmosa jedna od pojava, koja se odnosi na spontano širenje energetskih polja čime je došlo do odstupanja od njihovih dimenzija i intenziteta koje je Stvaralac definisao, naterala je Stvaraoca da stvori posebnu energiju čiji je zadatak da spreči ovo rasplinjavanje energetskih polja i vrati ih u njihove dimenzionalne i intenzivne okvire. Zbog toga je ova energija za zgušnjavanje bila prisutna u svim delovima kosmosa kako bi bila u stanju da na ove promene blagovremeno reaguje. Međutim, sasvim slučajno, prilikom širenja dva energetska polja od kojih je jedno energija Duha svetog, koja su bila u neposrednoj blizini, došlo je do mešanja energija, tako da su na jednom prostoru oba polja bila istovremeno zastupljena. Delovanjem energije za zgušnjavanje polja došlo je do pojave koja nije bila predviđena. Naime, došlo je do snažnog zgušnjavanja ovih energija tako da je od njih nastala materija. Ona je u prvo vreme bila sastavljena od izuzetno sitnih čestica materije, kakve danas nisu poznate, da bi se kasnije formirale sve krupnije čestice što je postepeno dovelo do stvaranja atoma, a kasnije i molekula. Materija, dakle ne postoji kao posebna celina, nego predstavlja zgusnuti deo dveju energija, od kojih je jedna uvek energija Duha svetog, a druga neka određena energija, dakle ne svaka. Materija izgleda kao čvorovi na nekom mekom energetskom kanapu. Pri tome, materija ostaje večito vezana za energije majke, od kojih je postala.

Iako je najveći deo materije stvoren u kosmosu slučajno, povremeno se javlja potreba za određenom materijom koja je stvarana svesno, ali na isti način.

Kosmos je, dakle svet energija. One su i po sadržaju i po prostranstvu njegov neuporedivo najvažniji deo, a samo se ponegde nalazi po neko zrnce materije, makar ono bilo “veliko” kao zvezda.

Kako je nastala planeta Zemlja?

U nauci postoji više hipoteza o nastanku Zemlje, ali nijedna od njih nije tačna. Samo je jedna osoba, koja se prosvetlila, pre 32.000 godina u Australiji, spoznala prirodu nastanka planete Zemlje. Tada pismenosti nije bilo, niti je bilo savremenika kojima je mogao preneti to svoje znanje, pa je ono sa njim otišlo u grob.

Zemlja je nastala tako što su se na neku česticu u svemiru, koja se našla u jednom prostoru prepunom kosmičke prašine, počele da lepe nove; ta nova, veća masa postala je privlačnija za okolne čestice, pa su i one nastavile da se lepe, tako je rasla i dalje privlačila nove čestice prašine. To je trajalo oko 300 miliona godina i Zemlja je, na taj način, narasla na jednu desetinu od svog današnjeg prečnika. Onda je prolaskom velike komete kroz taj oblak prašine bila povučena i uključena u kometu, kao sastavni deo njenog repa. U repu komete njena masa je narasla do jedne šestine današnjeg prečnika Zemlje, na isti način kao u oblaku prašine. Zatim je, zbog svoje povećane težine, postepeno zaostajala za kometom, a onda pod uticajem jednog većeg nebeskog tela polako skrenula sa pravca komete, noseći sa sobom jedan deo repa komete. Taj gornji sloj, dobijen od komete, bio je usijan, dok je unutrašnjost bila dosta hladna.

Potom je uplovila u more meteora sa kojima je zajedno plovila 400 miliona godina. U tom periodu dostigla je 95% sadašnjeg prečnika zbog pada meteora privučenih njenom gravitacijom.

Usled povećane težine i privučena nekim drugim nebeskim telima, postepeno napušta more meteora i usmerava se u pravcu kojim plovi desetak miliona godina. Na tom putu prolazi blizu Sunca, biva privučena njegovom masom i samo zahvaljuući veikoj brzini kojom se kretala nije se sudarila sa njim, već je, prolazeći veoma blizu njega, privukla određeni deo usijanih gasova koji su je obavili. Ona konačno biva zarobljena Sunčevom gravitacijom, pa zbog toga pravi veliku elipsu, vraćajući se ponovo pored Sunca posle 200 godina. Zatim ta elipsa postaje sve manja, da bi se konačno u poslednjih 40 miliona godina ustalila na ovom nivou na kome je sada. Ukupan boravak Zemlje u Sunčevom sistemu je milijardu i osamsto miliona godina.

Prečnik Zemlje, od izlaska iz mora meteora do danas, narastao je dodatnim prilivom materijala samo za jedan procenat. Ali je zbog širenja centralnog jezgra, koje se zagrevalo pod pritiskom spoljašnjeg sloja, koje se zagrevalo pod pritiskom spoljašnjeg sloja, došlo do povećanja prečnika za tri do četiri procenta. Sloj Zemlje nastao u moru meteora, koji se nalazi na dubini od 100 do 400 km ispod površine, prepun je šupljina u koje se neprekidno uvlači istopljeni materijal iz središta. Obrušavanje i menjanje tih velikih šupljina dovodi do pojave zemljotresa i vulkana. To je istorijat nastanka planete Zemlje.

Pojava života na Zemlji

Duhovne energije imaju jednu izuzetnu mogućnost koja se sastoji u tome da mogu po svojoj želji da stvore određene životne oblike, bilo da se radi o nekoj prelaznoj formi između materije, energije i živog bića ili o živim bićima u onom smislu kako su ona ljudima poznata. To se, naravno ne odnosi na sve energije, nego, pre svega na četiri globalne energije, a od njih svakako ekstremne mogućnosti u odnosu na ostale, imaju energija Hrista i energija Svetog duha.

Stvaranje živih bića ima izuzetno dugu istoriju, još od prve trećine veka kosmosa i obuhvata stvaranje praktično beskonačnog broja različitih materijalnih i nematerijalnih živih bića. Ako se usmerimo samo na materijalna živa bića, onda istorija njihovog nastanka izgleda ovako:

Kao što smo već rekli, prvo materijalno živo biće, beskonačno sitno, neuporedivo jednostavnije od virusa, nastalo je kao potreba da Hristova energija zaštiti od raspadanja površinske stene na jednoj planeti, tako što će izumrli ostaci ovih sitnih živih bića prekriti površinu planete i na taj način zaustaviti raspadanje površinskih stena. Zatim je Hristova energija nastavila da stvara bića koja su bila korisna u nekom procesu u kosmosu, kao zaštita ili pomoć pri nekoj pojavi kojih je u kosmosu bezbroj. Postepeno su se ova živa bića širila po kosmosu. Uslovi života su ih donekle menjali, čime su stvarali nove podvrste, granali se, usavršavali. Oni koji nisu bili usklađeni sa okolinom nestajali su, prestali da postoje.

Šta se dešavalo na planeti Zemlji koja ljude najviše interesuje?

Hristova energija je na planeti Zemlji stvorila veliki broj živih bića od kojih jedna trećina postoji u sličnom obliku i na nekim drugim planetama i staništima živih bića, pa ih je ona odatle i prenela na Zemlju. Drugačiji životni uslovi na Zemlji doveli su do značajnih promena na ovim bićima, tako da ona, osim neke građe organizma i specifičnih osobina, gotovo da nemaju više nikakve sličnosti sa svojom vrstom u kosmosu. Dve trećine su, ipak bića koja su morala biti svorena u skladu sa specifičnim uslovima planete Zemlje, jer nisu mogla biti iskorišćena gotova živa bića sa drugih planeta. To znači da je Hristova energija stvarala jednu po jednu vrstu živih bića na planeti Zemlji i da Darvinova teorija nije tačna u onom smislu da su sva bića nastala od nekih osnovnih, račvajućih se i menjajući se sve do današnjeg dana. Naprotiv, veliki broj bića, stvoren je gotov, s tim što su se ona usled promena životnih uslova postepeno menjala, pa je usled tih promena došlo do račvi i stvaranja podvrsta ili cele vrste u potpunosti gasila. Čestito je Hritova energija stvarala mutacije, nagle promene u strukturi pojedinih vrsta, pokušavajući da ih unapredi ili održi, posle nekih promena okoline koje su pretile da ih potpuno unište. Kako je istorija živih bića na planeti Zemlji vrlo dugo, nauka nije u stanju da ove elemente proveri do detalja, ali su najnovija istraživanja već ukazala na to da se neke vrste nisu menjale, za razliku od Darvinovih pretpostavki.

Duhovne energije, pre svega Hristova energija, nisu završile svoj rad na Zemlji. One i dalje svakih pedesetak do sto godina stvaraju neku novu bakteriju ili mikroorganizam, a povremeno svakih nekoliko hiljada ili nekoliko desetina hiljada godina, savršenija živa bića bogateći tako živi svet na Zemlji u pogledu broja, nivoa razvoja i raznovrsnosti živih bića. Znači da je moguće da Hristova energija i u naše vreme stvori neka živa bića koja bi bila na relativno visokom nivou razvoja, ali bi ona dalje nastavila da se razvijaju prilagođavajući se okolini i boreći se za svoje mesto među živim bićima iz svoje okoline. To znači da je stvaranje živih bića proces koji na planeti ne prestaje i nikad neće prestati i stoga ne treba ljude da čudi što će u nekim slučajevima i u nekom vremenu doći do zaključka da su pronašli neku novu vrstu koju do tada niko nije primetio, smatrajući da je ona bila dovoljno spretna da se krije od pogleda ljudi, što će u nekim slučajevima biti pogrešno i predstavljaće nastanak nove vrste koja će početi da se probija u cilju svog razvoja, tog opšteg principa u kosmosu.

Stoga je i sama ideja o nastanku čoveka od čovekolikog majmuna površna, jer je stvoren jedan zajednički predak čoveka i majmuna, odnosno primata, a zatim je došlo do račvanja u razvoju: u jednom pravcu su počeli da se razvijaju majmuni, u drugom druga vrsta majmuna, u trećem pračovek, u četvrtom opet neka vrsta majmuna. Starost čoveka koji se odvojio i postao posebna vrsta iznosi negde oko 3,5 miliona godina, dok je predak čoveka i majmuna nastao pre oko 5 miliona godina. Dakle, posle milion i po godina zajedničkog pretka došlo je do račvi, do razvoja vrsta koje su se značajno razlikovale i koje su se uglavnom do danas i održale.

Naravno, razvoj čoveka sve do kontakta sa svetlećimtelom išao je istim, sporim tempom, kao i kod drugih životinja, s tim što je čovek, za razliku od majmuna predstavljao jednu spretniju i inteligentniju varijantu grane zajedničkog pretka od ostalih grana koje predstavljaju današnji majmuni.

Sada postoje jasnije ko je u pravu: pristalice kreacionističke teorije ili Darvinisti. Delom su i jedni i drugi u pravu, a delom greše!

Darvin nije bio u pravu, jer sva živa bića nisu nastala od jednog pra pra pretka, nego je Hristova energija stvorila ogroman broj originalnih živih bića. Kreacionisti nisu u pravu kad kažu da su sva bića koje je Bog stvorio, osim vrlo retkih slučajeva, ostala do danas neizmenjena.

Istovremeno, Darvin je u pravu da je, usled promene životnih uslova došlo do promene živih bića, jer se to u većini slučajeva i desilo. Kreacionisti su u pravu kad kažu da je sva originalna živa bića Bog stvorio.

Pojava i razvoj čoveka

Predak čoveka i svih primata, stvoren je od strane Hristove energije, pre oko 5 miliona godina. Tada je zamisao Hristove energija bila da na Zemlji stvori jedno biće većih intelektualnih mogućnosti od ostalih koja su na Zemlji stvorena, ne uračunavajući tu delfine koji su kao razvijena vrsta doneti na Zemlju. Međutim, razvoj ovog čovekovog pretka išao je krivudavom linijom, počeo je da se razvija u pravcu 2-3 grupe majmuna čiji razvoj nije obećavao neki značajniji napredak.

Stoga je Hristova energija od preostalih primeraka pretka čoveka, koji se još nisu počeli razvijati u pravcu nekih od majmuna, uradila jednu genetsku izmenu koja je ove primerke trebalo da okrene u pravcu znatno većeg razvoja inteligencije. To je dalo pozitivne rezultate tako da su ova bića počela da se pravilnije razvijaju uz pojačani razvoj inteligencije i kreativnosti, što je ohrabrilo Hristovu energiju da dalje podržava i pomaže na jedan blag način razvoj ovih bića. Starost čoveka koji se odvojio i postao posebna vrsta iznosi negde oko 3,5 miliona godina.

Tokom ljudske istorije bilo je više mutacija od kojih su dve najvažnije. Jedna se odnosi na promenu gena koji su uslovili razvijenije zadnje udove od prednjih. Ova mutacija je u znatnoj meri otežala penjanje po drveću, a olakšala kretanje po tlu, jer je život na drvetu ograničavao, sprečavao i onemogućavao onaj razvojni pravac koji je bio zamišljen. Druga najveća promena učinjena je znatno kasnije, a posle nje su se pojavile samo još dve sitnije izmene, kao poslednje koje je čovek pretrpeo. Ova se odnosila na način razmišljanja ljudi, tako što su izvršene korekture u auri čoveka, pri čemu je aura osposobljena da prima neke informacije za koje do tada nije bila sposobna. Ove promene su omogućile mnogo veća saznanja beloj bioenergiji pružajući joj šansu da bolje razmišlja, pravi bolje zaključke i da na taj način čovek postane inteligentniji i kreativniji. Poslednja od ovih mutacija izvršena je pre nekoliko stotina hiljada godina.

Razvoj čoveka sve do kontakta sa svetlećim telom (pre 144000 godina) išao je istim, sporim tempom kao i kod drugih životinja, s tim što je čovek, za razliku od majmuna, predstavljao jednu spretniju i inteligentniju varijantu grane zajedničkog pretka od ostalih grana koje predstavljaju današnji majmuni. Izbor ljudske rase za razvoj jedne generacije svetlećih tela zacrtao je njen vrtoglavi razvoj, koji je naravno u početku bio jedva primetan, da bi ubrzanje postepeno postajalo sve veće.

Razvoj ljudske zajednice

Početak ljudske zajednice datira od pre 111.000 godina. Pre toga, a od početka kontakta sa iskrom svetlećih tela, ljudi su živeli u manjoj ili većoj porodici ili u grupama koje nisu sadržavale karakteristike ljudske zajednice. Tek kada je više porodica počelo da živi zajedno, započeo je razvoj ljudske zajednice. U početku su one formirane zahvaljujući krvnom srodstvu između porodica, ali su se kasnije, dve ili više porodica udruživale u veću ljudsku zajednicu koja je brojala od 50 do 200 ljudi.

U takvoj zajednici, kao i u ljudkoj istoriji pre zajednice, sve je bilo zajedničko, oružje i oruđe, žene i deca. Brakovi nisu postojali, već su žene same odlučivale sa kojim će muškarcem živeti i koliko dugo. Ti kontakti su obično bili od nekoliko dana do nekoliko godina, ali nikada ceo život.

Deca iz takvih odnosa vodila su se po majci, a ne po ocu. Očevi se isu osećali posebno vezanim za tu decu. Deca su rasla zajedno, u velikoj grupi i malo su kontaktirala sa roditeljima. Obučavali su ih lovu i ratnim veštinama znalci koje je odredila cela zajednica.

Ljudi su živeli bez mnogo briga, bez straha, bez borbe za vlast, bez zavisti. Hronične bolesti su bile vrlo retke. Patili su od povreda zadobijenih u lovu, od životinja ili neprijatelja. Deca su se rađala dosta lako, pri čemu su majke zauzimale stojeći položaj, raširenih nogu, obično uz neko drvo ili četvoronoške.

Ni pri rođenju, ni u detinjstvu deca nisu imala gotovo nikakve traume. Bračnih problema nije bilo; ako se nisu slagali, partneri su se jednostavno razilazili. Borbe za vlast nije bilo, jer je vlast pripadala plemenskom starešini, a njega je nasleđivao, po pravilu, njegov sin.

Prve, sistematske negativne emocije počele su da se razvijaju sa stvaranjem institucije braka, do koje je došlo pre oko 98.000 godina. Od tada su deca, nastala u braku, počela da se zadržavaju u bračnoj zajednici i tada su počele da se stvaraju razlike između dece. Bračne zajednice su, u stvari, egocentrični embrioni u celoj ljudskoj zejednici.

Mnogo kasnije, pre oko 60.000 godine, došlo je do stvaranja privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju, oružjem i oruđem, malim parcelama za obradu i stokom, ali to samo među najrazvijenijim ljudskim zajednicama, dok je velika većina i dalje živela u bračnim ili još niže od bračne zajednice. Ipak se može reći da je od pre 23.000 godina najveći broj ljudskih zajednica prešao na privatnu svojinu. Zahvaljujući njoj, došlo je do ubrzanog razvoja pojedinih ljudskih zajednica, jer je privatna svojina, vlasništvo, podsticalo pojedine ljude na posebna zalaganja i angažovanja, što je dovelo do opšteg napretka ljudske zajednice.

Već pre 16.000 godina postojala su vrlo razvijena ljudska društva na području Australije, istočne Azije sa ostrvima i centralne Afrike. Ove civilizacije su odgovarale nivou koji su Sumeri imali tek 5.000 godina pre nove ere.

Međutim, najviši nivo civilizacije postigli su pre 14.000 godina stanovnici velikog ostrva, veličine Grenlanda, koje se nalazilo 250 km zapadno od Afrike, a njegov severoistočni deo na mestu gde su sada Kanarska ostrva. To je bila legendarna Atlantida, čija je civilizacija dostigla nivo koji je bio poznat Egiptu tek 2.000 godina pre nove ere. Pre 12.000 godina došlo je do naglog sleganja Zemljine kore, koje je progutalo Atlantidu i sve njene stanovnike u toku samo jedne noći. Ovaj zemljotres nije bio posledica nikakvog udara ili prolaska nebeskih tela pored Zemlje. Ogromni talasi plime, koja se širila u svim pravcima, uništili su gotovo sve stanovnike Engleske, Atlantske obale Evrope i Sredozemnog mora i prodrli 500 km u dubinu afričkog kopna. Na taj način su i tragovi kulture Atlantide bili uništeni, dok su udaljenija područja, koja su bila pošteđena poplava, slabo bila u kontaktu sa Atlantidom.

Pre 7.000 godina došlo je do procvata kulture na Tibetu, Kini i Mesopotamiji. Ovoga puta veliki potop, zemljotresi i vulkani, izazvani vrlo bliskim prolazom komete pored Zemljine kugle, stvorili su pustoš na gotovo celoj Zemljinoj površini. Posebno su ovim bili pogođeni Severna Amerika, Australija,Tibet, Kina, Japan i delimično Mesopotamija. Posle tog vremena ljudska civilizacija se razvijala bez većih kataklizmi.

Legenda o ovom potopu našla je svoje mesto i u Bibliji, ali je prava istina o njemu drugačija. Mesopotamija (međurečje – između reka Tigra i Eufrata) je u to vreme imala najviši nivo razvoja tadašnjeg sveta sa poznavanjem slikovnog pisma i razvijenim sistemom za navodnjavanje koji je omogućavao tri žetve godišnje. Jedna prosvetljena osoba saznala je unapred za potop i uspela da ubedi lokalnog vladara da povede celokupno stanovništvo u okolne planine noseći sa sobom sve što je bilo vredno, rukopise i umetničke predmete, spasavši od uništenja ogromno kulturno blago. Ta osoba je istorijska ličnost, ali to nije bio Noje, niti su ljudi našli spas u Nojevoj barci, nego u mukotrpnom penjanju u planine bežeći od talasa visokog 15 metara koji je nosio sve pred sobom. Vratili su se tek posle nekoliko meseci kada se voda povukla, a tlo osušilo. Zatekli su na svojim plodnim poljima sloj mulja visok desetak metara. Većina preživelih se raselila u druga područja, a onima koji su ostali bilo je potrebno 15 godina da obnove sisteme za navodnjavanje. Ostalo stanovništvo Mesapotamije kao i mnogi primitivni narodi sa obala Sredozemnog mora su zbrisani potopom.

Ali, već pre 7.000 godina u ljudskom društvu su postojale, duboko usađene, sve negativne emocije i tada su počele da se javljaju sve masovnije bolesti. Pored hroničnih bolesti, ljudi su masovno umirali od raznih zaraza koje su nailazile na pogodno tlo u organizmu, oštećenom negativnim emocijama: mržnja, netrpeljivost, borba za vlast, zavist, stotine hiljada robova, ogromne razlike između klasa, večiti strah za odbranu vlasti, borba potlačenih za svoju slobodu i maltretiranje od onih koji su hteli da vlast sačuvaju. Negativne emocije i bolesti među ljudima neprekidno su rasle, hiljadama godina, da bi tokom poslenjih hiljadu godina pre Hrista dostigle vrhunac. Nikada, ni pre ni posle toga, tako mali broj ljudi koji je postojao na Zemlji, a posebno na Bliskom istoku gde je civilizacija u proseku bila najrazvijenija, nije dostigao tako visok nivo negativnih misli. Tada je Stvoritelj, da bi spasao auru Zemlje koja je bila oštećena negativnim mislima ljudi, odlučio da, i pored toga što je ljudima data slobodna volja, posredno utiče na nju kako bi došlo do organizovane promene načina mišljenja i do svođenja negativnih misli na najmanju meru.

Stvaralačka energija koja sve prožima realizova je ovu ideju preko čoveka-Hrista. On je uspeo da zainteresuje mase za religiju čija je osnova bila promena načina mišljenja na taj način što bi se negativne misli svele na minimum, što je trebalo da omogući smanjenje boleština i oštećenja Zemljine aure. Završnica te njegove misije bio je zadatak da se promenom frekvencije energije u Zemljinoj auri, a pri tom ne menjajući frekvencije kod živih bića i materijalnog sveta na Zemlji, neutrališu negativne posledice loših misli koje su se skupljale hiljadama godina.

Zahvaljujući tom njegovom epohalnom činu, čovečanstvo je naglo krenulo napred, ali je već u srednjem veku, u hrišćanskom svetu za vreme inkvizicije, doživelo znatan zastoj.

Današnji način života omogućava stvaranje ogromnog broja negativnih misli i to samo u toku jednog dana.

Odvajanje od prirode - Nastanak negativnih misli - Slobodna volja

Jedina stvar u kojoj je čovek u toku civilizacijskog razvoja neprekidno nazadovao jeste kontakt sa duhovnim energijama, odnosno kontakt sa prirodom. Čovek je postepeno, korak po korak, gubio kontakt sa prirodom, istim tempom kojim je osvajao neke mogućnosti kao što su vatra, gajenje životinja, zemljoradnja, pronalazak metala i njihova primena, izgradnja kuća, pismenost, stvaranje mašina, početak korišćenja nekih energija.

Kada je došlo do pronalaska, odnosno do korišćenja vatre za grejanje i zaštitu od životinja, a zatim prvo za pečenje, pa za kuvanje hrane, čovek je dobio sigurnost koju do tada nikada nije imao: da se zaštiti od hladnoće i životinja, i da može omekšati hranu koju jede.

Svaki od sledećih koraka u napredovanju značio je odustajanje od jednog dela veza sa prirodom, njihovo postepeno gašenje, pri čemu čovek postaje sve sigurniji, sve samouvereniji. Kontakt sa prirodom predstavljao je u stvari potpunu otvorenost duše i svesti čoveka prema duhovnim energijama. Ova delovanja je čovek doživljavao, i usmeravanja se pridržavao, sve do momenta kada je njihovo delovanje počelo da dolazi u suprotnost sa nekim njegovim osvojenim, stečenim i smišljenim beneficijmama. Tada je on započeo da izbegava ova uputstva koja su dolazila od duhovnih energija.

Kontakti sa svetlećim telom, započeti pre 144.000 hiljade godina, takođe su doživeli promene jer je čovek počeo da se osamostaljuje svaki put kada bi usmerenje svetlećeg tela, na neki način, moglo da umanji osvojene darove prirode. Posebno je delovanje svetlećeg tela bilo sputavano i otklanjano polusvesnim naporima naših predaka, kada je u pitanju bio odnos sa drugim ljudima, maltretiranje drugih ljudi i zarobljenika. Taj proces se dalje, sa razvojem civilizacije, sve više razvijao, a otpor dosta jasnim signalima svetlećeg tela postajao sve jači, pa je čovek počeo da ih ignoriše, da ih prećutkuje, prelazi preko njih svaki put kad mu to nije odgovaralo.

Na taj način je počeo da se postepeno, tokom hiljada godina, gasi uticaj svetlećeg tela, jer je čovek stvorio odbrambene sisteme koju su u početku sputavali, uklanjali, poništavali ona uputstva svetlećeg tela koja su bila u najvećem raskoraku sa stavom naših predaka. Kasnije, taj sistem je počeo da se primenjuje na sve blaže razlike u stavovima između svetlećeg tela i te osobe.

Može se reći da je današnji čovek u potpunosti odvojen od prirode, što je posledica negativnih elemenata razvoja ljudske civilizacije. Osvajajući deo po deo prirode, ljudi su počeli sa jedne strane da se osećaju sigurno, bezbedno, a sa druge strane, uputstva koja su dobijali od svetlećeg tela bila su sve češće u suprotnosti sa onim što su radili ili mislili, pa su stoga sve više ignorisali informacije koje su dobijali od svetlećeg tela.

Ignorisanje onoga što svetleće telo ukazuje i savetuje, postepeno je dostiglo takav nivo da je došlo do potpunog prekida komunikacije između čoveka i svetlećeg tela. To se desilo pre oko 30.000 godina, a samo retki pojedinci su nastavili ove kontakte do pre približno 10.000 godina. Od tada, niko od normalnih ljudi, osim ako se nisu bavili duhovnošću, ne može da kontaktira sa svetlećim telom.

Nastanak negativnih misli

Negativne misli su one misli za koje kažemo da odstupaju od puta ili volje Stvaraoca. To su dakle pogrešne misli među koje spadaju mržnja, zavist, borba za vlast, nezadovoljstvo, briga, žalost i strah. Njihovo štetno dejstvo po čoveka je ogromno i ogleda se u tome što one prouzrokuju preko 80% svih hroničnih organskih i psihičkih bolesti, dovode do slabljenja funkcionisanja nervnog sistema, smanjenja kreativnosti, inteligencije, duhovnosti i humanosti.

Proces slabljenja kontakta sa svetlećim telom, omogućio je stvaranje negativnih misli, jer one nisu bile u dovoljnoj meri kritikovane, nije ukazivano na njihovu štetnost, pogrešnost i usmeravanje na pravilan način mišljenja. To znači da je slabljenje kontakta sa svetlećim telom, koje je čovek izazvao da bi izbegao neka uputstva koja su bila u suprotnosti sa onim što je radio i mislio, postepeno otvaralo put sve većem broju negativnih misli koje, zbog slabljenja kontakta nisu mogle biti kritikovane, niti je više bilo dovoljno upozorenja za njihovu promenu, odnosno neutralisanje.

To je korak po korak povećavalo broj negativnih misli, da bi to, kad se uticaj svetlećeg tela u smislu direktnog upozorenja preko svesti sveo na minimum, odnosno potpuno ugasio, omogućilo procvat negativnih misli, bez kontrole, bez ičijeg upozoravanja, ukazivanja na njihovu pogrešnost i štetnost.

Pored toga, još značajniju ulogu odigrala je neka vrsta lakoće i nonšarlantnosti u stvaranju negativnih misli ljudi koja proizilazi iz prirode čoveka, i koja sadrži određenu dozu nesamokritičnosti, pokušaja bežanja od obaveza, bežanja od krivice i svaljivanja krivice na druge ljude. Taj uzrok je zapravo dominirajući, dok su prethodno navedeni uzroci bili samo dopuna i pojačanje u razvoju ljudske najnegativnije osobine. Zbog toga je ljudska civilizacija i dospela do ovakvog stanja.

Negativne misli i stresovi oštećuju auru stvarajući energetski žele koji dovodi do smanjenog protoka bele bioenergije i konačno do pojave hroničnih bolesti. Ako želimo da budemo zdravi, potrebno je da imamo samo pozitivne i neutralne misli, što će biti garancija našeg zdravlja. Pored zdravlja to predstavlja i garanciju naše kreativnosti, inteligencije i razvoja duhovnosti.

Slobodna volja

Stvaralac je, dajući slobodnu volju ljudima, omogućio njihov izuzetno brzi razvoj uz pomoć svetlećih tela. Postoje bića koja imaju slobodnu volju, iako nisu primila na sebe obavezu i čast da pomognu razvoj svetlećih tela. Međutim, sve materijalne rase koje primaju obavezu da pomognu razvoj svetlećeg tela, dobijaju pri tom pravo na slobodnu volju, kako bi se razvoj svetlećih tela što brže i što efikasnije obavljao.

Istovremeno, međutim, postoji i druga strana medalje o slobodnoj volji. Naime, kada materijalna živa bića, koja imaju slobodnu volju, skrenu sa puta Stvaraoca, ona ugrožavaju svoju, kao i druge rase, svoje okruženje, pa i samu planetu na kojoj žive. Delovanje ili sprečavanje ovih pojava ne može se realizovati oduzimanjem slobodne volje, a zatim dovođenjem njihovih misli i dela u sklad sa voljom Stvaraoca, jer se jednom data slobodna volja ne oduzima. Taj problem se na najširi i najsloženiji način pojavio kod ljudske rase.

Način razmišljanja, sredina u kojoj su se razvijali, specifičan način mišljenja kod ljudske rase, doveli su do pojave više različitih negativnih misli koje nisu u skladu sa putem Stvaraoca. Negativne misli oštećuju zdravlje tih osoba i zdravlje drugih ljudi, uspostavljaju loše međuljudske odnose, stvaraju napetost, krizna žarišta i ratove između ljudi, koji prete da dovedu do samouništenja ljudske rase. Takođe, te negativne misli i pogrešan način mišljenja deluju ne samo da ljude, već i na njihovu okolinu, na biljni i životinjski svet, i što je najstrašnije, na auru planete Zemlje do te mere da su doveli auru Zemlje kao planete i kao živog bića u pitanje.

Jedini mogući i jedini ispravan put je promena načina mišljenja ljudi, odnosno usklađivanje misli ljudi sa voljom Stvaraoca, čime bi se zaustavilo pogoršanje stanja Zemljine aure, omogućio razvoj svetlećih tela ljudi i ispunjenje velikog cilja. Na tom putu stoje nam na pomoći duhovne energije, za čije angažovanje je potrebna molba visoko razvijenih pojedinaca.

Negativne misli ljudi - opasnost za auru Zemlje

Planeta Zemlja je živo biće koje ima svoju auru. Ona se sastoji iz dva energetska sloja, jedan iznad drugog, smeštena u atmosferi Zemlje. Gornji sloj se neprekidno kreće prema zapadu, a donji prema istoku, pri čemu obiđu Zemlju za 15 minuta. Njihovo kretanje omogućava opstanak Zemlje u ovakvom obliku kakav je danas.

Iako izgleda neverovatno: AURU ZEMLJE NAJVIŠE OŠTEĆUJU NEGATIVNE MISLI LJUDI. Energetska struktura donjeg sloja aure Zemlje je izuzetno osetljiva na energiju od koje se sastoji negativna ljudska misao. Kako se ljudska misao u energetskom smislu širi sferno i trenutno prolazi keoz sve slojeve atmosfere Zemlje ona, pri stupanju u kontakt sa donjim slojem aure, dovodi do njegovog trajnog oštećenja. Rezultat toga je stvaranje neke vrste energetskog želea koji ometa normalno funkcionisanje aure Zemlje. Oštećenja koja se javljaju na donjem delu aure, iznad mesta na površini Zemlje na kome se osoba, koja je tu misao proizvela, nalazi.

Međutim, zbog kretanja donjeg sloja ne dolazi do štećenja samo na jednom mestu, već se ona javlja u obliku dugačkih udubljenja. Na taj način, pojedine negativne misli, koje duže traju, ostavljaju udubljenja koja često mogu zatvoriti i krug oštećenja u obliku prstena u auri Zemlje, dok se sloj okrene jedanput oko nje.

Zbog rasporeda ljudi na Zemlji, najoštećeniji je deo koji obuhvata energetsko polje aure iznad umerenog pojasa severne širine, što znači veći deo Europe, Rusija, Kina, Japan, Severnu Ameriku, dakle najmnogoljudniji pojas na Zemlji, dok je najmanje oštećenje vezano za pojas na nivou Australije i južnije. Ova oštećenja, koja se skupljaju hiljadama godina, postepeno dovode do blokade u funkcionisanju aure Zemlje, koja podseća na blokade ljudske aure.

Sadašnje stanje aure Zemlje je, zbog neizmernog broja negativnih misli koje su nastale u toku poslednjih 2.000 godina, vrlo loše. Ukoliko bi se ovaj tempo oštećenja aure Zemlje nastavio, došlo bi vrlo brzo do takvog pogoršanja da bi život na Zemlji u velikoj meri bio doveden u pitanje.

Zbog oštećenja aure javljaju se gruba pomeranja površinskog dela Zemlje i neusklađenosti između površinskog i slojeva koji se nalaze ispod njega. Posledice toga bi bili zemljotresi, vulkani, velike pukotine, prodor mora u kopno, izdizanje morskog dna, velike poplave, izbijanje zagušljivih gasova, a iznad svega enormno pojačanje štetnih zračenja iz zemlje, koja bi bila tako ubitačna da bi na čitavim kontinentima sve životinjske i biljne vrste brzo nestale. Zemljia bi kao planeta uskoro prestala da predstavlja naseobinu civilizovanih i živih bića.

Razvoj živog sveta na Zemlji je rezultat truda Stvoritelja tokom milijardu godina, pa se stoga ne može dozvoliti da jedna životinjska vrsta kao što je ljudska, čija je uloga i vreme trajanja relativno skromno u istoriji planete Zemlje, svojim bahatim ponašanjem sve to uništi. Osnovni problem, međutim predstavlja slobodna volja čoveka, koju je kao vrsta dobio, pa stoga nije moguće na nju delovati silom.

Zbog toga je za spas ljudske civilizacije i cele planete jedini ispravan i moguć put: promena načina mišljenja ljudi koja bi postepeno zaustavila pogoršanje stanja Zemljine aure pre nego što se pređe kritična crta i počne kataklizma na Zemlji.

Ako se ovaj proces zaustavi, onda će biti moguće, ubrzanim razvojem svetlećih tela ljudi, da dođe do sazrevanja gotovo svih svetlećih tela čime će se obezbediti kritična masa koja je u stanju da popravi ogromna oštećenja u Zemljinoj auri.

Princip razvoja

Nekadašnja vrlo neprecizna tumačenja indijskih izvora govore da je Stvaralac stvorio kosmos da bi se igrao. Sveta znanja govore da nije bila u pitanju igra već potreba, izuzetno snažna želja da se nešto stvori, slično želji umetnika koji traži i mora naći način da izrazi ono što oseća. To znači da je Stvaralac morao da realizuje taj svoj unutrašnji osećaj koji je zahtevao da se nešto stvori i da se iskoriste neizmerna znanja i mogućnosti Potencijala. To, međutim, ne objašnjava svrhu nastanka kosmosa, već samo potrebu Stvaraoca da ga realizuje.

Svrha nastanka je ustvari, razvoj i napredovanje svega što nije okamenjeno, svega što može da se menja. Princip promena ka savršenijem, složenijem, lepšem, boljem, korisnijem, do maksimuma je zastupljen upravo u znanjima i mogućnostima Potencijala. Potencijal je imao u sebi ugrađenu potrebu za razvojem koji bi imao navedene elemente. To znači da je suština kosmosa stvaranje nečeg naprednijeg, složenijeg, lepšeg, boljeg, korisnijeg, zanimljivijeg od postojećeg stanja, dok je Potencijalova neodoljiva želja da se tako nešto realizuje, bila samo njegova potreba koja je omogućavala realizaciju ovog veličanstvenog razvoja. Jednom rečju, stvaranje kosmosa i njegov dosadašnji razvoj, kao i budući, predstavlja realizaciju PRINCIPA RAZVOJA ili je kosmos rezultat realizacije principa razvoja koji je Potencijal, a zatim Stvaralac ostvario kroz svoje neizmerne mogućnosti i neodoljivu želju da to uradi.

PRINCIP RAZVOJA PREDSTAVLJA OSNOVNI PRINCIP KOSMOSA

Sve što postoji predviđeno je da se razvija. U sve u šta je uneo svoj program, Stvaralac je, kao obavezni deo, uneo i razvojnu komponentu koja ne samo da sprečava zaustavljanje procesa, okamenjavanje nečega što je stvoreno, već naprotiv obezbeđuje, kao nešto neumitno, nešto što se ne može izbeći: razvoj svega što je Stvaralac stvorio. To znači da su sve energije, sva materija, sva živa bića stvoreni, a zatim se razvijali na principima razvoja, koje je Stvaralac uneo u energije koje je stvorio, dok su materija i živa bića, nastali kao posledica spajanja i međusobnog delovanja različitih energija, preuzeli one elemente razvoja koji nisu bili isključivo vezani za razvoj samih energija. Zbog toga razvoj mrtve materije čine preostali razvojni elementi, koji se ne tiču isključivo energija od kojih su nastali, već se mogu primeniti i na novonastalu materiju.

Razvoj živih bića, pored komponente razvoja mrtve materije, najvećim delom, sadrži elemente razvoja koje mu neprekidno donosi Životni talas koji se postepeno menja u skladu sa potrebama razvoja žive materije.

Princip razvoja će predstavljati osnovni princip kosmosa sve dok ga bude bilo, to znači kroz beskonačno dug vremenski period koji je pred nama.

Vidovi moguće saradnje ljudi sa nematerijalnim i materijalnim superinteligentnim živim bićima u kosmosu

Već je rečeno da je pokušaj nauke da uspostavi kontakt sa nekom civilizacijom, koja bi bila barem na nivou ljudske, istovremeno i bezuspešan i smešan i da je pravi put za uspostavljanje ovih kontakata putem paranormalnih kontakata, dakle, putem energija koje su nauci nepoznate. Na taj način je kontakt sa vanzemaljskim superinteligentnim civilizacijama ne samo moguć već i neophodan za dalji razvoj ljudske civilizacije. Ove civilizacije su spremne i imaju čime da pomognu ljudskoj zajednici, jer su njihove misli i dela usmereni ka putu Stvaraoca i ne postoji nikakva opasnost za ljude pri kontaktu sa ovim bićima. Naprotiv, njihova pozitivnost i humanost su garancija da će efekti biti ne samo bezopasni već i vrlo korisni zbog toga što su te civlizacije daleko iznad ljudskih mogućnosti. Stoga je kontakt sa njima sličan onom kontaktu civilizovanih ljudi sa urođenicima koji prvi put vide belog čoveka, uz jednu ogromnu razliku: prva ideja belog čoveka je bila kako da eksploatiše i iskoristi za sebe nizak nivo razvoja urođenika i pokrade im i opljačka sva nacionalna bogatstva, dok je stav ovih vanzemaljskih visokorazvijenih civilizacija upravo obrnut - njihov pozitivan i human način razmišljanja i delovanja usmeriće ih na maksimalnu pomoć čoveku bez bilo kakve koristi za svoju civilizaciju.

Pomoć koju oni mogu pružiti ljudskoj zajednici je višestruka i deli se na nekoliko oblasti.

Na prvom mestu to je, svakako, pomoć u uspostavljanju, na opštem nivou, takvog načina mišljenja ljudi koje će biti u skladu sa putem Stvaraoca. Ova pomoć bi se ogledala u prenošenju visokorazvijenim ljudima znanja i incijacija za izmenu načina mišljenja koje bi ovi molbama prenosili svim ljudima sveta.

Drugo, moguća je pomoć u promeni klime užih i širih područja, koja bi se optimalno uskladila sa potrebama ljudi, biljnog i životinjskog sveta, kao i zaštita od nepogoda manjih i većih razmera.

Treći vid predstavlja pomoć ljudima za razrešavanje nekih problema koji tište ljudsku zajednicu. To je, pre svega, energija, pri čemu najvažniju ulogu igraju električna i toplotna energija. Razrešenje ovih problema došlo bi iz izvora koji su energetske prirode i smešteni su u kosmosu.

Četvrti vid pomoći ogleda se u raznim savetima iz poljoprivrede, stočarstva i industrije, načina stanovanja, prevoznih sredstava, sadržaja i načina školovanja dece i odraslih i na kraju metoda za postizanje bržeg napretka u duhovnom smislu. Saveti i ova znanja prenosili bi se postepeno, dugi niz godina u skladu sa spremnošću ljudske rase da ih prihvati i da ih primeni i njima ovlada.

Bez pomoći ovih superrazvijenih civilizacija, razvoj ljudi bi bio znatno sporiji uz maksimalno povećanje opasnosti od međusobnih konflikata i ratova.