Karla Turner - Oteti

9. dio - Emi

Od svih kontakata, koje sam primila posle objavljivanja „Into the Fringe“, Emino prvo pismo je bilo najkompulzivnije. Pisala mi je, kako je objasnila, jer je to bio jedini način da se oslobodi pritiska koji je počeo u novembru 1992. posle neobičnog sna. Sledeće nedelje je kupila i pročitala moju knjigu i osetila veoma jaku potrebu da mi napiše pismo i podeli sa mnom taj san.

Kao što će se pokazati, Emi je posedovala snažan osećaj nezavisnosti, samokontrolu, logiku i skepticizam i neverovatnu svojeglavost. Tokom nekoliko meseci se opirala toj „besmislenoj“ potrebi, da bi u aprilu bila spremna da je preispita i zaključila da će je pisanje pisma okončati.

U prvom delu je opisala nekoliko neobičnih događaja koji su imali sličnosti sa nekim podacima koje sam iznela u „Into the Fringe“. Odnosili su se na čudno funkcionisanje telefona, koje je ona duhovito povezala sa „Phantom of The Opera“, neobjašnjive probleme sa elektrikom i neobičnu buku. Nijedno od tih neobičnih iskustava nije bilo povezano sa vanzemaljskom aktivnošću, što je predstavljalo uočljivo odsustvo u poređenju sa iskustvima iz drugih kontakata. Međutim, tada je počela da opisuje svoj san. U prvoj sceni je bila sa ćerkama u kampu, gde su počele da ih jure „velike tarantule“. Uskočile su u kola i odvezle se, ali automobil je počeo da se podiže iznad drveća i ona je ugledala veliki mesec.

„Ispred meseca“ – pisala je – „sam videla siluete nekih malih, tanušnih bića. Imala su velike glave kao vanzemaljci o kojima sam slušala i kretala su se ispred meseca ili svetla koje ih je obasjavalo. Jedan se okrenuo i pogledao me i videla sam velike, crne oči. Nisam ga se plašila. Pomislila sam: Dakle, nikada nisam videla nekoga od njih – sada znam kako izgledaju.“

Čula je kako se približava snažna buka i odletela je na kuću sa metalnim krovom. „Znala sam da bi metal mogao biti vreo“ – dodala je – „tako da sam znala da ne treba da ga dodirujem.“ Emi je bila u drugoj priči u kojoj je gledala kroz velike prozore u jednu od soba. Tu je videla grupu muškaraca kako poverljivo razgovaraju i čula mekši, ženski glas kako im govori da „se smire jer treba obaviti posao.“ Muškarci su izgledali kao ljudi, ali žena je bila deo „grupe predstavnika vanzemaljaca.“

Kada je bila dovedena u sobu, „ljudi su me predstavili vanzemaljki koja je nosila belu plastičnu masku, da njena pojava ne bi uplašila druge i da se oni ne bi fokusirali na njene oči. Iako je nosila masku, mogla sam da vidim njene oči kroz proreze na masci. To su bile velike, crne oči. U tom trenutku sećam se da sam stajala sasvim blizu nje i njeno lice je bilo tik uz moje, veoma intenzivno!“

Prvi deo u kampu je bio ili prirodni san ili sekvenca iz virtuelnog scenarija, ali je sila iluzije brzo nestala kada je iz kampa prešla u sobu sa vanzemaljcima.

Emi je rekla kako joj je vanzemaljka objasnila da je njena rasa ljudima činila stvari koje ne bi trebalo činiti. „Ona i nekoliko grupa njene rase žele da zaustave ovu ’zloupotrebu’ ljudi od strane njene rase. Oni sarađuju sa nekim ljudima sa Zemlje da bi zaustavili taj proces. Drugi ljudi u sobi su bivši piloti, vojni oficiri i drugi profesionalci.“

Bila sam veoma zainteresovana, jer se Emin izveštaj poklapao sa informacijama koje sam nedavno dobila iz dva nezavisna izvora o tajnom programu ili pokušaju nekih delova intelektualnih ili vojnih organizacija da se odupru vanzemaljskim abdukcijama i da na neki način pomognu otetima.

Nisam gajila ni najmanje sumnje da delovi vojske igraju aktivnu ulogu u posmatranju i ispitivanju otetih, jer je moj suprug Česi prošao kroz takva iskustva. Drugi oteti – uključujući Li Heli i Debi Džordan – su takođe izvestili o kontaktima, prisilama, kidnapovanju od strane ljudi, izgleda od strane vojnih agenata, i u nekim slučajevima je bilo objektivnih dokaza koji su potvrđivali ove izveštaje. Ali je to bilo daleko od ljudskih agenata, koji aktivno pomažu otetima, a još pre od saradnje vanzemaljaca i ljudi koji rade protiv programa abdukcija ... A sada je tu bio Emin san.

U nastavku tog izveštaja ispričala je kako je maskirana vanzemaljka kontrolisala njenu pažnju „stavljajući“ joj informacije direktno u glavu. „Objasnila mi je mnogo toga, ali se ne sećam svega“ – pisala je Emi – „Mislim da sam se sećala svoje uloge u tom planu, ali nisam želela da znam ništa o tome, pa sam zaboravila. Nisam želela da se toga sećam.“

„Pošto mi je ispričala taj deo, rekla mi je za implante. Stavila je tanki, metalni instrument nalik olovci u moje desno uho i ja sam pomislila: „Oh, ovo će boleti!“, ali nisam mogla da se pomerim da bih je zaustavila. Na moje iznenađenje nije bolelo. Izvukla je instrument i na njegovom kraju je bio gladak, okrugli ... predmet boje mesa. Bio je ... crvenkaste boje i proziran. Kada sam pogledala bolje, mogla sam da vidim nešto unutar tog predmeta.“

„Taj deo“ – naglasila je Emi – „kada je izvukla tu stvar iz mog uha, je bio najrealniji, najjasniji i najintenzivniji deo mog sna. Bilo je veoma važno da to zapamtim. Mislim da mi je to rekla“.

Emi je rekla da su joj vanzemaljci objasnili neke stvari u vezi sa implantima, a zatim je vanzemaljka uklonila drugi implant iz Eminog vrata. To je bio „taman, cilindričan“ predmet, „dugačak oko tri centrimetra“ sa nečim bodljikavim na vrhu, nalik veoma tankim žicama. Vanzemaljka je tada objasnila kako implanti funkcionišu.

„Pokazala mi je tu stvar koju je izvadila iz mog potiljka“ – ispričala je Emi – „i rekla: Ovo je usađeno duboko u kičmeni stub. Ne mogu tačno da se setim objašnjenja, ali mi se čini da je rekla da ta stvar kontroliše mišiće tela kada se aktivira. Blokira mozak i postaje ’centralna komanda’ tela. Takođe je rekla da se te stvari ponekad postavljaju u donji deo leđa, između četvrtog lumbarnog kičmenog pršljena i zdelice, ali da se najčešće umeću u potiljak. Ne želim da se sećam kako i zašto je ta stvar funkcionisala.“ Vanzemaljka je ispričala Emi još toga o implantima, o naporu svoje grupe da ih ukloni iz otetih i drugim stvarima kojih Emi nije mogla da se seti.

„Sećam se da joj je bilo žao zbog onoga što su neki od ’njenih ljudi’ činili.“ – pisala je Emi – „i ona i drugi su pokušavali da pomognu. Poslednje čega se sećam je da mi je pokazivala nešto na veoma velikom TV-u ili kompjuterskom ekranu ili prozoru.“

Emi je završila pismo rekavši da je posle čitanja moje knjige pomislila da podeli taj san sa mnom, iako joj se činilo „besmislenim“ da nekome piše o „snu“. Nije se žalila zbog sna, niti je pominjala aktuelna iskustva sa vanzemaljcima, niti je tražila bilo kakav savet, pomoć ili odgovor. Jasno, Emi je napisala pismo samo da bi se oslobodila pritiska.

Međutim, meni nije bio potreban poseban poziv da joj odgovorim, jer su njene informacije bile suviše provokativne da bi bile ignorisane. Emi je prokomentarisala da „izvesni elementi mog sna podsećaju na delove moje knjige.“, ali kada sam ponovo pročitala njen san, mogla sam da primetim veoma malo sličnosti, izuzev činjenice da je i moj suprug video ljude iz vojske i da sam ja imala sećanje na implant u uhu. Međutim, sumnjala sam da postoje još neki detalji koje nije podelila sa mnom, jer se ljudi često suzdržavaju od iznošenja čitave istine pred nekim koga ne poznaju dobro. Nisam bila zainteresovana samo za sadržaj sna, već sam želela da saznam više o Eminoj situaciji, jer je živela u istom gradu u kome je živela i moja porodica tokom iskustava opisanih u „Fringe“. Najzad, tu je bila i činjenica da je osećala kompulzivnu potrebu da kontaktira mene, a ne nekog drugog istraživača i mogućnost da je naš kontakt bio usmeravan.

Dobila sam njen broj preko informacija i telefonirala joj u najkraćem mogućem roku. Saznala sam da je razvedena majka dve mlade devojke. Rođena je u Dalasu 1953, ima škotsko, irsko, englesko i francusko poreklo i većinu svog života je provela u oblasti Metropoliksa. Emi je bila iznenađena mojim interesovanjem. U stvari, kako mi je kasnije duhovito priznala, pitala se „da li su mi baš sve daske na broju, kada me zanimaju takvi snovi.“

Međutim, pristala je da sa mnom podeli više informacija o mnogim svojim iskustvima za koja je priznala da više podsećaju na „Fringe“ iako nisu sadržala svesna sećanja na vanzemaljce i NLO. Zamolila sam je da opiše svako prošlo neobično iskustvo, bilo koje vrste, i posle nekoliko nedelja je završila listu sa snovima, psihičkim, telepatskim i mešovitim iskustvima.

„Bilo je znatno teže (sastaviti listu) nego što sam očekivala.“ – rekla je – „Bilo je kao da pokušavam da vidim kroz gustu maglu. Uvek sam te stvari držala dalje od svoje svesti.“

Ta distanca je bila brzo prevaziđena i tokom nekoliko narednih meseci zajedno smo istražile njena sećanja i beleške u dnevniku koji je vodila tokom više godina. Emino progresivno otkrivanje same sebe je priča za sebe. Bila je uklanjana naslaga za naslagom potisnutih iskustava i poricanje je nestalo kada je ponovo pročitala dnevnik i shvatila da su neki moćni fenomeni bili deo njenog života od detinjstva.

Već u uzrastu od četiri godine imala je osećaj „uticaja“ iz nekog nevidljivog izvora. Sa sedam je prepoznala taj izvor mnogo direktnije, nazvavši ga „Mnogi u Jednom“, jer je mogla da čuje više ljudi kako govore u saglasju. U adolescenciji nazvala je ovu silu „Savet“ (Council).

„U početku sam samo čula kako govore jedni drugima, ne meni.“ – objasnila je – „Čula sam ih razgovetno samo nekoliko puta, kao kada su mi rekli da će moja majka umreti (i jeste) i da će se još neki događaji odigrati u budućnosti (i dogodili su se).“ – objasnila je – „Obično sam opažala dijalog u vidu simbola, slika i koncepata. Dok bih ’slušala’, zaboravljala bih govor, reči bi prestale da postoje i zaboravljala bih šta znači koristiti glasne žice. Nazivala sam to ’jezikom bez glasova’. Bez stanja transa.“

Imala je kratko ali živo sećanje na viđenje male, tamne figure kako brzo promiče kraj vrata spavaće sobe jedne noći. Takođe se setila da je jedne noći sa deset godina hodala poljem blizu svoje kuće. Nije imala ideju zašto je otišla tamo, niti se sećala šta je tamo radila, niti mnogo toga o povratku kući.

Godine 1965. Emi je sanjala da stoji u zadnjem dvorištu i maše NLO-u koji je kružio iznad njene kuće, a sledećeg trenutka se probudila iznenađena što je u krevetu. San se činio toliko realnim, da je ustala kako bi videla da li je NLO u blizini. Treba se setiti da je 1965. slučajno predstavljala „bum“ u pogledu viđenja NLO-a i susreta širom čitave zemlje.

Nekoliko meseci kasnije Emi je prošla kroz naglu (unutrašnju) promenu stavova i interesovanja, počela da se bavi naučnim disciplinama i ostvarila veliki intelektualni napredak u školi. Psihički element se takođe mnogostruko uvećao i u svojim kasnim tinejdžerskim godinama počeli su da se javljaju mnogi snovi o nepoznatoj „nastavnici“ koja ju je intenzivno podučavala mnogim stvarima, počevši od levitacije. Iako ih je nazivala snovima, seanse podučavanja su imale istinski efekat na Emi i ona je jednom prilikom pomerila flašicu šampona i gotovo preplašila sebe na smrt. Kada su se u lekcije uključile i instrukcije o delovanju na električe uređaje, Emi je ponekad imala prilike da primeti fizičke, spoljne efekte svojih sposobnosti da deluje na uređaje iz svoje okoline.

To je bilo i vreme kada je nekako prihvatila činjenicu da njenim iskustvima rukovodi „Savet“. Bila je usmeravana da proučava određene teme i usađeni su joj mnogi koncepti i ideje o vremenu, prostoru, fizici i druge kompleksne misli. Sve skupa, Emi je stekla osećaj o sudbini i svrsi koju nije mogla da razume, ali ju je osećala kao izvesnost.

„Uplašena sam“ – zapisala je u svom dnevniku u januaru 1971. – „jer nešto moćno i nepoznato navaljuje na mene, svakog trenutka sam izbačena iz kontrole i gurana. Gurana sam u stanje ili na nivo uma sa kojim se nisam mogla boriti ... možda bih i išla u tom pravcu, ali nisam želela da budem gurana dok ne budem spremna. Svaki put kada bih viknula: „Nisam spremna, ostavite me!“ i razmišljala o nečem drugom, bila sam dobro.“ Drugi zapis tokom tog perioda je sadržao i primedbu: „Znam da određene stvari moraju da budu urađene i kao neki robot ja ih izvršavam.“ i „Osećam se kao glasnik. Uvek sam osećala svoju svrhu, ali je nisam poznavala.“

Veliki deo poruka nije dolazio u obliku reči, već u vidu koncepata i slika. Međutim, javila se i jedna izjava u verbalnom obliku. „Ja sam ja. Ja sam mnoštvo. Mi smo mnoštvo. Ja nisam.“ Emi je rekla da je ta izjava bila neka vrsta zagonetke o „Savetu“. „Odnosila se na moju egzistenicju kao jedinke (Ja sam ja), moju povezanost sa svim umovima (Ja sam mnoštvo), moje upijanje u Jedno (Mi smo mnoštvo) i moj identitet sa Jednim (Ja nisam). Često se ponavlja u mom dnevniku kao neka vrsta zaveta ili razumevanja.“

To takođe veoma podseća na poruke koje su date Lizi i Aniti, Oni su ti, ti si oni Lizi i IRU-URI komunikaciji koju je Anita primila tokom meditacije sa pitanjima i odgovorima.

Emi je i dalje imala snove sa treningom, dokumentovane u dnevniku, tokom kojih je podučavana kako da levitira, kako da utiče na električne uređaje i da se kreće kroz čvrste objekte.

Tokom vraćanja na dnevnik pojavilo se obilje dokaza o dugoročnom delovanju nepoznate sile na Emin život. Neki od tih detalja su, nasuprot njenoj tvrdnji da nema sećanja na abdukcije, ukazivali na moguće vanzemaljske aktivnosti u središtu svega toga.

Elementi koji su ukazivali na vanzemaljske aktivnosti, kao vremenski prekidi i viđenje NLO-a su bili u njenom dnevniku i u njenim sećanjima, iako je potisla većinu tih događaja. Pored epizode sa vremenskim prekidom i malog stvorenja koje je u uzrastu od sedam godina videla kako se šunja – što je bilo praćeno zamagljenošću očiju prilikom buđenja sledećeg jutra – postojao je i događaj u uzrastu od petnaest godina sa fizičkim prisustvom koje ju je uznemirilo.

Ostavši kod rođake jedne noći Emi je osetila da je nešto u sobi pre nego što je zaspala. Upalila je svetlo da bi videla o čemu je reč, ali nije mogla ništa da razazna. Pošto je zaspala imala je neobičan, zastrašujući san o porodici koja pokušava da dođe do duha mrtvog rođaka i kada su ljudi u njenom snu u jednom trenutku počeli da vrište i ona je vrisnula i probudila se.

„Osetila sam da me neko gura ili bocka u leđa, čitav krevet se tresao, zavese su lelujale i ponovo sam osetila nečije prisustvo u sobi. Otrčala sam … u sobu svoje majke i ona me je poljubila i rekla da je to bio samo san.“ Bilo je toliko uznemirujuće da je odbijala da spava u toj sobi tokom dve nedelje.

Tokom godina su zabeleženi i drugi sumnjivi snovi, uključujući i dva iz 1977. koji su jasno ukazivali na vanzemaljski susret sakriven ispod paravan-memorije. Sanjala je: „Mali dečak koji je stajao u pošumljenom parku me je pozvao da izađem iz kuće. Uzeo me je za ruku i šetali smo kroz park po noći.“

Opis drugog sna je bio znatno detaljniji. „Sanjala sam kako mi lekarka daje injekciju, umirujuće sredstvo.“ – zapisala je u aprilu 1977. – „Tada je nestala a u drugom snu sam bila hipnotisana. Čovek u koga sam izgleda imala poverenja i nekolicina drugih, koje sam jedva mogla da vidim, su stajali oko mene. Čovek je bio tako ljubazan; rekao mi je da se opustim i na neki način mi telepatski objasnio da je prethodni san o umirujućoj injekciji bio neka vrsta pre-hipnotičke sugestije koja me je opustila za prethodni san. Tada me je hipnotisao. Ne sećam se ostatka, ali je moj osećaj tokom sna bio neka vrsta posezanja ka tom energetskom izvoru koji sam nazvala Savet.“

To je bio najintrigantniji san. Činilo se da na neki način odgovara fenomenu paravana iza koga su često sakrivene abdukcije, ali se činilo da u sebi sadrži i ljudski element.

Međutim, to nije bio slučaj sa snom koji je Emi zabeležila 27. maja 1981. kod koga je indikacija na vanzemaljske aktivnosti postala očigledna. „Prošle noći sam sanjala izuzetno neobičan san.“ – zapisala je – „Ne sećam se da sam ikada ranije imala takav san. Moje telo je u horizontalnom položaju lebdelo kroz kuću. I ranije sam sanjala da letim, ali uvek vertikalno i uvek kombinovano sa nerealnim elementima. Ali u ovom snu sam znala da spavam i lebdela sam kroz vrata spavaće sobe, kroz kuhinju, oko ugla i odlebdela do zadnjeg hodnika. Videla sam kako zidovi prolaze kraj mene i svaki detalj je bio ono što u realnosti i jeste. Počela sam da uočavam nedostatak podsvesnih simbola kao u snovima i uznemirila se. Uplašila sam se kada sam osetila da to nije san i odjednom osetila kao da sam usisana natrag u svoj krevet – kroz zid?!“

Emi je nacrtala sliku tog scenarija kako ga se sećala 1981. „Posle svih snova koje sam imala“ – pisala je – „moram reći da ovo nije bio san! Činio se realnim, izgledao je realno i osećaj je bio realan. Ne znam kako, ali znam da sam se probudila tačno u onom trenutku koji sam kasnije nacrtala. Sećam se kako prolazim kroz prozor na stražnjim vratima. Sećam se kako letim kroz krošnje drveća. To je sve čega se sećam dok nisam bila usisana nazad u krevet.“

Detalji iz njenog sna se tačno poklapaju sa sličnim detaljima iz drugih izveštaja o otmicama, što u sklopu sa prethodnom epizodom vremenskog prekida i drugim pokazateljima ukazuje na vanzemaljsko kontakte.

Imala je svesno viđenje NLO-a sledeće godine, u julu 1982. u gradu u severnom Teksasu u kome smo i moja porodica i ja živeli u isto vreme, iako se nismo poznavali. Kada je prvi put pomenula to viđenje u na početku prepiske, letimično je prešla preko tog događaja, jedva ga pomenuvši: „Mislim da sam samo jednom videla NLO (u stvari pet NLO-a) kada su pre više godina preleteli iznad mog stana.“ Kada smo se srele, zamolila sam je za više detalja, ali njen izveštaj nije bio mnogo detaljniji. Rekla je da je bila napolju, po danu, kada se pet NLO-a približilo, da je povikala da bi dozvala susede i da je stajala napolju, posmatrajući ih.

Međutim, Emi mi je kasnije ispričala da se nešto ’neobično’ dogodilo tokom našeg razgovora. „Nisam ti rekla, ali me je to tada prilično uznemirilo. Sećam se da sam videla NLO-e kako lete u mom pravcu dok sam sedela ispred svog stana. Zatim su lebdeli, sporo i bez ikakvog zvuka, direktno iznad glave. Taj deo je još uvek bio veoma jasan. Shvatila sam da su to NLO-i i uzbudila se. Pozvala sam momka iz stana pored mog da dođe i vidi ih. Onda sam hodala ispod njih, direktno ispod njih, … nisam skidala pogled.

„Međutim, od trenutka kada sam došla u zadnji deo svog stana, moje sećanje je postalo zbrkano. Sve do tada sve je bilo kristalno jasno… ali od trenutka kada sam otišla u zadnji deo stana, imam dve vrste sećanja. Sećam se kako ih gledam kako polako odleću, ali se takođe sećam kako uzimam dvogled ili mali teleskop i gledam kroz njega. Nikada nisam imala dvogled, a još nisam otpakovala svoj teleskop.“

Budući da nije poznavala praksu paravan-memorije tokom abdukcija, Emi nije mogla da razume kako je moguće da ima različita sećanja u vezi sa istim vremenskim periodom. Jedna ’tračnica sećanja’ je sadržala svesne parametre događaja: viđenje NLO-a, pozivanje suseda, odlazak do zadnjeg dela stana i posmatranje letelice kako odlazi. Ono što nedostaje u ovoj ’tračnici’ je kontinuitet od trenutka kada je videla NLO direktno iznad sebe do trenutka kada ih je posmatrala kako odlaze – epizoda sa vremenskim prekidom.

’Druga tračnica’ očigledno popunjava tu vremensku prazninu. To sećanje joj govori da je u tom vremenskom periodu posmatrala NLO-e ili kroz teleskop ili dvogled, što bi značilo da se vratila u stan, otpakovala teleskop ili nabavila dvogled i vratila se napolje, gde je ponovo počelo njeno svesno sećanje. Međutim, to se očigledno nije dogodilo u realnosti, bez obzira šta se odvijalo u okviru druge ’tračnice sećanja’, jer je teleskop još uvek bio zapakovan, a dvogled nikada nije imala. Nešto drugo se odvijalo u tom vremenskom periodu što joj nije dopušteno da zapamti svesno, što je standardna operativna procedura tokom abdukcija. Ovaj događaj je bio veoma zbunjujući za Emi, kao što su bili i snovi o koje je povremeno imala o tome kako se oprašta od NLO-a mašući im. U jednom od takvih snova stajala je sa sestrom u polju i mahala NLO-ima. „Kada sam se probudila u krevetu“ – ispričala je – „još uvek sam osećala hladnoću zbog boravka napolju. Ustala sam i otišla da se uverim da li su deca u krevetu, u toj meri mi je sve izgledalo realno.“

Tokom svih tih prethodnih događaja, snova i sećanja Emi se nije sećala ničega o vanzemaljcima ili o boravku na NLO-u. Međutim, san u novembru 1992. kada je jasno videla sivog „vanzemaljskog predstavnika“ ženskog pola i preko volje ju je doveo do mnogo jasnijeg uviđanja da su vanzemaljci predstavljali deo njenog života.

Kada je Emi shvatila koliko se neobičnih događaja odigralo još od njenog detinjstva, odlučila je da ispita neka svoja sećanja regresivnom hipnozom. Kao advokat bila je upoznata sa teorijom regresije, ali je nikada nije isprobala.

Dogovorila je susret sa Barbarom Bartolik u leto 1992. i prošla kroz dve seanse regresije, nadajući se da će saznati više o tom delu života koji je bio sakriven od nje. Tokom prve regresije istražile su neka sećanja iz ranog detinjstva i adolescencije, ali je za Emi bilo izuzetno teško da verbalno uobliči ono čega se setila tokom stanja transa. Postalo je očigledno da je njeno sećanje inhibirano preko nekoliko blokova, koji su je sprečavali da govori o tim iskustvima, pogotovo kada je uspela da se seti pretnje koju joj je uputio jedan od Sivih kada je bila veoma mlada. U fragmentarnim sećanjima Sivi joj je rekao da će njena mačka biti ubijena, ukoliko bilo kome bude rekla nešto o njegovoj poseti. Emi je pokušala da to ispriča svojoj majci i mače je kasnije umrlo, mada Emi nije bila sklona da veruje da je ta smrt delo vanzemaljaca.

Takođe se setila kratkog iskustva od pre nekoliko godina, velike letelice koja je nadletala baštu njenog oca. Rekla je Barbari da je posmatrala letelicu iz velike blizine, želeći da je odgurne, ali je na neki način primila jasnu poruku „Ne dodiruj.“ Emi je rekla da nije želela da uđe u letelicu ali je uvedena unutra, gde je videla istog onog Sivog koji joj je pretio da će ubiti njenu mačku.

„Videla sam sebe kako razgovaram sa nekim unutra.“ – „Taj ’tip’ koji je pretio da će ubiti moju mačku je bio unutra. Bili smo blizu vrata. On je bio viši od mene i lice mu je bilo tik uz moje.“

Kao sledeće Barbara i ona su istražile sećanje u dobu od petnaest godina sa guranjem i bockanjem u leđa i krevetom koji se trese. „Tokom seanse videla sam sebe kako izlazim kroz stražnja vrata. Nisam mogla da razumem jer sam izgledala poput duha i nisam hodala, već lebdela. Dok je pokušavala da posmatra taj događaj, sve vreme se ponavljala ista scena, kako ide ka zadnjim vratima, kako poseže za nečim i nikako nije mogla da pređe tu tačku. „Pretpostavljam da je bilo suviše teško gledati u to.“ – rekla je „Sećam se aktuelnog osećaja da je nešto u mojoj sobi i kako me bocka i gura u leđa – bilo je tako realno. Bilo je zastrašujuće.“

Treća epizoda koju su ispitale je obuhvatila je lekcije iz detinjstva o religiji. „Crkve nisu Bog“ – rečeno joj je – „Statue i slike nisu Bog. Sveštenici i kaluđerice nisu Bog. Niko ne čini grehe.’ To nije imalo smisla.“

„Šta su ti još rekli?“ – upitala je Barbara.

„Da pogledam iza slike.“ – odgovorila je Emi – „Sve su to laži. To me je razljutilo, da sve te kaluđerice i sveštenici lažu. Zašto mi to govore ako to nije istina. Rekli su da je Isus bio neka vrsta vojnika i da je trebalo da povede ljude u izvesnom pravcu.“

„Šta su oni želeli da ti znaš?“ – upitala je Barabara.

„Da ne treba da verujem.“ – rekla je – „Treba da se pretvaram da sam saglasna, treba da se pretvaram da verujem, kažu propovednici.“

Na drugoj seansi Emi se vratilo kratko sećanje na još jedan „san“ sa susretom sa Sivima koji je imala u aprilu 1993. „Sanjala sam kako neki NLO-i sakupljaju ljude.“ – ispričala mi je kasnije – „Određeni ljudi, ne nasumično. Stajala sam i čekala da dođu, trebalo je da čekam. Uperili su sjajno svetlo u mene i našla sam se na brodu. Prvo sam gledala u sjajnu površinu, kao ogledalo, zatim sam se okrenula. Videla sam mnogo Sivih sa nekim instrumentima ili komandama, veoma zauzete.“

„Jedan Sivi je okrenuo glavu ka meni i ja sam ga prepoznala.“ – „U stvari to je bio isti onaj Sivi koga sam videla (u novembru 1992.) obasjanog mesečinom ili nekim svetlom. Razgovarali smo očima. Imala sam utisak da smo on i ja jednom bili veoma bliski, negde smo već bili zajedno i bili smo ’isti’. Kao da smo bili blizanci. U stvari mi je nedostajao. Htela sam da se vratim na to „ranije“. Nečega sam se sećala. Rekao mi je da treba da ’ostanem ovde’. Pretpostavljam da je mislio na sadašnjost.“

Opisala je i istovetnost koju je osećala sa vanzemaljcem blizancem. „Osećala sam da sam jedna od njih i razmišljala sam o Barbari kao o ’ljudskom biću sa ustima’. Kao da sam gledala kroz oči Sivih! Ako bih o tome razmišljala kao ljudsko biće, bili su hladni i nezainteresovani. Ako se setim načina na koji sam razmišljala kao jedan od njih, to nije bilo ni hladno niti nezainteresovano, jednostavno način da se bude.“

Tokom hipnotičke seanse Emi je u spavaćoj sobi mogla da vidi dvojicu njih kako telepatski komuniciraju i osećala je istu srodnost sa entitetom. Kada je Barbara upitala zašto su Sivi bili tamo, Emi je odgovorila: „Ja to ne treba da znam.“

„Pitaj šta možeš da znaš.“ – predložila je Barbara.

„Rekao je da će se tokom sledeće decenije očekivati da ljudi misle isto.“ – rekla je – „Biće podučavani da misle isto kao i oni. Jednostavnije je za njih.“

Proširivši ono što joj je rečeno, Emi je rekla da će vanzemaljci, koji vrše abdukcije, u sledećoj deceniji sprovesti program u okviru koga će „ljudi biti podučavani da misle isto“. Žalosni deo je da će svako misliti da je to normalno i da je to njegova ideja. Čak će im se i sopstvena ’individualnost’ činiti realna, ali to neće biti tako u stvarnosti. On i drugi vanzemaljci pokušavaju da to spreče. To već traje dugo vremena.“

Pod hipnozom Emi je pokušavala da objasni tu informaciju i odjednom rekla: „Rekao mi je da se setim pravila. Pokušavam. I on pokušava da mi pomogne da setim. Izlazak iz programa će rezultirati oštećenjem sinapse. Tako je teško, bez reči, rečima.“

„O čemu se tu radilo?“ – pitala je Barbara.

„Čini ono što znaš da činiš“ ponovila je Emi mehanički pravila Sivih, „budi čovek, budi ono što jesi. Pravilo broj dva, Bez sećanja, pravilo broj dva.

Ta pravila su joj bila data veoma rano u njenim iskustvima sa neidentifikovanim entitetima i uvek su uključivala i program koji ju je sprečavao da govori o tim događajima. Jedna beleška napravljena u dnevniku u uzrastu od sedamnaest godina se odnosi na ta pravila. „Ne smem da ponovim prethodnu grešku.“ Emi je rekla da je greška koju nije trebalo da ponovi bila razgovor sa majkom o tim iskustvima.

Prvi put kada je kao odrasla osoba pokušala da to kaže nekom drugom, spoljno ometanje ju je sprečilo u tome, kao što to pokazuje beleška u dnevniku od 16. decembra 1992. „Pisala sam pismo dečku te noći“ – zabeležila je – „i slušala radio. Kada sam počela da pišem o razlici između toga šta srce oseća i šta um zna (lekcija primljena od Savete), radio je počeo da emituje sve moguće tonove, podnošljive i nepodnošljive za uho. Nešto sam nameravala da kažem u pismu. Ne mogu da se setim šta sam htela da kažem“. Ta buka je obuhvatala „glasove, jednozvučne, na nekom (stranom) jeziku.“

Pod hipnozom Emi je stalno imala teškoće da govori o tim događajima i često je pominjala pravilo protiv „saopštavanja“. Kada je Barbara kasnije pokušala da razgovara o ugrađenim blokovima, Emi je bila sumnjičava i nije mogla da prihvati ideju da bi Savet programirao takvu inhibiciju. Tako je bilo dok nije pregledala stare dnevnike i pronašla belešku, koja je sledila posle beleške o „ne saopštavanju“, o tome da je konačno došla do dokaza o kontroli uma.

Njena sećanja na događaj iz sna u novembru 1992. su bila detaljnija i o njima je bilo lako razgovarati, kao da je program bio neefikasan, makar na toj tački. Ušla je u nekoliko scena, prepoznajući da je veliki pauk u stvari bio lebdeći probni uređaj u sobi sa njom i humanoidnim osobama kojih se sećala. Takođe je shvatila da je tokom dela susreta bila sa njima na probi u svom stanu. Ali najvažnija informacija se ticala implanata. Kada se setila objekta boje mesa koji je uklonjen iz njenog uha, rekla je Barbari da je on korišćen kao transmiter ili monitor. Emi je rekla da joj je maskirana vanzemaljka objasnila svrhu implanta koji je uklonjen iz potiljka.

„Ona je rekla da su to kratki spojevi i da to može da ubije.“ – rekla je Emi – „Može da ubije onoliko njih koliko to oni žele. On je u vratu. Star je, ali neki ljudi ga još imaju. Kada požele da ih ubiju … Ne dopadaju mi se te stvari. On radi mnogo stvari.“

„Koje druge stvari?“ – pitala je Barbara.

„On pravi od ljudi marionete.“ – uzviknula je Emi – „Ona kaže da oni na taj način mogu da kontrolišu svakoga. Gomila prokletih robota hoda okolo. Ali oni ih uklanjaju, stari su. Nekada u podnožju leđa, zaista nisko, ali to je samo deo kontrole. Drugi deo kontroliše gornji i donji deo. Gore do mozga i dole niz telo. Stari. Ona kaže da oni sada koriste nešto drugo.“

„Gde se stavljaju novi?“ – pitala je Barbara.

„Mali mozak.“ – odgovorila je Emi.

„Kako ga postavljaju?“

„Ne od nazad kao stare,“ – odgovorila je Emi, pokazujući prstom na tačku iza svog uha. – „Vi ne možete da ih izvadite, samo oni to mogu. Oni mogu da učine da … ljudi sa starim i sa novim … čine ono što im se kaže da čine. Ukoliko ne čine, rade druge stvari, prebace ih na drugi kolosek kao marionete, isključe ih. Mogu da ih ubiju ili dovedu u neko stanje … mnogo različitih stepena… mogu to da koriste kao kaznu, da oduzmu moć, ali ostave svest, ili kontrolišu svest. Ili mogu da ubiju. Ja sam luda!“

„Sa jedne strane mogu da ubiju, sa druge da kontrolišu i svi stepeni između. Kazna je u sredini kada postoji svest ali ne i moć. Ponavljanje, opet i opet, strah prevladava, i oni više ne moraju da kažnjavaju. Strah je povezan sa kažnjavanjem, tako da ne moraju da pomeraju prekidač tako daleko. Strah i kontrola. A ukoliko ne funkcioniše, oni ga podešavaju da ubije. Kada telo umre, ono dezintegriše sve implante. Prestaju električne aktivnosti. Oni koriste naš mozak kao bateriju. Kada se strujni tok prekine, implant nestaje. Kao tik-tak.“

„Koliko ljudi ima implante, šta mislite?“ – upitala je Barbara – „Da li postoji neka selekcija?“

„Svi koji su podložni strahu, u bilo kom stepenu.“ – odgovorila je Emi – „Oni vas testiraju. Rekla mi je da su na meni izvršili testove za strah, nuklearne katastrofe (odnosi se na brojne noćne more). Bila sam dobra na testu, uplašila sam se. Pitam se kako su me našli. Oh, praćenje signala. Stare su lako mogli da prate, ti dripci. Oni (vanzemaljci koji vrše abdukcije i implantiranje) znaju da ih (pomiriteljska grupa vanzemaljaca i ljudi) uklanja i to im se ne dopada. To je razlog zašto ih nekada menjaju, instalirajući drugačiji signal.“

„Ko sprovodi te zamene?“ – upitala je barbara.

„Drugi … druga grupa.“ – pokušala je Emi da objasni.

Barbra ju je zamolila da opiše te druge, ali Emi je bila usredsređena na nešto drugo.

„Ona kaže da će to biti tu za godinu dana.“ – rekla je, pokazujući na čelo.

„Šta će biti tu za godinu dana?“ – pitala je Barbara.

„Ono što mi je potrebno, alatke.“ – odgovorila je Emi – „Fokus, veoma važno. Rekla je da još uvek nisam spremna da znam. Za godinu dana. Rekla je da ću se setiti tri momka koji staje pored. Oni posmatraju. Nisu obični, mogu da razgovaraju očima. Ne znam da li su to naučili ili nešto drugo. Jedan sa srebrnom kosom i jedan sa naočarima.

„Da li su to vanzemaljci?“

„Neki od njih. Njihove oči, imaju kontaktna sočiva. Bez njih“ – objasnila je Emi – „imale bi prorez. Ne kao mačije oči, suviše su velike. Linija. Kaže da je ionako nalik meni. Onaj sa srebrnom kosom, on je glavni. Kaže mi da ih zaboravim. Šest stopa visok, prosečne građe, obična košulja.“

„Kakvo je njegovo lice?“

„Nije suviše puno, niti suviše uzano, prave veličine naspram tela.“ – rekla je – „Oči ne odgovaraju.“ Ukazuje na čoveka sa razdeljkom. „Neuredna kosa, prosečna građa, izgleda kao običan poslovni čovek. To bi mogao biti onaj sa kontaktnim sočivima. Fin je.“

„Šta je sa drugim čovekom?“ – upitala je Barbara.

„On kaže, Ne gledaj. Dopušta mi da gledam u njega, ali ne i njih. Vidim da ima kontaktna sočiva. Smeđe, velike oči, ali bez zenice i dužice, ako se pogleda izbliza. To je razlog zašto ponekad nose naočare u boji.“

„Kakav je tvoj osećaj u vezi sa tim momkom?“

„Tužna sam. Oni su nekada bili tu gde sam ja, manipulisani. Ne žele da mi kažu suviše, jer to ne bih mogla da podnesem. Zbog toga mi kaže da ne gledam.“

„Da li su svi ljudi izmanipulisani?“

„Ne svi.“

Budući da je imala teškoće da slobodno govori u stanju transa, Emi je kasnije van hipnoze opisala stvari koje tada nije bila u stanju da artikuliše. Dala je detaljan opis scene u trpezariji, gde je videla proveru kojoj su se pridružila tri čoveka. Sledeće čega je bila svesna, pošto su joj predstavili maskiranu vanzemaljku, je da je odvedena u veliku, podzemnu odaju. Dok su je dva entiteta pratila u tu prostoriju, uočila je hrapave zidove koji su potvrđivali da se nalazi ispod površine. U to vreme je živela direktno preko puta zgrade FEME i ta zgrada je dobila masivno proširenje, sa antenskim rešetkama i novim zgradama, iznad i ispod površine. Ali ni na koji način nije mogla znati da li je to ta zgrada ili neka druga.

Emi je skicirala prostoriju u kojoj je bila sa tim čovekom i maskiranom vanzemaljkom. Tokom hipnotičke seanse je osetila određeni miris koji je podsećao na „sredstvo za glačanje“ i koji je poticao iz crne, rebraste cevi. Maskirana vanzemaljka joj je rekla da to vanzemaljcima olakšava disanje. Upitana da li je uočila elemente vojnog prisustva u zgradi Emi je odgovorila da nije primetila ništa od toga.

Imala je da kaže još nešto o ljudima, posebno o vođi srebrne kose koga je nazvala ‚Staro mačije oko’. „Čak i tokom hipnotičke seanse“ – primetila je – „slika ‚Staro mačije oko’ je bila uz mene, veoma živo. Jednom kada ’razgovarate’ na taj način, uvek osećate vezu. Imala sam utisak da je ‚Staro mačije oko’ ili u vladi ili na nekoj visokoj poziciji u vojsci.“ – dodala je – „Ljudi ga gledaju svakoga dana ali ne znaju ko je on zaista.“

U vezi sa druga dva čoveka je rekla: „Prema ta tri čoveka se javio osećaj duboke tuge. Oni su bili dizajnirani kao i mi. Posmatrali su kako ’razgovaram’ sa ‚Starim’, kako prihvatam informacije i moju lojalnost. Jednostavno sam imala utisak da su me uhvatili.“

Zabrinuta zbog onoga što joj je rečeno o implantima i njihovoj funkciji, Emi je potražila medicinske tekstove o malom mozgu i kičmenoj moždini, mestima na koja se postavljaju implanti. Saznala je da je kičmena moždina razvodni centar za nervne impulse iz centara velikog mozga koji kontrolišu vitalne funkcije kao što su temperatura, puls, gutanje i disanje.

Mali mozak je definisan kao kontrolni izvor za mišiće i ravnotežu, kao i za voljne pokrete, koordinaciju i čak glasne žice – što je, kako je Emi zabeležila, moglo da objasni fizičke teškoće kod nekih otetih prilikom pokušaja da govore o svojim iskustvima. Informacije su se poklapale sa funkcijama implanta koje je navela maskirana vanzemaljka.

Posle događaja u snu iz novembra 1992. Emi se setila još nekoliko događaja iz snova. Imala je nagle fleševe sećanja i uočila više dokaza o vanzemaljskom angažovanju. Imala je snove o pomeranju čvrstih predmeta, jedan u kome su bile i njene ćerke i Emi je rekla da nije bila „srećna“ kada je videla entitete sa njima, mada je osećala da su visoka bića koja su stajala tu bila ’mirna, ’mudra’ i ’prilično prijatna’. Sanjala je da je na letelici ponovo sa maskiranom vanzemaljkom koja joj je rekla da će ljudima biti rečeno „ko i šta su oni zaista“, kao i istinu o svakome. U sledećem snu navedena je da oseti kako će je „vlada“ „ubiti“ zbog toga što govori o tome šta vlada radi ljudima.

Tokom „snova sa treningom“ Emi se probudila i jasno čula glas žene u svojoj glavi. „To nije san!“ – zabeležila je u dnevniku. ’Pokušala da zapišem ono što joj je žena rekla, čula je kako kaže NE! I počela da zaboravljam. Pokušala da zapišem, ali je ruka bila umrtvljena. Veoma umorna danas, zaspala na kratko, još snova sa treningom.“

Jedan od najuznemiravajućih snova je usledio u junu 1993. „Imala sam veoma snažan osećaj da me drže žicama i cevčicama koje su prolazile kroz moju glavu.“ Sve u vezi sa snom je bilo realno. „Osećala sam se veoma loše!“ – rekla je Emi – „Bukvalno sam mogla da osetim kako nešto prolazi kroz moju glavu. Htela sam to da izvadim, ali nisam mogla da pomerim ruku do (visine) glave, moja ruka se nije pokretala.“

„Onda sam čula kako neko govori u mojoj glavi, ’Ne želiš da ih izvadiš. Povredićeš sebe.’ Uz to upozorenje sam videla i jasnu sliku šta bi se dogodilo kada bih izvadila te stvari iz svoje glave. Videla sam kako žice/cevčice izlaze iz moje glave i kako se delići mog mozga lepe za njih i padaju na pod. Samo je trebalo da budem mirna dok se to ne završi. Nije bolelo.“ – „Samo sam bila besna što ne mogu da pokrećem glavu. Nikada nisam imala sličan san. Još uvek sam ljuta zbog toga.“

U noći 20. septembra 1993. Emi je doživela vremenski prekid i njena beleška u dnevniku o tom događaju je veoma tipična za te izveštaje. Pošto je uočila da telefon proizvodi neobičan ton u 23:17 zapisala je: „Sedela sam za stolom u radnoj sobi i primetila da mi je odjednom sve smešno. Iznenada sam to osetila, pošto sam kratko pre toga osećala strepnju.“ U tom trenutku je ušla njena ćerka i Emi je reagovala ljutito jer je dete u to vreme već trebalo da bude u krevetu, u 24:07. Tada sam se vratila poslu.“ – zapisala je – „i osećala sam se loše zato što sam vikala na Grejs. Posle nekoliko minuta čula sam buku koja je podsećala na okretanje kvake na ulaznim vratima. Mislila sam da je Grejs otvorila vrata da bi me potražila (kao kada izvedem psa napolje). Skočila sam i pogledala kroz mali prozor ka prednjim vratima, ali Grejs nije bila napolju.“

„Uključila sam svetlo, ali u hodniku nije bilo nikoga. Otvorila sam vrata i pogledala napolje, ali nisam videla nikoga. Pomislila sam kako je neobično što sam čula taj zvuk. Vratila sam se poslu. Tada sam pogledala na sat i videla da je 24:27. Nisam mogla da verujem da sam izgubila dvadeset minuta.“

Očigledno je postojao vremenski prekid, za koji ona nije imala objašnjenja niti sećanja. Ali kasnije se javio bljesak sećanja, uključujući i scenu kada je neko rekao, Zar misliš da je to sve slučajno? Značenje izjave je bilo jasno, rekla je, „da je Zemlja veliki zoo-vrt ili eksperiment.“

Jedan sličan „download“ ideja i scena je obuhvatio i „svet u budućnosti“ koji će naša deca naslediti, svet koji „umire“. Jednom prilikom misao „mi smo bez oblika“ joj je neprekidno prolazila kroz glavu. Druge dve slične misli su izazivale još veće uznemirenje: Preživljavanje najsposobnijih. To je razlog zašto se pokreću ratovi, je rekao prvi a drugi je ponavljao, Smrt je put kući.

Setila se takođe i lekcije koja je prikazivala kako vanzemaljci koriste „zastrašujuće slike“ putem mentalne projekcije da bi kontrolisali ljude. „Strah je istinski neprijatelj.“ – rekla je. U aprilu 1993. Emi su susrela sa fenomenom, itekako poznatim svim otetima: crnim helikopterima. Pošto je prvi preleteo iznad njen kuće, zapisala je: „Oni zaista postoje – sada znam kako izgledaju.“ Od tada su se događali i drugi preleti, često kasno u noći sa učestalim kružnim nadletanjem njene kuće.

Kao i mnogi drugi oteti, Emi je imala razloga da veruje kako su i njena deca obuhvaćena ovim fenomenom. Jedna ćerka joj je rekla da je noga svrbi „na način kako kada je gurneš kroz zid“, ukazujući Emi na to da je dete možda primalo istu vrstu instrukcija kao i ona sama. Druga ćerka je opisala dve vrste „svetlosnih kugli“ koje je često viđala u kući. Jedna vrsta je veća od košarkaške lopte i višebojna, druga je manja i prikazuje tragove ili neku vrstu talasa.

Emi je bila veoma zabrinuta zbog sve više dokaza da su i njena deca uključena, pošto se ono, za šta je verovala da je samo san, pokazalo veoma upitnim. U prvom delu bila je na brodu sa nekoliko malih Sivih i dva ili tri entiteta visoka oko šest stopa. Sivi su joj rekli da ljudski koncept Armagedona nije ispravan. „Sećam se da sam razmišljala kako ono, što su mi oni saopštili, nije ni nalik bilo čemu što sam ja, ili bilo ko drugi, ikada zamišljala.“ – rekla je. Kada se to završilo, mogla je da oseti kako joj visoka bića prenose lekcije i da su njihovi umovi bili u njenom umu, intenzivan osećaj prisustva koji je činio da „poželi da zaplače“.

To je bilo slično intenzitetu „žene“ koja joj je prenela neke stvari mislima. „Nezavisno od toga koliko sebe smatram izdržljivom, ne bih imala šansi protiv Visokih.“ – rekla je – „Mislim da su me podsećali da me imaju, telo i dušu, i da su me uvek imali.“

U sledećem delu sna njena ćerka i ona su bile uključene u seriju scena i događaja koje su se okončale scenom sa policijskim kolima, koja su im se približila. Emi je rekla da su imala veoma sjajna svetla, koja nisu bila „svetla za policijski automobil.“ Policajac, koji joj se nije dopao, ju je oslovio, ali se u tom trenutku probudila iz sna, kada je njena druga ćerka počela da kašlje. Kasnije se vratila u krevet i čula „glasan, zujeći zvuk“ pre nego što je pala u san.

Sledećeg jutra, dok je kuvala, uho je počelo da je svrbi. „Protrljala sam uho prstom i osetila nešto sa unutrašnje i spoljnje strane uha. Pogledala sam u prst i na njemu primetila malo osušene krvi. Otišla sam u kupatilo i pogledala u ogledalo. Mogla sam da vidim krv u uhu i ispod brade.“

Zabrinuta da bi to moglo biti u vezi sa neobičnim snom, pažljivo je ispitala ćerku da bi videla da li je bila uznemiravana. Grejs je rekla da je ima neobičan san i Emi je počela da joj prepričava sopstveni san. Kada je došla do dela o svetlima na policijskim kolima, Grejs je završila rečenicu umesto nje, opisujući „svetla kao duga“. Emi je upitala kako se seća da ih je videla, ali Grejs nije mogla da objasni.

Emina sećanja i razlićite primedbe njene dece ukazuju na vanzemaljski kontakt sa celom porodicom, iako su za Emi „čvrsti dokazi“ i svesna iskustva pouzdanija potvrda. Grejsino nedavno krvarenje iz nosa na primer bi mogao biti znak implantiranja. Bila je u dilemi zbog nekih neobjašnjivih ožiljaka na njenom telu, uključujući i kružni ožiljak na ramenu i ožiljak dug jedan inč ispod nosa, koji se pojavio krajem 1993. Ova vrsta dokaza – kao i svesno viđenje NLO-a sa četiri objekta koji su se saželi u jedan u januaru 1994. – nisu bili dobrodošli za Emi jer su joj otežavali da odbaci postojanje ovog fenomena.

Ona zna da je to više od povremenih otmica, zbog informacija koje je dobila i zabrinuta je zbog pravca i prirode događaja na koji ukazuju te informacije.

U novembru 1993. zapisala je lucidni san tokom koga je bila u velikoj prostoriji sa drugim ljudima. „Rečeno nam je da smo izabrani da doživimo kraj sveta.“ – zapisala je – „Bog je bio ta kugla od svetlosti koja je izgledala kao malo sunce. Bog nam je rekao da je to što doživljavamo za sve... da bi trebalo da se osećamo počastvovani i srećni što ćemo doživeti kraj sveta.“

Rečeno je da su Emi i ti drugi ljudi veoma spiritualna bića koja tragaju za iskustvima punim izazova. „Naša prava priroda je da tragamo za svakom prilikom da rastemo i učimo. Čak i žalost, tuga, bol i oskudica predstavljaju priliku da se uči i raste. Razumela sam da je smisao života jednostavno doživljavati iskustva, to je sve – iskustva.“

Ta poruka je bila u skladu sa drugim komunikacijama koje je Emi primala od nevidljivih vodiča koji su joj rekli da su ljudi „vrsta među drugim vrstama“ i da su naša tela u stvari „kontejneri“ za spiritualna bića što istinski jesmo.

Drugi deo informacije je došao u vidu svesnog bljeska ili vizije u kojoj joj je objašnjeno da će se u javnosti pojaviti jedna određena osoba koja će tvrditi da je Hrist. Emi je rekla da su joj pokazali kako će svi religiozni ljudi na planeti percipirati tu osobu kao inkarnaciju onog božanstva kome se mole i da će on biti prihvaćen kao Bog na Zemlji. To će usloviti da se mnogi okrenu protiv onih koji nisu prihvatili novu figuru, što će voditi do proganjanja i do potiskivanja istine. U stvari, objasnila je, lažni vođa i njegova religija će odneti pobedu nad duhovnom istinom.

Događaj na početku 1994. je kod Emi izazvao još veće čuđenje zbog njenog kontakta sa „Savetom“ koji je trajao čitavog života. Čula je o veoma neobičnoj grupi ljudi, koja je sebe nazivala „Potpuni Pobednici“ ili „Omega grupa“ i koja je održavala sastanke u Dalasu. Dvoje njenih poznanika su prisustvovali sastancima i pošto je čula detalje sa sastanaka Emi je odlučila da pozove „Pobednike“ da održe jedan sastanak u njenom gradu. Tokom tog sastanka oni su rekli Emi i drugim okupljenima da su upravo izašli iz „učionice“ posle osamnaest godina vođenja od strane svoja dvadeset četiri starešine. Sada putuju po zemlji da bi „požnjeli“ ljude koji su „implantirani“ odgovarajućim znanjem i koji su spremni da naprave tranziciju na nivo koji je „viši od ljudskog“.

To je zahtevalo prekidanje svih veza ljubavi, porodice i prijateljstava – okova koji nas drže prikovanima za ovaj materijalni plan, život u celibatu i prepuštanje svih odluka „starešinama“. Svi osim njihove grupe se lažno predstavljaju i programirani su negativno, bilo preko društva koje nameće lažne vrednosti ili, u slučaju kontakta sa vanzemaljcima, preko „Luciferskih“ vanzemaljaca – što uključuje sve grupe osim one koju su obučavale „starešine“.

Emi je opisala četiri „Pobednika“ koje je srela kao visoke, tanke, blede, aseksualne, u odelima (crna odeća), nalik klonovima u pojavi uz strogo kontrolisanje emocija. U stvari rekla je da nije mogla da oseti dušu u tim ljudima. Njihova poruka je bila veoma stroga: sledbenici su odmah morali da pođu sa „Pobednicima“, ne rekavši ni reči svojm porodicama, bez ičega i bez informacija o sledećoj destinaciji.

Ovaj zahtev je za Emi bio dovoljno uvrnut, ali istinski uznemirujuća je bila činjenica da su deteaji i fraze njihovih dogmi, prenetih od strane „starešina“, zvučale potpuno isto kao stvari koje joj je preneo „Savet“. I da je proizvod tih učenja – makar u okviru tog kulta – zvučao izuzetno pogrešno.

„Ja sam ipak učila o implantima i kontroli uma.“ – rekla mi je – „Moram da postavim pitanje ko je „Savet“ zaista. Sada ih se plašim. Šta ako su me čitavo vreme programirali da činim stvari koje nisu dobre za moju planetu? Šta ako su bili zaista dobri i učili me kako da pomognem svojoj planeti, a ja sam prestala da ih slušam. Šta ako su samo neki odbrambeni mehanizam i samo moja imaginacija? Nekako bih više volela da sam luda, nego da je sve to stvarno. Tako, budući da ne znam šta i ko je zaista „Savet“, slušam mnogo pažljivije. Samo molim Boga da mi pomogne da pronađem istinu. Boga u koga sam sigurna.“