Karla Turner - Oteti

11. dio - Okrugli stol

Prilikom poređenja svih ovih ličnih izveštaja pojavljuju se tri glavna pitanja učesnica projekta, zajednička sa mnogim drugim koji su imali prisilne kontakte sa vanzemaljcima. Šta kažu vanzemaljci i možemo li im verovati? Šta oni rade sa nama u tehnološkom i psihološkom smislu? Koja je prava priroda ljudskog ili vojnog angažovanja u aktivnostima abdukcija?

U pogledu poslednje tačke svaka od žena je navela da je videla druge ljude u abdukcijskim situacijama. Emi, Endži, Liza, Pet i Beti imaju sećanja na iskustva koja su uključivala vojno osoblje i u većini situacija vanzemaljci su radili zajedno sa ljudima. Iako neke od tih scena mogu biti scenariji virtuelne realnosti, proizvedeni od strane vanzemaljaca, druge sporedne aktivnosti ukazuju na istinsko angažovanje ljudi. Endži je na primer presreo i preplašio uniformisani čovek u džipu na autoputu upravo posle vojne abdukcije tokom koje su joj pretili zbog „govorenja“.

Kada se Emi podvrgla regresivnoj hipnozi, usledio je još jedan sumnjivi događaj. Oficir mornarice sa visokim činom, dugogodišnji poznanik porodice hipnotizera, se pojavio u njihovoj kući kasno u noći Emine hipnoze, uprkos tome što mu je rečeno da to nije pogodno vreme za posetu. Zastupao je standardnu „liniju“ da vojska nema nikakvog interesa, još manje da je na bilo koji način uključena u zbivanja sa NLO-ima, vanzemaljcima ili otmicama. Rekao je da za dvadeset pet godina službe nikada nije čuo da je ijedan pripadnik vojske i pomenuo NLO. Takođe je insistirao na tome da oteti ne bi smeli da prezentuju svoja iskustva javnosti, dok ne budu mogli da ponude „konkretne, naučne dokaze“ da se bilo šta od toga događa.

Bila sam prisutna te noći i kada sam ga upitala da li bi zaista mogao da nam ispriča o umešanosti vojske u događaje sa NLO-ima, pod pretpostavkom da ona postoji, priznao je da bi zbog limita u vezi sa „nacionalnom sigurnošću“ morao da poriče takvu povezanost.

Na putu kući kolima Emi su pratila službena patrolna kola, vozeći miljama tik uz njen blatobran ili sa desne strane njenih kola. Dejstvo je, naravno, bilo ekstremno uznemirujuće i Emi je osećala da je namera bila zastrašivanje, na isti način kao i uznemiravanje vojnim helikopterima, telefonske smetnje i drugi događaji, koji su po svemu sudeći imali pre ljudsko nego vanzemaljsko poreklo.

Kao što je već rečeno, ukoliko postoji dokaz za makar jedan slučaj umešanosti vojske u abdukcije, tada se drugi takvi izveštaji ne mogu tako lako odbaciti. Svako za sebe mora da odluči kakav dokaz je za njega uverljiv u okviru ove problematike, ali ja sam zadovoljna da jedan slučaj, Leah Haley, stoji izvan svake sumnje. Ukoliko su ljudske agencije zaista tajno uključene, njihova aktivnost zahteva mnogo intenzivniju istragu nego što je to rađeno do sada. Međutim, mainstream-istraživači ne pokazuju nikakav entuzijazam da se suoče sa povredom ljudskih prava od strane ljudskih izvora, možda zbog toga što se plaše odmazde, koja se, kako mnogi oteti mogu da potvrde, zaista događa.

U pogledu komunikacije sa vanzemaljcima postoji obilje podataka od svih osam žena. Pored dozivanja po imenu, većina njih je primala lične poruke. „Ta komunikacija, koja se odvijala dok sam bila budna“ – ispričala je Liza kao primer – „je uglavnom jednostavna. Oni govore u mojoj glavi. „Ugasi svetlo i nemoj dolaziti ovamo.“ Aniti je humanoid u crvenom odelu posle seksualnog napastvovanja rekao: „Biću tamo da ti pomognem.“, što je u datoj situaciji pre izazivalo strah nego što je ulivalo pouzdanje. Emi je krajem 1993. primila neobičnu informaciju: „Svi će saznati za NLO-e na dan velike igre.“ pri čemu ’velika igra’ nije bila identifikovana. Od trenutka kada smo započele saradnju na istraživanju njihovih iskustava, neke od prethodno opisanih ličnih poruka su direktno ukazivale na mene. Džejn je rečeno da „saopšti sve informacije Karli Tarner“ i da mi pomogne u buđenju ostalih u pogledu fenomena abdukcija. Emi je osećala snažnu unutrašnju potrebu da me kontaktira a zatim, kada ih je svesno upitala da li imaju neku poruku za mene, rekli su joj da mi prenese: „Budi oprezna. Zaključaj vrata – to može da pomogne više nego što misliš.“ Poruka je bila toliko apsurdna da je Emi izrazila nevericu i dobila odgovor: „Ona će znati šta to znači.“ Kada mi je Emi pisala, nije zaboravila tu poruku, ali ju je posle kucanja izbrisala.

Međutim, mesecima kasnije, dok je slušala traku sa javnom prezentacijom koju sam držala, čula je kako kažem da sam u jednom trenutku bila toliko obeshrabrena vanzemaljskom aktivnošću da čak nisam vodila računa o zaključavanju vrata. Šokirana ovom podudarnošću prenela mi je poruku koju je dobila znatno ranije. Kada je Poli upitala svoje „duhove“, kako je nazivala nevidljive sagovornike, o projektu rada na knjizi, dobila je dug odgovor. U jednom delu su rekli da „ ova knjiga predstavlja putovanje u drugi nivo uma“ i da su moje knjige „deo mnogo većeg rada, od koga ona ne može biti odvojena … obuhvatno delo ljubavi, koje počiva na čvrstim temeljima.“

Nije moguće ne zapitati se šta te specifične lične reference znače. One bez sumnje ukazuju na to da je neka snaga ili grupa svesna povezanosti ovih žena sa mojim istraživanjem, što bi moglo da objasni prelete helikoptera i telefonska uznemiravanja, koje je toliko mnogo nas doživljavalo. Tokom telefonskog razgovora sa Endži, kada smo pričale o tome da jedna od vanzemaljskih grupa tvrdi da potiče sa Kasiopeje, u razgovor se umešao muški glas, rekavši: „Ima ih mnogo, tamo napolju, i mi znamo odakle potiču.“ – i tada je glas nestao.

Ove reference takođe demonstriraju predosećaje određenih događaja ili sposobnost da se ukaže na te događaje, jer ko god je preneo Emi poruku o zaključavanju mojih vrata, izgleda da je znao da će ona kasnije, mnogo kasnije preslušati traku sa mog predavanja. Ove specifične reference povezuju naša pojedinačna iskustva sa široko organizovanim programom - toliko je jasno, iako koordinacija tih aktivnosti nije - i čini se da je reč o veoma dugotrajnom projektu.

Mnoge od ovih žena su imale komunikaciju sa vanzemaljcima veoma rano u životu. Anita je ispričala kako joj je u detinjstvu rečeno: „Deca moraju da budu zaštićena.“ Emi je poruku i ideje, utisnute u njen um, primila sa četiri godine, a Poli je ovaj uticaj primetila sa deset. Takođe je osetila da vanzemaljci usađuju ili skladište informacije unutar podsvesti, u „paketima“ znanja, koji su podsećali na džepove znanja za koje su vanzemaljci rekli da sam ih posedovala 1980.

Nekoliko žena je imalo sećanja na komunikaciju sa treninzima ili obukom tokom čitavog života. Za Emi je to podrazumevalo i informacije o različitim aspektima fizike, kao i za Poli, kao i lekcije o telekinezi i prolaksu kroz čvrste predmete. Endži je obučavana da se usredsredi na korišćenje svojih mentalnih moći a Anita je podsticana na proučavanje veština za preživljavanje. Taj trening ili programiranje otetih je zamišljeno da posluži nekoj svrsi, ali mi imamo samo izjave vanzemaljaca kakva bi ta svrha mogla biti.

Veliki deo vanzemaljske komunikacije je uticao na stavove ovih žena u pogledu mnogo čega. Emi je u detinjstvu doživela očigledan scenario virtuelne realnosti, dizajniran da uništi njenu veru u tradicionalnu religiju, a Poli je navela lekcije o „promenama u pokornosti.“ Anita, Džejn i Emi su takođe osetile nepoverenje prema trenutnoj vladi, nepoverenje za koje je Džejn rekla da su ga „ohrabrili“ vanzemaljci. Takvo imputovanje stavova je suštinski deo programa abdukcija, koji ukazuje na mnogo kompleksniji program, koji izaziva još veće uznemirenje, nego što je to jednostavno uzimanje genetskog materijala da bi se ponovno oživela neka stara vanzemaljska rasa. Njihove akcije su upravljene ka promeni našeg sistema verovanja koliko i na delovanje na naša tela, iz kojih god razloga, i mi ne znamo motivaciju za ovo ciljanje na religiju i vladu.

U vezi sa ljudskom genezom vanzemaljci često izjavljuju da su naši kreatori, kao u Endžinom slučaju. Izjave o promenama naše vrste je navela i Liza. Najprovokativnija poruka, preneta Emi, ukazuje na iznenađenje od strane vanzemaljaca da ona do tada već nije jasno sagledala situaciju. “Zar li si mislila da je sve to slučajno?“ upitali su je kada su joj predstavili koncept Zemlje kao kosmičkog zoološkog vrta.

Ovakva indoktrinacija služi da redukuje naš koncept o ljudskoj suverenosti, kao i da nam nametne podanički položaj, kao vlasništva. Dok neki ljudi prihvataju ovakav odnos kao činjenicu i time vanzemaljcima daju legimitet da sa nama čine ono što žele, postoje i drugi koji smatraju da po prirodi posedujemo slobodu i pravo da egzistiramo bez ovakvog mešanja, nezavisno od naše geneze. Njihova tvrdnja, da su naši kreatori, nije nikada bila više nego samo tvrdnja, osim ako negde ne postoji neki dokaz o tome, kako navode neki istraživači na osnovu informacija od vojnih insajdera i iz krugova intelektualne elite.

Manje je informacija o samim vanzemaljcima. Lizi je rečeno da postoje „mnoge divizije“ tih bića, a Džejn je primetila, da, dok su neki od njih interdimenzionalni, kako je i Poli verovala, drugi su „interplanetarni putnici“. Poreklo sa Kasiopeje je pomenuto Endži, mada su joj vanzemaljci rekli da da je njihova grupa odavno načinila svoj „dom“ na našoj planeti. Beti je rečeno samo da su vanzemaljci ovde samo zbog svojih istraživanja i da bi „sprečili destruktivno delovanje“ koje ljudi vrše na našoj planeti. Međutim, najekstremnija informacija o poreklu je preneta Pet. Njoj je rečeno da su vanzemaljci anđeli, iako ne na način kako smo navikli da razmišljamo o njima, i da su oni zaslužni za promene na ljudskim telima u vreme uskrsnuća. Džejn je, naprotiv, navedena da iz svojih iskustava vidi, da Bog iz Biblije nije „vrhovno biće, kako smo mislili.“

Zajedničko u komunikaciji je da oteti treba da se okupe i „nađu“ druge slične sebi. Endži je navela da su je odveli do grupe „Izabranih“ u jednoj podzemnoj zgradi. „Tamo je bilo u drugih koji su trenirani kao i ja“. Emi je 1989. rečeno: „I mi ćemo uskoro biti zajedno. Sada je vreme da nađemo jedni druge.“ Beti su rekli da ona i drugi moraju da deluju kao spiritualna bića „za dobro čovečanstva“, dok su Džejn vanzemaljci kazali da se „svi dobri ljudi na Zemlji moraju okupiti da bi se suprotstavili onome što dolazi.“ Naravno, nije sigurno da sva komunikacija dolazi iz jednog izvora, u stvari od slučaja do slučaja postoje stalne kontradiktornosti i nedoslednosti.

Budući događaji na planeti su takođe jedna od važnih tema vanzemaljaca i zanimljivo je pomenuti fraze i slike koje pri tome koriste. Za Džejn vanzemaljci su koristili izraze kao „buđenje“, da bi ukazali na predstojeće promene u „svetskoj kulturi i svesti“. To zvuči dovoljno pozitivno i miroljubivo, ali je i Emi i Aniti preneta informacija o predstojećem „Armagedonu“, iako je Emi rečeno da Armegedon „neće biti onakav kakvim ga ljudi zamišljaju.“ Endžini otimači su rekli da će svet biti očišćen od „prljavštine i zla“, jer se smo suptilno promenjeni. Aniti i Lizi su buduće promene prikazane kao katastrofe za koje moraju da se pripreme da bi preživele ovde na Zemlji.

Pet su prikazane scene povratka Isusa, koga su pratili svemirski brodovi i vanzemaljci, predviđajući „loša vremena na Zemlji“ tokom kojih će biti uništeni mnogi koji ne budu izbavljeni. U stvari, kod Emi, Bet Džejn i Poli komunikacija je ukazivala na rat između dobra i zla u kome treba da odigramo svoju ulogu. A kada su vanzemaljci obećali pomoć, Liza je jednostavno rekla, „Zašto bi trebalo da verujemo da su oni u stanju da reše naše probleme, kada čak nisu u stanju da kontrolišu nasilne vanzemaljce među sobom.“

Kako su se osećale ove žene u vezi sa komunikacijom? Džejn je bila inspirisana mnogo čime što joj je rečeno, ali nije bila u stanju da sama inicira komunikaciju. Osećala je u stvari da se vanzemaljci kriju iza kontakta. „Nismo videli pravu inteligenciju iza svih tih scena,“ rekla je jednom prilikom. Poli je izjavila da, što se nje tiče, može da zaključi da nam u stvari „oni nisu rekli ništa.“ Emi je navela da nasuprot onome što joj je rečeno vanzemaljci „ne daju prave informacije“.

Endži je postala sumnjičava prema onome što joj je saopštavano. „Ne postoji razlog zašto bi trebalo da tim vanzemaljcima verujem više nego sopstvenoj vrsti.“, pisala je. Anita je imala isti osećaj. „Uvek sam iznenađena kada uopšte dobijem neku informaciju od njih.“, rekla je, „Zaista ne znam da li nekome, ko vrši otmice, treba pokloniti poverenje da će dati istinite odgovore na neko pitanje.“

Fokus sledeće teme je vanzemaljska tehnologija koju su oteti videli. Osim različitih instrumenata, koji su se koristili u ispitivanjima, i od koje je većina bila potpuno strana, zanimljivo je napomenuti koliko su često vanzemaljci koristili sasvim poznatu opremu, posebno igle i injekcije. Neki istraživači čak navode da je upotreba zemaljske opreme argument protiv vanzemaljskog angažovanja i u korist tajnih aktivnosti ljudskih organizacija. Endži, Bet i Poli su navele da su dobile injekcije, a druge žene su ponekad nalazile tragove uboda a da se nisu sećale kako je do njih došlo. Međutim, najčešće korišćeni aparati nisu nalik ljudskoj tehnologiji: sonde. Njihovi opisi su ponekad veoma slični – malene lopte od svetla koje lebde ili lete kroz kuću – ali u Eminom slučaju sonda je bila više nalik pauku.

Kako je ranije pomenuto, u vanzemaljskim aktivnostima je evidentno veliko interesovanje za ljudski mozak. Emi, Endži, Bet. Liza, Pet i Poli su sve navele da im je na mozgu izvršena neka operacija i sve su pri tome upotrebile potpuno iste opise, osećaj da im je otvorena lobanja i mozak privremeno uklonjen.

Ipak, najalarmantniji podaci o vanzemaljskoj tehnologiji se odnose na „nova“ tela i „klonove“ koje proizvode. Da li su to zaista tela za buduće „uskrsnuće“ ljudi, kako je rečeno Pet, ostaje da se vidi, jer su data i druga objašnjenja. U jednom izveštajum koji mi je prenet u poverenju, čovek je rekao da duplikat njegovog tela može biti upotrebljen da ga zameni, ukoliko ne bude sarađivao sa vanzemaljcima. Lizi je takođe rečeno da drugi ljudi ne bi bili u stanju da razlikuju njeno klonirano telo od originala, ukoliko bi odlučili da je zamene. Endži je pokazano klonirano dete kao deo „nove rase“ koju vanzemaljci proizvode.

Poli je imala drugačije mišljenje o tome šta je značila prezentacija bebe. „O čemu je reč?“ – upitala je – „Ne da odgaje to hibridno dete, ne da nauče ET-ije emocionaj ljubavi i fizičkoj povezanosti, već da naduvaju naše proklete umove. Oni koriste naša tela da bi došli do naših misli i emocija.“ Nije verovala da su im zaista važna tela, „osim utoliko što su nama veoma važna. Zato postaju važna i njima, da bi izazvali našu zabrinutost.“

Endži je iznela sličan pogled na stvari. Kada joj je pokazan „hibridni“ potomak, osetila je da je ta prezentacija bila više test za nju, nego što je imala ikakve veze sa samom bebom. „Na osnovu mog ličnog iskustva,“ – zaključila je – „to je u stvari predstavljalo ispitivanje majčinskih merila hrabrosti i razumevanja. Bilo je veoma povezano sa mentalnim bolom i time kako se majka nosi sa time.“

U vezi sa klonovima i hibridima joj je kasnije rečeno da su njihove duše „reciklirane“ i da su više puta regenerisane. To se odnosi i na druge izveštaje u kojima su oteti videli vanzemaljce kako uništavaju fetuse i rečeno im je da oni nisu „zaista živi“ i da se njihov fizički materijal koristi i ne baca. U stvari, ovaj i drugi izveštaji ukazuju da se ljudski genetski materijal koristi da bi se proizveli Sivi radnici, najverovatnije biološki „roboti“, pre nego živi entiteti sa dušom.

Drugo važno tehnološko pitanje se odnosi na implante, za koje su vanzemaljci dali brojna objašnjenja. Kada je Džejn stavljen implant u uho, rečeno joj je da on deluje na „moždane hemikalije i neke suptilne funkcije.“ Vanzemaljci su rekli Endži da implanti „deluju kao magnet i sakupljaju informacije iz ljudskih umova“ kao i da pojačaju upotrebu „specijalnih organa“ i slanje „instrukcija“.

Međutim, Emi je dobila sasvim različite informacije od maskirane vanzemaljke koja je uklonila njene implante. Pored toga što su joj pokazali gde se implanti umeću i da ih pokreće sopstvena električna aktivnost mozga otetih, takođe joj je rečeno kako se implanti koriste da kontrolišu otete, da ih kazne ili čak ubiju.

Mada niko nije pomenuo da se implanti koriste da bi se kreirali scenariji virtuelne realnosti, mora se razmotriti i ta mogućnost. Tehnologija iza SVR-a je tema o kojoj vanzemaljci ćute, ali su efekti SVR-a očigledni. Samo je Emi preneta informacija o slikama koje kreiraju vanzemaljci, kada joj je rečeno da oni koriste zastrašujuće slike za kontrolu. Jednom prilikom su vanzemaljci rekli Endži da vojska takođe koristi „iluzije“, ali joj to nisu objasnili.

Neke od žena su imale sopstvene ideje o tome, šta stoji iza scenarija virtuelne realnosti. Pored faktora kontrole, koji je pomenula Emi, Anita je pretpostavljala da bi za neke scenarije mogla postojati pozitivna svrha. „Sumnjala sam da veliki broj susreta“ – rekla je - „predstavlja snove koje indukuju vanzemaljci, da bi postigli da se osećate sigurno sa njima.“ – rekla je Liza. „Ponekad pomislim da učine da sanjam određene snove samo da bi videli moje reakciju na njih.“ Džejn je takođe verovala da vanzemaljci kreiraju „zastrašujuće scene, apsurdne stvari“, da bi kod nje izazvali nemir. „Plašim se“ – priznala je – „da bismo mogli naići na inteligenciju toliko hladnu i bezličnu, da nam je to teško i da zamislimo.“

Posle svih ovih iskustava, šta ove žene same misle o vanzemaljcima, svojim susretima i programu koji stoji u pozadini? Pet je jedina koja je imala nedvosmisleno pozitivna osećanja i poverenje u vanzemaljce pre svojih susreta sa „orijentalnom devojkom“ u podzemnoj zgradi –njena percepcija se promenila od detinjstva, kada ih je posmatrala kao anđeoska bića. Džejn, Endži i Bet prepoznaju negativne i pozitivne sile među vanzemaljcima. Iako je godinama bila primoravana da ćuti i uprkos pretnji, Emi kaže: „Ne mislim da su svi vanzemaljci loši. Ja čak ni Sive niti druge životne forme, koje nasrću na ljude, ne smatram lošim – oni imaju svoje razloge i razmišljaju različito od nas, tako da verovatno ne razumeju naša osećanja.“

Endži ide dalje i kaže: „Potpuno stvarni vanzemaljci postoje tamo napolju i čini se da jedna vrsta želi da nam pomogne, druga da nas obmane.“ Anita je razaznala različite programe među grupama, koje su bile u interakciji sa njom. Ona smatra da Sivi veoma malo vode računa o ljudima lično, humanoidi su uključeni u seksualne aspekte ovog fenomena (barem na osnovu njenih svesnih sećanja), a Mrki su zainteresovani da nas vežu preko naših emocija.

Poli je iznela mnogo ideja o vanzemaljskom programu. „Znam da mnogi smatraju da je njima (vanzemaljcima) potreban samo reproduktivni materijal.“ – pisala je – „ali, iako verovatno služimo i kao takav izvor, prema mom osećaju to više izgleda kao neka sofisticirana igra uma.“ Kao i Anita, i ona uviđa da ta igra uma može biti veoma delotvorna. „Intelektualno, mogu reći, ’Oni su tu da bi uspostavili kontrolu, ne verujte im.“ – priznala je Poli – „ali, Karla, emocionalno duboko u mom umu ja nekima od njih verujem više nego bilo čemu u Univerzumu. I morala sam da se korak po korak suočim sa dokazima da oni izazivaju ova osećanja u meni zbog svojih ciljeva, da bi ostvarili svoj program, ne zbog mog dobra. Dubina mog poverenja je u mnogo više zastrašujuća od dubine mog straha.“ Kao i Anita ona prepoznaje dirigovanu prirodu svojih reakcija.

„Njihova stalna tema je kontrola,“ – nastavila je – „Zaista izaziva ljutnju kada shvatimo da, iako pokušavamo da steknemo suverenitet nad sobom i znamo da možemo da vladamo svojim mentalnim procesima, oni toliko često zaobiđu našu odbranu … i one delove nas samih, nad kojima bi trebalo da imamo svesnu kontrolu.“

„Nasuprot stavu nekih prominentnih teoretičara abdukcija, da baveći se vanzemaljcima treba izbegavati razmišljanje u terminima „dobro i loše“ ili „pozitivno i negativno“, smatram da se to ne može učiniti, niti treba da se učini. Za te žene, za mog muža i mene, za sve otete, saznanje da smo bili učinjeni delom tog programa, da su nam stavljeni implanti, da smo bili trenirani i programirani da učestvujemo u nekom budućem scenariju, neizbežno vodi do pitanja u koje svrhe će se koristiti naša tela, um i duša? Kako možemo da ga ne postavimo? Kako možemo da se odreknemo svoje racionalnosti, svoje stečene mudrosti i etike da bismo verovali u reči i dela bića koja se kriju od nas i čiji program obuhvata čitav svet?

Pre svega, šta se može učiniti da bi se promenila situaciju u vezi sa abdukcijama? Da li postoji neki znak da se stvari menjaju? Odgovor je oprezno da, postoje dokazi o promeni standardne operativne procedure abdukcijskih događaja tokom poslednjih četrdeset ili pedeset godina.

Čini se da je od sredine 1980.-tih došlo do kvantitativnog i kvalitativnog povećanja aktivnosti abdukcija. Dok je većina događaja u prošlosti bila duboko potisnuta u sećanjima otetih, od 1986. su stotine, ako ne hiljade otetih, počeli da se sećaju prošlih iskustava i postali su svesniji novih. Ili vanzemaljci ne rade dobro svoj posao u potiskivanju sećanja, ili nešto izaziva poziv za buđenjem kod otetih. Dalje, veći broj otetih izveštava o velikom broju raznolikih vanzemaljskih fizičkih tipova pored malih Sivih radnika, koji su se najčešće javljaii u prošlosti.

Jedan argument bi mogao da bude da tu budnost vanzemaljci izazivaju namerno kao deo pripreme za predstojeće globalne događaje, koje predskazuju, i u kojima oteti treba da budu aktivirani da bi izvršili svoje „zadatke“.

Ali bi mogao da se da i drugi argument, da se oteti budu sami, Oni su više puta prozreli iluziju i scenarije virtuelne stvarnosti, kao što je učinila Anita kada je rekla Smeđem entitetu, koji je projektovao ljubav prema njoj: „Kakva šteta što nije realno“. U nekoliko nedavnih izveštaja oteti jesu prodreli kroz vanzemaljsku iluziju i odbili da sarađuju sa njima. Rast i promene, koje rezultiraju iz kontakta sa vanzemaljcima se mogu pokazati kao dvosekli mač, pružajući otetima povišenu svesnost i fizičku percepciju koja im dopušta da evaluiraju i u ovim situacijama reaguju na način na koji nisu mogli ranije.

Rečeno je da svaka vrsta u uslovima ekstremnog stresa i ugroženog opstanka može razviti nove mehanizme da bi osigurala svoju dalju egzistenciju. Da li bi to mogao biti deo onoga što se odvija sada? Sigurno je da napadi napredne sile, koja ima kontrolu široke skale može generisati dovoljno „stresa kod vrste“ da izazove nove mehanizme odgovora.

Studije o razvoju ljudske svesti postavljaju teorije da se pojava bikameralizma – deli psihu na svesne i podsvesne komponente – dogodila relativno skoro u ljudskoj evoluciji, možda ne pre pet hljada godina, i veoma naglo, bez poznatog uzroka. Da li možda ponovo doživljavamo psihičku pormenu, pokret u pravcu „triokameralizma“, koji će nam pružiti nove oblike svesne percepcije? Da li razvijamo nove sposobnosti da prepoznamo energije i entitete koji su do sada bilo van domašaja našeg saznanja, kao i nove načine da odgovorimo?

Mnogi ljudi, koji interakciju sa vanzemaljcima posmatraju kao pozitivan događaj za čovečanstvo, ukazuju na rast i promene kod otetih kao dokaz da vanzemaljci rade na unapređenju psihičkih sposobnosti naše rase. Endži je rekla, ponavljajući opisana iskustva brojnih otetih: „Doživela sam rast na mnogo načina. Moj IQ i prijemčivost za učenje su veoma porasli, u većoj meri sam u skladu sa prirodom kao i sa samom sobom i drugim ljudskim bićima.“ Zastupnici vanzemaljske interakcije navode da je ova vrsta promena svestan proizvod kontakata, dokaz da su vanzemaljci zainteresovani za ljude na dobronameran način.

Neobično je, međutim, da takav rast počinje da se javlja tek pošto su oteti postali svesni svojih susreta, iako u gotovo svakom izveštaju postoje znaci angažovanja vanzemaljaca od ranog detinjstva. Ipak, psihički rast i povećanje perceptivnih sposobnosti se javljaju tek pošto su oteti postali svesni napada, što bi moglo da ukaže na njihovo drugačije poreklo – unutrašnja evolucija svesti – proizašla iz naše potrebe da saznamo šta se to na nama radi, šta je rađeno i šta možemo učiniti da se suočimo sa situacijom u suverenijoj poziciji.

Preživeli posle velikih katastofa, kao što su orkani, zemljotresi ili rat, mogu biti slomljeni delovanjem ovih događaja i izgubiti svoj uobičajeni etički obzir i osećaj sebe, osnovu psihičke stabilnosti. Ili mogu pronaći novu fleksibilnost, koja izrasta iz tih okolnosti zajedno sa sposobnostima, za koje nisu ni znali da ih poseduju.

Izloženost ovim veoma nasilnim aktivnostima fenomena abdukcija mi kao vrsta možemo lako osetiti kao takvu pretnju ili stres, koja izazove „mutacioni“ ili evolucioni skok, koji nam omogućava da se suočimo sa napadačima i da ih vidimo mnogo jasnije nego što su nam oni to dopuštali u prošlosti. Mnogi nedavni izveštaji o abdukcijama pružaju nadu da se kod naše vrste odvija buđenje.