VAL - ZNANJE
Portal za razvoj svijesti
- stranice za sporije modemske internet veze -

Početna stranica za sporije modemske veze

Metafizika ( Tekstovi, Val serija Kasiopejci, Kasiopejske transkripte, Pledijski materijal, Ra materijal )

Manipulacije ljudima ( Tekstovi )

Zdravlje i liječenje ( Tekstovi, Ljekovite biljke )

Znanost ( Tekstovi )


Karla Turner - Oteti

10. dio - Kesi i Karla

Pošto sam zamolila ovih hrabrih osam žena da podele svoje iskustva sa javnošću, jedino što mi se čini ispravnim je da i sama dam izveštaj o iskustvima koje smo moj muž i ja doživeli od objavljivanja „Into the Fringe“. Često su nam postavljana pitanja o kasnijim iskustvima i svrha narednog izveštaja je da ispuni taj zahtev i doprinese uvećanju znanja o predmetu istraživanja.

Prvi intenzivan period kontakta sa vanzemaljskom aktivnošću je trajao od kraja 1987. godine kroz čitavu 1990. ali se posle toga broj susreta dramatično smanjio. Duboko smo odahnuli, nadajući se da su vanzemaljci prešli na neki drugi zadatak. Pored toga, budući da smo se uključili u istraživanje abdukcija, ovaj relativno miran period nam je omogućio da učimo iz iskustava drugih ljudi, proširujući osnovu istraživanja sa ličnog na širi društveni plan.

Ja sam i dalje beležila sve neobične ili sumnjive događaje, ali su oni bili toliko retki da dnevnik više nije bio potreban. Tokom čitave 1990. zabeležila sam znake samo osam mogućih zbivanja, od kojih su samo tri bila potvrđena na svestan ili objektivan način. Uz nekoliko neobjašnjivih belega na telu, prisustvovala sam još jednom pojavljivanju NLO-a u februaru.

Napustivši kuću prijatelja u 8:15 videla sam veliki, beli objekat koji je na veoma maloj razdaljini leteo iznad visokog drveća u gradu. Nastavila sam da vozim i izgubila ga iz vida, ali sam ga ponovo ugledala kada sam stigla blizu svog stana.

Odlučila sam da odem na brdo u blizini naše kuće da bih još jednom pogledala. Kada sam se parkirala i otišla do jedne isturene ivice odakle sam imala bolji pogled, odmah sam ugledala isto svetlo, koje je dolazilo sa zapada i kretalo se prema jugu. Sada je išlo znatno sporije, poskakujući ritmično, umesto da prati glatku, ravnu stazu. Prošlo je između linje neba iznad grada i mene, tako da sam znala da nije moglo biti udaljeno više od milje.

Počelo je da se povećava, kao da se približavalo, i osećala sam se spremnom da se suočim sa njim, najzad pri punoj svesti. Međutim, posle kratkog vremena svetlo je uzmaknulo, i dalje poskakujući, i nastavilo prema jugu. Potrčala sam niz brdo do kola, planirajući da se odvezem do kuće po Kesija i da ga dovedem tamo, da bi video objekat. Tada sam pomislila da bi trebalo da pogledam još jedanput, da bih odredila odakle ga mogu dobro videti kada se vratimo. Požurila sam nazad na brdo i pogledala okolo. Svetlo više nije bilo tamo gde sam ga prvobitno videla.

Vratila sam se razočarana, ali sam tada ponovo spazila njegovo svetlo, upravo na onoj poziciji sa koje je krenulo prvi put. Svetlo je poskakujući ponovilo svoju putanju, još jedanput se približivši i odstupivši. Brzo sam se vratila do kola i odvezla se pola bloka do svoje kuće. Ulica je bila prazna kada sam parkirala kola u garažu.

Kada sam utrčala u kuću i pozvala Kesija da pođe sa mnom, pogledao me je začuđeno sa kauča i pitao da li sam dva puta parkirala automobil u garažu.

„Ne, naravno da ne.“ – odgovorila sam. „Zbog čega pitaš?“

„Onda pretpostavljam da je to bio kamion napolju na ulici.“ – rekao je – „Ali je sigurno bilo glasan za kamion.“

„O čemu to govoriš?“ – pitala sam.

„Ta glasna buka“ – rekao je – „oko trideset sekundi pre nego što si ušla u garažu. Bila je tako glasna da je podrhtavao čitav prednji deo kuće, kao da su neki tenkovi ili kamioni prolazili ulicom.“

„Upravo sam bila na ulici.“ – odvratila sam – „i tamo nije bilo ničega. Ali sam videla NLO, gore na brdu.“ Zajedno smo se odvezli do istog mesta i bili razočarani jer nismo videli ništa osim uobičajenog vazdušnog saobraćaja.

Tokom 1990. nijedno od nas nije imalo svesne susrete, samo znake da se možda odvija nešto neobično. Niti emocionalno niti intelektualno nije bilo ničega konkretnog sa čime bismo se pozabavili.

Godine 1991. to nije bio slučaj barem na početku. I Kesi i ja smo osećali veliki, indirektni pritisak, kao da smo se vratili u godinu 1987. i događaji su nam govorili da se možda odvijalo nešto što je bilo potisnuto iz naše svesti.

U januaru je prijatelj našeg sina, Džejms, ispričao o susretu sa neobičnim entitetima, od kojih je jedan bio maskiran iluzijom o veoma lepoj, plavokosoj ženi, ispoljavajući pri tome sasvim drugačiju psihologiju. Kesi se takođe setio mogućeg susreta u tom mesecu, koji je izgledao kao SVS (scenario virtuelne stvarnosti), događaj u snu (kao što je opisano u „Into the Fringe“). Kod Kesija je taj događaj izazivao uznemirenost i zbunjenost i oboje smo se pitali da li će se još nešto dogoditi. Međutim, nije se desilo ništa slično, ništa osim nekoliko neobjašnjivih belega, sve do aprila.

Kratko pre nego što smo početkom tog meseca krenuli na NLO konferenciju u Ozarku, usledio je događaj sa „fantomskim dvosedom“, koji je podsećao na izveštaje o ljudima u crnom. Tokom tog događaja jedan crni automobil se dovezao niz ulicu, gotovo se zaustavio kada je došao do ivice našeg dvorišta i muškarac humanoidnog izgleda u beloj košulji i crnom odelu sa naočarima za sunce je zurio kroz zatamnjene prozore automobila ka ulazu u kuću – gde sam stajala, gledajući ga. Okrenula sam se da pozovem Kesija da dođe i pogleda, ali kada sam pogledala nazad, automobil je nestao.

U junu su se vratili misteriozni helikopteri, pojavljujući se u tri različita dana. Krajem meseca završili smo preseljenje za Arkanzas i posle toga, u oblasti sa živim, uobičajenim helikopterskim saobraćajem, bilo je nemoguće reći da li je neki od njih bio neobičan. U avgustu smo oboje pronašli neobične belege na telu, ali do kraja oktobra se nije vratilo sećanje na bilo šta neobično.

Tokom noći četrnaestog u jednom trenutku sam se fizički našla van kreveta i takođe sanjala da vanzemaljci treba da uđu u dugu, uzanu sobu u kojoj sam čekala. Moja jedina misao je bila: „Nemojte me uplašiti!“ U mojoj svesti nije ostalo ništa više, ali se zato pojavila modrica na ruci i ogrebotina na donjem delu trbuha.

Jedan drugi događaj u januaru 1992. je sadržao gotovo svesno shvatanje da se kontakt događa. Probudila sam se u 1:34, otvorila oči i zapitala se zašto je moja soba tako puna magle. U istom trenutku je nastupila racionalizacija da moje oči nisu fokusirane i ustala sam iz kreveta da bih otišla u kupatilo. Gusta, čista tečnost sa malim, crnim tačkama je potekla iz mene, u mnogo većem obimu nego što bi telo bilo sposobna da prirodno proizvede, ali nisam imala ideju odakle to dolazi. Niti sam mogla da objasnim modrice i ogrebotine koje sam pronašla sledećeg dana.

Ove pojave su bile fizički realne, ipak nešto u meni nije uspevalo da shvati šta se to sa nama moglo događati. Nisam želela da me ti događaji izbace iz koloseka, niti da me odvrate od istraživanja situacije drugih ljudi. Ukoliko su vanzemaljci želeli da ponovo imaju moju pažnju, dobiće nešto bolje od toga, odlučila sam. Neobični isečci sna tu i tamo, nekoliko belega, pa čak ni tečnost – što sam poznavala iz izveštaja drugih žena – nisu bili dovoljni da me ozbiljno uplaše ili pomere. Nisam dopuštala da podlegnem napadu, mada sam prihvatila da se neka aktivnost odvija. Ali sam bila u stanju da sačuvam tu mentalnu distancu samo zbog toga što to nisam posmatrala svesno.

Mesecima kasnije ni Kesi ni ja nismo primetili ništa neuobičajeno ili sumnjivo. Tokom čitave 1992. bila sam zauzeta intervjuima za novine i radio-stanice, posle objavljivanja „Into the Fringe“, i započela sam projekat sa Tedom Rajsom, poznatim fizičarem, koji je živeo u Šreveportu, Luizijani, i čija su neobična iskustva sa vanzemaljcima bacala neobično svetlo na aktivnosti abdukcija u koje je bilo tako teško prodreti.

Međutim, period bez neobičnih aktivnosti se iznenada okončao ujutru 13. oktobra. Sedela sam za stolom za kafu, radeći na Tedovom materijalu kada je velika bela kugla svetla eksplodirala tačno ispred mene na manje od četiri stope. Nije bilo nikakve buke, tako da sam jedva uočila reflektujuće svetlo od eksplozije.

Buka je počela pet minuta kasnije, glasna, prodorna buka, koja je udarala u zid kuhinje tako da je kuća počela da podrhtava. Moj pas je počeo da laje i otrčali smo u kuhinju da vidimo šta se događa. Vrata garaže su bila zatvorena i zaključana i nije bilo ničeg neobičnog na vidiku. Moja prva reakcija je bio osećaj da je reč o nekoj vrsti nagoveštaja, najave ponovnog prisustva. Na osnovu prethodnih iskustava mogla sam da prepoznam „osećaj“ koji nagoveštava napad. U mom umu nije bilo straha niti ljutnje, samo potpuna odlučnost da se suočim sa bilo čime što bi se u budućnosti moglo dogoditi.

Pokazalo se da će to biti NLO. Naši susedi su 27. oktobra telefonirali da nam saopšte kako poslednjih deset minuta posmatraju NLO i pozvali nas da izađemo kako bismo ga videli. U tom trenutku sam spremala večeru, ali Kesi i prijatelj, koji je bio u poseti, su istrčali na put na vreme da vide neobičan narandžasto-crveni krug kako nestaje iza linije drveća. Susedi su rekli da je krug menjao boju od bele do narandžaste i da je u jednom trenutku bljesnula svetlost, kružeći okolo i vratila se do NLO-a kada je ovaj odleteo.

Budući da je ovom događaju prisustvovalo više svedoka, nismo imali „osećaj“ da je on upravljen prema nama. Viđenja NLO-a su neobično učestala u Arkanzasu i često im prisustvuje više svedoka. Ovo viđenje, mada u prvom trenutku uzbudljivo, ostavilo je iznenađujuće slab utisak. Da je taj izveštaj o viđenju NLO-a došao od nekog drugog, prepoznala bih trankvilizujući odgovor, ali mnogo je teže analizirati samog sebe, nego nekog drugog.

Sledećeg meseca sam doživela najneobičnije viđenje NLO-a do tada. Ponovo se javila umirujuća reakcija. U potpunoj tišini velika, četvorougaona letelica je uzletela iznad kuće moje svekrve, koja je tridesetak stopa udaljena od naše kuće, tačno iznad linije drveća. Moja prva reakcija je bilo veselje i požurila sam da bih mogla da je pratim. Međutim, brzina letelice doduše nije bila zapanjujuća, ali je bila dovoljno velika da je ubrzo izgubim iz vida, zaklonjenu visokim, gustim drvećem na našem imanju.

Ipak, posmatrala sam je dovoljno dugo da bih stekla jasnu sliku. Podsećala me je na teretni vagon po širini i dužini, iako ne toliko visok, i izgledala je metalik braon. Na vrhu letelice postojalo je jedno udubljenje ili ploča koja je išla preko sredine sa velikim žutim svetlom na svakom kraju. Još četiri žuta svetla su stajala na svakom uglu četvorougla, tako da je ukupno bilo šest svetala.

Sekundu kasnije moje veselje je nestalo zajedno sa letelicom i umesto da uđem da bih pozvala Kesija, jednostavno sam nastavila da šetam. Po povratku, ispričala sam mu o NLO-u i kako nisam imala vremena da ga obavestim pre nego što je letelica nestala. Moje prirodno uzbuđenje i radoznalost su bili veštački potisnuti u tolikoj meri da čak nisam zabeležila viđenje NLO-a u dnevniku. U stvari, jednostavno sam ga potisnula iz sećanja tokom gotovo dve nedelje, pre nego što sam se iznenada setila. Pošto sam ovakvu reakciju doživela nekoliko puta, sada sam uverena da je indukovana spolja i da ukazuje na veoma realan kontakt.

Međutim, u to vreme nisam bila uznemirena. Moja prijateljica Berta je u svojoj kući bila izložena očiglednom kontaktu sa vanzemaljcima i to se činilo mnogo važnijim nego nekoliko stvari koje smo sami doživeli. Osim toga, kako sam ranije odlučila, tek nešto istinski važno će privući moju pažnju i navesti me na interakciju sa vanzemaljcima na ličnom nivou.

08. januara 1993. je postalo lično, kada sam posle buđenja pronašla svoju odeću pomerenu a da nisam ja bila ta koja ju je pomerila. To me je ranije uvek veoma uznemiravalo, jer je činilo da se osećam bespomoćnom kada je narušena moje privatnosti. Ovaj put sam imala istu reakciju i kada sam sledećeg jutra telefonirala Berti da porazgovaram o tome, ispričala mi je san koji je sanjala te noći. Ja sam bila u njemu. Sanjala je da je na palubi letelice, nepokretna na stolu i mogla je da me vidi na stolu pored njenog, takođe nesposobnu da se pokrenem. Očajnički je pokušavala da me dodirne, ali nije mogla i to je sve čega se sećala. Ja nisam imala nikakvih sećanja na tu noć, ali je nestala odeća ukazivala na neke noćne aktivnosti kojma nisam ja bila uzrok.

U februaru je bio red na Kesija. Ujutru 17. februara mi je ispričao kako ga je u sred noći u 24:38 glasna buka probudila iz sna. (Obično sam ja ta koja se budi zbog buke, dok je on prespava.). U snu je stajao u dnevnoj sobi, gledajući kroz prozor brežuljak u zadnjem delu našeg imanja. Veliki, beli prsten se pojavio na nebu i nestao iza brežuljka. Rekao mi je da se setio sna čim ga je tresak probudio i da je zatim ustao iz kreveta i otišao u dnevnu sobu. Baš kao u snu stajao je gledajući kroz prozor, posmatrajući pri punoj svesti kako se veliki, beli prsten pojavljuje i nestaje za brežuljkom.

„Šta se onda dogodilo?“ – upitala sam a on je slegnuo ramenima.

„Pretpostavljam da sam se vratio u krevet.“ – rekao je – „ali da budem iskren, zaista se ne sećam kako to radim.“ I njegova reakcija je bila neobično pasivna, upravo kao što je bila i moja. Ovaj put sam to primetila i odlučila da budem pažljiva ukoliko se nešto bude događalo, da se borim protiv pasivnih reakcija da bih reagovala na način za koji ja mislim da je najbolji, umesto na način koji mi nameće neka strana sila.

U aprilu sam doživela neke noćne aktivnosti, manje dramatične nego Kesijevo viđenje prstena, ali podjednako neobjašnjive. Probudila sam se u 1:14 čuvši zvuk aviona C-130 koji su mi veoma poznati jer trasa probnih letova iz obližnje vojne baze prolazi iznad ove oblasti. Zvuk aviona je bio takav kao da preleće direktno iznad moje glave, na izuzetno niskoj visini. Moja prva reakcija je bila ljutnja zbog neobzirnog organizovanja probnih letova u to doba noći. ’Pozvaću bazu sledećeg dana i žaliću se.’, razmišljala sam, ležeći pored Kesija koji je spavao. Ali prošlo je više sekundi, a zatim i minuta, a da se buka C 130 nije promenila, niti se pojačala, niti iščezla.

„Nemoguće da kruži! “ – razmišljala sam, međutim upravo je tako zvučalo – kao da je C 130 bio iznad kuće ne krećući se. U normalnom stanju svesti – u kome sam mislila da se nalazim – probudila bih Kesija da čuje buku, ali nisam to učinila. Umesto toga, šest sedam minuta, pošto sam ga čula po prvi put, jednostavno sam zaspala. Nije se dogodilo da pružim otpor.

Više od godinu dana zadržala sam stav da se kontakt sa vanzemaljcima ne može vratiti u moj život, u naše živote, bez snažnih, očiglednih iskustava. Molila sam se, na svoj način, svim istinski višim silama dobra i ljubavi, koje bi mogle biti negde tamo, za dve stvari: da me povedu ka tome da prepoznam i sledim stazu dobra; i da komuniciraju sa mnom na otvoren način, bez ikakvih finesa i dvosmislenosti. Molila sam za pomoć, za informacije koje bi bile dovoljno jednostavne da bi dete moglo da ih razume, jer sam shvatila da je moj nivo razumevanja i percepcije na tom elementarnom nivou kada je reč o kontaktu sa vanzemaljcima. Želela sam komunikaciju koja ne bi bila narušena, podložna interpretacijama na različite načine ili nejasna po svojoj prirodi.

Moguće je da sam 10. maja 1993. dobila delimični odgovor na te molitve, iako sam uložila veliku pažnju u procenu kontakta, pre nego što ga prihvatim kao validnog. Ovaj poseban kontakt se u potpunosti poklapao sa opisima SVS-snova (snovi virtuelne realnosti) od strane drugih otetih i bio je prvi koji sam doživela u tom intenzitetu.

Bila sam u sred normalnog sna, kada sam na neki način bila pomerena iz njega i zatekla sebe kako sedim na stolici, u zatamnjenoj prostoriji u društvu entiteta koje nisam mogla da vidim. Komunicirali su sa mnom jasno tokom čitavog događaja. Sedela sam naspram male pozornice, za koju sada osećam da je pre bila holografska nego trodimenzionalna iako je u to vreme izgledala sasvim realistična. Moji „domaćini“ su mi rekli da ću sada gledati scenario koji će se odigrati na pozornici.

Počelo je scenom iz Postanja (Prva knjiga Mojsijeva), u kojoj se Isa vratio kući toliko gladan da je mislio da će umreti. Njegov mlađi brat Jakov je sedeo, jedući čorbu od mesa i Isa ga je zamolio da to podeli sa njim. Jakov je rekao da će dati Isi hranu, ali samo u zamenu za njegovo pravo prvorodstva, kao najstarijeg Isakovog sina. Čula sam kako Isa kaže, „Pravo prvorodstva mi neće ništa značiti, ako prethodno umrem od gladi, tako da ću ga menjati za hranu.“ Tada se scenario na bini promenio i prikazao je drugu scenu iz ove priče o braći. U toj sceni Isak je bio slep i veoma star i znao je da će uskoro umreti. Poslao je po Isu da bi na njega položio ruku, čime bi potvrdio njegovo nasleđe. Jakov je obmotao životinjsku kožu oko ruke i pružio je ocu. Isak je osetio kožu pod rukom i poverovao da je to ruka njegovog najstarijeg sina. Tako je u svom neznanju usled ove prevare podario blagoslov Jakovu i dao mu ono što je po pravu pripadalo Isi.

Komad se okončao a zatim ponovo počeo, ponavljajući se više puta dok su moji domaćini razgovarali sa mnom o njegovom značenju. Zaustavljali su radnju na različitim mestima, kao kada mi zaustavljamo video-traku, naglašavali neke specifične detalje i objašnjavali mi njihovo značenje, šta simbolizuju i kakvu poruku prenose.

Rekli su mi da se ne fokusiram na biblijski aspekt priče, jer njihova poruka nema nikakve veze sa stvarnim Jakovom i Isom, već da je priča dizajnirana da ilustruje važne informacije o onome šta vanzemaljci rade ljudima, kako u prošlosti, tako i u budućnosti. Moji domaćini su nekoliko puta prešli kroz komad zajedno sa mnom, ukazujući na detalje i govoreći: „Ok, da probamo ponovo. Sada pažljivo gledaj.“ I komad bi se nastavljao.

Posle nekoliko ponavljanja probudila sam se, zapanjena onim što sam videla. Ustala sam iz kreveta za trenutak, pokušavajući da razaznam prirodu događaja, da razmotrim da li je to bio san ili događaj generisan spolja, i razmišljala sam o poruci priče. Vratila sam se u krevet i u trenutka kada sam dotakla jastuk, zatekla sam se ponovo na stolici, naspram bine i moji domaćini su rekli da ćemo sada napraviti rezime. Komad je ponovo počeo, kao i objašnjenje mojih otimača. Kada su očigledno bili zadovoljni, radnja se prekinula i dali su mi jasan pregled stvari koje je trebalo da shvatim.

Isa, stariji i kosmatiji brat, objasnili su, predstavlja originalnu ljudsku vrstu na ovoj planeti. Jakob predstavlja izmenjeni proizvod dobijen vanzemaljskom genetskom manipulacijom nad starijom vrstom. Vanzemaljci su proizveli tu novu varijantu i koristili je da zameni originalni oblik.

U našoj sadašnjoj situaciji, vanzemaljci ponovo sprovode genetske izmene na našoj vrsti i pokušavaju da proizvedu varijantu koja će više pogodovati njihovim ciljevima i koja će nas potisnuti. I oni to ponovo nameravaju da učine prevarom, kao što je Jakov prevario Isu. Ovu prevaru, kako mi je rečeno, vanzemaljci sprovode iskorišćavanjem i manipulacijom globalnih događaja, uključujući i meteorološke fenomene, da bi nas uverili da je planeta u opasnosti od predstojećih kataklizmi i razaranja.

To je razlog zašto kod tako velikom broju otetih imputuju ideju o nadolazećim katastrofama, govoreći im da imaju zadatak koji treba da obave na vreme. Oni žele da mi, kao vrsta, budemo toliko uplašeni od predstojećih razaranja, da u trenutku kada se otvoreno pojave i ponude da nas na neki način spasu, budemo voljni da tu pomoć prihvatimo, čak i ako to znači da damo naše pravo prvorodstva, drugim rečima našu slobodu. Kao i Isa mi ćemo reći: „Kakvo dobro nam može doneti da zadržimo pravo prvorodstva, kada ćemo biti razoreni zajedno sa našom planetom. Šta ćemo izgubiti ako prihvatimo pomoć vanzemaljaca, čak i ako to znači prihvatiti njihovu kontrolu? Bolje preživeti pod jarmom, nego nikako.“

Moji domaćini su naglasili da je to samo njihova prevara, jer naša planeta, bez njihove intervencije, nije u bliskoj opasnosti. Te užasne katastrofe koje vidimo – poplave, orkani i zemljotresi – je nešto što upravo vanzemaljci pojačavaju, da bi se onda pojavili i spasli nas od „neizbežne“ katastrofe. Ne treba da im verujemo, rečeno mi je nedvosmisleno. I ne smemo da im ustupimo svoju slobodu, jer bi to značilo da smo zaista izgubljeni zauvek.

Posle ovoga se ne sećam ničega više do trenutka kada sam se probudila, veoma uznemirena onim što mi je pokazano. Nisam imala načina da identifikujem izvor, ni na trenutak nisam mogla da vidim svoje otimače, koji su stajali iza mene u mraku. Nisam mogla da zaključim ništa o susretu na osnovu svojih prethodnih iskustava, jer je on bio potpuno drugačiji. Znala sam da nisam bila odvedena negde drugde, jer sam se probudila u sred iskustva u punoj svesti i bila u stanju da proverim svoje fizičko okruženje. U mom umu nije postojala ni trunka sumnje da nisam spavala tokom susreta; u stvari sećam se da sam bila tako budna u trenutku kada sam pomerena stolicu, da sam pomislila, „Hej, kako mogu da me direktno prebace u takav san.“

Činilo se da je iskustvo bilo dizajnirano da na neki način ispuni moju molbu za jasnom, razumljivom komunikacijom, koja bi bila od pomoći. Morali su me bukvalno shvatiti jer je poruka bila jasna na svaki mogući način: vizuelno i verbalno. Da li to znači da bih mogla da je prihvatim kao poruku iz dobronamernog izvora? Da li na neki način mogu da proverim njenu verodostojnost?

Sve što sam mogla da uradim je da ostavim poruku sa strane i da je vremenom uporedim sa događajima koji su se odvijali. Za poslednji deo koji su mi saopštili sam već znala da je tačan. Vanzemaljci zaista daju otetima informacije o predstojećim katastrofama ili promenama. Sudeći po abdukcijskim izveštajima, godinama su zaista uključeni u ono što izgleda kao genetski procesi i rad na kreiranju novih ljudskih vrsta. Ali čak i uz te dve tačke sam još uvek imala pitanja, jer ni u jednom slučaju nismo mogli da objektivno verifikujemo aktivnosti.

Aktivnosti u našem domu su se posle toga vratile na normalu, sve do sredine jula kada je počela da nas uznemirava neobična buka. Čuli smo sve, od velikih plastičnih predmeta (nepostojećih, naravno)kako udaraju u naš drveni pod, do velikih detlića koji kucaju u našoj dnevnoj sobi. Stvari su se intenzivirale jedne večeri u avgustu kada smo Kesi i ja imali paralelno i zbunjujuće iskustvo. Čula sam ga kako postavlja pitanje i kada sam se okrenula da mu odgovorim, on je odgovorio sam sebi. Ispostavilo se da smo oboje čuli jedno drugo kako postavlja pitanje, iako nijedno od nas nije čak ni razmišljalo o toj temi.

Tokom avgusta i septembra u našim životima je nastupila skrivena tenzija, kao da smo se vratili u 1988, posle obnavljanja vanzemaljskog kontakta sa Kesijem, ali pre nego što je on toga postao svestan. Činilo se da je njegov uobičajeni zaštitni mehanizam kroz rad i lični obzir bio narušen, tako da je gotovo svaka interakcija bila stresna.

Stres je uticao i na mene i vodio do periodičnih nesanica i smetnji u spavanju. Počela sam da radim nešto što nikada ranije nisam činila: ustajala sam iz kreveta i ostavljala Kesija, pokušavajući da se odmorim negde drugde. Nekada bih zaspala na kauču, sa psom koji je ležao na drugom kauču, nekada bih se uvila u ćebe i uz prekide spavala na gostinskom krevetu. Nije bilo svesnih događaja, koji bi ukazali da se odvija nešto neobično, ali nesanica nije bila normalna, niti moja želja da se odvojim od Kesija.

Nismo išli ukorak jedno sa drugim, niti smo se osećali ugodno u tim nedeljama. Postala sam zabrinuta, jer se činilo da ta situacija traje i traje, ali nisam uspevala da dobijem od Kesija nikakav znak o njegovim mislima. S obzirom na ono što se događalo prethodnih meseci trebalo je da ga upitam da li misli da tenzija ukazuje na potisnuta sećanja na novi kontakt. Ali sam bila iskreno uplašena od konfrontacije sa nečim što je izgledalo tako mučno i zlokobno.

Kesi je bio taj koji je prekinuo ćutanje jedne večeri kada smo se vraćali kući iz posete prijateljima. Prekinuvši tišinu noćne vožnje, počeo je da govori posle dugog perioda ćutnje, ozbiljno i kao da isprobava. Mogla sam da osetim kako traga za mnom na način kao da je istovremeno želeo da mi se poveri i da se uveri u moja osećanja.

Ono što mi je ispričao su bili detalji iz dva sna. Prvi se odigrao početkom septembra, ali mi ga nije ispričao u to vreme. Međutim, drugi, koji je sanjao kasnije tog meseca, je opisao već sledećeg jutra. Sećam se da je rekao da smo u snu bili par detektiva i zatim je ukratko opisao detalje naše potrage za dvoje osumnjičenih. Odlučili smo da sledimo jednog od njih, ženu, ali kada smo je stigli, shvatili smo da je nevina i da je drugi osumnjičeni krivac.

„Mislim da je to bila simbolična poruka.“ – rekao mi je ujutru – „Mislim da mi san govori da smo ti i ja na pravom putu u našem radu sa abdukcijama. Sledimo istinu, to je ono što lepa žena predstavlja.“

Tokom vožnje Kesi je počeo da mi priča o prvom snu početkom septembra i uvidela sam zašto nije imao volje da o tome razgovara.

„Nešto se događa,“ – rekao je – „i želim da ti to ispričam. Imao sam jedan san početkom meseca. Probudio me je i pogledao sam na sat. Bilo je oko 4:00. Pomislio sam da ima još dovoljno vremena za spavanje, okrenuo sam se i počeo da se uspavljujem, kada sam se odjednom setio o čemu je bio san. I tada sam primetio, tek tada, da moje srce još uvek ubrzano kuca.“

„Pomislio sam da je sigurno bilo nešto u snu i pokušao sam da se setim više toga. Postojao je miris jakog znoja i jači vonj straha u snu. Mislim da sam bio nag kao i žena od koje su dolazili signali straha i bola. Činilo se da je bila veoma zbunjena i uplašena tom situacijom. Bio sam zaprepašćen i ljut, zaprepašćen da sam putem kontrole svog uma doveden u tu situaciju i ljut što se uopšte nalazim u toj situaciji.“

„Osećao sam sažaljenje i tugu zbog nje, tako da sam je nežno držao i pokušavao da je umirim. Pokušao sam da normalno razgovaram i izgleda da joj je to povratilo sigurnost i osećaj kontrole. Kada se umirila, probudio sam se. I odmah sam, sada se toga sećam, onjušio vazduh da bih utvrdio da li je iza sna ostao neki miris. Ali nije ga bilo.“

„Da li si prepoznao ženu?“ – upitala sam – „Da li je poznaješ?“

„Da“ – odgovorio je Kesi, imenujući jednu poznanicu, sa kojom nismo imali bližih društvenih kontakata. – „Zaista sam pokušao da mislim da možda samo prolazim kroz neku vrstu mentalnog potresa, ali mislim da to nije bilo to. U svakom slučaju, nisam ti ga ispričao jer nisam želeo da te zabrinem. Ali posle drugog sna nisam više mogao da ćutim.“

„Zašto?“ – upitala sam – „Da li je bilo nešto strašno?“

„Ne“ – odgovorio je – „To nije bio ružan san. Sećaš li se da sam ti ispričao san u kome smo detektivi?“

„Da.“ – rekla sam, jasno se sećajući situacije.

„Dakle, to je taj san“ – nastavio je – „Ispričao sam ti ga za doručkom i razgovarali smo o tome da li je simboličan. I zaista sam mislio da jeste. Do pre dva dana.“

„Šta se dogodilo?“ – upitala sam.

„Bio sam sa prijateljem na ručku.“ – rekao je – „Ručali smo i krenuli ka pokretnim stepenicama, a tada se iza ugla pojavila žena, obučena u crno. Bila je plava, prirodno plava, boja kože je odgovarala, oči takođe. Pogledala me je, počela da podiže ruke i rekla: ’Z-zdravo!’ I onda se izgleda istinski zbunila i prošla pored mene.“

„Šta si onda uradio?“ – upitala sam – „Da li si krenuo za njom?“

„Ne.“ – rekao je – „Popeli smo se pokretnim stepenicama, a onda sam se okrenuo i pogledao dole. Još uvek je bila tamo, izgledajući veoma dezorijentisano, a onda je polako otišla.“

„Kakve to veze ima sa snom?“ – zapitala sam se.

„Ta žena sa šetališta.“ – rekao je Kesi – „je bila ona ista žena koju sam video u detektivskom snu. To je bila ona! U flešu! Odmah sam je prepoznao i kunem se da se i ona ponašala kao da me je prepoznala. Znaš taj pokret kada kreneš da zagrliš nekog prijatelja koga nisi dugo videla? To je bilo to, krenula je ka meni i ja sam takođe krenuo ka njoj.“

„Šta misliš, šta je u pitanju?“ – pitala sam – „Šta to znači?“

„Ne znam“ – odgovorio je – „Mislio sam da je to bio samo san, ali tu je bila stvarna žena. Tako da ne znam ni da li je onaj prvi bio samo san, a to je bila loša situacija.“

„Da li se sećaš da se sećaš nekih posebnih seksualnih aktivnosti?“ – pitala sam, razmišljajući o susretima iz drugih izveštaja o otmicama.

„Nisam video da se bilo šta slično dešava.“ – rekao mi je – „Video sam nas samo kako klečimo jedno naspram drugog, nagi, uplašeni i ljuti. Bili smo u sred kruga jarke svetlosti koja je dolazila odnekud iznad nas i sve van toga je bilo teško videti. Ali sam osećao da je to veoma duga soba. Možda se nešto događalo, pre ili posle toga, jednostavno se ne sećam.“

„Kako si se osećao dok se to događalo?“

„Nisam osećao seksualni poriv. To je pre bilo duboko sažaljenje prema toj ženi jer je bila u tako strahovitoj panici i strahu i bolu. Te emocije su bile toliko guste, da sam gotovo mogao da ih uhvatim u vazduhu. Jedino što sam želeo je da učinim da se ona oseća bolje, da je ohrabrim i to je ono čega se sećam da radim. Samo kako je držim i govorim.“

„Da li si je video, mislim osobu, posle tog sna?“ – pitala sam.

„Da.“ – odgovorio je.

„Kako je izgledala? Da li je nešto rekla?“

„Ne, nije rekla ni reči. Prošao sam kraj nje na stepeništu i gledala me je veoma intenzivno. Mislim da je njeno lice pocrvenelo, a onda je pogledala ka stepenicama i prošla.“

„Da li ti se obično javi kada se sretnete?“

„Da, ranije je uvek bila ljubazna.“ – rekao je Kesi – „Ne znam zašto se ponašala na taj način, osim ako cela ta stvar zaista nije bila san. Ali ne postoji način da je pitam, mi se ne poznajemo toliko dobro.“

„A nemamo trag da pronađemo ženu sa šetališta.“ – primetila sam, želeći da je pitam da li se i ona seća događaja u Kesijevom snu.

„Ne, nikada ranije je nisam video.“ – rekao je – „Ali imali smo vezu, kada smo pogledali jedno u drugo, veoma jaku vezu. Pogledao sam je, a onda je bilo kao da sam unutar njene glave, njenih očiju i gledam samog sebe. Mogao sam da je osetim, u smislu da je zaista dobra, dobra osoba. Ona nije odgovorna za bilo šta što je moglo da se događa.“

To je bilo pitanje sa kojim smo se često suočavali, pitanje o realnosti događaja. U nekim izveštajima, dvoje ljudi bi se nezavisno jedno od drugog setilo da su bili u istom snu ili situaciji i u tim slučajevima su bili mnogo sigurniji u realnost sna ili objektivnog događaja. Ali se stvari nisu uvek odvijale na taj način. Ponekad će neka osoba imati traumatsko iskustvo koje uključuje drugu osobu, a realnost događaja biti tako ubedljiva, da će čovek verovati da je prava osoba zaista uključena, koliko god je to nemoguće s obzirom na vreme i mesto.

Postoji mnogo dokaza za vanzemaljsku sposobnost da manipulišu prostorom i vremenom, tako da se objektivna realnost takvih događaja ne može automatski odbaciti. Ali takođe postoje čvrsti dokazi da su vanzemaljci majstori iluzije, iluzije koja se prima svim čulima i koja je generisana spoljnim sredstvima. Kada je oteti u izmenjenom stanju uma, iluzija je veoma ubedljiva za njegovu kontrolisanu percepciju.

To je vidljivo i iz Amelijinog neobičnog scenarija virtuelne realnosti kome su Ted i Marija prisustvovali 1991. a sada sam videla, uz uzburkane emocije svog supruga, kako moćan može da bude vanzemaljski mehanizam obmane.

Za Ameliju je taj događaj bio virtuelni samostalni let, proizvod ili rezultat, generisan spolja, uz pomoć tehnologije sa plavom kuglom i preko njenih kreatora. Znajući to, pitala sam se da li su Kesijevi snovi bili objektivni ili virtuelna iskustva. Jedino za šta je znao da je realno je bila bezimena žena koju je sreo na šetalištu.

Ovo iskustvo, sva naša iskustva i iskustva ovih osam žena određuju fenomen abdukcija. Taj fenomen je dvosmislen, varljiv, nedosledan, traumatičan, fizički i metafizički, bez jasne svrhe. Postoje obrasci mogućnosti, ali se nijedna ne može toliko nedvosmisleno verifikovati, da bi se prihvatili podaci u vezi sa ovom agendom, koji ne pokrivaju celokupnu istinu.

Da je sve što smo Kesi i ja znali o vanzemaljskim otmicama bilo ograničeno na naša sopstvena iskustva, imali bismo sasvim drugačiju sliku o ovoj situaciji i u tom neznanju bismo bili mnogo podložniji vanzemaljskoj manipulacij. Tek kada smo svoja iskustva razmotrili u širem kontekstu Eminih iskustava, Betinih i Lizinih, kao i hiljada drugih otetih, stekli smo dovoljno znanja da prodremo kroz ličnu iluziju. Tek kada se odreknemo našeg željnog mišljenja i nedvosmisleno se suočimo sa podacima, možemo se nadati da ćemo prodreti u stvarnost tog fenomena, da bismo došli do termina „jeste“ umesto onoga što bismo želeli da bude.