Croatian English French German Italian Portuguese Russian Serbian Spanish

Maurice Nicoll - Psihološki komentari na učenje Gurdjieffa i Ouspenskog

Maurice Nicoll - Psihološki komentari na učenje Gurdjieffa i Ouspenskog





Zadovoljstvo mi je da onima koji smisao zivota i odgovor na zemaljski put traze u radu na sebi, ucinim dostupnim prevod prvog od pet tomova Maurice Nicoll-a naslovljen “Psiholoski komentari na ucenje Gurdjieva i Uspenskog”. Dr. Maurice Nicoll bio je jedan od vodecih psihologa svog vremena, ucenik C.G Junga, lekar po profesiji. Poslednjih dvadeset godina svog zivota Dr. Nicoll je posvetio prenosenju ideja koje je studirao sa svojim uciteljima. Nakon deset godina izucavanja ideja Gurdjijeva i Uspenskog, po nagovoru Uspenskog, otpoceo rad sa grupom studenata u Engleskoj  kojima je jednom nedeljno odrzavao predavanja. Pet tomova ”Psiholoskih Komentara” su  stenogrami sa tih predavanja. Vreme obuhvaceno u ovih pet knjiga je period od dvanaest godina izmedju 27.3.1941 i 20.8.1953. Ovaj spis je namenjen onima koji su upoznati sa idejama i terminologijom Gurdjijeva i Uspenskog i predstavlja prakticnu primenu tih ideja na svakodnevni zivot i licno iskustvo u radu na sebi.

Nadam se da ce biti onih kojima ce ovaj tekst znaciti putokaz i razjasnjenje  u naporu ka unutrasnjoj transformaciji.

Unapred se izvinjavam zbog mogucih stamparskih gresaka i pozivam predloge i sugestije u pogledu prevoda kljucnih termina.

Vesna Vojvodic
Toronto, 02.08.2010.
Preneseno sa: http://mauricenicoll.wordpress.com/


SADRŽAJ:

Birdlip, 1941

  1. Letter to Mr. Bush
  2. Letter to Mr. Bush (2)
  3. Četvrti Put
  4. Uvodna beleška na komentare ideja Rada
  5. Komentari I – O dodatnim načinima samo-posmatranja
  6. Komentari II – O dodatnim načinima samo-posmatranja
  7. Komentari III – O radu na sebi
  8. O “A”, “B” i “C” Uticajima
  9. O  ”A”, “B” i “C” Uticajima (2)
  10. Čovek nije jedno već mnoštvo
  11. Beleška o Pamćenju Sebe
  12. Koncept Savesti u Radu
  13. Nekoliko misli o ratu sa stanovišta Rada
  14. Razlika između Posmatranja i Samo-posmatranja
  15. Ideja transformacije u radu
  16. Ideja transformacije u radu (2)
  17. Ideja transformacije u radu (3)
  18. Ideja transformacije u radu (4)


Pismo gospodinu Bush-u 1

Berdlip, Gloster, 27 Mart 1941


Dragi Bush,

Zanima me tvoj izveštaj sa sastanka od 20 marta. Mislim da bi bilo najbolje da ti pišem s obzirim na pitanja o kojima si me izvestio i u odnosu na tvoje beleške koje si sačinio.

Pre svega mora da bude jasno da se čovek na ovoj Zemlji nalazi u vrlo neobičnoj situaciji. Kad sam prvi put čuo o ovoj ideji o čoveku, to je na mene ostavilo snažan utisak. Po običaju, naravno, mi mislimo da čovek može da raste i razvija, kako bi se reklo, na normalan prirodan način, jednostavno, obrazovanjem, iskustvom, itd. Ipak, ako pogledamo istoriju videćemo da se čovek ustvari ne razvija, naročito ako gledamo sada ne možemo se pohvaliti da je čovek dostigao bilo kakvu fazu razvoja. Pogledajmo samo užase koje čovečanstvo samo sebi čini u sadašnjem vremenu. Ipak ljudi su skloni da zamišljaju da vreme znači napredak, i da s vremenom sve postaje bolje i bolje. Ljudi obično na očigledne kontradickije gledaju kao na izuzetak. Što će reći da su ljudi po pravilu skloni da misle da ono što su uobičajene i sve-prisutne okolnosti života, u lošem smislu, da su ustvari izuzetci. Verujem da ćeš se složiti da ljudi obično misle o ratu kao iznimku. Ipak moraš priznati da ako uzmeš bilo koju knjigu o istoriji, videćeš da se bavi uglavnom ratom, intrigom, ljudima koji se bore za vlast itd. Ustvari, sem ako imamo snagu uma da vidimo šta običan život na ovoj planeti predstavlja ostaćemo u uobrazilji, ili ako vise voliš izraz: u iluziji. Kao što znaš u ovom sistemu rada, među mnogim izrekama koje imaju veoma duboko značenje – naime, treba dugo vremena da se shvate – ima jedna izreka: “nivo čovekovog bića privlači njegov život”. Ova izreka vazi za čovečanstvo uopšte – tj., opšti nivo čovečanstva, u odnosu na biće tog čovečanstva, privlači oblik života koji mu se dešava. Beskorisno je misliti da su ratovi, užasi i revolucije, itd. izuzeci. Greška je u nivou bića ljudi. Ali niko nije voljan da razume to i kad god se dogodi rat, kao što rekoh, ljudi misle da je to nešto iznimno, čak govore o budućnosti u kojoj neće biti ratova, čim se tekući rat završi. Isti proces možemo videti na delu sada. Istorija se ponavlja zato što čovek ostaje na istom nivou bića – naime,on je taj koji ponovo i iznova privlači iste okolnosti, oseća iste stvari , kaže iste stvari, nada se istim stvarima i veruje u iste stvari. A ustvari, ništa se zapravo ne menja. Svi tekstovi koji su napisani o predhodnom ratu su bas isti kao i tekstovi napisani u ovom ratu i tako će to zauvek biti. Ali ono što nas ovde još više interesuje je da ta ista ideja važi za nas, za svakog pojedinca ponaosob. Dok god nema promene na nivou bića, lična istorija čoveka osaće ista. Sve se neprekidno ponavlja u njegovom životu: govori iste stvari, radi iste stvari, žali za istim stvarima, čini iste stvari. I sve to pripada toj veoma dubokoj ideji da nivo njegovog bića privlači njegov zivot. Približimo se nekima od tih ideja koje govore kako čovek može da promeni svoje biće. Sav ovaj rad je o promeni bića – tj. promeni nivoa bića na kome se čovek prirodno nalazi – u svakodnevnom životu. Pre svega, mora se imati u vidu, da je svako od nas na određenom nivou bića. U vezi sa tim moramo vizualizovati vertikalni pravac ili stepenice koje se odozdo penju naviše koje na sebi imaju mnogo stepenika. Ljudi – svako od nas – nalazi se na ovom ili onom stepeniku ovih merdevina koje stoje vertikalno iznad i ispod nas. Merdevine su različite s vremena na vreme, naime, iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti koje vidimo kao horizontalnu liniju. Da bih pojasnio ovo značenje, želim da vas upitam kako zamišljate vreme – tj. protok vremena od prošlosti prema sadašnjosti ka budućnosti. Obično, neka vrsta mehničke nade koje se ljudi drže je povezana sa idejom vremena – naime, da će u budućnosti stvari biti bolje ili da će oni biti bolji, i tome slično. Ali ove stepenic,e o kojima govorimo, i koje se odnose na različite nivoe bića nemaju nikakve veze sa vremenom u tom smislu. Vipi nivo bića leži neposredno iznad svih nas baš u ovom sadašnjem času, baš sada. Sav rad na sebi, sav lični rad koji se odnosi na zaustavljanje negativnih osećanja, na samo-sećanje, na odsustvo poistovećivanja sa sopstvenim nevoljama, na ne-zlopamćenjem itd., povezan je sa izvesnim delanjem koje može da se odigrava baš u ovom momentu, sada, ako čovek pokuša da bude više svestan i seti se onog šta pokušavamo da činimo u ovom radu. Drugim rečima, da pokušamo da se “samo transformisemo”, da transformišemo svoju misao, znači rad se odnosi na određenu neposrednu transformaciju, u ovom momentu, sadašnjem trenutku, kroz akciju rada. Na primer, čovek se nalazi na dnu očaja, ako posmatra situaciju i pokuša da se seti sebe, ili pokusa da sebi da bilo kakav svesni šok u tom određenom momentu, kao što je sjećanje na njegov Cilj – tj. ako pokuša da transformiše sebe, tansformiše mehaničke reakcije na okolnosti koje ga okružuju u tom trenutku – može, na svoje iznenađenje, da otkrije da se sasvim iznenada sve promenilo, njegovo depresivno raspolozenje je nestalo, i zatiče sebe u novoj atmosferi iz koje se čudi kako je mogao da bude u onom predhodnom stanju. Ovo predstavlja momentalnu promenu nivoa bića jer sve ima, ne bas precizan nivo bica, nego opšti nivo bića u kojem postoje viši i niži stepeni. Ali mi ovde govorimo o radu na promeni nivoa bica. Govorimo o nečemu što možemo nazvati treće stanje čoveka i sada cu objasniti šta pod time mislim.

Kao što smo rekli, čovek je rođen kao esencija i to predstavlja njegov stvarni deo, deo od kojeg on može stvarno da raste i da se razvija. Ali ovaj deo njega, može samo da raste u maloj meri. On nema snagu da raste dalje, sam od sebe, nakon uzrasta od 3, 4 ili 5 godina. Nazovimo to prvim stupnjem čoveka. Tj. prvi stupanj čoveka je čista esencija koja je sama po sebi sposobna da se delimično razvije, ali dostiže ubrzo tačku od koje ne može više da raste. Primetio sam po nekim pitanjima, koje si mi u svom pismu postavio, da ovaj momenat nije bio shvaćen tako da ću to da ponovim. Kao što rekoh, ovaj sistem uči da esencija u čoveku može da raste samo malo sama od sebe. Morate da probate da shvatite šta mislim. Ludi normalno misle da je taj razvoj i rast nešto što je kontinuirano ili da bi trebalo da bude, ali to nije slučaj. Čovekova esencija može da raste sama od sebe u veoma maloj meri, i sa njom takvom, čovek je samo jedno malo dete. Ali da bi rasla dalje nešto mora da se dogodi. Nešto mora da se oformi oko esencije i to se zove ličnost. Esencija mora biti okružena nečim što joj je uistinu strano, stečeno u životu, što ulazi kroz čula. Malo dete mora prestati da bude to što jeste i mora postati nešto različito od sebe. Kao što je rečeno, težiste sa sebe počinje da prelazi sa esencije na ličnost. Uči mnoge stvari, imitira razne stvari, itd. Formiranje ličnosti okružuje esenciju što je neophodno za sam razvoj esencije, i može se nazvati drugim stupnjem čoveka. Ali prvo da pojasnimo ovo. Budući razvoj esencije zavisi od formiranja ličnosti oko nje. Ako slaba ličnost koja se formira oko nje, slaba je i pomoć za dalji rast esencije, o kojoj ćemo govoriti kad dodjemo do trećeg stupnja. U drugom stupnju, formiranje ličnosti zauzima glavno mesto, i kao što smo rekli, što je bogatija ličnost to je bolje. Ali primećujem da neki od vas ne razumeju o čemu je ovde reč. Razlog zbog čega ne razumete o čemu je ovde reč jeste što ne vidite ovu posebnu situaciju u kojoj se čovek nalazi – naime, da čovek ne može da raste kontinuirano iz esencije jer je esencija suviše slaba da bi rasla sama od sebe. Daljnji rast esencije prvo zavisi od formiranja ličnosti i što je bogatija ličnost to je bolje za rast esencije, ali jednostavno govoreći, formiranje ličnosti je sasvim dovoljno za samu svrhu života. Čovek se zatiče u dobroj poziciji, sposoban da se nosi sa životom kroz formiranje bogate ličnosti u sebi. I ako je zadovoljan s njom, on je, za sve životne prilike pripremljen. Ali ovaj rad, ovo učenje je o daljem stupnju čovekovog razvoja i taj stupanj nazivamo treći stupanj.

Moramo razumeti da ovaj rad nije u vezi ovog života, on je u vezi nečeg drugog što čovek može da pokuša nezavisno od toga da li je uvaženi političar, poznati naučnik, ili cenjeni kasapin ili pekar ili svećar. Ovaj rad počinje od čoveka kao dobrog domaćina – naime, od čoveka koji je razvio ličnost i može da ide kroz život na svoj određeni način, u razumnim razmerama. Drugim rečima, počinje od dobrog domaćina koji pripada drugom stupnju čovekovog razvoja. Treći stupanj je usmeren na mogući daljnji razvoj esencije i zato su mnoge paradoksalne, ili u najmanju ruku, neobicne stvari rečene u Jevanđeljima – kao one sadržane u propoved sa Sinaj planine – o čoveku. Sve one su u vezi omogućavanja esenciji da raste na račun ličnosti, koja je formirana oko nje, i to je jedini način na koji esencija, koja je suviše slaba, može dalje da se razvija i raste. U tom smislu, ličnost koja je formirana oko esencije i koja mora da postoji oko nje, postaje tako, ukoliko nastane ovaj treći stupanj, izvor iz kojeg esencija može dalje da raste. Uzmimo za primer bogatog čoveka, u smislu Jevanđelja. On zna o svemu, on je jedan važan čovek, i slicno. Šta je siromašno u njemu? Ono što je siromašno u njemu je esencija. On još uvek nije pravi čovek. Sve što on radi je, ili da stekne zaslugu, ili zbog straha od gubitka časti ili reputacije, i slično, ali ništa ne radi iz sebe, ništa iz ljubavi prema onome što radi, nezavisno od nagrade, autoriteta, položaja, popularnosti. Recimo da se taj čovek oseća, na neki način, kao Rasipni Sin – naime, da ne jede ništa osim ljuski. Mislim jednostavno, da se oseća u sebi praznim uprkos celom svom “bogatstvu”. Ima najlepšu kuću ili dragocenosti, ugledan je, ima u nekom smislu mnogo više nego ostali, a i dalje se oseća praznim. Takav čovek se približava trećoj mogućoj fazi razvoja. Stigao je do tačke kad njegova esencija – njegov stvarni deo – može da raste i tako zameni njegov osećaj praznine, osećajem smisla. Ali da bi se u čoveku dogodio taj razvoj on mora da počne da žrtvuje svoju ličnost i da u izvesnom smislu ide u suprotnom pravcu od onog u kojem je do tada išao. Drugim rečima, u njemu mora da se dogodi preobražaj, što je lepo izraženo prabolom o Zabludelom Sinu, i dok ne shvatimo da je ovaj treći stupanj moguć i da vodi ka stvarnom razvoju čoveka nećemo razumeti o čemu Jevanđelje govori i nećemo shvatiti o čemu ovaj sistem govori.

* * *

Pre neki dan, ovde na sastanku, pročitan je sledeći citat: “Uzmimo propoved na Sinajskoj gori i pokušajmo da shvatimo šta znači. Kao što je ranije rečeno, na poslednjem razgovoru, o “religiji” – kako to uobičajeno nazivamo – tj. o psihološkim idejama koje je propovedao Hrist o individualnoj evoluciji čoveka i njegovoj transformaciji u novog čoveka -povezano je sa razvojem esencije nakon što je ličnost formirana. Čovek, u kojem je bogata ličnost formirana na osnovu iskustva, obrazovanja i interesovanja, je “bogat čovek” s obzirom na njegovu ličnost. Ali esencija ostaje siromašna. Za njen razvoj, ličnost mora postati pasivna. Ovo nije shvaćeno, ali je vrlo važno da svako u Radu treba da razume šta ovaj paragraf znači. On znači da se religija u stvarnom smislu – a mi znamo samo Hrišćanstvo – odnosi na treće stanje čoveka, tj. odnosi se na pasiviziranje ličnosti kako bi esencija mogla da raste. Moram opet da ponovim, da unutrašnje značenje Jevanđelja, nema nikakve veze sa onim što čini život. Njihovo učenje počinje na mestu gde je ličnost već formirana u čoveku i odnosi se na ovo treće stanje mogućeg razvoja. Čovek prvo mora da razvije svoju ličnost delovanjem samog života. Ovaj rad se nekad zove drugo obrazovanje. On je za one koji traže drugo obrazovanje. Prvo obrazovanje je obrazovanje koje nam daje život; i to obrazovanje je apsolutno neophodno. Što je čovek bolje obrazovan životom, više je naučio, pametniji je, što je iskusniji zna više o ljudima i odnosima, što vise zna o manirima bolje se može izraziti, što je više u stanju da služi različitim stranama života bolje za njega. To je prvo obrazovanje. Ono stvara ličnost. Rekli smo ranije, da se čovek sastoji od različitih centara i da svaki od njih ima različite delove, ovi centri i njihovi delovi treba da budu dobro opremljeni i što su bolje opremljeni zapisima na rolnama (Autor spominje riječ “rolna” u smislu u kojem je sam Uspenski predstavio zapisivanje momorije, tj. pamćenje, upoređujući to sa, tada poznatim, gramofonskim rolnama na kojima je bio snimljen zvuk.), bolje za njega. Ali nastaje momentat u čovekovom razvoju gde, kao što je ranije rečeno, se on oseća praznim, i to je tačka u kojoj stupaju na scenu ucenja Jevandjelja i samog ovog Rada. Ne znam da li je iko od vas o ovome mnogo razmisljao. Ali sasvim je moguće da su neki od vas, koji su ispunili svoju duznost u životu, često zapitaju šta to što zapravo rade i kakav je smisao svega toga. Govoreći na tako ličan način za momenat, želim da vas upitam sledeće pitanje: Da li mislite da je život, i smisao koji on nosi, dovoljan i da li u nekom smislu osećate da niste sasvim dobili sve što ste očekivali? Ne želim da kazem da je život besmislen; on sigurno ima mnogo značenja. Ali, da li je iko od vas došao do tačke da osećate izvestan besmisao, čak i u stvarima koje sledite i kojih se držite? To govorim zbog toga što, ako nam život daje naše potpuno značenje, onda ne bi imalo ni smisla ni značenja ono o čemu govore Jevanđelja, i ono o čemu govori ovaj sistem. Ako ste sasvim zadovoljni sa smislom koji život pruža, sasvim samozadovoljni, onda nema smisla pokušavati razumeti šta ovaj sistem podučava, i dozvolite da dodam, nema smisla pokušavati razumeti šta učenje Hrista zapravo znači. Ako čovek nije ništa drugo sem dobro formirana ličnost, i da je to sve što on može da učini, onda možemo slobodno da verujemo u sve ta učenja humanitarizma i druge naučne ideje koje kažu da čovek nije ništa osim kreature okrenute spram spoljnjeg života kome treba da se prilagodi što je moguće inteligentnije. Ali ako ste pratili ono što je rečeno u ovom pismu, o ideji čoveka u ovom sistemu, videćete da je razvoj ličnosti samo faza, i to neophodna faza spram sledeće faze. To je direktno uporedivo sa formiranjem mase oko sjemena, kao u slučaju oraha. Semenka oraha ima esencijalni deo – naime, seme koje može da raste – ali ne može da raste ako nije obavijeno masom hranljivog materijala kao što jaje ima semenku koja je okružena masom žumanca. Uzmimo poslednji primer: kako pile može da izraste iz jajeta, ako nema sve potrebne supstance u svom okruženju sa kojima se hrani? I ne zaboravimo, da ono raste unutar ljuske i konačno se izlazi iz ljuske celo pile, i to kompletno pile nastalo je od supstance koje je živa semenka napala i pojela. Sudbina žira je jedna stvar, ali sudbina hrastovog drveta je različita stvar, i rečeno je, da čovek okružen ličnošću, sličan je žiru i trpi istu sudbinu kao i žir, sve dok ne počne da raste, a rast u čoveku odgovara onom što zovemo treće stanje nakon što se u čoveku formirala ličnost koja se obavila oko esencije. Ako uzmemo čoveka u ovoj drugoj fazi gde je esencija okružena lićnošću, on je kao žir. Može biti manji ili veći žir, ali i dalje je žir. On se vjerovatno osjeća mnogo važanim, naučio je mnogo stvari, osjeća da puno zna, on je ukratko, bogata ličnost, i to je njegov nivo, i na tom nivou on pati, ne pravom ljudskom sudbinom, već sudbinom nedovršenog čoveka, sudbinom čoveka koji nije dostigao svoj puni potencijal, kao što žir nije potpuno razvijeno hrastovo drvo. I dok god ne razumemo vrlo jasno o ovom trećem stupnju – naime, razvoj jednog žira u odraslo drvo tako što se njegova živa esencija ili seme hrani supstancama koje se formiraju oko nje – nikad nećemo, kao što sam ranije rekao, shvatiti o čemu je ovaj rad. Niti ćemo razumeti o čemu govore Jevanđelja. Već ste čuli da je čovek samo-razvojni organizam i da je kao takav stvoren. Ali sada možete videti da ovaj razvoj nije kontinuiran. Mora biti prekinut razvojem ličnosti. Bilo bi mi veoma drago da svi razumijete, ovo pitanje esencije i ličnosti, do ove tačke. Kasnije ćemo govori detaljnije o tome šta znači razviti esenciju na račun ličnosti ali već sada znate nekoliko osnovnih stvari. Dozvolite da vas upitam još jednom pre nego što završim ovo pismo: da li je iko od vas ranije razmišljao šta Propoved na Sinaj Planini znači? Da li se ozibljno mešate sa drugim stupnjem čovekovog razvoja ili već imate neki osećaj skale? Zar ne uviđate da Propoved na Planini, o tome kako da se bude ponizan, nema nikakve veze sa običnim životom, nego se odnosi na treće stanje čoveka kad on dolazi do tačke da se oseća praznim, jer ga ličnost ne zadovoljava i on zeli da nađe novi smisao svog postojanja? Kasnije ću pokušati da vam pišem detaljnije.

Nadam se sada da razumete šta nazivam, na početku ovog pisma, posebnom situacijom čoveka na zemlji u odnosu na njegov razvoj. On se rađa sa esencijom i to je stvarno, i ona je njegova živa semenka, ali on može da se razvije samo u malom stepenu. Ličnost mora da se oformi oko esencije, a esencija nema mogućnost za daljnji rast ukoliko se oko nje nije oformila ličnost. Ali, ako čovek ostane u tom stanju koje smo nazvali drugi stupanj – naime, stanje u kojem je ličnost aktivna u njemu – on još nije čovek i može se porediti sa žirom ili semenkom koja se obavila hranom za svoj eventualni razvoj. Treći stupanj čovekovog razvoja je kada on svoju ličnost čini pasivnom tako da esencija u njemu može da raste. I tu su tri forme učenja koje čovek susreće kao posledicu. Kao esencija, kao dijete, on čuje jednostavne ideje od svoje majke, i kao što ćemo videti kasnije te jednostavne ideje su veoma važne. Onda on prolazi u život, i upoznaje mišljenja vremena u kojem se rodio. To je druga faza; i u ovoj fazi on zauzma sisteme pamćenja, dopisne kurseve, polaze ispite, itd. Ličnost se formira. Ali tu postoje, u ovom svetu, veoma neobična vrsta učenja koja je ilustrovana u Jevađeljima. Kakva je njihova svrha? O čemu se u njima radi? Ona pripadaju trećem stupnju čovekovog razvoja, novom rastu esencije koja sada može da se odvija na račun ličnosti. Dok god ne shvatimo ovo ne možemo razumeti bilo koji sistem ili Jevandjelja. Ona pripadaju trećem stupnju koji je Hrist definisao kad je rekao bogatom čoveku: “Idi rasprodaj sve šta imaš i daj sirotinji.” A mi moramo da zapamtimo da je “siromaštvo” u nama taj siromašni razvoj esencije a da se “bogat čovek” odnosi na ličnost. Verovatno sada bolje razumete šta je značenje fraze u Radu koja glasi da je čovek nedovršen ili nekompletan. U drugoj fazi, kad se ličnost formira oko njega, on je nekompletan, bas kao žir i baš u sličnom smislu tog značenja. Ako ste razumeli šta ovo sve znači, bićete u mnogo boljem položaju kada budemo pričali o lažnoj ličnosti i njenom značenju i bićete u mogućnosti da razumete šta znači ići protiv lažne ličnosti.

A sada želim da dodam još koju reč, s rizikom da imate osećaj da se suviše ponavljam. Da li zaista počinjete da razumete neke od implikacija ovih ideja o esenciji i ličnosti? Da li počinjete uviđati šta to znači? Šta znači to? Bez obzira koji oblik obrazovanja imate u životu, kojoj političkoj partiji pripadate, to može samo da stvori ličnost u vama. Možete organizovati najbolje moguće časove nauke, ekonomije, istorije, literature, itd., ali to će samo oformiti ličnost u čoveku; ne može da ga vodi ka njegovom stvarnom eventualnom razvoju. Možda sada jasnije razumete zašto u životu postoje dve vrste uticaja koji deluju na čoveka, kao što se vi, stariji ljudi u Radu, sećate. Jedna vrsta uticaja su A uticaji: njih stvara život i to su različiti oblici obrazovanja koji pripadaju periodu u kojem smo odrasli, i pogledima na svet koji pripadaju određenom vremenu u kojem smo se rodili. Ovo su A uticaji i oni formiraju ličnost u čoveku. Ali takođe postoje, kao što možemo danas da vidimo sami za sebe, drugi uticaji koji su neprolazni s vremenom. Za nas su Jevanđelja i njihovo učenje glavni primer. Ovi uticaji su, kao što znamo, nazvani u ovom sistemu B uticaji i oni su dobri u bilo kojem dobu, jer govore o jednoj te istoj stvari, a to je treći stupanj razvoja čoveka u kojem esencija počinje da raste na račun ličnosti. Dok god ne shvatimo ovaj, naizgled, paradoks nećemo imati jasnu ideju o tome gde da smestimo ovaj sistem. On pocinje na kraju drugog stupnja, kad je ličnost formirana i kada čovek koji je iskusio život i spoznao kako stoje stvari osečajući se neispunjenim, počinje da traži nešto dodatno, nešto što će mu omogućiti da bolje razume, nešto što će mu pomoći i usmeriti ga da se, eventualno, upotpuni.

Vaš,
Maurice Nicoll
 

Stranica 3

 


Pismo gospodinu Bush-u 2

Berdlip, Gloster 27 April 1941

Dragi Bus,

S obzirom da smo na sastanku ovde u Berdlipu u Subotu razgovarali o temi koja je važna, želeo bih da Vam malo pišem o tome. Radi se o načinu na koji ljudi tretiraju ovaj rad i kako i u kom duhu rade na sebi.

Počeću od sebe. Vaspitan sam u odnosu na religiozne ideje tako da je jedino osuda greha značajna. Ukratko sve je bilo greh. Shodno tome, religija je bila veoma sumorna stvar i ja lično sam je se grozio. Moral je jedino bio seksualni moral. Vrlina je bila samo uzdržavanja, itd. I uopšte greh i osećaj da si grešnik bila je osnovna ideja religije. Ništa drugo nisam shvatio u vezi religije, kao dečak, i tako sam bio ili uplašen ili zabrinut ili sam mrzeo celu stvar. Počeo sam strašno da mucam. Slušao sam odlomke iz Biblije, uglavnom Stari Zavet, što je uvek zvučalo neopisivo strašno. Bog je bio nasilan, ljubomoran, zao, optužujući, itd. A kad sam čuo Novi Zavet nisam razumeo značenje parabola, i niko nije znao niti je mario za to šta one znače. Ali jednom, na času Grčkog Novog Zaveta, koje je nedeljom držao direktor, usudio sam se da pitam, uprkos svom mucanju, šta je jedna parabola značila. Odgovor je bio toliko konfuzan, da sam ustvari doživeo svoj prvi momenat svesti – tj. odjednom sam shvatio da niko ništa ne zna. To je bio definitivan doživljaj i moj prvi doživljaj samo-sećanja, sledeće je bilo da sam odjednom shvatio da niko ne zna na šta sam ja mislio, i od tog momenta počeo sam da razmišljam sam za sebe ili tačnije shvatio sam da to mogu. Kao što znate, svi istinski momenti samo-sećanja stoje izdvojeni zauvek u unutrašnjem životu čoveka, i čovekov život nisu spoljni događaji već unutrašnja stanja.

Jasno pamtim učionicu, visoke prozore zidane tako da ne možemo da vidimo kroz njih, klupe, platformu na kojoj je sedeo Direktor, njegovo učeno uzano lice, nervozna navika njegove mimike i gestikulacije – i iznenada ovo unutrašnje otkriće da znam da on ne zna ništa – tj. niočemu što ima nekog značaja. To je bilo moje prvo unutrašnje oslobođenje od sila spoljašnjeg života. Od tog vremena znao sam zasigurno – a to znači zauvek da unutrašnjom ličnom autentičnom percepcijom, koja je jedini izvor pravog saznanja – da je sva moja odbojnost prema religiji, i načinu kako su mi je predstavili, bila ispravna. I iako čovek uvek pada ponovo u san posle momenta samo-sećanja, i često na višegodišnji period, da su to ipak takvi momenti svesnog stanja koji stoje u višem delovima centara, i ostaju i čekaju sledeće momente spoznaje, mnogo svesnije, šta život zapravo jeste – što znači, nisu nikad izgubljeni i iako zaboravljeni u nekom smislu, stoje u pozadini bića i izlaze u prvi plan u kritičnim momentima da nas zaštite.

Sada želim da govorim o tome kako čovek da radi na sebi, i u kom duhu da pristupi radu. Ne može se jednostavno raditi iz običnih religioznih uverenja i stanja. Sećate se izreke o novom vinu u starim flašama. Ovaj rad, sistem učenja, ove ideje koje izučavamo, su najlepša stvar koju možete da zamislite – i to je sve novo za nas. Jedino zbog čega možete biti okrivljeni je što spavate. U toj osudi nema nikakvog greha. Samo ste nežno usmjereni da posmatrate sebe. I na vama samima ostaje da se prosudite. Uzmimo jednu od ideja ovog učenja – idaje o esenciji. Ovo učenje nam govori da esencija svakog od nas dolazi od Zvezda (Autor misli na Svijet 6 u Zraku Kreiranja ili Svijet svih Svijetova (Galaksija).). Setićete se Zraka Kreiranja. Esencija silazi sa note La (Zvezdana Galaksija) i prolazi kroz notu Sol (Sunce) zatim nota Fa (planetarna zona) ulazi na zemlju. Nismo samo rođeni od naših roditelja; naši roditelji stvaraju aparat za prijem te esencije koja dolazi sa Zvezda. Sav rad, bilo lični rad, rad sa drugima u radu, ili rad radi samog rada – i to su tri neophodne linije rada za bilo koga ko želi da ostane u ovom radu – vodi nas tamo odakle smo izvorno došli. Svako je od nas ovde, na ovoj mračnoj planeti, tako nisko u Zraku Kreiranja, zato što ima nešto posebno u sebi, neki specijalan činilac, ili glavnu Osobinu koju mora da uvidi, posmatara, da je postane svijestan te da osjeti odbojnost prema njoj i stoga krene da radi na njenom otklanjanju. To može biti zlobnost, okrutnost, lažljivost, gordost, strah, neznanje, itd. I ako čovek ili žena umre, a da nisu uvidjeli zašto su ovde i šta je pravi razlog njihovog postojanja, može li se to nazvati bilo kako drukčije osim tragedijom? Svako od nas je ovde, na ovoj zemlji, jer sa stanovišta Rada ima nešto posebno i nešto vrlo važno da vidi u sebi i da se bori protiv toga svim veštinama i znanjem, celom snagom svog uma i volje, svojom dušom, srcem i telom. Ali naravno, ako se dičimo svojim vrlinama, šta se može dogoditi izuzev samo-zadovoljstva, tako da se lažna ličnost uvečava svakim danom; a rezultat će biti taj da se kristalizujete u uzanim pogledima i stavovima i postajete mrtvi ljudi. Čuli ste me kako govorim o mrtvima u Jevanđeljima – na primer Hristova primedba: „Neka mrtvi sahrane svoje mrtve“. Mrtvi su oni što su mrtvi za svaku mogućnost rada na sebi i samim tim menjanja sebe.

Rad može samo da se obavlja u duhu sopstvene lepote i svetlosti, u duhu njegove prave poruke i značenja. Život na zemlji nije ništa drugo do polje za Rad na samom sebi, tako da čovek može da se vrati tamo odakle je došao. Uzeti život kao cilj sam po sebi je nerazumevanje Rada, i to može da uzrokuje pogrešan stav, što može biti izvor mnogih negativnih emocija i beskorisnih napora učinjenih u negativnim stanjima. Jer raditi na negativan način je beskorisno. Samo kroz odredjenu vrstu zanosa, osećanja radosti i zadovoljstva ili neke izvorne sklonosti ili želje, čovjek može raditi na sebi i samim tim izazvati određene promene svog bića. Strah na primer neće delovati tako. Čovek može imati neka saznanja istine ali sve dok god on ne vrednuje tu istinu, dok god ne oseća oduševljenje u njoj, ona ne može imati uticaja na njega. Ne može da deluje na njega jer se čovek sa istinom ujedinjuje samo kroz ljubav i na taj način njegovo biće se menja. Ali ako je negativan, onda je njegova ljubav – tj. njegova emocionalna strana – u pogrešnom stanju, i neće biti isto ako je u stanju straha i oseća se prinuđenim da učini nešto protiv svoje volje. Učiniti nešto voljno, iz zanosa da se to učini, će proizvesti promenu u čoveku. I kad čovek počne da nosi svoj sopstveni “krst” – tj. teret neke određene poteškoće u njemu, koju je napokon počeo da posmatra – i to radi u takvom duhu, onda će dobiti određene rezultate. Ali ako to radi sa osećanjem težine, iz uverenja da je to greh, iz toga neće isprasti ništa dobro, posebno ako pokazuje drugima što čini, i želi da izgleda tmurno, tužno i jadno. I u vezi sa tim setićete se šta je Hrist rekao o postu – naime, da ako postiš treba da miropomazujes svoju glavu i da opereš lice, “da te ne vide kako postiš”. Raditi na sebi iz osude greha stavlja rad u negativne delove centara, a raditi na negativan način može da vodi u još gore stanje čoveka nego da uopšte ništa ne radi. Neki imaju sklonost da rad uzimaju na ovakav način . Ali niko ne može da dokuči oduševljenje s kojim ljudi sebe čine jadnima i uživaju u negativnim stanjima. Svi znate i često ste čuli kako govorim da negativni delovi centara ne stvaraju ništa. Kada sam prvi put čuo Gosp. Uspenskog kako govori da negativni delovi ne mogu ništa da stvore i da ljudi koji se trude da rade na teži, sumorniji, negativniji način mogu samo da učine sopstveno stanje mnogo gorim nego što je bilo – mislim da sam tada skoro doživeo svoj drugi prodor u stanje Svesnosti (Svest o samom Sebi). Shvatio sam da ono što sam osećao u vezi religije bilo ispravno. Iznenada se formulisalo i objasnilo. Ovaj rad, ako želis da ga slušaš i da ga čuješ u svom srcu, je ubedljivo najlepša stvar koja uopšte može da se čuje. On ne govori o grehu, nego o bivanjem u uspavanom stanju, baš kao što i Jevanđelje ne govori ustvari o grehu nego promašenom znamenju – što u stvari znači ta grčka reč. Možemo li da čujemo Rad? Imam jednu staru knjigu koju je napisao čovek koji tada bio u Radu. Na naslovnici se nalazi čovek u dubokom snu koji spava na zemlji sa merdevinama koje se penju ka nebu i anđelima koji duvaju trube, gotovo u njegovo uho. Ali on i dalje ne čuje ništa. On spava u životu – mozda je milioner ili neka veoma poznata osoba ili običan zlostavljani službenik, ili zabrinuta majka i tome slično.

Ovaj rad je divan kad vidiš zašto postoji i šta znači. Radi se o oslobađanju. Tako je lepo kao kad bi na primer, bio zatvoren u zatvoru, i naiđe čovek da ti ponudi ključ od brave ka slobodi. Ali ti ga možeš odbiti, zato što si stekao zatvoreničke navike i zaboravio na svoje poreklo, a ono je od Zvezda. Ali da li ćeš ikada više biti u stanju da se setiš sebe sa svojim zatvoreničkim mislima i interesovanjima, i preokrenuti ga naglavačke neumrljavši ga negativnim emocijama i svim oblicima samoidentifikovanja? Tada bi najprirodnije bilod a odbiješ ključ koji ti je ponuđen i koji će otključati sva vrata tvog zatvora, jedna po jedna, zbog toga što više voliš zatvor u kojem se nalaziš – tj. stanje u kojem se nalaziš. Ili još gore, možada ćeš biti ozlojađen i možda ćeš pokušati da ubiješ stranca koji ti je ponudio ključ i možda ćeš se boriti za svoju tamnicu, čak i žrtvovati svoj život u pokušaju da ostaneš u zatvoru.

Vaš,
Moris Nikol
 

Stranica 4

 


Četvrti Put

Birdlip, 4. maj 1941

U ovom momentu veoma je važno razumeti što znači Četvrti Put. Postoje četiri načina Rada na sebi. Mi pripadamo Četvrtom Putu, koji je najteži put od svih zato što mora da se praktikuje usred svakodnevnog života. Put Fakira – tj. Prvi Put – Put Monaha, tj. Drugi Put – i Put Yoge, tj. Treći Put, nisu naš Put. Mi možemo da pričamo samo u maloj skali u odnosu na sebe, sa stanovišta gde se mi nalazimo, ali čak i u ovoj maloj skali, mi pokušavamo da sljedimo Četvrti Put koji se u život spuštao uvek kada je vladao period posebnog nereda i haosa.

Želio bih da vam svima kažem da neki od vas ne shvatate ideju Četvrtog Puta – na primer, u uverenju da uslovi koji su nekad postojali moraju da se nastave i da zauvek postoje. To je sasvim pogrešno. Četvrti Put uvek treba da je povezan sa različitim okolnostima života i nikad ne može biti fiksiran i uobičajen. Iznenada može se ukazati potreba da se čitav spoljni poredak stvari izmeni. Želim, posebno u ovom trenutku, da budem okružen sa ljudima koji ovo razumeju i koji mogu da se postave u različite okolnosti i da dalje u sebi održavaju principe i ideje Rada. Nemamo nikakvu predstavu kako će se stvari odvijati ubuduće. Ali shvatamo da Rad mora da se nastavi u budućnosti. To znači, da ljudi moraju biti u stanju da se prilagode sasvim različitim spoljašnjim uslovima a da i dalje održavaju duh i osećaj Rada.

U Četvrtom Putu glavno postignuće je postati čovek br. 4 – tj. Balansiran Čovek, ili svestrana osoba. Ako su neki od vas formirali ideju o tome šta je spoljašnji oblik Rada iz ranijih asocijacija i udruženja i nađete se u konfrotaciji sa jednim sasvim novim spoljašnjim stanjem sveta i postanete negativni vi ste onda, po meni, potpuno beskorisni što se tiče Četvrtog Puta. Morate naučiti da je svaka spoljašnja promena u Radu uvek korisna za vas, bez obzira koju formu uzima, i svi morate biti spremni da sljedite Rad kada promeni svoju spoljašnju manifestaciju, i svakom trenutku imate jasan unutrašnji stav u vezi toga. U sadašnjem trenutku je zaista nemoguće reprodukovati situaciju koja je bila u Eseksu. Sadašnja centrala našeg ogranka Rada se nalazi pod budnim okom javnosti – tj. dve kuće koje smo uzeli su bukvalno na putu, posebno kuća u Berdlipu koja se nalazi baš u selu. Stoga je sasvim nemoguće živeti život kakav smo živeli u Eseksu na Farmi i svako mora da shvati i da se prilagodi okolnostima, i svako mora da shvati da smo, da tako kažem, u „stranoj“ zemlji i naročito konzervativnoj zemlji, i moramo se potruditi da ostavimo utisak razumnih i pristojnih ljudi. Pod tim okolnostima ne možemo imati isti spoljašnji život kao pre, ali ne vidim razlog da ljudi koji nas posećuju ne bi to razumeli, i da ova sasvim mala teškoća može biti savladana i da je izuzev toga sve isto kao i pre.

Rekao sam to i ranije i ponavljam više puta, da Rad ne uključuje nužno dolazak na Farmu i da je Farma odvojena od učenja o Radu. Rad postoji kroz pojedinacan stav prema njemu, i spoljašnje okolnosti i njihove različitosti ne bi trebale da su od značaja. Žao mi je što ovo moram reći, ali je neophodno. Sve što znam je da se opet možemo naći u potpuno izmenjenim okolnostima, koje će opet zahtevati pravilno razumevanje, i tako uvijek iznova. Ljudi moraju da shvate da su na Četvrtom Putu i da i dalje moraju da budu u stanju da urade „sve stvari sa drugim ljudima“ i da razviju svaku stranu sebe, u odnosu na društvo i sve oblike spoljašnjeg života, do razumne mere; u protivnom oni ne razumeju ideju Četvrtog Puta koja se održava usred života između svega što se dešava, prilagodjavajući se, a ipak se održavajući iznutra. Četvrti Put jeste i mora uvek biti najfleksibilniji od svih, ali zahteva najfleksibilnije unutrašnje razumevanje i ako neko ne može da bude fleksibilan, a i da dalje održava osećanje Rada, onda je takav zaista težak učesnik u vezi sa ovom linijom Rada. Svaka promena okolnosti omogućava svakome vrlo korisnu šansu da nešto nauči. Kad imam dovoljno ljudi oko sebe kojima verujem, u smislu da će biti u stanju da se suoče sa bilo kojom osobom koju sretnu i sa svakom situacijom u životu, osećam da bih bio u stanju da produžim Rad na način na koji bih ustvari i želeo da se on nastavi. Ovde ću vas podsetiti na jedno značenje „mehaničnosti“ u Radu. Ako nemožete da se postavite u odnosu na ovu ili onu stranu u životu, morate da sebi to postavite za cilj. Ne postoji niti jedna stvar u životu u vezi koje, čovjek Četvrtog Puta, ne zna nešto ili nema mogućnosti da se postavi u odnosu na nju. Četvrti Put nije romantičan i nema svrhe imati romantična osećanja u vezi sa tim (Farme u Eseksu). Četvrti Put je zapravo nemilosrdan i čim se nešto završi – tj. nema više stvarne vrednosti, napušta se. Ovim ne mislim da ne možemo da se vratimo na Farmu, ali to je velika šansa za svakoga da se prilagodi spoljašnjim oblicima i fizičkim prilikama Rada u određenom trenutku. To se odnosi jednako na one koji ne mogu da budu ovde kao i na one koji su tu.

Bilo bi mi veoma drago ako biste pokušali da razumete sve ovo, jer je veoma bitno da vam se skrene pažnja na to, poznavajući činjenisu da svako, vremenom, pokušava “da se smiri” u nekoj formi Rada Četvrtog Puta za koju smatra da će tako nastaviti dalje. Nažalost, takve emocionalne i mentalne navike mogu lako da se stvore.

Jednom sam rekao G.-evu: „Zašto ne gradite solidnije“ (gradili smo pozorište) On je rekao: “Ovo je samo privremeno. Za veoma kratko vreme sve će biti sasvim drugačije. Svi će se razići. Ništa trajno ne može se sada podizati.” Tako da svi treba da shvatite šta to može da znači. Mnogo puta G. nije imao spoljašnji Rad – tj. mesto ili nastambu. Sve je izgledalo kao da se rastopilo i sa spoljne ili opažajne tačke gledišta, ipak kao što znate Rad se nastavio i konačno je prenet u ovu zemlju, a ipak to nije imalo nikakve veze sa spoljašnjom formom Rada, sa nekom kućom ili situacijom i tome slično, i u smislu onog što je G. rekao meni privatno, nalazim da ne možemo imati trajnu kuću za Rad i da moramo da se prilagodimo svakoj vrsti situacije u budućnosti. Ali svi vi koji ste čuli Učenje tokom dovoljno vremena trebalo bi da ste sasvim opušteni u vezi promene u spoljnoj formi Rada sa konkretnom kućom ili spoljašnjih zahteva u odnosu na Rad i da se momentalno opredelite sa stanovišta Rada. Problem je što stvari postaju mehaničke i neophodno je dati određni Šok kako stvari ne bi bile dalje mehanične. Ali Rad nastavlja na isti način i govori istim glasom istom snagom onima koji ga priznaju i praktikuju.

Moram da dodam da se težište ovog što vam govorim nalazi u značenju Četvrtog Puta. Mi nismo Fakiri sa ispruženim rukama iz godine u godinu, niti monasi koji žive u manastirima, nismo ni Yogiji koji pohađaju udaljene škole i meditiraju u pećinama Himalaja. Mi pripadamo onom što se zove Četvrti Put, koji je usred života. Tako da moramo da Radimo usred života, okruženi svim nevoljama života i život će postati eventualno nas učitelj – tj. moramo da praktikujemo ne-identifikovanje usred događanja života; moramo da praktikujemo samo-sećanje usred doživljaja; i moramo da primetimo i da se odvojimo od negativnih emocija usred teškoća i promenljivosti dnevnog života. I stoga se kaže da čovek koji prati Četvrti Put mora postati čovek br. 4 – tj. čovek koji je razvio svoje Centre. To znači da čovek može biti čovek u odnosu na sve ljude, takođe znači da je čovek razvio sve strane u sebi koje poseduje i da može da odgovorno suočiti se sa svakom situacijom, sa svakom klasom, sa svakom vrstom ljudi, sa svakom tačkom gledišta, sa svakom teoretskom, praktičnom i filozofskom situacijom do određene tačke. S jedne strane on je čovek sveta. Pogrešno je da se tako kaže ali to verovatno ipak daje ideju šta čovek br. 4 jeste. Četvrti čovek zapravo ne znači čovek od sveta. Znači nešto dublje od toga, ali svakako da uključjuje ovo predhodno – tj. znači da je osoba u stanju da se sretne sa svim događajima i situacijama u životu na odgovoran način i nije budala u odnosu na život i ljude. Ima mnogo stvari da se nauči od običnog života što svako treba da nauči, u odnosu na ideju Čoveka br. 4, i sve ove stvari postaju mnogo interesantnije. Čovek mehanički mrzi određenu stranu života ili određena osoba mehanički mrzi tu stranu života. U stvari, čovek mora da postigne svoj puni razvoj u odnosu na život u isto vreme kada i Rad da bi stigao u fazu čoveka br.4 – jer neko ne postaje čovek br. 4 ukoliko ga tome nije naučio Rad, i u isti vreme ukoliko nije sebe razvio u odnosu na sve strane u životu. Upitajte se, svi vi, u kojim delovima života ste nerazvijeni, ovde jednostavno mislim na običan spoljni život. Da li biste bili u stanju da odjednom predvodite vojsku? Da li biste bili u stanju da upravljate hotelom? Da li biste bili u stanju da efektivno govorite sa Premijerom? Možete li da napravite pozorisni komad i da vozite brod ili da nešto važno otplešete i da čutite i da znate šta da Radite? Možete li da kritikujete knjigu? Mozete li da održavate razgovor sa obrazovanim ljudima? Iako sve to nije važno i niko ne treba da uzme ovo bukvalno, svako mora da ima ideju šta čovek br. 4 znači, jer čovek br. 4 ne znači baš sve kako sam ovdje rekao. Sve ovo označava postignuće izvanredne svestranosti tako da, iako nikad niste razgovarali sa Premijerom, kad dođe momenat za to, moći ćete to da uradite iz svog unutrašnjeg razvoja i iz vaše unutrašnje snage.

Četvrti Put leži u životu i ljudi moraju biti dovoljno jaki da ga Voljno i sa Razumevanjem održavaju zato što on nema ni hramove, ni crkve, ni rituale, već samo određena Pravila. Stoga, molim vas da shvatite da, ako se spoljni uslovi Četvrtog Puta promene za vas i nastave i dalje da se menjaju, morate uvek nastojati da održite ravnotežu i da prihvatite nove uslove kao uslove Rada, i verujete da bez obzira koliko možda lično volim nekog čoveka ili ženu, ne mogu da učinim ništa ako izmena spoljnih okolnosti čini tu osobu negativnom u Radu.

I dodaću još ovu jednostavnu rečenicu. Molim vas nemojte da mislite, da Rad znači Farma. Često ljudi povezuju sebe sa Radom kroz čulne prizore tako da zaboravljaju od čega se Rad, zapravo, sastoji. Rad nije mesto, nije stvar koju možete da dodirnete ili da njome rukujete, rad nije u Francuskoj ili u Engleskoj ili Americi, ili na bilo kom mestu u svetu. Rad je u vašim srcima i u vašem sopstvenom razumevanju, i gde god čovek mora da ide, Rad uvek ide sa njim, ako prema Radu zadržava pravilan stav. Rad se jedino održava čovekovim aktuelnim naporom. Samo ako je voljan da ga primi, Rad će dodirnuti čoveka, a onda polako počinje da ga transformiše. Stoga, Rad nije u prostoru, čak ne ni u vremenu. On je sadržan u nečemu što mi ne razumemo, u nečemu što nije ni vreme, ni prostor, ni mesto,  ni momenat. Reč za to odavno postoji ali uvek je sasvim pogrešno shvaćena, ta reč je večnost.
 

Stranica 5

 


Uvodna beleška na komentare ideja Rada

Birdlip, 29. maj 1941

U tumačenju  ideja ovog sistema Rada, neophodno je dati ideje u čistom obliku – tj. onako kako su izvorno date moraju tako biti i predavane. To je zadatak bilo koga ko je dobio dozvolu da podučava druge Radu. U suprotnom ljudi počnu da prilagođavaju ideje shodno njihovom nivou razumevanja tako da vremenom to postaju sasvim drugačije ideje shodno njihovim predrasudama, baferima, pristrasnostima, itd. U razgovorima o Radu, ideje su date u njihovom izvornom obliku. Ali  namjera ideja Rada je da učini ljude da misle za sebe, svojom glavom, jer ni jedna od ideja ne može zaista da se primi u čoveku dok god ne počne da misli o njima, i shvati šta one pojedinačno znače i počne da ih vrednuje i da razmišlja o životu i njegovom smislu, i o sebi sa stanovišta ideja. I moramo ovde dodati da niko ne može biti drugačiji od onoga što  je sada, dok ne počne da razmišlja na drugi način, novi način. Rad treba da nas natera da mislimo i da  probudimo naš um, ili kako se u ovom sistemu kaže da probudimo vozača u nama, koji  u večini ljudi čvrsto spava, i ostaje u čvrstom snu ceo život uprkos svim nevoljama i tragedijama, zato što između ostalog čovek više voli da živi u prizemlju sebe, u svojim nižim delovima, u instinktivnom i motoričkom centru – tj. u senzacijama, apetitima i muskulaturnim aktivnostima.  Ali pošto je prvi cilj Rada naučiti ljude da razmišljaju sami za sebe o idejama Rada, i iz tih ideja, ono što nazivamo komentarima, ima svoje mesto u Radu.

Komentari su refleksije o Radu, individualne misli koje se rađaju  kroz lično posmatranje i  praktičnu primenu ideja Rada, dodatne ilustracije itd. Ovi komentari, predstavljaju stoga jednu dodatnu stranu Rada ali su to, da tako kažemo, individualni doprinosi opštem sistemu ideja Rada i stoga ne smeju biti uzeti za aktuelno učenje  Rada ili pobrkani sa njima, one mogu biti prihvaćene ili ne, shodno individualnom izboru.  Učenje i ideje Rada su jedno, a komentari pripadaju nekom drugom redu. Učenje i ideje Rada su nepromenjive. Komentari su više po prirodi sugestije, mogućeg uvećavanja, objašnjenja itd. Ali kao telo, komentari su kao neki dodatak i mogu se menjati shodno okolnostima. Važno je da se čovek seti šta je Rad sam po sebi, a šta pripada samo komentarima, kako smo ih nazvali. U ovom smislu, mora se shvatiti da u Radu postoji nekoliko stvari kako su do sada date, i koje su maglovite, i potrebne su im još neke dodatne misli da bi značenje bilo jasnije. Ali takve dodatne misli nisu ništa do komentari.  Oni su dodatni materijal i ništa više, i kao što rekoh mogu biti prihvaćeni ili ne, shodno ličnom izboru. Ako pomažu u boljem razumevanju Rada, komentari mogu biti korisni, ako nisu onda ih se ne sme uzeti kao da su  sam Rad. Komentari na Rad spadaju u dva poglavlja. Prvo je: komentari koji sadrže ideje koje se definitivno ne nalaze u samim idejama Rada. Drugo je: komentari koji su samo dodatna refleksija i ilustracije se direktno odnose na jedan ili drugi aspekt Rada, kao što su komentari na samo-posmatranje, pamćenje sebe, i slično.
 

Stranica 6

 


Komentari I – O dodatnim načinima samo-posmatranja

Komentari I – Birdlip, 29. maj, 1941

Primećujete li razliku između vaših pojedinačnih života i života uopše? Šta podrazumevate pod terminom moj život – kao kad na primer kažete: „Moj život je do sada jedan srećan život“ ili „Moj život do sada je nesrećan zivot“? Mislite li da su  spoljašnje stvari bile lepe  ili pak  unutrašnje stvari – tj. da su vaša raspoloženja i osećanja su bila prijatna do sada ili ne?  Složićete se da je ponekad osoba koja se nalazi u odličnim  spoljašnjim životnim okolnostima, sa dovoljno novca i sa prijatnim okruženjem, i bez ikakvih ozbiljnijih neprilika itd,   ustvari jedna nesrećna i jadna osoba, i s druge strane da osoba u sasvim drugačijim, i čak gorim, okolnostima je često srećna i ispunjena osoba. Pogledajmo na tu situaciju pobliže. Šta je nečiji život – ta stvar o kojoj govorimo tako nesumnjivo, bez sagledavanja šta je to? Kad ljudi, tako srčano, žele da ispričaju priču svog života, o čemu oni govore? Govore o događajima, o drugim ljudima, o  spoljašnjim stvarima. Ali  ljudski život sastoji se od dve različite stvari,  koje za svrhu Samoposmatranja moraju biti ispravno shvaćene. Ljudski život se ne sastoji samo od događaja, nego i od stanja. Stanja su unutrašnja, a događaji su spoljašnji. Stanja su stanja sebe, tj. unutrašnja stanja, kao što su loša raspoloženja, navike i brige, uobičajeni strahovi, sujeverja, predosećaji, depresija, s jedne strane a s druge strane bolja stanja, stanja sreće, stanja uživanja, i milosti. Ona su u nama – tj. sva stanja su stanja sebe iznutra. Događaji su spoljašnji i dolaze k nama  spolja. Dakle, čovekovo unutrašnje stanje može da korespondira sa spoljašnjim događajem, ili može biti uzrokovano njime, ili ne imati nikakve veze sa spoljašnjim. Ali neophodno je videti da su stanja i događaji dve rezličite stvari,  pre nego što počnemo da razmatramo kako mogu biti povezani. Uzmimo na primer prijatan događaj. Da li vaše unutrašnje stanje korespondira sa tim? Možete li zasigurno reći, da kad se  spoljašnji događaj desi, da vaše unutrašnje stanje korespondira sa tim? Recimo da očekujete neki priželjkujući događaj i idete mu u susret. Možete li reći, da kada stvarno dođe, da će mu vaše unutrašnje stanje izaći u susret? Ili ćete priznati da iako se događaj desio, čak i onako kako ste se nadali, često mu ipak nešto nedostaje? Šta mu nedostaje? Ono što mu nedostaje je korespondirajuće unutrašnje stanje  iskombinovano sa spoljašnjim događajem, koji  ste tako željno očekivali. I kao što svi znate, obično je to sasvim neočekivani događaj koji nam donosi najbolje momente. Uzmimo tu ideju – naime, odnos unutrašnjih stanja i spoljašnjih događaja. Ukoliko u sebi nemamo određeno, pogodno stanje, ne možemo se postaviti na pravi način, prema određenom srećnom događaju – tj. da to kažemo na drugi način, nešto u nama mora postojati kako bismo se mogli uključiti u određeni srećni događaj. Ipak, ljudi su vrlo skloni da o svojim životima misle kao o  spoljašnjim događajima, i da samo broj  spoljašnjih događaja jedne ili druge vrste koji im se  dešavaju ili ne dešavaju,čine njihov život nesrećnim. Ali čovekov kapacitet za život zavisi od njegovog unutrašnjeg razvoja – tj. od kvaliteta njegovih unutrašnjih stanja.  Jer iznutra, u odnosu na naša unutrašnja stanja, leži aparat za život, i ukoliko je taj aparat, npr. uronjen u samosažaljenje i brige ili neke druge negativne emocije, i nebitno koliko radosna i prijatna spoljašnja dešavanja bila, ništa se neće desiti kako treba jednostavno zbog toga što taj aparat života – tj. osoba sama po sebi – nije sposobna za kombinaciju sa događajima koji dolaze iz spoljašnjeg života i koju mu mogu izazvati prijatne i radosne trenutke. Osoba se može radovati putovanju u inostranstvo i kad se to dogodi to je onda neki događaj. Ali može biti i tako čangrizav zaokupljen nebitni stvari, da taj put nije ništa drugo nego sama propast. I u  tom slučaju biće to čovekovo unutrašnje stanje koje je pogrešno. I ako se pitamo od čega se naš unutrašnji život sastoji, ne možemo reći samo od događaja,  nego se on sastoji više od  stanja. Predpostavimo da vam se čovek,  koji voli da bude pesimističan, melanholičan i sumoran, žali da je  život “loš posao” i da ga ne vredi živeti, da li biste predpostavili da je uzrok tome nedostatak odgovarajućih događaja ili da je to uzrokovano čovekovim unutrašnjim stanjima, i da li biste bili toliko šašavi da pomislite da će priređivanje lepe žurke za njega promeniti stvari? Bolest je u samom čoveku –  pogledajte samo koliko ljudi vidite svaki dan koji svoj sopstveni život i život drugih čine  jadnim, zbog njihovih loših unutrašnjih stanja –  i koji, u stvari, zaslužuju sopstvenu neslobodu, jer ne uviđaju kakva su njihova unutrašnja stanja i zamišljaju život kao nešto potpuno izvan njih

U samo-posmatranju, pokušajte  da napravite razliku između spoljašnjih događaja i unutrašnjih stanja, i zapazite gde se nalazite u odnosu na oboje; u odnosu na vaše unutrašnje stanje i u odnosu na prirodu spoljašnjeg događaja. Spoljašnji događaji mogu biti svake vrste.  Spoljašnji život nije glatki list papira po kome mi gamižemo kao mravi. Pun je brda i dolina, dobrog i lošeg vremena. To je priroda života – ali po pravilu, mi sve događaje uzimamo kao  izuzetke, barem one neprijatne kao što su bolesti, ratovi, itd.  Život je serija različitih događaja koji dolaze, duž manje ili veće skale, vama u susret, i svaki događaj ima svoju specifičnu prirodu. I unutrašnja stanja mogu biti svakojake prirode. Sav lični rad je na unutrašnjim stanjima i svi znate na kojim pogrešnim stanjima čovek mora da radi i da pokuša da se ne identifikuje sa njima. Ako radite na tim pogrešnim stanjima i pokušavate da se odvojite od njih, onda neprijatni događaji života  neće tako lako da se odraze na vama  i da vam oduzimaju snagu. Događaji su uticaji koji se u svakom trenutku menjaju u svojim različitim kombinacijama, i neki su bolji od drugih, ali svi moraju biti uzeti svesno, čak i oni dobri – na ovom niskom novou na kome se nalazimo u kosmosu – naime, na planeti Zemlji – i neki od tih događaja su vrlo opasni i  ni po koju cenu se ne smemo indetifkovati sa njima.  Iz onog što je rečeno, postaće nam jasnije da o nečijem životu moramo misliti kao o unutrašnjem stanju i istinska istorija nečijeg života biće istorija unutrašnjih stanja a posebno negativnih emocija.  Živjeti “kako bilo” u sebi – u ovom unutrašnjem nepreglednom prostoru koje je dostupno svakom pojedincu kroz samo-posmatranje i nevidljivo je drugima – je najgori mogući zločin koji možemo počiniti.  Ovaj Rad počinje samo-posmatarnjem i primećivanjem pogrešnih stanja u sebi i radom protiv njih. Na taj način  unutrašnji život postaje pročišćen i pošto naš unutrašnji život privlači spoljašnji život, promenom naših unutrašnjih stanja, izgladnjivanjem jednih i  negovanjem drugih, takođe menjamo ne samo naš odnos prema događajima koji dolaze spolja nego čak i prirodu događaja koji nam dolaze iz dana u dan. Samo tako možemo promeniti prirodu događaja koji nam se dešavaju. Ne možemo ih promeniti direktno, nego samo kroz menjanje stanja u sebi – tj. zavođenjem reda u kući koju nastanjujemo. Nisu samo događaji današnjeg dana ono što je bitno – kao kad izgubite nešto ili nešto  pođe naopako ili vas je neko zaboravio ili bio grub prema vama, itd. – nego se radi o tome kako reagujete na to sve – tj. u kojim stanjima u sebi obitavate –  jer tu leži vaš istinski život i ako je vaše unutrašnje stanje ispravno, ništa u prirodi spoljašnjih događaja ne može da vas nadvlada.  Dakle, pokušajte da uvedete razliku, kao vežbu da živite malo svesenije, između unutrašnjih stanja i  spoljašnjih stanja, i pokušajte da bilo koji  spoljašnji dogadjaj, nakon što ste  zapazili njegovu prirodu, primite sa  ispravnim unutrašnjim stavom, tj.  sa pravim stanjem. A ako ne možete, razmislite kasnije o tome – prvo  pokušajte definisati prirodu događaja i vidite da li  vam se ovakva vrsta događaja dešava često i pokušajte da ga sagledate jasnije u smislu „Ovo se zove kasniti“ ili „Ovo se zove gubiti stvari“ ili „Ovo se zove  primiti lošu vest“ ili „Ovo se zove neprijatno iznenađenje“ ili „Ovo se zove težak rad“ ili “Ovo se zove biti bolestan“. Počnite na ovaj vrlo jednostavan način i uskoro ćete videti kako različiti lični događaji, i u tom smislu čovekov  spoljašnji život, se menja sve vreme i ono što u nekom vremenu ne možete da uradite, možete u neko drugo vreme. Jer su događaji kao otvaranje i zatvaranje vrata. Onda ćete uvideti, u odnosu na male događaje dnevnog života,  koje ste događaje sami uzrokovali a koji su se desili slučajno, i sl.  Nakon toga razmislite o vašem stanju i u kakvom stanju obično primate određeni događaj, te da li je to stanje ispravna “alatka” za suočavanje sa tim događajem, tj. da li je to ispravan način koji treba upotrebljavati u susretu sa takvim događajem.  Čovek mora da nauči da bude pasivan spram mnogih događaja, tj. da uopšte ne reaguje, da ništa ne čini. Ali da se bude pasivan zahteva veliku unutrašnju aktivnost svesti (svesnosti),  da bi se sprečila bilo koja mehanička reakcija koja dodiruje isključivo asocijativni mezanizam uma i osjećanja koja greškom uzimamo kao nas same.

Stranica 7

 


Komentari II – O dodatnim načinima Samo-posmatranja

Komentari II – Birdlip, 06. jun 1941

Prvi deo – Ovo što sledi je komentar, koji se odnosi na ideju različitih “ja” u nama. Kao što znate, u ovom sistemu učenja, čovek se ne smatra jedinstvenim (Celovitim). Nedostatak jedinstva u čoveku je izvor svih njegovih nevolja i teskoća. Čovekovo telo je jedinstveno i radi kao jedna organizovana celina, sem kada je bolesno. Ali čovekov unutrašnji život nije jedinstven, nema organizaciju i ne funkcioniše harmonično kao celina. Čovek je, u odnosu na svoja unutrašnja stanja, mnoštvo, i iz jednog ugla ovog učenja, o ovom unutrašnjem mnoštvu se govori kao o različitim “ja” ili razlicitim’Ego-formacijama’ u njemu. Čovek nema postojano “ja” nego se u  njemu nalazi mnoštvo različitih “ja” koja svakog momenta uzimaju kontrolu nad njim i govore iz njega u njegovo ime; i sa ove tačke gledišta, čovek se može uporediti sa kućom u neredu u kojoj nema domaćina, nego postoji gomila sluga koji govore u ime odsutnog domaćina. Kao što ste verovatno ranije čuli, najveća je greška podrazumevati da  mi ili neko drugi ima postojano, nepromenljivo “ja” – ili ego – u sebi.  Čovek nikad nije isti neko duže vreme. On se neprekidno menja. On zamišlja da ako se čovek zove Džems on je uvek Džems. To uopšte nije tačno. Čovek koga znamo kao Džemsa ima u sebi i drugih “ja” drugih ego-a, koji uzimaju kontrolu nad njim u različitim momentima, i iako mozda Džems ne voli da laže, drugi ’ja’ u njemu – nazovimo ga Petar – voli da laže, itd. Uzimati stalno neku osobu, kao jednu te istu osobu, i predpostaviti da je ona  jedno “ja”, jeste  činjenje nasilja nad njom i u isto vreme  činjenje nasilja prema samom sebi. Mnoštvo različitih ljudi živi u svakom od nas. Sve ovo su sve različita “ja” koja pripadaju ličnosti, koju je neophodno posmatrati i pokušati  je upoznati, u suprotnom nikakvo znanje o sebi nije moguće – tj. ako čovek zaista traži znanje o sebi a ne maštu i uobrazilju o sebi. Ni jedan od vas prisutnih nema postojano i nepromenljivo “ja”. Niko od vas ovde ne poseduje Istinsko jedinstvo bića.  Svako od vas je samo gomila različitih ljudi, neki bolji i neki lošiji, i svako od tih ljudi u vama – tih “ja” u vama – u određenim mometima uzima kontrolu nad vama i čini da govorite ili radite kako taj “ja” želi,  i osećate i mislite ono što ono želi da oseća i misli.  Ali, sve ovo vi već znate i  želim da govorim detaljnije o ovoj doktrini o više “ja” u čoveku i  i da vam sugerišem nešto o dubljem značenju i značaju ove doktrine. Ako neki od vas ne mogu da razumeju šta sledi, to je zbog toga što: ili još nemate dovoljno prakse u samo-posmatranju, i u tom slučaju morate da budete strpljivi i sačekate još malo, ili ako ste duže u Radu, još uvek niste počeli da ozbiljnije posmatrate sebe – tj. niste počeli da Radite na sebi i  verovatno nikad niste dovoljno ozbiljno mislili šta to znači. U ovom drugom slučaju, mogu samo da kažem da morate da učinite napor da razumete šta to znači, kroz aktuelno Samo-posmatranje i to što je moguće pre, jer se vreme računa u Radu i prilike, same po sebi, postaju ređe i ako ih čovek ne iskoristi kad je moguće, može  se desiti da bude prekasno da se sa sobom bilo šta učini u smislu unutrašnje promene, koja je jedino moguća kroz Samo-posmatranje i  Znanje o samom sebi koje iz toga proizlazi.

Prva tačka na koju skrećem vašu pažnju u vezi doktrine mnogih “ja” u čoveku je, da dok god čovek uzima sebe kao  jedno, on ne može da se menja. Ali da li ste razmišljali, sami  za sebe – tj.  u vašem ličnom razmišljanju – zašto je to tako?  Svi znate da ovaj Rad pokušava da nauči čoveka da misli sam za sebe, ali ako sluša ideje ovog sistema bez sopstvenog razmišljanja o njima čineći ih tako delom sebe, to je onda veliko gubljenje vremena. Rad nije nešto spolja, nego iznutra, i oni ljudi koji zamišljaju da je Rad, kao neka  spoljašnja ogranizacija koja će da ih nosi i vodi, žalosno greše u pogledu značenja Rada.  Činjenica da Rad počinje Samo-posmatranjem sigurno je dovoljna da pokaže da se zahteva lični napor na strani svakog čoveka pojedinačno. Samo vi sami možete da posmatrate sebe i niko drugi to ne može da učini umesto vas.  Samo kroz napor Samo-posmatranja čovek može da vidi, sam za sebe, da nije jedno i razbije iluziju da je on stalna, nepromenjiva individua. Jer, sve dok god čovek ima iluziju da je on jedna te ista osoba, on ne može da se promeni – a kao što znate,  Cilj Rada je da omogući postepenu promenu čovekovog unutrašnjeg života. Ustvari, sav ovaj Rad je zasnovan na ideji da je,  promena sebe ili unutrašnja transformacija, definitivna mogućnost svakog čoveka i da je to pravi cilj postojanja. Ali početna tačka  ove promene sebe ostaje skrivena dok god je čovek pod iluzijom da je  on jedno.  Čovek mora razumeti, sam za sebe, da on nije jedno već mnoštvo i ovo razumevanje može doći samo kroz ne-kritikujuce (ovaj mi izraz vise ukazuje na pravu sustinu koju Nicoll ovde zeli da naglasi) posmatranje samog sebe. Ali dugo vremena, iluzija da je on uvek  jedna te ista osoba, će se boriti sa njegovim pokušajem da se posmatra bez samo-kritikovanja i otežavaće mu  razumevanje značaja njegovih zapažanja. Naći će za sebe izgovore i pravdanja i tako će se držati ideje da je on uistinu jedno i da ima postojanu ličnost, da uvek zna šta radi,  razmišlja i govori, da je uvek svestan sebe i da se kontroliše u svakom trenutku.  Za njega će biti veoma teško da sebi prizna ta to nije tako. A s druge strane,  potpuno će biti beskorisno ako se pravi i veruje da on nije jedno a da istinu toga sam za sebe ne uvidi. Deo  znanja ovog sistema učenja je da čovek nije jedno već mnoštvo.  Ali prosto kao znanje (informacija), ono leži samo u čovekovoj memoriji.  Ukoliko čovek ne uvidi istinu ovog znanja primenjivanjem na sebe, radom na sopstvenom biću,  ono ne može da pređe u razumevanje. Čovek  može reći: “Znam da nisam jedno već mnoštvo – tako Rad kaže”. Ali to  ne znači ništa.  Znanje za čoveka ostaje izvan njega. Ali ako  znanje praktično primenjuje i kroz dug period Samo-posmatranja počinje da uviđa istinu u tome, onda će reći: “Razumem da nisam jedno već mnoštvo” – i to je sasvim različita stvar.  Znanje će sazreti u njemu, i neće biti više samo znanje, nego  Razumevanje, zato što je čovek primenio znanje na sebe tako što je Radio na svom biću. I setićete se da je  u ovom sistemu veliki naglasak stavljen na razliku između Znanja i  Razumevanja i koliko često se kaže  da današnje savremeno znanje ide daleko iznad razumevanja, jer  čovek je do sada razvio samo stranu znanja ali ne i odgovarajuću stranu bića. Kada čovek počinje da posmatara sebe iz ugla da nije jedno već mnoštvo, on počinje Rad na svom biću. On ne može to da Radi ako ostaje pod  ubeđenjem da je jedno, jer onda neće biti u stanju da odvoji sebe od sebe, jer će uzeti sve u sebi, svaku misao, svako raspoloženje, osećanje, impuls, emociju, itd. kao sebe – tj. kao “ja”. Ali ako počne da posmatra sebe, onda će, u tom momentu postati dva – posmatrajuća strana i posmatrana strana.

I dok god ne podeli sebe na ovaj način  i bori se da ovu podelu u sebi učini jos značajnijom, nikad neće biti u stanju da se pomeri sa mesta gde se nalazi, jer  će sve što se dešava unutar njega uvijek uzimati kao sebe samog, i reći će  svemu “ja” i tako će sve  u njemu biti “ja”, i  identifikovanjem sa svim što se u njemu događa i uzimajući sve to kao “ja”, učiniće promenu nemogućom, jer  će se sve sakriti iza iluzije o “ja” i nastaviće da u njemu živi. U stvari, cela gomila ljudi u čoveku – gomila odvojenih “ja” u njemu – i korisnih i beskorisnih -  imaće,  moglo bi se reći, ista prava i uživaće jednaku zaštitu  jer on neće biti u stanju da ih razlikuje jednog od drugog  pošto će ih sve uzimati kao sebe. Ovo je samo jedan način da se predoči situacija čoveka  koji je ubeđen da je on jedno. Čovek ne može početi da se menja sve dok god nije u stanju da na osnovu Samo-posmatranja  kaže: “Ovo nisam ja”.  Čim bude u stanju da ovo kaže unutar sebe onom što posmatra, on se počinje odvajati od toga.  Tj. on počinje da izdvaja osjećaj “ja” iz toga i eventualno, posle duže borbe, rezultat je da ono što je posmatrano počinje da se udaljava od njega i samim tim prelazi u udaljenu distancu u njegovom unutrašnjem životu.  Ali ovo je nemoguće ukoliko čovek misli da je on ono što posmatra u sebi, jer će to i dalje biti “ja” u njemu a “ja” ne može da promeni “ja”, jer tada odvajanje neće biti moguće i on će ostati sjedinjen sa onim što posmatra mišljenjem da je to “ja” – tj. on sam – umesto da to uzme samo kao neko “ja” u njemu samom.

Kad čovek misli, on veruje da to on misli. Ali naše misli dolaze slučajno sem ukoliko ne razmišljamo duboko i sa pažanjom, što je veoma retko. Misli koje prolaze kroz našu glavu dolaze od različitih “ja” u nama. Pretpostavimo da čovek primećuje da ima negativne misli o Radu, ili o nekoj osobi, ili o nečem što se dogodilo. Pretpostavimo da čovek  uzme te misli kao njegove – kao sebe tj. kao “ja” – i pretpostavimo da oseća izvesnu nelagodu u vezi toga. On kaže sebi: “Ne smem da razmišljam na ovaj način”. To može ili ne mora da ima neki rezultat.  Poenta ovog je da on greši – naime, greška je u tome što sve što se dešava u njemu uzima kao sebe, tj. kao jedno “ja”. Ako  ispravno posmatra sebe, primetiće ove misli, ne kao sebe, nego kao nešto što dolazi od negativnog “ja” u njemu, o  kojem možda već  nešto zna. Pretpostavimo da mu je to ’ja’ već poznato. Pretpostavimo  da već jako dobro proznaje to “ja”.  Odjednom prepoznaje da to “ja” govori u njemu i komunicira sa njim putem misli kroz mentalni centar i u isto vreme uzrokuje neku određenu vrstu negativne emocije. Ni jednog trenutka ne uzima negativno ’ja’ kao sebe,  već to vidi kao nešto u sebi odvojeno od njega samog. Kao rezultat, ono što to ’ja’ kaže nema moć nad njim, jer je on odvojen od  njega. Ali ako  u sebi padne u san – tj, ako prestane da bude svestan onog šta se u njemu događa i koja ’ja’  su mu bliska – pada pod  njihovu moć i postaje identifikovan sa  njima, zamišlja da  da je on sam taj koji misli na taj način. Radeći tako, on pojačava snagu ovog negativnog “ja” nad sobom – zato, kao što znate, sve ono s čim god da se poistovetimo ima moć nad nama i što se češće poistovećujemo sa nečim, sve više tome robujemo. U odnosu na  sam Rad naš izazov leži tačno tamo gde su negativna ”ja” – tj. u onim “ja” koji mrze Rad jer je njihov život u nama ugrožen Radom. Ta negativna “ja” stvaraju određenu vrstu misli  kroz akciju mentalnog centra i koriste materijal koji je tamo zapisan u formi rolne. Ako idemo  za tim mislima – tj. sa tim negativnim “ja” koji u nekom trenutku rade u nama – nismo u stanju da se otarasimo njihovog efekta. Njihov prvi efekat  je da učine da osjećamo gubitak snage. Kad god imamo jak osećaj gubitka snage, to je praktično uvek zbog akcije negativnih “ja” koje počinju sledom misli iz naših sećanja, pažljivo biranim materijalom, predstavljaju nešto u pogrešnom svetlu – i mora se  zapamtiti da sva negativna “ja” mogu samo da lažu, kao što i sve negativne emocije mogu samo da sve iskrivljuju, kao npr. emocija sumnje.  Ukoliko ne posmatramo Rad negativnih “ja” u mentalnom centru, one će imati moć nad nama. Imaće momentalnu moć ako ih uzmemo  kao “ja” -  kao sebe. Ali ako ih vidimo kao  kao neko “ja” koje djeluje u nama, onda ne mogu da imaju tu moć. Ali da bi  shvatili da je to samo neko “ja” u nama, moramo postati sigurni, praktičnim Radom na sebi, da mnoga različita ”ja” postoje u nama, i da nismo jedno, nego mnoštvo.

* * *

Deo II – Vratimo se iluziji koju svako od nas ima, da je  jedno, jedna licnost. Ova iluzija postoji u svakom od vas. Ona može da se otkrije postepeno, ličnim posmatranjem. Svako od vas sebi pripisuje posedovanje individualnosti, i ne samo individualnosti već takođe prisustvo pune svesti i volje. Ali kao što znate ovaj sistem ideja koji studiramo podučava da čovek nije jedan, nego mnoštvo,  – tj. da nije jedna individua nego mnogo različitih ljudi – i takođe, da nije  ispravno Svestan nego da je uvek u snu, u snovima, u mašti, u  fantaziji, u pridavanju značaja, u negativnim emocijama itd., i kao rezultat toga  nema Pamćenje Sebe (Samo-sjećanje; Svesnost) i tako gubi i uništava svoj unutrašnji život, i živi u nekoj vrsti mraka i konačno on ne poseduje volju već ima više različitih volja koje  su u međusobnom sukobu i deluju u različitim pravcima. Da je čovek  u jedinstvu umesto što je u mnoštvu, imao bi istinsku individualnost. Bio bi jedno i imao bi jednu volju. Stoga, iluzija koju čovek ima o sebi da je jedan,odnosi se na mogućnost. Čovek može postići jedinstvo bića. On može dostići svoju pravu individualnost. Ali upravo ta iluzija stoji na putu čovekovog  postizanja ove mogućnosti. Jer sve dok god čovek zamišlja da ima nešto, on to neće tražiti. Zašto da čovek nečemu teži, ako nikad nije sumnjao, čak ni za momenat, da to već ne poseduje. To je jedan od efekata  fantazije, koji ispunjava ono što nedostaje ili čini privid da smo ovakvi ili onakvi, kad je  očigledno sve suprotno. U ovom Radu, neprekidno se ponavlja da moramo da se borimo sa fantazijom i moramo da razumemo da se ovo takođe odnosi na  fantaziju o nama samima. Neophodno je boriti se sa sopstvenom  fantazijom o nama samima, ne samo zbog toga što nas to stavlja u lažna iskustva, izveštaćena osećanja i često smešne situacije, nego zato što to zaustavlja svaku mogućnost unutrašnjeg rasta. I sada je lako videti zašto je to tako iz onoga što je već rečeno. Jer ako zamislimo da već imamo kvalitete bića koje ni izdaleka nemamo, ne možemo očekivati da ćemo ih steći. Naša mašta će nadoknaditi šta nedostaje. Ustvari, nikad nećemo znati da nam išta nedostaje u našem biću, i mislićemo da  jedina stvar koja nam nedostaje jeste cenjenost, slava, novac, prilika ili neka druga spoljna stvar, ali što se  tiče nas samih, ništa nam ozbiljnije ne nedostaje. To je moć te iluzije i kaže se, u jednoj od parabola Rada o ovcama i čarobnjaku, da je čovek kroz svoju maštu hipnotisan i da je pod iluzijom da je lav ili orao, a ustvari je ovca, i u isto vreme, kao ovca ima moć da se otrgne od čarobnjaka, koje je suviše lenj  ili suviše škrt da izgradi ogradu i zatvori ovce.

Ono što moramo da razumemo iz svega ovoga je da je iluzija nešto vrlo stvarno i jasno određena u svojim posledicama. Mašta nije tek ništa – “ništa osim mašte”, kao što  ponekad kažemo. To je nešto zaista moćno. To je jedna univerzalna sila koja deluje na čovečanstvo i drži ga u stanju sna, bez obzira da li je primitivan ili civilizovan. I  ukoliko čovek ne počne da shvata šta znači setiti se samog sebe tj. Pamtiti Sebe – tj.  ostvariti treće stanje svesti – sila koja se manifestuje kao  fantazija ili iluzija u dva niža sanja svesti ne nalazi svoj pravi smer i tako deluje protiv  njega samog. Kao što smo videli, čovek zamišlja da je jedno i zbog ove iluzije ne može da se pomeri sa mesta gde  se nalazi u sebi. Svako se nalazi na određenom  stepenu i niko ne može da se pomeri iz tog stepena gde se nalazi  sve dok god ne vidi jasno, i za sebe, da nije jedna te ista osoba, već mnoštvo različith ljudi i da je nastaviti misliti da je čovek jedan i jedinstven, predstavlja iluziju.

Ova relizacija, ova unutrašnja percepcija, menja čovekov osećaj samog sebe. Menja ili počinje da menja njegov osećaj “ja”. Dok god živi u iluziji da je jedno, ima pogrešan osećaj sebe. Ali on to ne zna: niti zna da zbog toga ne samo da je sav njegov život i odnos sa drugima pogrešan, već je njegova evolucija nemoguća. Jer, čovek ne može da se menja dok god sebi pripisuje jedinstvo bića, jer u tom slučaju sve u njemu je on sam. On će  sebi pripisati sve dobro ili loše u sebi.  Biće odgovoran za svaku misao, svako raspoloženje kroz uzimanje svega toga kao samog sebe, jer ako veruje da sve što misli, radi i govori, da on sam misli, radi i govori, onda će to biti njegovo jer on sve to čini svojim sa pripisivanjem svega toga samom sebi. Iluzija da je  on uvek jedna te ista osoba i da je sasvim svestan svega, i da ima volju, a  samim tim da ima kontrolu samog sebe, će ga sasvim zaslepeti za činjenicu da nije ni svestan porekla svega što misli, čini ili govori. Samoposmatranje će mu pokazati da on praktično nema kontrolu nad svojim mislima i da ne može čak ni da  zaustavi misli ako pokuša da to učini, da  svakakve misli dolaze i odlaze u njegovoj glavi bez obzira da li ih je on želeo ili ne.  A isto je tako i sa osjećanjima, raspoloženjima, njegovim rečima i njegovim akcijama. Ali ako ne može sebi da prizna da je nešto sasvim drugo a ne biće svesno svega što kaže ili učini, i da  nema potpunu kontrolu nad svojim raspoloženjima i osećanjima, i da nije uvek jedna te ista osoba, ako to sebi ne može da prizna,  sve ovo će ostati skriveno, prikriveno od njega samog snagom njegove sopstvene  fantazije i njegovim ukupnim osećajem za sebe,  njegovim ukupnim osjećajem za “ja” i njegov odnos prema njegovim unutrašnjim stanjima  biće lažan. Ali ako čovek, kroz pratkično i iskreno samo-posmatranje, više ne veruje da je jedno i ne pripisuje tom zamišljenom jednom čoveku sve što postoji i sve što uđe u njegov unutrašnji svet, stvara sebi mogućnost promene. Jer čovek može da primi pomoć samo kroz ono u šta veruje. Ako veruje da je jedno,  pomoć ne može da dopre do njega, jer sve pripisuje sebi, i tako ne samo da je kriv za sve već je  potpuno ispunjen sobom, i nema mesta ni za šta drugo. Ali ako čovek uvidi da nema prava da misli o sebi kao o jednome i da  je tu veoma mnogo različitih ljudi  i da čak i neke veoma neprijatne osobe postoje u njemu, te da ni na koji način ne poseduje potpunu svesnost i individualnost, iako je sve to suprotno njegovoj sujeti i bolno je za  njegov ponos (gordost), to je početni momenat promene njegovog bića.

Stranica 8

 


Komentari III – O Radu na sebi

Komentari III – Birdlip, 12. jun 1941

Neophodno je svakodnevno Raditi na sebi. Svaki dan je čovekov život u malom. Čovekov život je ono što preostaje  posle smrti – tj. čovek je ono što je njegov život, i to je ono što se misli kad se kaže u bibliji da se knjiga čovekovog života otvara kad umire. Čovek je njegov život. Dan u čovekovom životu je mala replika čovekovog života.

Ako čovek ne radi  svakodnevno u svom životu, on ne može da promeni svoj život, i ako kaže da želi da radi na svom životu i da ga menja, a ne radi  svakodnevno na sebi, njegov Rad na sebi ostaje  isključivo imaginaran. On se tješi svojom maštom da će da Radi na svom životu, a ustvari nikad ne počinje da radi, ni jednog dana u životu. Čovekov život razbijen je na dane i godine. Ako čovek ne Radi na sebi  svaki dan u svom životu pomoću Samo-posmatranja, primenjujući ideje Rada na ono što posmatra, onda nema početne tačke. Kaže, na primer, radiću sutra. Sećate se izreke da ćemo “džem imati sutra”. Ali uvek je sutra. Ako čovek kaže „ Počinjem sutra da Radim na sebi“ onda on nikad neće početi da Radi na sebi,  zato što je  uvijek postoji “sutra” za njega, ali nikad “danas”. To se ponakad, u Radu, naziva “ Mañana bolest” – bolest sutrašnjice. Dok god čovek kaže “mañana” – tj. sutra – nikad se neće promeniti.

U smislu Rada na sebi neophodno je da se odredi polje Rada – tj.  da se ne fantazira uprazno o “sutrašnjem” Radu u smislu nekih specijelnih situacija već da se “danas” Radi – da se odredi praktično polje Rada danas, ovog “današnjeg” dana i svim njegovim okolnostima, i ne razmišljati o uslovima “sutrašnjice”. Da li ste počeli da posmatrate sebe u vezi današnjeg dana – običnog dana, koji se stalno ponavlja, koji je kosmički utvrđena minijatura godine i celog čovekovog života? Svi znate onu misao: „Za dan su dovoljna dnevna zla“. Ali da li ste razmišljali šta ta izreka znači i da li ste razmatrali konteks u kojem je Hrist napravio ovu primedbu? Šta, na primer, znači kad kaže „dovoljan“? Dovoljan za šta?  Dovoljno je da se radi na zlu tekućeg dana. Ako čovek počne da radi, čak i sasvim malo na neprijatnostima i neprilikama današnjeg dana, on počinje  praktično da Radi na sebi. Ali on mora da spozna svoj dan i da zna sebe u odnosu na taj dan. Postoji određeni, običan dan kroz koji svaki čovek prolazi, odvojeno od veoma neobičnih događaja. Događaji običnih dana imaju, priznaćete, određenu ponavljajuću sličnost  za svakog čoveka. Predpostavimo da, ako čovek nikad ne shvata i  nikad ne posmatra sebe u vezi sa tipičnim događajima svog uobičajenog dana, kako  uopšte ikad može da misli da Radi na sebi i kako ikad može da predpostavi da će se promeniti? Promena bića počinje sa promenom vaših reakcija na aktuelna  zvibanja svakog dana. To je početak uzimanja svog života u pravom i praktičnom smislu na novi način . Ako se stalno ponašate ne isti način, na iste događaje koji se ponavljaju svakodnevno, kako možete verovati da možete da se menjate?  Upoznavanje sebe, počinje sa posmatranjem svog ponašanja u odnosu prema događajima svakog dana vašeg života. Primetite kako regujete – tj. primetite  vaše mehaničke reakcije na sve male događaje koji se događaju pred drugima i primetite šta govorite, osećate, mislite itd. Onda pokušajte da vidite kako možete da promenite te reakcije. Naravno, ako ste sigurni da se uvek ponašate svesno i racionalno te da nikad ne greštite, i tome slično,  nikad se ništa u vama neće promeniti, jer ćete biti nesposobni da shvatite da ste mašina, mehanička osoba, koja uvek govori, i oseća, i misli, i radi tipične stvari shodno promenama okolnosti i  to čini uvijek iznova. Ali možda, zbog tračka skromnosti ili smisla za poniznost, ili još bolje zbog povećane  svesnosti o sebi, možete shvatiti da niste  jedno – ne sasvim svesna individua, koja  voljno živi svoj život svakog trenutka, već ste jednog momenta loša osoba, jednog momenta  razdražljiva osoba, sledećeg momenta  dobronamerna osoba, zatim skandalozna osoba, ili osoba sklona vređanju, zatim svetac, zatim lažov.  Pokušajte zadati sebi Radnu vežbu svesnog ponašanja u kraćem periodu dana. Jer sve što radimo  zauvek utiče na nas. Samo jedan momenat u kojem smo  dovoljno svesni da se ne ponašamo mehanički, ako je učinjen voljno, može izmeniti mnoge buduće rezultate. Ako naučite, recimo, danas malo Francuskog, više ćete znati sutra, ali ako danas ne učinite ništa, sutra nećete znati ništa više. Isto je i sa Radom na sebi. Ali čovek mora da voljno Radi na sebi a ne zato što mu je tako rečeno. Raditi  reda radi (tek tako) ili za zaslugu je jedna stvar; ali Raditi na sebi zato što čovek ne voli nešto u sebi i žudi za tim da to izmeni, to je druga stvar.

Sav naš odnos prema svakom danu u našem životu je pogrešan zato što je po navici mehaničan i fiksiran. Onda zaista postajemo mehanični i nemamo nikakva realna osećanja o onome šta radimo, te nam tako dani prolaze na čudan nedoživljen način, tj. pratimo  svakodnevno mehničke navike i tako nemamo stvarni život i ne primamo nove utiske.  ”To” djeluje – tj. mašina djeluje. Ali ako čovek započne svoj dan svesno, ceo dan može biti drugačiji za njega. Stoga mora da shvati šta to znači Raditi na sebi, uzimati život kao dan – videti, posmatrati, i uvideti  šta je dan za njega, a ne misliti da je dan nevažan zato što je tako običan i da rad znači nešto u budućnosti -  ili da je rad nešto što on eto “nema još prilike da primeni na sebe zato što je toliko zauzet sa dnevinim obavezama” kao što mi je jednom neko ozbiljno rekao. Kakvi ste kad ustanete, u kom raspoloženju sedate da doručkujete, šta vas stalno nervira itd., itd? Nemojete misliti da ste promenili sebe samo zato što pušite ili jedete manje. Zapamtite da je ovaj rad psihološki. Naš dnevni život, naša profesija, naš zanat, naše zvanje, posao itd., nisu ništa  drugo sem san sa kojim se poistovećujemo. Ali ovo razumevanje dolazi sporo – kad  bolje shvatimo šta spavanje i mehaničnost znače i zašto se za čovečanstvo kaže da spava i da život nazivaju mehaničkim. Da bi se Radilo na sebi, počnite da radite na svom  svakodnevnom životu i onda ćete shvatiti šta znači izraz: “Hleb naš nasušni daj nam danas” u molitvi “Oče naš”. Jer reč “danas”  na grčkom jeziku znači super-supstancijalni (suštinski) hleb ili “hleb odozgo”. Ideje ovog rada su da nam daju hleb ili život u dvostrukom smislu ideja i snage da se sretnemo sa teškoćama svakodnevnog  mehaničkog života i tako super-substancijalni (suštinski) “hleb”; i da njime hranimo novi život koji u nama počinje, jer u  Radu svako želi da postane nova osoba. Ali niko ne može da izmeni svoj život ili da promeni bilo šta u vezi sa njegovim svakodnevnim mehaničkim rekacijama dok god nema pomoć novih ideja,  dok god mu ne pomaže sila koja dolazi od tih novih ideja i novih misli koje su rođene u  njegovom umu ako počne da ih razumeva. Zapamtite, i najmanja stvar se računa u vezi sa mehaničkim reakcijama na svakodnevni život – i najmanja negativna reakcija ima veze, i najmanje pogrešno razmišljanje o sebi, ili o drugome, ili samouvažavanje, ili negativna  fantazija, itd.

Prepremiti niže centre da prime ideje i snagu koja uvek dolazi od viših centara (ali koja se ne prima usled teškog stanja unutrašnjeg spavanja) je dugačak rad – ali svaki pokušaj učinjen voljno, da se ispravi ili odvoji od negativne reakcije, svaki pokušaj da se setiš sebe u prisustvu teškoće, svaki čin iskrenog posmatranja sebe, kao kad čovek laže, ili kad se pravi važan, ili kad sebi pridaje previše značaja iz svoje lažne ličnosti, ili uvrtanje istine da bi se drugi povredio, pomaže da se načine nove veze sa nižim centrima i  da se tako pripreme za spoj sa višim centrima i pomoći koja  iz njih stiže.

DODATNA BELEŠKA

Razgovarajmo sad, za momenat, o ličnom radu u sadašnjem trenutku u kojem, kao dodatna činjenica, traje rat.  Čovek u ovom radu mora da izoluje sebe od posledica života, u  suprotnom, on je pojeden od života. Ceo Rad na sebi je povezan sa izolovanjem čoveka tako da nešto može da raste i da se razvija što se ne može dogoditi pod uticajem života jer život ne razvija ništa izvan naše ličnosti  u nama, a ova, iako neophodna, još uvek nije razvoj stvarnog dela u nama, već nečeg veštačkog. Ako čovek ne izoluje sebe nego se identifikuje sa svim i gubi snagu na negativna osećanja i uvažavanja, zamišljanja i  mehanički govori itd., ništa se ne može razviti u njemu van onoga što jeste. U stvari, u Ezoteriji (Ezoteričkom Učenju), čovek mora da postane hermetički zatvoren, kao što drevni izraz kaže, a to se odnosi na nešto unutrašnje o čemu ćemo da govorimo drugom prilikom, povezano sa snagom tišine. Fraza pripada jeziku drevnih vremena kad je postojalo učenje o čovekovoj unutrašnjoj evoluciji povezanoj sa imenom Hermesa. Nezavisno od ovoga, shvatićete da ako stalno curi iz vas (autor misli na curenje energije putem mehaničkog življenja), i nemate izolaciju od života, u vama nikad neće biti dovoljno snage da omogući  rast bilo čega u vama. Nećete čak biti u stanju da postignete obične rezultate. Tako je neophodno da se nauči kako da se uzdržite od stvari i kako da se  svakodnevno borite protiv života.  Zato se nekad kaže da je ovaj Rad protiv života – barem, to je jedno značenje. Ali ako imate  u osnovi pogrešan stav prema životu i verujete da u životu sve treba da ide kako treba, uzećete čak i najobičnije nevolje kao iznimne, i neprekidno ćete biti razočarani, iznervirani, gubićete snagu, jednostavno bićete slaba osoba, tj. slabić u zivotu. Velik deo sentimentalnih besemislica priča se i piše o životu.  Ali sa  time se ne susrećemo u Radu. Rad kaže da je život mehaničan, i da je čovečanstvo uspavano, i da čovek ne može da učini ništa već da se sve dešava. Ipak ljudi ne mogu  da u ovo poveruju, čak i kad se strašne stvari događaju, i zamišljaju da je to zbog ove ili one osobe koja je  izuzetak itd. Sve ovo proizlazi iz pogrešnog stava. Sećate se šta je definicija “dobrog domaćina” u ovom sistemu – čoveka koji  shvata svoje obaveze i odgovoran je itd., ali koji ne veruje u život. Videćete da baš u ovom leži stvar koju je teško razumeti, tako teško da neću ni pokušati da nešto više kažem o tome, izuzev da je u  ovim vremenima veoma važno da ne dozvolite da ono što se događa u životu slabi vaše misli, osećanja i iskustvo Rada kao takvog, na način  na koji to čini običnim ljudima, koji, videvši užas rata,  imaju uverenje da u ničemu ne postoji smisao i da nema Boga. Setite se da Rad kaže da je život mehaničan i da čovek spava. Drugim rečima, ne počinje iz lažnih ideja o prirodi života ili o prirodi čoveka. Ako uzmete  spoljašnju scenu – tj. život – kao vaš kriterijum i standard, ne vidite li kako ovaj rat može da vas spušta i da vam troši snagu?  Vidite  li kako, ako  zadržavate stav Rada prema životu, ovaj rat može da pojača stvarnost Rada? Pokušajte da shvatite šta se misli ovim što sam ukratko predočio i pokušajete da po tom postupate – tj. pokušajte da mislite iz ideja Rada i tako da steknete pravi stav prema životu na zemlji, gde se, kao što znate, nalazimo pod toliko zakona – gde smo, zaista, na najgorem mestu u celokupnom stvaranju. Često ste čuli da je rečeno u ovom Radu da je neophodno da se transformišu utisci i da je to suština, kako je nazvano, Prvog Svesnog Šoka,. Znam da mnogi od vas ne razumeju prirodu, u praktičnom smislu, Prvog Svesnog Šoka, i jednostavno kažem da to znači  Pamćenje Sebe. Ali reč ne objašnjava šta to znači. Transformacija dnevnog života, tj. njegovog efekta na nas, zavisi od razumevanja svega što vam je predočeno o praktičnom Radu – o samo-posmatranju, radu na negativnim stanjima, rad na identifikacijama i tome slično. To je ono što vas izoluje. Kad shvatite da ne morate da uzmate stvari ili ljude na isti način na koji ih uzimate, vi transformišete nešto i u isto vreme izolujete sebe.  Pamćenje Sebe, ne-identifikovanje i ne-samouvažavanje, sve pomaže da se izolujemo od uticaja života. Postupati svesno u teškim mementima ima isti efekat. Slično, ako doživljavate momenat prave svesnosti, momenat  Pamćenja Sebe, primetićete da je to isto kao da ste izolovani od života i da vas ništa ne može dodirnuti. I  to bi bilo tako kad bi stalno bili u stanju  Pamćenja Sebe. Naš zadatak je da pokušamo da imitiramo viša stanja svesti da bi ih tako privukli.
 

Stranica 9

 


O “A”, “B” i “C” UTICAJIMA

Birdlip, 17. jun 1941

Deo I – Za svakog pojedinačno važno je da što češće misli o onome šta ovaj sistem učenja predstavlja za njega. Šta ovo učenje implicira? O čemu se ovde radi? Zašto je, na primer, neophodno da se borimo protiv identifikovanja, negativnih stanja, fantazije, unutrašnjeg uvažavanja, samo-opravdavanja i drugih oblika mehaničkog laganja, protiv mehaničkog govora, itd.  Zašto čovek mora da pokuša da posmatra i razbija odbojnike ili da zapazi mehanički stav, ili da upozna slike o sebi? Zašto mora da se bori protiv svoje lažne ličnosti sa svim njenim neprijatnim manifestacijama? Zašto je neophodno da se čovek seti sebe?

Pre svega moramo da shvatimo da ovaj sistem predstavlja jednu organsku celinu. Uzeti mali deo  bez povezivanja sa ostatkom nije dovoljno. Nije dovoljno jer se značenje celog učenja reflektuje na svaki njegov deo, i da bi se shvatilo značenje bilo kog njegovog dela -kao što je npr.  šta učenje govori o samo-opravdavanju, neophodno je da imamo neku ideju o celini. Makar  sebi rekli: “Moram da posmatram  samo-opravdavanje u sebi i da ga pokušam zaustaviti”,  to ne mora biti uzaludno, ako je učinjeno iskreno, i može mi pokazati nešto o meni što nisam shvatao, isto tako to može postati mehanička radnja – tj. radnja učinjena bez svesnog značenja.

Uzimite, za momenat,  šta se misli pod tim da je ovaj sistem organska celina. Značenje rada kao celine i srodnih značenja izvedenih iz opšteg pojma, sve do najmanjeg značenja, sve je to povezano jedno sa drugim. Ta organizacija je kao živi organizam, na primer, kao telo. U telu, najmanji delovi se ujedinjuju da bi stvorili veće delove a ovi kombinovani oformljuju telo kao celinu. Sve je povezano i u vezi sa svim drugim.

Znanje ovog sistema zahteva znanje detalja i delova kao i celine; i kad ovaj sistem ne bi bio celina, kao organizam gore opisan, ne bi bio moguć. Ljudi često kažu o ovom ili onom delu ovog sistema: “O, to je kao nešto o čemu sam čitao u nekoj knjizi”, ili kažu “o, to je kao ono što taj i taj podučava, ili šta ova ili ona filozofija ili religija kaže” itd. Istina je da ako čitate određenu literaturu naći ćete rečenicu tamo ili ovamo koja vas podseća na nešto u ovom radu. Ali sve su to fragmenti. To su jedva samo odvojeni komadići, neorganizovani međusobno i u odnosu na celinu, i izolovani za sebe, koji su beskorisni. Predpostavimo da neko naiđe na rečenicu u nekoj staroj knjizi u kojoj se kaže da „čovek spava“. On može zamisliti, za momenat, da je našao sistem u knjizi ali ako pogleda izblize videće da je to jedan izolovan iskaz. Bez povezanosti i bez organske veze sa drugim idejama. Ako bi uporedio taj detalj sa drugim stvarima koje Rad govori, o spavanju, o budnom stanju, o različitim stanjima svesti, o mehaničkom i svesnom čovečanstvu, i o svemu što je potrebno da se uradi da bi se čovek probudio iz sna, shvatiće da je čovek koji je napisao knjigu jedva nešto načuo o nečemu, ali da nema stvarno znanje. Šta je onda stvarno znanje?

Stvarno znanje implicira znanje delova u odnosu na celinu, tj. stvarno znanje je u ovom smislu relativno. To je stvarno značenje principa relativnosti znanja, sa tačke gledišta ovog sistema. Gruba ilustracija na šta se ovde misli je sledeća: Čovek može znati sve o malom selu u kojem živi, ali ništa o gradu ili državi u kojoj živi, ili o drugim državama, ili o svetu uopšte. On nema relativno znanje i tako niti može da vidi bilo šta u svojoj pravoj razmeri, niti ima  neko veće znanje. Ovo mora dobro da se razume. Imajući pravo znanje – tj. relativno znanje – čovekovo znanje može da raste u pravom smeru, u suprotnom rezultat je jednostarnost, sa svim zlom koje je prati, što je danas očiglednije nego ikad ranije.

Hajde sada da primenimo ono što je rečeno o bilo kom pojedinačnom delu Rada. Uzmimo naprimer samo-opravdavanje. Kao što znate, kaže se, u vezi sa praktičnim idejama Rada na sebi, da je neophodno da se posmatra samo-opravdavanje. Ako čovek ne vidi zašto bi trebalo da posmatra samo-opravdavanje u samom sebi, i da radi protiv toga, on onda pokušava da radi nešto što nema značenje za njega, izuzev ako mu to nije rečeno. Ako je to slučaj, on će tada da radi  na najviše spoljšanji način.  Ono što radi biće površno, suštinski nepovezano sa njim kroz bilo kakvo unutrašnje značenje. Raditi na ovaj način  jedva da je malo drugčije nego kada se samo priča o Radu. Ali još gore, čovek može da radi iz puke zasluge, samo da bi se reklo da radi, posebno ako govori o tome. I neće videti da je samo-opravdavanje, u suštini, osećanje zadovoljstva u samo-zasluzi, koje samo pojačava lažnu ličnost, koja u sebi nema ništa stvarno ili istinito. Razumećete zašto je rečeno na početku ovih komentara da je neophodno da svako za sebe razmisli o značenju ovog učenja. Dok god čovek ne postupa tako on će činti sve na neodređen i spoljašnji način, ne uviđajući i ne razumevajući o čemu se tu radi i nemajući nikakvu snagu da radi. Značenje daje snagu i što više značenja ima u  ovom radu za vas, više će na vas emocionalno uticati i crpećete više snage iz toga. Jer iz buđenja emocionalnog centra se dobija najviše energije.

Počnimo sada o značenju ovog rada u najopštijim crtama. Počnimo, što bi se reklo, od vrha. Šta rad znaci? Svi ste čuli da je rečno da postoje dve različite vrste uticaja  koji postoje u životu, u ovom sistemu označene kao „A“ i „B“ uticaji.  „A“ uticaji su uticaji koje  stvara život. Oni nastaju u okviru života mehaničkog čovečanstva, iz interesa biznisa, pravljenja profita, nauke, sporta, politike, iz interesa osvajanja, intriga, kriminala, moći, iz interesa bogatstva, položaja, imidža i imetka i od svih neophodnih interesa: hrane, odevanja, zakona reda, itd. Samo je potrebno da otvorite novine i videćete šta su „A“ uticaji i razumećete kako ih stvara život  i kako nastaju u okviru života čovečanstva.  Svi ovi interesi razvijaju ličnost, i vremenom iz ličnosti, a posebno lažne ličnosti, drugi interesi se rađaju koji postaju deo ljudskog života i koji su takođe „A“ uticaji. Ali takođe postoje i uticaji sasvim drugačije vrste, koje ovaj sistem naziva „B“ uticajima. Oni ne nastaju od života. Njihov izvor i poreklo su drugačiji. Oni nemaju veze sa biznisom, stvaranjem novca, politikom, sportom, itd. Oni dolaze izvan kruga mehaničkog života. U svim dobima i u sva vremena možemo naći dokaze o njihovom postojanju u određenoj vrsti literature, u određenim religioznim idejama, u mnogim drevnim spisima, u učenjima koja su sačuvana za nas, često  prerušena u simbole, u alegorije, u bajke, itd. Veoma je fascinantno iskustvo za bilo koga ko je postao blizak sa idejama Rada  i ko je počeo da razumeva stvari od stvarnog značaja otvorivši knjigu staru recimo hiljadu ili dve hiljade godina ili čak više,  da nađe rečenice koje su, da tako kažem, “čist rad”.  Šta je objašnjenje ovoga? Zašto je pozadina ideja ovog sistema tako velika? Šta to znači? To pre svega znači da ovaj  sistem Rada koji izučavamo nije ništa novo. Ništa novo u smislu da nije nešto što je ovaj ili onaj čovek stvorio nedavno i smislio u svojoj glavi kao da pravi neku modernu psihološku teoriju. Ovaj sistem koji izučavamo je prezentovan u obliku adaptiranom za ovo vreme, nečega što je davno shvaćeno, i davno izučavano, o čoveku i njegovim unutrašnjim mogućnostima. Shvaćeno je i podučavano ne samo od početka znane istorije, koja je samo kraći deo ukupne ljudske istorije, nego i dugo pre toga, dostižući nas samo u obliku legende, mita ili alegorije. Isto učenje je uvek bilo dato, ali je dato u različitim spoljašnjim oblicima, odeveno različito, shodno okolnostima, shodno vremenu i shodno prirodi ljudi ili rase kojoj je u određenom trenutku dato. Menjalo se samo u odnosu na stanje ljudi – tj. na njihov nivo bića i dubinu njihovog sna kroz predmete spoljnih opažanja i  samim tim kroz mogućnost njihovog unutrašnjeg razvoja.

Svi tragovi u istoriji u odnosu na ideje da je čovek sposoban da dosegne nešto od neprocenjive vrednosti, blago koje ne može biti procenjeno, kroz unutrašnji Rad na sebi, predstavlja ono što smo u ovom sistemu nazvali „B“ uticajima. Pošto  se oni ne odnose na život, njihovo postojanje u životu je neobjašnjivo, sem ako shvatimo da su oni neophodni za čovečanstvo – sem ako čovečanstvo ne želi da sasvim izumre u mržnji i destrukciji, što je mogućnost koja nam je sada bliža nego ikad. U sledećem komentaru govoriću o izvorima i poreklu „B“ uticaja u svetlosti ideja koje ovaj sistem podučava. Ali ako iko želi da pita za jasan primer „B“ uticaja koji sada postoje u životu, neka uzme za primer Novi Zavet ili radije četiri Jevandjelja, koja sama za sebe sadrže učenje Hrista, ili neka uzme samo pisanu reč Hrista. Biće mu očigledno da ideje sadržane u ovim rečima nisu slične idejama koje pripadaju A uticajima – npr. novinama – i očigledno govore nečemu različitom od običnih ciljeva i interesa života, iako na suptilan način, imaju veze sa njima. Dovoljno je da se osvrne na ono što su ga učili da se bori protiv mržnje i da gleda na sebe i zapazi kakav je on sam.

Do sada smo videli da je ovaj sistem Rada jedna organska celina i da je svaki njegov deo ili detalj, kao što je detalj o samo-opravdavanju, povezan sa idejama koje su oduvek postojale i koje su podučavane u svakom dobu. Te ideje i ta učenja uvek su ista. Uvek su o transformaciji života. One nisu o životu i životnim interesima, već o transformisanju sebe u odnosu na sve što vam se događa u svakodnevnom životu, u svetlosti nove grupe ideja, sasvim novog cilja i sasvim novih napora.

A kada počnete da pokušavate sve ovo, setite se da počinjete da radite nešto što je oduvek predavano onima koji su u stanju da razumeju i da je značenje onog što radite tako veliko, tako duboko, tako  večno, i da ako možete uhvatiti samo bljesak toga, vaše emocije će se probuditi i videćete u času šta znači vrednovanje  Rada,   šta se misli  pod većim umom, i šta se misli  pod spavanjem čovečanstva.
 

Stranica 10

 


O “A”, “B” i “C” Uticajima (2)

Berdlip 24. jun, 1941

Deo II. – Prošli put smo diskutovali o postojanju dve različite vrste uticaja u životu, koji se zovu „A“ i „B“ uticaji. U ovom komentaru govorimo o potrebi povezivanja bilo kog dela ili detalja ovog sistema sa celokupnim značenjem. Da bismo stekli snagu da radimo, ono što  radite u   Radu na sebi mora da ima smisla i što više smisla ovaj sistem uliva u vas – tj. što više ovaj sistem za vas znači i što ga bolje vrednujete – više  ćete snage iz njega izvlačiti. Ako ne vrednujete Rad, ako ga radije podvrgavate sumnji, ako zapravo  nikada o njemu ne mislite,  i kako vreme odmiče ne trudite se da otkrijete značenje Rada na planu Znanja i Bivanja (Bića), onda što god da radite u odnosu na Rad neće imati nikakvo značenje za vas i samim tim ćete ostati bez snage. Kao što i sami znate, da ako nešto ima intenzivno značenje za vas ono stvara snagu u vama, ali ako nešto nema nikakvo značenje za vas, tada nema ni snage.

Sada govorimo o uopštenom značenju Rada – tj. u najopštijem smislu. U vezi sa tim neophodno je da govorimo o izvorima B uticaja. Kao što Deo I. kaže, B uticaji ne nastaju u okviru života kao što je to slučaj sa A uticajima. Njihovo poreklo je iz izvora van mehaničkog života. U stvari, njihov izvor su C uticaji. Šta ovo znači?

Kao što znate, u učenju ovog sistema rada,  postojanje čovečanstva nije uzeto celokupno, tj. na istom nivou bivanja. Ljudi se dele na različite kategorije.   Postoje sasvim različite kategorije ljudi. Pre svega, u krugu mehaničkog čovečanstva, kako ga zovemo, postoje Čovek br. 1, Čovek br.2, i Čovek br.3.  Odnosno, to su kategorije ljudi u kojima je iskorišten samo jedan centar –   Instiktivno-motorički centar u slučaju Čoveka br. 1, Emocionalni centar u slučaju Čoveka br. 2 i Intelektualni centar u slučaju Čoveka br. 3.  Nazivamo ih Instiktivno-motorički ljudi, Emocionalni ljudi i Intelektualni ljudi zbog toga što su prvenstveno “jedno-centrični” ljudi, tj. sve vide različito, svako sa različite strane, i različitog centra.  Zajedno, oni formiraju krug mehaničkog čovečanstva koje je okarakterisano činjenicom da se život ljudi ovog kruga bazira na nasilju, međusobnom nerazumevanju, kao i nerazumevanju samih sebe. To se nekad zove krugom “pobrkanih jezika” ili Babel, u kojem uvek moraju da postoje nesporazumi, sukobi, progoni, patnje i ratovi svih vrsta i koji nikuda ne vode. Sledeći je prelazni krug koji čini  Čovek br. 4. Ovaj krug ne nastaje u životu već  je rezultat Rada. Čovek br. 4 je razvijen u svim običnim centrima i nije jednostran i zbog toga se zove “balansirani čovek”. Ljudi br. 4 počinju da razumevaju jedan drugog i da prevazilaze nasilje u sebi. Onda sledi  krug svesnog čovečanstva koji čine čovek br 5. br. 6 i br. 7. koji  se međusobno razumeju, koji nisu zasnovani na nasilju i  nisu samo razvijeni u nižim, običnim centrima, nego imaju, manje ili više, moć svesti koja obuhvata viši Emotivni i viši Intelektualni centar. Ovi centri prenose uticaje na koje je mehaničko čovečanstvo – tj. uspavano čovečanstvo – neosetljivo, tačnije, koje ono ne može da “čuje”.  Oni dolaze iz kruga svesnog čovečanstva kojem „B“ uticaji pripadaju.  Ali oni ne nastaju kao „B“ uticaji već kao „C“ uticaji.  Samo onda kada se “poseju” u mehanički život oni postaju „B“ uticaji. Ovo se događa zato što „C“ uticaji ne mogu da opstanu u mehaničkom zivotu, nego moraju da budu modifikovani i izmenjeni na takav način da samo približno sliče svojoj izvornoj formi. Baš kao što ideje i emocionalne percepcije pripadaju višim centrima i ne mogu biti uhvaćene ili shvaćene “formativnim centrom”, tako i svesno učenje ne može opstati u sferi  mehaničkog života kao takvog. Ali mogu se očuvati i preneti putem škola koje imaju direktnu vezu sa ljudima koji su dostigli taj stepen unutrašnje evolucije i svesti koja pripada svesnom krugu čovečanstva. U ovim školama, „C“ uticaji mogu da postoje i mogu biti preneti usmeno – tj. putem usmenog predanja - sa jedne osobe koja razume na drugu koja počinje da razumeva i tako do druge osobe koja još ne razume. Ovaj lanac mora postojati. I u tom slučaju, ovi uticaji se usmeno mogu preneti kao „C“ uticaji, sa jedne na drugu osobu.

Uzmimo na primer Jevanđelja. Kao što smo rekli u Delu I. komentara o „A“, „B“ i „C“ uticajima Jevanđelja predstavljaju jedan primer „B“ uticaja. Nekada ljudi postavljaju sledeće pitanje: “Zašto su”, pitaju oni, ”Jevanđelja primer „B“ uticaja?” Sigurno da je Hrist bio svestan čovek?  Zašto onda Jevanđelja nisu primer „C“ uticaja? Moramo imati u vidu da su Jevanđelja nastala davno posle Hristove smrti – od 50 do 100 godina kasnije. Nije sigurno ko su bili njihovi autori. Netačno je misliti da su oni prosto zapisi na licu mesta sačinjeni od očevidaca. Luka, na primer, nikad nije čuo Hrista. On je bio Pavlov učenik koji naravno nikad nije čuo Hrista, i koje bio u sukobu sa školom u Jerusalimu i koji je svoje učenje stekao u nekoj školi u Damasku. Ali nema potrebe da se ide u istorijska pitanja. Treba samo pročitati Jevanđelja i videćete da je Hrist podučavao svoje učenike privatno i samo je u izvesnoj meri govorio javno, i skoro uvek u formi parabole. U Jevanđelju po Mateju, nakon što je pomenuta parabola o Sejaču, rečeno je da su učenici pitali Hrista zašto govori ljudima u parabolama: ”I on je odgovorio i rekao im, vama je dato znanje tajni carstva nebeskoga, ali njima nije. Jer ko god ima, njemu će biti dato i imaće izobilje; ali ko nema, od njega će biti uzeto i ono što ima. Zato im govorim u parabolama; jer gledajući ne vide i slušajući ne čuju, niti razumeju”.  (Matej 13; 11-13)

Carstvo Božije je krug svesnog čovečanstva. To znači, krug onih koji su se razvili  iznad nasilja i čije je znanje praktično – tj. ono što znaju oni  i žele, imaju Volju za tim,  tako i čine – krug onih koji razumeju jedan drugoga jer govore zajedničkim jezikom – (setimo se da i mi u ovom radu učimo zajednički jezik). Svako zna i oseća da mora postojati mesto, društvo, neka bića koja žive bez međusobnog nasilja, kritike, mržnje ili netrpeljivosti. Citiraću s tim u vezi deo iz Muhamedanske ezoterične literature.  Učenik je došao Muhamedu za instrukciju. Muhamed je rekao: “Šta je suština vere i kako ustvari ti to razumeš?   Učenik reče: “Video sam Pakao i Raj tri puta u jednoj viziji. U Paklu svako je napadao svog suseda. U Raju su jedan drugog posećivali.” Muhamed reče: “Dobro si video”.

Dovoljno sam rekao u ovom komentaru sada da bih vam pokazao šta je vrhovno značenje rada. Svako ko želi može  da čita i da razmišlja za sebe o parabolama u Jevanđeljima, o Carstvu Nebeskom – tj o svesnom krugu čovečanstva. Ove parabole su vrlo izuzetne kad o njima razmišljate iz perspektive Rada. Za Rad je neophodo da se shvate fragmenti učenja koje je dato u Jevanđeljima. Onda je moguće da se razume zašto se u ovom sistemu kaže da mi iznad svega težimo Svetlosti – a Svetlost znači Svest. Težimo da Svesno živimo i da postanemo više svesni. Živimo u mraku zbog nedostatka svetlosti – svetlosti svesti – i u ovom Radu težimo da osvetlimo sebe. Sve što ovaj sistem kaže o Radu na sebi – o Pamćenju sebe, o borbi sa negativnim emocijama, o unutrašnjem pridavanju značaja, o pravdanju sebe, itd. ima svoj vrhovni Cilj da  čoveka učini više svesnim -  da se svetlost spusti u njega. I ta svetlost je veoma neobična stvar. Pre svega moramo postati svesniji sebe da bi postali svesni drugih. Ovo je čudno iskustvo. Ovim mislim da je pravac u kojem nas Rad vodi kroz rast svesti, uvećavanje svesnosti, nije uopšte pravac u kojem možete zamisliti nekog ko spava, osobu koja zna samo za običnu svest – tj. prva dva stanja svesti u kojima čovečanstvo živi. Postati svesniji sebe je čudno iskustvo. Postati svesniji drugih je jednako čudno, ako ne i čudnije. Život koji živite sa strastima, ljubomorama, zlobom, mržnjom, otporom, itd. postaje potpuno smešan.  U stvari, čudite se šta se kog vraga do sada radili ceo svoj život.  Pitate se: Jeste li sišli sa uma? Da, tačno. U dubokom snu u kome živimo, u svetlosti Nebeskog Carstva, svi smo mi potpuno ludi i ne znamo šta radimo. Rad počinje da vas uči šta da radite. Probuditi se – to je cilj Rada. I za čoveka koji se probudi čak samo za jednu malu stvar koju rad podučava, znači da on više nije isti čovek.  U tom smislu Rad nas menja.  Ali Rad ne može da promeni nikog ukoliko on nije osetio njegovo značenje.  U početku, možete da osećate značenje Rada kroz druge, ali dođe vreme kad morate da osetite to i kroz sebe. I onda svaki detalj Rada postaje živ za vas  jer ga vidite kao knjigu instrukcija, kao plan, kao mapu ili kao kompas, koji morate da sledite ako želite da se probudite ka drugom životu i drugom način u življenja na ovoj  planeti. Uzmite jednostavan primer ove instrukcije: ne identifikujte se. Sledite ovu instrukciju. Sledite je do kraja i vidite šta se događa i kakve promene se događaju u vama i kakva svetlost počinje da stiže do vas. Ali ako ovaj Rad nema stvarno značenje za vas i ako značenje života daleko veće i mnogo realnije za vas nego značenje Rada, onda se nikakva promena u vama  neće nikad dogoditi i vi ćete samo  želeti iskustvo svakodnevne životne emocije i ostaćete u krugu mehaničkog života, u krugu konfuzije, teškoće, sukoba, razočarenja, komplikacija i rata.
 

Stranica 11

 


Čovek nije jedno već mnoštvo

 

1) Ako čovek sebe uzima kao jedno, nikakva borba  u njemu ne može da se razvije.  Ako se u njemu ne razvije borba, on ne može da se menja.

Zašto je to tako?

2) Ako čovek predpostavi da u njemu postoji samo jedna stvar koja dela, misli i oseća – tj. jedno “ja” – on onda ne može da razume da mora da postoji jedna stvar koja komanduje, a druga koja se pokorava.

To znači, da ako čovek  sebe smatra za jedno, ništa ne može u njemu da se promeni. Rad kaže: ” Ukoliko se čovek ne podeli na dvoje, on ne može da se pomeri sa mesta gde se nalazi” – tj. on ne može biti različit u sebi.

3) Ako je čovek toliko hipnotiziran i stoga tako uspavan da misli da je jedno, on ne može da primi ideje ovog Rada. Koji je cilj praktičnog dela Rada – tj. ideja i instrukcija koje se odnose na Rad po sebi? Taj cilj je da učini da čovek Radi na sebi tako što će podeliti sebe na radnu stranu i na mehaničku stranu – tj. da posmatra sebe iz ugla ideja Rada. U tom slučaju, posmatrajuća strana gleda na posmatranu stranu. Tako čovek postaje dva – posmatrajuća strana i posmatrana strana.

4. Ako čovek misli da je jedan i jedinstven, i da je uvek isto “ja” kad dela i kad misli, kako može da posmatra sebe? Ne može, jer on zamišlja da je jedan i tako nema šta da posmatra u sebi. U tom slučaju, čovek često veruje da posmatranje znači posmatranje nečeg van njega – npr. autobusa, ulica, ljudi, prizora, itd. Ali Samo-posmatranje nije učinjeno putem spoljašnjih čula koja pokazuju samo šta čovek nije – tj.  spoljašnji svet.

5.  Ukoliko Rad u čoveku nije utemeljen putem  Posmatrajućeg “ja”, ništa se u njemu ne može promeniti.  Posmatrajuće “ja” ima viši, unutrašnji smisao od života. Ali ako Posmatrajuće “ja” nije podstaknuto  dubinom kontinuiranog i obnavljajućeg razumevanja Rada, ono slabi i pod stresom, spoljašno-životnih okolnosti, bledi – onda se čovek prosto nađe  ponovo u životu i ako je život udoban u odnosu na njegove lične interese, on ne pati.

6)  Cilj stvaranja Posmatrajućeg “ja” je da pomogne čoveku da ima osećaj nečeg mnogo više unutrašnjeg, tako da on može da posmatra ono što je više “spoljašnje” u njemu samom (spoljašnje ne u smislu  spoljašnjeg života, nego nešto u njemu, u njegovoj ličnosti, u Džonsonu, ako se zove Džonson). Dok god Posmatračko “ja” nije  utemeljeno – tj. god dok čovek  nema volju da posmatra sebe (i to “sebe” ne kao nešto u spoljašnjem, čulno-opažajnom životu, njegovu kuću, njegov nameštaj, njegov novac, njegove večere, njegovu baštu, njegov posao, njegov društveni položaj, njegova odlikovanja, njegov pedigre, njegovu odeću, itd.) – dok god ne započne  ovaj unutrašnji čin, ništa u njemu ne može da se promeni. On ostaje ista osoba.

7. Posle duže vremena u Radu, unutrašnji sistem, koji počinje voljnim Samo-posmatranjem – tj. iz voljnog Posmatrajućeg “ja” – počinje čin i kontrola mehaničkog čoveka. On to postiže tako što oko tog Posmatrajuceg “ja” počinje da okuplja sva ona “ja” u Ličnosti  koja žele i mogu da rade.  Ta faza je poznata kao Zamjenik Nadzornika. Ako ovo potraje uprkos iskušenjima, nešto vrlo neobično počinje da se događa. Iskušenja, u ovoj prvoj fazi Rada, su jedino borbe sa sumnjama, zlim interpretacijama, uvredama,  neodlučnošću, traženjem greške, postavljanjem zahteva, itd.  nikakva druga iskušenja ne postoje u ovoj fazi. To je ono gde čovek mora prvo biti iskušan da se vidi da li je uopšte podoban za neko dalje buđenje. Posmatrajuće “ja” skuplja se oko onih „ja“ koja mogu da rade i razumeju Rad. Ona formiraju malu grupu “ja” koja se zove Zamenik Nadzornika, koji mora da se bori, ne samo sa Lažnom Ličnošću, nego i sa nerazvijenom Esencijom. Ako Zamenik Nadzornika, uprkos nebrojenih poraza, postane dovoljno jak, “Nadzornik” se približava. “Nadzornik” pripada nečemu što je iznad čoveka. Prvo dolazi u bljeskovima i često kad se približi, ljudi imaju velike  spoljašnje teškoće ili teškoće sa borbom protiv negativnih stanja u obliku bolesti, itd. “Nadzornik” dolazi sa drugog nivoa. Da bi primio “Nadzornika” čovek mora da prođe kroz unutrašnju preraspodelu, novi raspored u  njegovom umu, ili čak i preraspodelu njegovih moždanih ćelija.  Ali ovo se uvek događan na najpovoljniji mogući način  koji čovek može da podnese. Rad se sastoji u dolaženju u  dodir sa višim centrima. Ali oni rade na svoj način  i tome prethodne nužne promene u čoveku. Čovek ne može  sam da stvori te promene jer on ništa ne zna o novim vezama koje su neophodne.

Promene u njemu se događaju kroz individualni Rad i kroz borbu Zamenika Nadzornika u njemu – tj. ono što  u čoveka pokušava da uđe “odozgo”, donosi ove promene kada dođe vreme za to. Jednom kad se ta promena dogodi, čovek više nije isti čovek. Njegovo osećanje “Ja” je drugačije. Njegove ideje i misli, njegovo razmišljanje i njegove akcije, su  drugačije.  On je podvrgnut skrivenoj unutrašnjoj samo-evoluciji. On se “ponovo rodio” kao što kaže Jevanđelje.

Ali sve to nije moguće  ukoliko čovek u sebi ne uspostavi Posmatrajuće “ja”, koje  pomaže Radu putem samostalnog razumevanja, što znači grupisanja drugih “ja” oko Posmatrajućeg  ”ja”, tako da je mala grupica  ”ja” zvana “Zamenik Nadzornika” okupljena u haosu unutrašnjeg života.

Ali naravno, ako čovek ostane u uverenju da je jedno i da samo može biti jedno, i da je zauvek jedno koji radi, oseća, misli, govori, itd., sve što je rečeno gore ostaje neostvarivo.

Stranica 12

 


Beleška o Pamćenju Sebe

Birdlip, 7. juli 1941

Korisno je sebi načiniti podsetnik u glavi šta je praktičan rad.

Najvažnija stvar je  Pamćenje Sebe. Morate da pokušate da se setite sebe bar jednom dnevno, i morate da to radite voljno, iz vas samih. Sav Rad na sebi na kraju krajeva zavisi od  Pamćenja Sebe. Samo pola minuta je potrebno, i čak ako se ne sastoji ni od čega drugog osim zaustavljanja svojih misli i pokušaja da se se sve relaksira, bolje je nego ništa. Nemojte da mislite o  Pamćenju Sebe, nego ga radite. Ispočetka je najbolje da se to čini u neko određeno vreme koje sami odredite. Prvi znak da to radite ispravno je ako imate jasan osećaj da neka sila ulazi u vas i kao da se nešto otvorilo u vama. Čim ovo osetite, zaustavite se. Morate smesta da se zaustavite i da o svemu zaboravite.

Drugi oblik  Pamćenja Sebe je kada se iznutra u sebi sve zaustavite, “unutrašnji stop”[1]. Ovo se radi u vezi  sa Samo-posmatranjem. Na primer, posmatrate da počinjete da govorite na određeni mehanički način, ili da vas neko nervira, itd. Tada učinite “unutrašnji stop”, ali to morate da uradite potpuno, kao da se nešto odseklo. Nema veze ako  ono što ste zaustavili  opet kasnije dođe.

Želim da kažem pre nego što nastavim da celo Samo-posmatranje treba da bude praćeno sa određenim stepenom  Pamćenja Sebe. Sećanje zašto posmatrate sebe i osećanje pristustva Rada u vašim mislima, dok posmatrate sebe, je u izvesnoj meri   Pamćenje Sebe. U stvari, to dovodi Ugljenik 12 do mesta u ljudskoj mašini gde nastaje Prvi Svesni Šok.

Sledeće dolazi praktičan rad na centrima. Dozvolite a vas podsetim, da sav Rad znači napor.

Rad na Intelektualnom centru
Svako treba da ima inetelektualni rad određene vrste. Bilo koji oblik mišljenja  koji zahteva da pažnju usmerimo na svesni deo Intelektualnog Centra, kao što je mišljenje o nečemu što ste čuli i pokušavate da se setite, čitanje knjige koje zahteva pažnju, čak i pisanje pisama ili pregledanje računa, itd., itd. Postoji izreka u Radu,  da svako mora, svaki dan, da koristi mozak.

Rad na emocionalnom centru
Posmatranje i unutrašnje odvajanje od svih vrsta suptilnih depresivnih stanja za razliku od očiglednijih negativnih emocija, zaustavljanje  fantaziranja, rad na negativnim stanjima, korišćenje Intelektualnog Centra da se seti šta je  tačno rečeno, za razliku od onog šta se zamišlja: sve to je rad na Emocionalnom Centru.

Rad na  Motiričkom Centru
Svako, u svom  svakodnevnom životu, treba da ima neki oblik rada koji zahteva  Motorički Centar. Određeni napor tela je neophodan i mora biti voljno učinjen. Ako  nešto radite voljno, radite to iz sebe – tj. radite to svesno; i sve što je svesno učinjeno  sačuvano je za vas – pripada vama. Ono što  nevoljno radite, ili prosto zato što vam je tako rečeno, je gore od beskorisnog. Morate da kažete sebi da učinite određenu stvar. Ponavljam, ako stvari radite mehanički, nikakvu korist iz toga nemate.

Rad na Instinktivnom Centru
Ovo, u ovoj fazi, nije neophodno jer Instinktivni Centar je mnogo pametniji od nas i zna mnogo više nego mi, ali ako je nešto  pogrešno sa telom, tj. ako je telo možda bolesno, moramo pokušati da pomognemo Instinktivnom Centru koliko god možemo. Instinktivni centar reguliše unutrašnji rad fizičkog tela i upozorava nas da nešto nije u redu, ili putem bola, ili putem nelagode. Jedna od najgorih stvari jeste mešati se u rad Instinktivnog Centra kad za to ne postoji razlog.

Naravno, mnogo toga je u ovoj kratkoj  belešci izostavljeno. Ali svako od vas mora da pokuša da sebi napravi neku belešku ovakve vrste i primeni je tokom dana.  Setite se, da kad ne možete da radite na jednom centru, možete na drugom. Pored vašeg generalnog Cilja treba da imate, manje-više, tri pod-cilja povezana sa Intelektualnim, Emocionalnim i  Motoričkim Centrima.


[1] Autor ovdje misli na vežbu koja se zove “STOP“ vježba, ali koja se radi uz pristustvo Učitelja. Vježba se radi na komandu “STOP”. U tom momentu zaustavljate se u potpunosti u položaju u kojem ste se našli i intezivno posmatrate celokupnog sebe, zajedno sa posmatranjem, motoričkog, emocionalnog i intelektualnog centra i svim reakcijama koje se zbivaju u vama. Vežba se radi sve dok ne dođe nova naredba “KRENI” ili u vidu neke druge reči koja je dogovorena. U ovom slučaju, “unutrašnje STOP” vježbe, vi imitirate taj način, ali u mnogo manjem obimu nego kada je prisutan Učitelj. Trenutno zaustavljate unutrašnje procese sa intezivnim Samo-posmatranjem i Pamćenjem Sebe.


Stranica 13

 


Koncept Savesti u Radu

Svest i Savest su slične u njihovim sferama odnosa, jedna postoji u Intelektualnom Centru, druga u Emotivnom Centru.
Svest je Znanje svega zajedno.
Savest je Osjećanje svega zajedno.

Savest

Kao što znate, u eksperimentu religije, kao metod prenošenja učenja  od Svesnog ka uspavanom čovečanstvu, jedan od izvora neuspeha je taj što svaka osoba postavlja svoje dogme kao apsolutnu istinu, tako da se, naposljetku, ljudi progone, preziru, ili ubijaju jedni druge u ime Boga. Oni ovo mogu da čine veoma  prilježno i da to sve proglašavaju  aktom Svesti. Ali, ovo je lažna ili Mehanička Svest i ona je formirana u Ličnosti. Ta Lažna ili stečena Svest nije bazirana na unutrašnjem razumevanju. Ona je u vezi sa Lažnom Ličnosti te je stoga osjećaj  zasluge, da je neko ispravniji i bolji od drugih, i da su drugi, koji imaju drugačija religiozna uverenja, inferiorniji i grešniji i samim tim dostojni prezira i zaslužuju da budu ubijeni.

Razlika između Istinske Savesti i Mehaničke ili Lažne Savesti je u tome što je Istinska Savest  ista u svim ljudima i govori istim jezikom unutar svih ljudi. Mehanička ili Lažna Savest je različita kod različitih ljudi, shodno njihovoj nacionalnosti , vaspitanju, običajima, uverenjima, i slično.

Kada bi svi ljudi bili budni, Istinska Savest bi govorila iz svih i svi oni bi se slagali jedni sa drugima, jer bi međusobno govorili (odnosili se) na isti način jedni prema drugima.

Istinska Savest postoji u svima ali je duboko zakopana i tako van domašaja. Ličnost je narasla preko nje i kao rezultat toga naš osjećaj, naš doživljaj sebe, je pomeren u Ličnost. Zbog toga je nemoguće “osjetiti sve zajedno” i bilo bi nepodnošljivo kada bismo to osjećali u stanju u kakvom jesmo. “Osjetiti sve zajedno” bi značilo da smo svi jedno. Ali Ličnost je podeljena na male delove. Osnovna stvar koju moramo shvatiti u vezi Ličnosti jeste da je ona mnoštvena. Zbog toga  se osjećate čas ovako, čas onako, ali odvojeno, ne u isto vreme – a da se toga i ne sećate –  baš kao što u ovom trenutku mislite jedno, a onda nešto sasvim drugo, ili se ponašate čas na jedan način, a već sledeći trenutak, na drugi način. I svakom ovom kaleidoskopu u pokretu unutar vas vi kazete “ja”.. Tj. vi zamišljate da ste jedna te ista osoba. Dok god čovek uzima samog sebe kao jednu osobu on ne može da se pomeri sa mesta gde se nalazi. Da bi se, u vama, probudila Savest morate početi da uviđate  sopstvene kontradikcije. Ali ako se trudite da vidite kontradiktornosti u sebi  tako što uzimate sebe kao jednu osobu, nećete nigde stići. U stvari, staćete sami sebi na put, umesto da se sklonite u stranu, i to će u vama stvoriti nemoguću situaciju. To bi bilo kao da verujete, da je sve što vidite ispred vas, deo vašeg tela.

Ono što naročito sprečava čoveka da vidi kontradiktornosti u samom sebi, su Odbojnici. Na mestu Istinske Savesti čovek ima Veštačku Savest ili Odbojnike. Iza svakog čoveka stoje godine i godine pogrešnog i glupog života, prepuštanja svakoj vrsti slabosti, spavanja, neznanja, pretvaranja, nedostatka truda, besciljnosti, zatvaranja očiju (okretanje glave ustranu) s ciljem da se izbegnu neugodne činjenice, stalnog laganja samog sebe, zlostavljanja i okrivljavanja drugih, i traženja greške u drugima, samo-opravdavanja, unutrašnje praznine, pogrešnog govora, itd. Kao rezultat toga, ljudska mašina je prljava i pogrešno radi. I ne samo to, nego su i veštački aparati stvoreni u njemu zbog krivog načina rada. Bez obzira koliko čovek hteo da se probudi i postane neko drugi i samim tim vodi drugačiji život, ovi veštački aparati ometaju njegove dobre nemere. To što nas ometa, ti veštački aparati, nazivaju se Odbojnici. Kao kod odbojnika na željezničkim vagonima čije je delovanje da umanje šok sudara. Ali u slučaju odbojnika u čoveku, njihova svrha je da spreče dve kontradiktorne strane njega samog, da zajedno dođu u njegovu svest (njegov svesni dio uma).

Odbojnici nastaju postepeno i mimo volje delovanjem života oko nas, života u kojem živimo. Njihova svrha je da spreče čoveka da oseća Savest – tj. od osjećaja “sve zajedno”. Npr. veoma jaki odbojnici postoje između sviđanja i nesviđanja, između naših ugodnih i neugodnih osjećanja. Da bi slomili odbojnike potrebno je da posmatramo sebe tokom  dužeg perioda i zapamtimo kako smo se osećali u različitim trenucima. Tj. neophodno je da vidimo obe strane odbojnika u isto vreme, da vidimo kontradiktorne strane nas samih koje su odvojene odbojnikom. Jednom, kada je odbojnik slomljen, on ne može da se ponovo formira.

Odbojnici čine čovekov život mnogo  lakšim. Oni ga spečavaju da oseti Istinsku Savest. Ali takođe, oni ga sprečavaju da se razvija. Unutrašnji razvoj zavisi o Šoku. Samo Šok može da čoveka izvede iz stanja u kojem se nalazi. Kada čovek spozna (uvidi) nešto u sebi, on pretrpi (doživi) Šok, ali prisustvo odbojnika će ga sprečiti da bilo šta spozna. Odbojnici su stvoreni da ublaže Šokove. Što više posmatra sebe, čovek ima više izgleda da  počne da zapaža odbojnike u sebi.

To je jednostavno zato, što više posmatrate sebe to ćete više hvatati “snimke” samih sebe u celini. Ako posmatrate različite trenutke svog života, nakon nekog vremena steknete uvid o sebi u nekom određenom vremenskom periodu, videćete sve zajedno – tj. svest o samom sebi će se povećati. Ali, prvo morate pokušati da posmatrate sve u sebi u datom trenutku – emocionalno stanje, misli, osećaje, namjeru, položaj tijela, pokrete, ton glasa, izraze lica, itd. Sve ovo mora biti “fotografisano” zajedno. To je potpuno Posmatranje i iz ovoga započinju tri stvari: (1) nova memorija o samom sebi, (2) kompletna promena koncepta koje je neko imao o sebi, (3) razvoj unutrašnjeg okusa u odnosu na kvalitet onog što se iznutra posmatra. Na primer, pomoću unutrašnjeg okusa možete prepoznati da lažete ili da ste u negativnom stanju bez nekih poteškoća, iako se, pravdate pred smim sobom i protestujete da vi to ne radite. Sve zavisi od toga da li posedujete unutrašnju iskrenost ili ne. Ako ne posedujete, najbolje je da odustanete od Rada. Za unutrašnji okus možemo reći da je udaljeni početak Istinske Svesti, jer to je nešto što prepoznaje kvalitet nečijeg unutrašnjeg stanja. Posmatranje sebe i unutrašnji okus nisu isto, ali imaju neke dodirne tačke. Što bolje razumete Rad, on je pravilnije uspostavljen u vašem umu    uvidjanjem njegovog značenja on sve vise prelazi u Istinsku Savest.  Ponekad se kaže da ako smo imali trenutak Istinske Savesti, Rad bi bio nepotreban, jer bi to već znali.
 

Stranica 14

 


Nekoliko misli o ratu sa stanovišta Rada

Berdlip, 19. juli 1941

Deo I.- Rat je događaj koji uvlači ljude u svoj vrtlog hteli oni to ili ne. Ljudi, međutim, zamišljaju da su slobodni. Ceo čovekov život je zasnovan na ideji da on ima slobodu izbora. Kad bi čovek mogao da vidi jasno da je mehaničan – tj. da nije slobodan – ne bi mogao to da podnese. Neophodno je razumeti da je čovečanstvo na zemlji podvrgnuto pod 48 zakona, i da je svaki čovek zapravo pod  96 nivoa zakona. To je na prvi pogled teško da se vidi sem ako se setite Zraka  Stvaranja (nastajanja) i shvatite iz njega da je deo pod kontrolom više zakona, nego celina.

Međutim, činjenica da je čovek na zemlji pod kontrolom više zakona može biti u načelu shvaćena. Ti zakoni ili uticaji, neki neprijatni neki prijatni, ili koji se ukrštaju i formiraju različite kombinacije, uzrokuju događaje koji sačinjavaju dramu ljudske egzistencije na površini zemlje. Pre nego što se neki događaj desi, sasvim je lako zamisliti da je čovek slobodan od njega. Ali kad se događaj desi stvar je drukčija. To je kao da nas privlači, da uvuče što je moguće više u svoju zonu, i da se njima hrani. Ljudi zaborave šta su mislili. Događaj ih privlači u svoju sferu uticaja. Putem  odbojnika i samo-opravdavanja, oni ulaze u događaj i podležu pod njegovu snagu. Čovek može da odluči da nikad  više neće učestvovati u nikakvom ratu. Siguran je da neće. Ali kad doboši počnu da udaraju, kad užas i ludilo rata počnu i on ih vidi ili čita o njima, on zaboravlja svoje ranije odluke. I to je isto ne samo sa događajima na skali rata, nego i o događajima na skali dnevnog života. Postoje, na primer, kolektivni događaji – tj. događaji koji impliciraju nacije, ili jednu naciju, kao što su ratovi i revolucije. A na drugom kraju skale su su mali ciklusi događaja koji formiraju privatni život običnog čoveka koji se okreću kao mali točkovi, ponavljajući se neprekidno – tj. na isti način,  manje-više, dok god čovek ne počne da se bori sa samim sobom i da se menja. I iako niko u stvari nije zadovoljan svojim životom, on ne vidi da je njegov sopstveni nivo bića taj koji privlači njegov  određeni način života – tj. taj ponavljajući ciklus malih događaja. Kolektivni događaji – naime, događaji koji uvlače millione ljudi – su kao veliki točkovi. Ali čovekov život je kao mali  točak koji se negdje okreće,  u velikoj mašini većih i manjih točkova – i svi ti točkovi, mali i veliki, formiraju život, koji sve nas vozi.

Ovaj Rad govori često o neophodnosti da se izolujemo od kolektivnih događaja. Sa njima smo povezani stavovima i nevidljivim nitima. Neophodno je izolovati se od kolektivnih događaja  da bi se izmenio stav u sebi. Uspostavljanjem pravog stava prema Radu, mehanički formirani stavovi se mogu videti i menjati, ili se  menjaju sami od sebe.  Čovek može samo da posmatra  određeni deo sebe putem nekog drugog dela. Sam  deo ne može sebe da posmatra. Da bi se posmatrao čovek mora da stoji odvojen od onog šta posmatra. Ceo sistem Rada i sve njegove ideje, koje pripadaju drevnom učenju o čoveku, njegovom mogućem razvoju i unutrašnjoj slobodi, daje potpunu mogućnost samo-posmatranja – tj. čovek posmatra sebe iz učenja, ideja i znanja Rada. Čovek u životu to ne može da uradi, jer je on formiran od života i stoga može samo da posmatra sebe sa gledišta koja pripadaju životu.

U ovom sistemu se kaže, da je rat  uzrokovan vanzemaljskim uticajima, ne ljudima.  Kaže se jednostavno, da planetarni uticaji uzrokuju rat na zemlji.  Ali dodaje da ti uticaji kreiraju rat  nad usnulim čovečanstvom.  Zbog toga što je čovek tako duboko u snu, ti uticaji deluju na njega na poseban način. Da je budan, oni bi delovali na njega drugačije. Najveća greška i najveća nepravda, koju činimo u odnosu jedan prema drugome, je što zamišljamo da je svako svestan. Ovaj Rad takođe kaže da se u životu sve događa.  Čini nam se da čovek čini i da može da dela, ali to nije slučaj, nego samo privid. U stvari, sve se događa, baš kao što se desio i poslednji rat i ovaj sadašnji se dešava.  Ali Rad takođe kaže  da sve što se dešava na zemlji, dešava se jer čovek spava. Sve se događa u svetu usnulih ljudi. Sve što se događa, događa se na  jedan jedini način  na koji može da se dogodi. Milioni se ubijaju međusobno, pate neopisivu bedu, itd. zato što su bespomoćni, i to sve ne vodi nigde, i ne može nigde da vodi. Pravac koji vodi negde je buđenje iz sna. U svakom malom  delu vremena, neki ljudi su spremni da se probude. Ako to ne pokušaju, oni blokiraju put drugima.  To izgleda kao ljestve i na svakoj prečki stoje ljudi. Ako se oni koji su iznad  ne kreću na gore, oni ispod njih ne mogu da se pomere. Buđenje je individualni zadatak za svakoga. Ali samo nekolicina može da se probudi u nekom određenom momentu ili mogu da pronađu  mogućnost koje im  je ponuđena.  Ako oni počinju da se bude efekat se širi i drugi počinju da razumeju šta Rad  i buđenje znače.

U svakom momentu hipnotizam života je  veoma snažan.  Cilj prirode je da čovek spava  i da ga drži u temeljnom nasilju, kako bi on služio svrsi prirode. Rad je sila koja u život dolazi is svesnih izvora izvan života. Današnji hipnotizam rata je veoma jak. Neophodno je da mu se odupremo. Da bismo se oduprli, uticaji koji do nas stižu kroz Rad, moraju da se održe u zivotu. Da bi se uticaji Rada održali u životu, neophodno je konstantno misliti na njih, koncentrisati se na njihove različite strane,  svakodnevno ih obnavljati i stavljati ih u primenu. Rad mora biti živ i sve što ga drži živim je korisno, a sve što ima suprotni efekat, je štetno.  Svako od vas mora da misli šta to znači  održati Rad u životu, u ovo vreme, i kakav napor je potreban od strane onih koji ovaj sistem podučavaju. Samo oni koji o Radu misle ozbiljno i vide sve njegove teškoće  te su shvatili,  sami za sebe, kako je veoma lako da se zaboravi sve i da se padne nazad u obični život, mogu da shvate šta se ovde misli. Jedna stvar se može dodati – svi znate da svako mora da igra svoju ulogu u životu na  ovom putu – tj.  četvrtom putu – koji mi studiramo. Ali jedna je stvar identifikovati se sa onim šta čovek mora da radi u životu, a druga stvar je uzeti život kao sredstvo Rada na sebi. Život i Rad se ne smeju mešati. Ako čovek meša život sa Radom i ne vidi razliku, ne može osetiti delovanje Rada na sebi.  Rad će izbledeti i  postati ništa u njegovoj glavi. Kao što znate ovaj detalj je naglašen u mnogim  čitanjima koja smo imali, od kako je sadašnji rat počeo. Razlog je očigledan, ali iako je to tako, lako zaboravljamo to i moramo se boriti ispočetka da zapamtimo Rad i da resetujemo naš um, da vidimo unutrašnje značenje još jednom i da razumemo ponovo šta je ovaj Rad i šta je život, i zašto je ovaj Rad uvek,  u ovom ili onom obliku, podučavan ljudima u svakom dobu. Iznad svega, ne smete se prilagoditi ratu nimalo više nego što se morate prilagoditi ovom sistemu. Prilagoditi se ratu znači potonuti u san u odnosu na rat.


Nekoliko misli o ratu sa stanovišta Rada

Deo II. – Sve zasnovano na nasilju može samo da stvori nasilje. Ne postoji nijedna škola pravog učenja koja podučava nasilje. Čak i škola Hatha Joge, kao i sumnjiva škola Džiu-Džicua, ustvari ne podučavaju nasilje kao metod već prevazilaženje nasilja, . Često je pogrešno shvaćeno i  postoji jako mnogo Hatha Joga škola koje su pogrešne i beskorisne. Čovek – prirodni čovek – je zasnovan na nasilju i zato on provodi određene planetarne uticaje na određeni način koji stvarju ratove.  Planetarni uticaji su jedna stvar – niti dobra niti loša. Čovekovo unutrašnje stanje je ono koje ih prevodi u dobro ili loše. Čovek mora da prevaziđe nasilje u samom sebi. To je veoma velika stvar, i  čovek, pre svega, mora proučavati identifikaciju u sebi do samih njenih korena pre nego što razume šta prevazilaženje nasilja u njemu znači. Rat postoji zato što je čovek zasnovan na nasilju. Ako on prima uticaje, a ne zna kako da ih koristi i ne razume ih zbog svog  manjkavog i nerazvijenog prijemnog aparata, ne može da  se suoči sa njima, oni tada prelaze u iritaciju, ljutnju ili nasilje. Čovek je  kao loš predajnik. On je zao zato što loše provodi. Kad čovek počne da se bavi malim ciklusom događaja koji se ponavljaju u njegovom ličnom životu mnogo svesnije i ne identifikuje sa sa nekima od njih, on počinje da biva u stanju da transformiše svoj život u malim razmerama. On prenosi malo bolje i počinje da biva malo više slobodan od mašinerije života – od okrečućih točkova koji ga okružuju. Kad bi svako to radio planeterni uticaji koji deluju na čoveka ne bi tako brzo i lako dovodili čovečanstvo do rata. Ljudi bi onda mogli da odole ratu.

Kad rat dođe ljudi nalaze razloge za njega i saglašavaju se sa tim i osećaju gotovo kao da voljno žele da imaju ulogu u njemu. Budući da ih rat, kao ogromni kolektivni događaj, kao vrtlog, uhvati  pod veoma jak uticaj i učini da uzmu svoj udio u njemu. Ali ako se nužda nameće na čoveka u tom smislu, čak ni tada ne mora da služi prirodi. Ne mora da služi prirodi ako praktikuje Karma jogu – tj. ako se ne identifikuje sa onim što radi i što mora da radi.  Ali ako oseća da je to  odlična stvar koju radi, idenitifikovaće se i čak će ići toliko daleko da će želeti nagrade i zasluge za svoje zaslužne radnje. Praktikovati ne-identifikovanje može nekud da vodi: služiti prirodi ne vodi nigde. Nema spoljnih nagrada za ne-identifikovanje. Sve što čovek radi u odnosu na Rad na sebi nema odnosa prema nagradama spoljneg života. Samo vi znate šta vi radite u tom smislu. Ako je pozvan da učini nešto kao dobar domaćin, čovek mora da učini šta se očekuje od njega  koliko god je moguće. Ali morate imati u vidu d da je dobar domaćin definisan kao čovek koji oseća odgovornost i koji  deluje na taj način, ali ne veruje u život. Ovo je na prvi pogled  neobična definicija. Razmotrimo šta ona znači s jedne strane. Dobar domaćin, u smislu Rada, je čovek koji postupa savesno, na primer,  kao kada ima određeni položaj – ne iz sebe, već iz straha za svoj ugled, korist, ili u slučaju da može da izgubi svoju vlast, itd. On ne veruje u život ali vidi život na određeni način i tako postupa, ali ne iz sebe. On možda radi prave stvari ali na pogrešan način. Zato je put, ili kako se još zove “Put Dobrog Domaćina”, tako dug i zahteva mnogo ponavljanja. Svi znate da postoji važna klasa ljudi koji vrše svoje dužnosti, ne zato što veruju u život, nego što što su pod uticajem zasluge, nagrade, ambicije, moći, novca, itd.: i možda čak boljih ideala. Oni  sebi sve priprisuju. Njihov stav prema životu omogućava im da deluju tako da izgleda kao da nisu identifikovani. Ali oni su identifikovani na njihov poseban način. Ipak su oni veoma korisni u životu i često odaju utisak iskrenog delovanja. I  sami sebi izgledaju iskreno i pošteno.  Ali bilo kojoj situaciji koja zahteva stvarno žrtvovanje njihovog položaja  itd., oni se ustručavaju i iznalaze različite razloge zašto ne treba da delaju na ovaj ili onaj način. Oni su u životu. Ali oni ne veruju u život. Put  Dobrog Domaćina je dug zato što ono što je dobro u tim ljudima mora biti pomereno sa svoje osnove i mora postati stvarno i esencijalno. Čovek  mehanički može da bude veoma dobar čovek, iz ličnosti, ipak njegova dobrota nije stvarna. Ako čovek ispunjava svoju dužnost u životu kao dobar domaćin, izgleda da se približio delanju bez identifikovanja.  U stvari, on je još uvek veoma daleko od  delovanja bez identifikovanja. U jevanđeljima Hrist, posebno napada dobrog domaćina, kad napada Fariseje, i morate sami pročitati  sve što je rečeno o njima i njihovim zaslugama. I možda ih je Hrist napao tako jako samo zato što su oni baš ti koji mogu da razumeju i koji bi bili najkorisniji.  Kao što svi znate, ovaj Rad napada lažnu ličnost, zato što je nestvarna – tj. zato što ona ne može biti polazište  unutrašnje evolucije. Moglo bi se na ovu temu reći još mnogo više, ali dovoljno je rečeno da se postavi pitanje u vašem umu o ratu i o razumevanju rata iz ideja Rada.

Stranica 15

 


Razlika između Posmatranja i Samo-posmatranja

Berdlip 24. jul 1941

Posmarati i posmatrati sebe su dve različite stvari. Obe zahtevaju pažnju. U posmatranju pažnja je usmerena spolja kroz čula. U Samo-posmatranju pažnja je okrenuta unutra i za ovo ne postoji organ čula. To je jedan od razloga što je Samo-posmatranje teže od Posmatranja.

U modernoj nauci se samo ono sto je posmatrano uzima za stvarno. Ono što ne može biti predmet posmatranja putem čula ili uz pomagala kao što su teleskop, mikroskop i drugi delikatni optički, električni i hemijski instrumenti, se odbacuje. Ponekad se kaže da je jedan od opštih ciljeva Rada da ujedini nauku zapada sa mudrošću istoka. Ako definišemo polazište zapadne nauke sa njegove praktične strane kao podobno za posmatranje, kako možemo da definišemo polazište Rada?  Polazište Rada možemo definisati kao Samo-posmatranje.  Rad počinje, sa praktične strane, sa Samo-posmatranjem.

Ova dva različita polazišta vode u dva sasvim različita pravca.

Čovek može provesti ceo život u posmatranju pojavnog sveta – zvezda, atoma, ćelija, itd. Može da stekne veliko znanje ove vrste – naime, znanje  spoljašnjeg sveta – tj. tog ukupnog aspekta univerzuma koji može biti opažen čulima uz pomagala ili bez njih. Ovo je jedna vrsta znanja putem kojeg mogu nastati promene. Promene su u  spoljašnjem svetu.  Spoljašnjim čulima doživljeni uslovi mogu se popraviti. Mnoge vrste pogodnosti, olakšica i rešenja mogu biti pronađene. Sve to znanje, ako je primenjeno na pravilan način, može samo biti od koristi čovečanstvu menjajući njegovo  spoljašnje okruženje u svoju korist. Ali ova vrsta znanja o  spoljašnjem, može samo da menja ono što je  spoljašnje. Ono ne može menjati čoveka unutar njega samog.

Vrsta znanja koja može da menja čoveka iznutra ne može se steći samo  pomoću posmatranja. Ono se ne nalazi u tom pravcu – tj. u pravcu spolja usmerenih čula. Postoji druga vrsta znanja dostupna čoveku koje počinje samo-posmatranjem. Ova vrsta znanja se ne stiče kroz čula, jer kao što rekosmo, mi ne posedujemo nikakv organ čula koji možemo okrenuti ka unutra i uz pomoć kojeg možemo da posmatramo sebe onako lako kao što posmatramo sto ili kuću.

Dok prva vrsta znanja može da menja spoljne uslove života za čoveka, druga vrsta može da promeni samog čoveka.  Posmatranje je sredstvo promene-sveta, da tako kažem, samo-posmatranje je sredstvo promene-sebe.

Ali iako je to tako, da bi bilo šta naučio, čovek mora da počne od znanja kao takvog i znanja bilo koje vrste putem čula. Znanje ovog sistema učenja počinje sa tim da se o tome prvo čuje – tj. ono dolazi kroz čula. Čovek treba da sazna da treba da posmatra sebe, i u kom pravcu da posmatra sebe i šta god čuje ili pročita sa tim u vezi mora pre svega da prođe kroz njegova čula. Sa ove tačke gledišta vrsta znanja o kojem Rad govori počinje sa ravni onoga što se može videti, što se da videti, kao što počinje i učenje bilo koje nauke. Čovek mora početi ukazivanjem  spoljašnje pažnje Radu. Mora da posmatra šta se govori, šta može o tome da pročita, itd. Drugim rečima, Rad dotiče plan čula. Zato može lako da bude pomešan sa vrstom znanja kakvo samo može da dođe kroz izučavanje onog što čula pokazuju, i što im je dostupno ili ono čime su čula zagušena. Dok god čovek ne poseduje moć razlikovanja prirode i kvaliteta znanja koje ovaj Rad izučava i znanja o kojem govori nauka – tj. sve dok se u njemu ne  kristališe magnetski centar, koji može da razlikuje kvalitete znanja – ovo mešanje dve ravni ili dva poretka znanja u njemu će da stvara konfuziju. I ova konfuzija će ostati iako osoba nastavlja da radi,  dok god osoba ne učini napor da dopusti Radu da dođe na mesto koje mu pripada u njemu samom. Tj. sudiće o Radu samo na osnovu onoga što vidi, po drugim ljudima oko njega, itd. Rad će tako ostati na nivou čula. Koja je  onda to vrsta napora koju čovek treba da učini u vezi sa tim? On mora, u svom umu, da uzrokuje odvajanje između dva reda stvarnosti koje se u njemu susreću. Čovek stoji između dva sveta –  spoljašnjeg vidljivog sveta koji ulazi kroz čula i koji svi dele: i unutrašnjeg sveta koji niko svojim čulima ne susreće, u kome niko drugi ne učestvuje – tj. pristup njemu je jedinstveno individualan, jer iako svi drugi ljudi mogu da vas vide, samo vi možete da vidite sebe. Ovaj unutrašnji svet je druga stvarnost i nevidljiv je.

Ako sumnjate da ova druga realnost postoji pitajte sebe sledeće pitanje: jesu li, moje misli, osećanja, senzacije, strahovi, nade, razočaranja, radosti, tuge,  stvarne u meni?  Naravno, ako kažete da nisu i da  su samo sto ili kuća, koje vidite svojim očima, stvarni, onda samo-posmatranje za vas  neće biti od bilo kakvog značaja. Da vas ovo pitam: u kojem svetu realnosti živite i gde je vaše biće? U svetu van vas, koji vam prikazuju čula ili u svetu koji niko ne vidi i samo vi ga posmatrate – u unutrašnjem svetu? Mislim da ćete se složiti da je to unutrašnji svet u kojem stvarno živite sve vreme, i u kojem osećate i patite.

Oba sveta su eksperimentalno utvrdiva  -  spoljašnji svet koji možemo da  posmatramo i unutrašnji svet koji možemo da samo-posmatramo. Možete da dokažete stvari u  spoljašnjem svetu i da dokažete stvari u unutrašnjem svetu. U jednom slučaju posmatranjem a u drugom slučaju samo-posmatranjem. U vezi drugog slučaja, sve što ovaj Rad uči da moramo da primetimo i  opazimo iznutra može biti  verifikovano samo-posmatranjem.

I što više otvarate taj unutrašnji svet zvani “sopstveni”, više ćete razumeti da živite u dva sveta, i dve realnosti, u dve sredine, spoljašnjoj i unutrašnjoj, i da baš  kao što morate da  učite o  spoljašnjem svetu (tj. da je opažajan) kako da hodate u njemu, kako da ne prekršite norme i običaje, kako da se ne udružujete sa zlim ljudima, kako da se ne  otrujete, itd., sredstvima ovog Rada i njegovom primenom, počinjete da učite kako da hodate u unutrašnjem svetu, koji je otvoren metodama samo-posmatranja.

Uzmimo jedan primer dve različite stvarnosti kojima sasvim različiti oblici istine pripadaju. Predpostavimo da je čovek na  organizovanoj večeri. Sve što čuje, vidi, okusi, dodirne, omiriše, pripada prvoj stvarnosti; sve što oseća, misli, dopada mu se, ne dopada mu se, itd., pripada drugoj stvarnosti. On pohađa dve različite  večere zapamćene različito, jedna  spoljašnja i jedna unutrašnja. Sva su naša iskustva, u ovom smislu, ista. Postoji  spoljašnje iskustovo i naša unutrašnja reakcija na to. Koje  je stvarnije? Koji zapis ukratko, formira nase lične živote?, – spoljašnju i unutrašnju realnost? Da li je istina kad se kaže da je to unutrašnji svet? To je unutrašnji svet u kojem se uzdižemo i padamo, u kojem se neprekidno ljuljamo ka nečemu i bivamo odgurnuti od nečega, svet u kojem smo žrtve najezde rojeva negativnih misli i raspoloženja, u kojima gubimo sve, i sve se pokvari, kojem posrćemo i padamo a da i ne shvatamo da postoji jedan unutrašnji svet u kojem sve vreme živimo. Ovaj unutrašnji svet možemo samo da upoznamo samo-posmatranjem. Tada, i samo tada, možemo da počnemo da shvatamo da smo ceo život činili jednu izuzetnu grešku. Sve što smo uzimali kao “sopstveno”, usvari, otvara  ovaj svet. U tom svetu, prvo naučimo kako da  vidimo, i za ovu svrhu svetlost je neophodna.  Samo se metodom Samo-posmatranja, stiče ova svetlost.

Dodatna Nota

Da ovo prikažemo dijagramom. Dijagrami su korisni jer ih se lako možemo setiti i samim tim oni mogu djelovati  na nas u smislu prisjećanja ideja o kojima pričamo.

 


Što se tiče unutrašnjeg sveta, ono što blokira naš kontakt sa njim je sve ono što rad uči i sa čime se moramo boriti – sa Lažnom Ličnošću, i slično. Sve ove pogrešne stvari u nama uzimaju oblik gustog oblaka koji nam onemogucava istinski kontakt sa uticajima koji dolaze iz unutrašnjeg sveta. Kada Rad oformi polazište, (uporište) ili “organizam” koji radi,  uspostavlja se odnos sa “unutrašnjim svetom”. To ću sada da nazovem “crkvom”. To se može usporediti sa onim što moramo formirati u odnosu na spoljašnji život – naime, ono što ovdje zovem “tvrđavom”. Ovo je dodato zahvaljujući razgovoru koji je usledio nakon čitanja na sastanku koji smo imali poslednje subotu u Birdlipu. Najvažnija stvar je shvatiti da mi živimo u različitim realnostima ili svetovima, jedan koji vidimo putem čula, a drugi koji se može otkriti samo kroz Rad na sebi – kroz pročišćenje emocija od Lažne Ličnosti i kroz ispravno uređenje uma kroz ideje Rada, tako da se relativno razmišljanje učini mogućim i da se pravilan sistem mišljenja  izgradjuje.
 

Stranica 16

 


Ideja transformacije u Radu

Birdlip, 30. juni 1941

Deo I. – Kao što neki od vas znaju g. Uspenski je sugerisao da se ovaj rad nazove Psiho-transformizam. Ideja rada je psihološka transformacija – transformacija nas samih.

Transformacija znači promenu neke stvari u  neku drugu. Hemija izučava moguće transformacije materije. Postoje poznate transformacije materije.  Na primer, šećer se može transformisati u alkohol, a alkohol u sirće delovanjem fermenata: to je transformacija jedne molekularne supstance u drugu molekularnu supstancu. U novoj hemiji atoma i elemenata, radijum se polako transformiše u olovo.  Kao što znate, alhemičari iz prošlosti su oduvek sanjali o mogućnosti pretvaranja metala u zlato. Ali ova ideja nije uvek imala bukvalno značenje, zato što se jezik alhemije, nekad korišćen u učenjima tajnih škola, odnosio na mogućnost transformacije čoveka u novu vrstu čoveka. Čovek onakav kakav je – mehanički čovek služi prirodi i utemeljen je na nasilju – predstavljen je kao osnovni metal i transformacija osnovnog metala u zlato odnosi se na tu potencijalnu transformaciju u njemu. U Jevanđeljima ideja o mehaničkom čoveku kao semenu koje je sposobno za rast, ima isto značenje kao i ideja ponovnog rađanja, o čoveku koji se ponovo rađa.

Kao što znate, u ovom sistemu učenja, čovek se smatra kao fabrika na tri nivoa, koja koristi tri hrane – običnu hranu na nižem nivou, vazduh na drugom nivou, i  utiske na trećem.

Hrana koju jedemo prolazi kroz sukcesivne transformacije.  Proces života je transformacija. Svako živo biće živi tako što jednu stvar transformiše u drugu. Biljka transformiše vazduh, vodu i soli iz zemlje  u nove supstance – u ono što zovemo krompir, pasulj, grašak, voće itd. – delovanjem  sunčeve svetlosti i fermenata. Osetljivi živi film, koji prekriva zemlju, koji provodi silu iz svemira – tj. organski život – je ogromni organ transformacije.

Kad jedemo hranu, ona  se sukcesivno transformiše, fazu po fazu, u nove supstance neophodne za našu egzistenciju. To radi um koji se zove instiktivni centar, koji kontroliše unutrašnji rad organizma i naravno zna o tome mnogo više nego mi. Možemo da razumemo da kad se hrana uzima,  započinje probava.  Probava je transformacija. Hrana se  u stomaku menja u nešto drugo. To je samo prva faza transformacije i  u Radu je označena kao prelazak od note DO 768 do  RE 384.  Biće dovoljno da iskoristimo ovu prvu fazu, kao primer, ne idući dalje.  Ovaj prvi stepen svako može da razume bez nekih teškoća. Svako može da vidi da je hrana koja je uzeta u najnižem delu ove trospratne fabrike – naime, da jela koja jedemo – prolaze kroz transformaciju. Pretpostavimo da hrana  prođe kroz stomak i da se ništa ne  dogodi: šta onda? Telo, koje je kao veliki grad, neće doći u kontakt sa njom. Na primer, kako nesvareni komad mesa ili krompira može da uđe u krvotok i snabde mozak neophodnim finim supstancama.         Manje ili više, ova situacija je upravo ono što se dešava sa trećom hranom, tj. hranom utisaka. Utisci ulaze i ostaju nesvareni – tj. ne dolazi do transformacije. Utisci stižu do nas kao DO 48 i takvi ostaju tj. zaustavljaju se. Osim veoma male  količine transformacije, ništa se ne  događa.  Nema adekvatne transfromacije utisaka. Nije neophodno za svrhu prirode da čovek transformiše utiske. Ali čovek može transformisati utiske,  ukoliko ima dovoljno znanja i razumevanja zašto je to neophodno.

Mnogi ljudi misle da će im spoljašnji život  dati ono  za čim čeznu i što traže. Život  ulazi kao utisak, kao DO 48.  Prvo  shvatanje značenja Rada je  shvatiti da život, koji ulazi kao  utisak, mora biti transformisan. Ne postoji takva stvar kao što je  ”spoljašnji život”. Ono što sve vreme primate su utisci. Vidite osobu koja  vam se ne dopada – tj. imate utisak te prirode. Vidite osobu  koja vam se dopada –  ponovo primate utisak. Život su utisci, a ne čvrsta, materijalna stvar, kao što pretpostavljate i verujete da je stvarnost.  Vaša stvarnost su vaši utisci. Znam da je veoma teško shvati ovu ideju. Ona predstavlja tešku raskrsnicu. Vi ste, na pirmer, sigurni da život postoji kao takav a ne kao vaši utisci. Vi mislite da je osoba koju vidite  kako sedi u stolici, koja nosi plavo odelo, smeje se i govori, stvarna. Ne, to su vaši utisci o njemu, koji su stvarni za vas. Da nemate vid, ne biste je videli. Da nemate uši ne biste  je  čuli. Život dolazi kao utisak i zato što je tu moguće je Raditi na sebi – ali samo ako shvatite da ono na čemu radite nije  spoljašnji život, nego utisci koje primate.  Dok ovo ne shvatite, nećete razumeti značenje onoga što Rad  naziva Prvi Svesni Šok.  Taj šok se odnosi na  one utiske, koji su sve što znamo o  spoljašnjem svetu,  koje unosimo kao stvarne stvari,  stvarne ljude. Niko ne može  transformisati  spoljašnji život. Ali svako može  transformisati svoje utiske, naime treću i najvišu hranu koju  unosi u trospratnu fabriku. Zato ovaj sistem učenja kaže da je neophodno kreirati organ za transformaciju na mestu  ulaska utisaka. Ovo je značenje Rada,  sagledanog u svetlu psihološke trasnformacije i to je  tačka,  na kojoj započinje Rad.  To  je nazvano Prvi Svesni Šok,  jer je to nešto što se ne radi mehanički. To se ne događa mehanički – za to je potreban svesni napor. Čovek koji počinje da razumeva šta  ovo znači, istovremeno prestaje da bude mehanički čovek, koji služi prirodi, čovek koji spava, i  iskorišćen od prirode za svoje svrhe, koje nisu u interesu čoveka.  Ako sad razmišljate o značenju svega što  vam je rečeno da radite u smislu napora, počevši od Samo-posmatranja, videćete, van svake sumnje, da se praktična strana Rada odnosi  na  transformaciju utisaka i na rezultate  utisaka. Rad na nagativnim emocijama, na  tmurnim raspoloženjima, rad na identifikovanju, rad  pridavanju značaja, rad na unutrašnjem laganju, rad na imaginaciji, rad na teškim “ja”, rad na samo-opravdavanju, rad na stanjima sna, itd. je povezan sa transformacijom utisaka i njihovim rezultatom.  Složićete se da je Rad na sebi  u izvesnom smislu uporediv sa varenjem, tj. u smislu da je varenje transformacija.  Mora postojati neki organ transformacije  na mestu  ulaska utisaka.  To je Prvi Svesni Šok i njegov opšti opis je  Pamćenje Sebe. Ako putem razumevanja Rada možete da posmatrate život kao Rad, onda ste u stanju Pamćenje Sebe. Ovo stanje svesti vodi transformaciji utisaka –  a tako i života u odnosu na vas same. Tj. život  više ne deluje na vas na stari način.  Počinjete da mislite i razumete na drugi način, a to je početak vaše sopstvene transformacije. Jer dok god  razmišljamo na isti način,,uzimamo život na isti način i ništa se u nama ne menja. Transformisati utiske života  znači transformisati sebe, i samo potpuno novi način  razmišljanja  to može da proizvede.  Ceo ovaj Rad  služi da nam omogući jedan novi način   razmišljanja. Dopustite mi da vam dam jedan primer. U Radu vam je rečeno da ako ste negativni, to je uvek vaša greška. Čitava situacija, onako kako je snimljena čulima, mora biti transformisana. Ali da bi se to razumelo, porebno je da se počne razmišljati na potpuno novi način.

Svi možete  razumeti da  nas život neprestano tera na reakcije. Sve te reakcije formiraju naš život – naš lični život Promeniti lični život ne znači promeniti  spoljašnje okolnosti: to znači promeniti rekcije . Ali dok god ne vidimo da  spoljašnji život dolazi u obliku utisaka, koji nas  uslovljavaju da reagujemo na  stereotipne načine, ne možemo da vidimo gde se nalazi tačka moguće promene, gde  leži mogućnost za rad. Ako su reakcije, koje formiraju vaš ličini život, uglavnom negativne, onda je vaš život negativan. Vaš život je uglavnom masa negativnih reakcija na utiske koji  ulaze svaki dan. Čovekov zadatak je onda transformacija utisaka tako da oni više ne dovode do negativnih reakcija, ukoliko čovek želi da Radi na sebi. Ali za to je neophodno uvesti Samo-posmatranje u momenat prijema utiska. Onda čovek može  dozvoliti ili ne dozvoliti, da utisci  uđu na negativan mehanički način. Ako ne dozvoli, onda je to početak svesnijeg života.  Ali ako čovek propusti da transfirmiše utiske u momentu njihovog ulaska, uvek može raditi na rezultatima tih utisaka i sprečiti ih da dobiju pun mehanički efekat.  Sve ovo zahteva jasan osećaj, jasno vrednovanje Rada, jer to znači da Rad mora biti doveden ispred, u tačku u kojoj utisci ulaze i bivaju distribuirani mehanički do njihovog uobičajenog mesta u ličnosti, gdje proizvode reakcije. Kasnije ćemo mnogo više govoriti o transformaciji, ali treba dodati da nije moguće postići viši nivo bez transformacije  i sama ideje transformacije  bazirana je na činjenici da postoje različiti novoi i odnose se na prelaz sa jednog na drugi nivo bića. Niko ne može dostići viši nivo bića bez transformacije.
 

Stranica 17

 


Ideja transformacije u Radu (2)

Birdlip, 14. jul, 1941

Deo III – Da bismo mogli da nastavimo razgovore o Transformaciji dozvolite da vam postavim ovakvo pitanje: “Šta sprečava transformaciju utisaka u nama? Zašto se to ne događa uvek?”  Proučimo ponovo ovo pitanje.

Utisci treba da produže svoju oktavu dok ne dostignu  Mi 12. Setićete se da oni ulaze kao 48, ali se ne razvijaju dalje. (Figura 1). Zapamtite takođe, da Prvi Svesni Šok treba da omogući utiscima da nastave svoju evoluciju, naime, prelazak u Vodonik 24 i zatim do Vodonika 12.  Tj.  pomoću Prvog Svesnog Šoka  DO 48 postaje RE 24 a zatim MI 12 (Figura 2).
 


Treba imati u vidu i pravilno shvatiti dve stvari:
(1) Prvi Svesni Šok se ne događa čoveku koji  spava. To je svesni napor, koji zahteva posebno znanje i Samo-posmatranje i koji se događa u vezi s  ulaznim utiscima života i  mehaničkim reakcijama čoveka na njih. Grubo rečeno, on se sastoji od viđenja objekta i istovremenog  viđenja svojih reakcija bez identifikovanja sa njima. Ovaj proces je nekad označen dijagramom:

 


(2) Prvi Svesni Šok   ljudskoj mašini povećava energiju mašine u obliku Vodonika 24 i Vodonika 12. Rezultat je ustvari da se svakoj ćeliji u organizmu da drugačija hrana – tj. viši Vodonik. U vezi sa ovom drugom tačkom, dozvolite da vas podsetim, da ni psihičke ni fizičke funkcije ne mogu biti shvaćene, dok god nije shvaćeno da one mogu  raditi u različitim stanjima svesti. Ako je primjenjen Prvi Svesni Šok, dodirnuto je Treće stanje svesti, sa rezultatom da ljudska mašina, zahvaljujući novoj energiji, radi na drugačiji način,  kako u pogledu na fizičkih, tako i psihičkih funkcija. Treće Stanje Svesti je stanje Pamćenja Sebe, koje čovek treba da poseduje, ali koje je malo po malo izgubio zbog loših uslova života. Danas se može reći da se ono događa samo u formi veoma retkih bljeskova.  Prvi Svesni Šok stvara Treće Stanje Svesti – tj prvi cilj Rada je da vrati to izgubljeno Stanje, naime, da učini da čovek Pamti Sebe dok eventualno ne doživi barem te retke bljeskove rastućeg stepena svesnosti (nad kojima nema kontrolu), ali može u sebi da stvori rastući stepen Pamćenja Sebe putem svesnih napora. Ovi napori, koji pripadaju Prvom Svesnom Šoku, postepeno dovode do toga da mašina radi ispravnije. Mnoge pogrešne funkcije, i u psihičkoj i u fizičkoj sferi, stečene pogrešnim radom mašine u dva najniža stanja svesti – tj. u tami – počinju  tada nestajati same od sebe.

Vratimo se sada pitanju šta sprečava Do 48 od prelaženja u Re 24 i onda u Mi 12. Zašto se ovo uvek ne dešava? Dešava se u detinjstvu;  Mi 12 se u izvesnoj meri proizvodi u telu u ranoj mladosti. Možemo se setiti njegovog delovanja. Ali kako ličnost  raste,  i sve više omotava Esenciju sa debelim slojem, to se ređe događa. Tj. utiske sve više i cešće presreće Ličnost, koja je na dijagramu predstavljena kao dupla linija označena sa “X”.  Utisci, koje dolaze kroz čula, padaju na debelu mrežu koja hvata sve (izuzev jako malog dela koji prolazi dalje i proizvodi sasvim male količine Mi 12).

Ta mreža je Ličnost sa svojim jakim Odbojnicima,  fiksiranim Stavovima, sa svojim mehaničkim Asocijacijama, sa svojim Ulogama,  koji se automatski stavljaju u pogon, sa svojim idejama da zna i da može da čini, sa svim svojim protivrečnim “ja”, sa svim različitim oblicima negativnih emocija koje je stekla imitiranjem, sa svim navikama identifikovanja,  pridavanja značaja, samo-opravdavanja, umišljanjem i laganjem, centriranim u Lažnoj Ličnosti.  Sve ovo sprečava utiske da prođu kroz svoju normalnu transformaciju. Drugim rečima,  na mestu gde ulaze utisci formiralo se nešto mračno i neprozirno i zatvara daljnji put.

Sa stanovišta Trijada,  utisci koje ulaze kao Vodonik 48 ne mogu da pređu u Vodonik 24 dok god Vodonik 12 nije prisutan.  Na mesto gde ulaze utisci mora biti doveden Vodonik 12. Ličnost  je konstruisana uglavnom od vodonika 48 – formativni Vodonik – tako da utisci 48 padaju na Ličnost 48, i pošto nedostaju nužni elementi trijade, nikakva transformacija nije moguća. U slučaju obične hrane, tj. Vodonika 768, bivajući konzumirana susreće se sa sokovima za varenje, i njihovim aktivnim fermentima, koji pripadaju redu Vodonika 192, i rezultat je transformacija 768 u 384. Ali u slučaju  utisaka, jednom kad je formirana Ličnost,  na njih ne nailazi nikakav odgovarajući “fermant”(u ovom slučaju Vodonik 12).  Na to mesto mora biti doveden Rad kako bi delovao kao “ferment”, jer Rad  treba da dovede čoveka do toga da razmišlja na nov način i da ga probudi.

Šta to znači? Kako čovek može  dovesti Rad na mesto  ulaska utisaka? Ukratko,  sjećajući se Rada emocionalno. Što više čovek kroz ispravno Samo-posmatranje oseća sopstvenu bespomoćnost, što više shvata sopstveno neznanje, i što više uviđa svoju mehaničnost i da je mašina, što god više uviđa svoju  unutrašnju ništavost, Rad će u njemu postajati sve više emocionalan. Rad u nama može da postoji kao Vodonik 48. Onda je on samo u Ličnost, kao nešto formativno u sećanju.  On u nama može postojati u obliku Vodonika 24. Onda je emocionalan. On takođe može da postane  jako dragocen, tako  značajan za nas, da počinje da ima intezitet značaja i važnosti koji pripada Vodoniku 12. U tom slučaju, Lažna Ličnost  počinje da se ruši i čovek  postaje “kao malo dete”. To je jedno od značenja izraza: “Osim ako ne postanete kao mala deca”. Ako čovekova ljubav više nije orijentisana samo prema njemu samom, ka njegovim uobičajenim idejeama o sebi, njegovoj neobičnoj sujeti i uvažavanju samog sebe – tj. u Lažnu Ličnost – onda se pravac njegove volje menja – tj. rezultat njegovih želja se menja.  Kad vrednovanje istine u ezoteričnom učenju postane jače nego vrednovanje sebe onda ono počinje da deluje na čoveka. Onda on sve počinje da prima na  drugačiji način. Celokupan način  na koji prima spoljni svet počinje da se menja. (Zašto  ne možete da shvatite da je život  utisak). Čovek više ne reaguje na utiske iz svoje mehaničke ličnosti, stalno ponavljajući iste reči, osećajući ista osećanja, itd. On počinje da deluje iz Rada – tj. na sasvim nov način.

Rad dolazi na mesto gde život ulazi u njega kao  utisak i stoji  uz  njega. Čovek počinje da  posmatra život kroz Rad i umesto da gubi vreme na stotine formi beskorisnog unutrašnjeg pridavanja značaja ili negativnih reakcija ili  identifikacija, on traži kroz  snagu Rada pomoć da izmeni svoje mehaničke reakcije, kojih je postao svestan Samo-posmateanjem i da trasformiše svoje uobičajene načine razmišljanja. Počinje da živi svesnije na mestu gde život ulazi kao  utisak.

 

Stranica 18

 


Ideja transformacije u radu (3)

Birdlip, 12 septembar 1941

Deo IV. Glava I. – Uzmimo ideju o Radu na Sebi.  Kao što vam je poznato do sada,  tu stvar koju nazivamo sobom – tj. mene, tebe – shvatamo kao jednu stvar. Mi mislimo da mi jesmo ono sto nazivamo „ja“ da smo to mi sami.

Rad na Sebi je stoga potpuno nemoguć. Kako možete da radite na sebi, ako vi i onaj “sebe” na kome radite,  jeste jedno te isto? Ako ste vi i sebe jedna te ista stvar, Rad na Sebi je nemoguć. Razmislite za momenat – ako ste vi identični sa sobom - tj. jedno te isto – kako vi možete da posmatrate sebe? Zar to nije nemoguće? Stvar ne može samu sebe da posmatra. Kako bi to bilo moguće?  Ako uzmete sebe kao vas same i vas same kao sebe, i mislite da je ja i sebe isto, onda kako mislite da počnete da posmatrate sebe? Vi ćete pokušati da posmatrate sebe – i  kako možete posmatrati sebe? Stvar ne može da posmatra samu sebe.  Stvar identična sama sa sobom ne može da vidi samu sebe, zato što su identične, a stvari koje su identične ne mogu imati polaznu tačku odvojenu od sebe, iz koje bi posmatrale samu sebe

Sve ovo govorim   kako bi naglasio koliko je ljudima teško početi Raditi na sebi.  Razlog tome je što sebe uzimaju kao Sebe. Ako čovek uzme sebe kao Sebe, on ne može da posmatra sebe. Sve je on. On svemu kaže “ja”.  Ako čovek kaže “ja” svemu u sebi, onda je sve u njemu “ja”, i kako onda može da posmatra sebe. Kako “ja”  može da posmatra “ja”, ako je to jedna te ista stvar? U jednom momentu je  razdražljiv i grub, a u sledećem ljubazan i učtiv. Ali on  svemu tome kaže “ja”. I tako ne može  videti sve to.  Sve to je za njega jedno.  On ne može da vidi, odvojeno od sebe, da su on i “on sam” jedno te isto u njegovom umu – tj. u njegovom načinu posmatranja. Ovaj masivni kamen spoticanja leži na svačijem putu i njegovo dugo, dugo prevazilaženje je cilj Rada na sebi.  I koliko vremena prođe pre nego što čovek počne uviđati šta to sve znači, i šta Rad celo vreme govori. Posmatrao sam ljude u Radu, često tokom mnogih godina, koji  još nisu uhvatili ni jedan bljesak  onog što Samo-posmatranje znači – tj. ljudi koji i dalje  posmatraju sve što im se dešava kao “ja” i koji kažu “ja” svakom raspoloženju, svakoj misli, svakom impulsu, svakom osećanju, svakoj senzaciji, svakoj kritici, svakoj ljutnji, svakom negativnom stanju, svakoj primedbi, svakom  nedopadanju, svakoj mržnji, svakoj  utučenosti, svakoj depresiji, svakom uzbuđenju, svakoj sumnji, svakom strahu. Svakom  nizu unutrašnjeg govora kažu “ja”, svakom negativnom monologu kažu “ja”, svakoj sumnji kažu “ja”, svakom obliku mašte kažu “ja”, svakom potezu koji učine kažu “ja”. Svemu što se dešava u njima kažu “ja”. U takvom slučaju Rad može biti samo nešto što se čuje spolja, nešto što čuju da im je rečeno, reči koje  hoće ili neće zapamtiti, u zavisnosti od slučaja. Ali nemaju ideju o tome šta Rad na sebi znači, zato što nemaju ideju da postoji takva stvar kao  što je “sebe”.  Gledaju ka spolja sa svoja dva oka, slušaju sa svoja dva uha, i vide i čuju ono što je izvan njih. Gde je, u tom slučaju, ona stvar koju nazivaju “sobom”? Zar nije sve izvan njih, izuzev  nečega što nazivaju “ja”? Zar život nije mnogo stvari  spolja,  plus ono što uzimaju kao “ja” – tj. sebe?  A sko se ovaj Rad ne bavi sa  spoljašnjim stvarima, koje mogu  čuti, videti i dodirnuti,  čime se on zapravo bavi? Jer sigurno  ne postoji ništa osim  spoljašnjeg sveta i onoga što nazivamo “ja”. Istovremeno oni  mogu emotivno osećati Rad.  Oni mogu osećati da se on bavi nečim neobičnim, istinskim i realnim. Ali  ne mogu tačno videti što je to.  Nastavljaju da govore isto kao što uvek govore i svemu u sebi kažu “ja”. Nastavljaju da osećaju i misle kako su uvek osećali i mislili i svemu kažu “ja”. Svim svojim manifestacijama, svim svim svojim mehaničnostima, svom celokupnom unutrašnjem životu kažu “ja”.  I pošto je sve “ja”, na čemu se može raditi? Ovo je sasvim tačno.  Jer ako je sve u odnosu na osobu, u spoljašnjoj manifestaciji i unutrašnjem životu, povezano sa “ja”, i ako postoji samo “ja”, ako je sve povezano sa tim “ja”, onda nema na čemu da se radi. Jer, ko može da radi na “ja” ako je sve “ja”? Šta može  posmatrati “ja” ako je sve “ja”?  Naravno, odgovor je da niko ne može. Stvar ne može da posmatra sebe.  Nešto u njoj mora biti drugačije da bi mogla da se posmatra. I u našem slučaju, kao i u svačijem slučaju, ako nema ništa u nama što je različito od nas, kako možemo da posmatramo sebe i da radimo na sebi?   Da bi radili na sebi, neophodno je da počnemo da posmatramo sebe. Ali ako  su “ja” i “sebe” jedno te isto, kako  bi to uopšte bilo moguće?   Nemam na čemu da radim, zato što sve JA radim, sve JA kažem, sve JA osjećam, sve JA mislim, sve je to “ja”, tako da ako govorite meni “o meni” uzeću to kao da govorite meni samom – tj. onom što ja uzumam kao “ja” – i što god da kažete “o meni”, ja ću to uzeti kao samog sebe, tj. kao “ja” – jer u načinu na koji razmišljam, “ja” i “o meni” su identični. U mom načinu razmišljanja to je jedna te ista stvar.
 

Stranica 19

 


Ideja transformacije u radu (4)

Birdlip, 21. septembar 1941

Deo IV. Glava II. – Prošli put pročitali smo spis o neophodnosti da ne uzimamo sve u sebi kao “ja”. Čuli ste i ranije da “dok god čovek  sebe ne podeli na dva ne može da se pomeri s mesta gde se nalazi”. Ova izreka, često korišćena u Radu, odnosi se na početak procesa koji se zove unutrašnje odvajanje. Čovek mora prvo da se podeli u dva dela. Ali sledeće faze unutrašnjeg odvajanja su kompleksnije od ove.

Daću vam jedan primer. Nedavno mi je neko rekao da je po po prvi put počeo da uviđa šta Samo-posmatranje  i odvajanje znači. Rekao mi je: “Uvek sam o negativnim emocijama mislio kao o  lošem delu mene. Shvatam moju grešku.” Samo-posmatranje će nam pokazati naša negativna stanja.  Ali po pravilu potrebno je još nešto pored njihovog jednostavnog posmatranja, a to je unutrašnje odvajanje. I niko ne može da se odvoji od onoga što u sebi posmatra, ako smatra ono što posmatra kao samog sebe,  jer će se osećaj “ja” onda neizbežno preneti na sve ono što posmatra u sebi i taj osjećaj “ja” će povećati snagu i moć onoga što posmatra. On mora da nauči da na pravilan način kaže: “To nisam ‘ja’ -  nisam ‘ja’”. Ako negativnu emociju uzme kao  loš deo sebe, neće biti u stanju da se odvoji od nje.  Da li vidite zašto?  Neće biti u stanju da se odvoji od njih jer ih uzima kao sebe i samim tim im daje validnost “ja” (daje im značenje “ja”). I kao što je rečeno u poslednjem predavanju, ako svemu u sebi damo osećaj “ja”, ako kažemo “ja” svemu  o čemu mislimo ili što osećamo ili što zamišljamo, ništa se ne može promeniti. Jer “ja” ne može da izmeni “ja”. I ako praktikujemo Samo-posmatranje  na ovoj osnovi, sve što posmatramo biće “ja”. A radi se o tome da je sve u nama, praktično govoreći, “to” – tj. mašina koja  radi sama od sebe.  Umesto da kažemo “ja mislim”, mnogo bliže istini je ako kažemo “to misli”. I umesto da kažemo “ja osećam”, mnogo je bliže reći “to oseća”.

Ono što nazivamo sobom, i čemu kažemo “ja”, je u stvari ogroman svet, veći i raznovrsniji nego  spoljašnji svet koji opažamo čulima. Mi ne kažemo “ja” onome što vidimo u  spoljašnjem svetu. Ali kažemo “ja” svemu što se događa u našem unutrašnjem svetu.  Potrebno je mnogo godina da bi se ova greška barem malo modifikovala. Ali ponekad nam je za trenutak dato jasno svetlo razumevanja i shvatamo na šta se misli i o čemu Rad neprekidno govori. Ukoliko čovek sebi prirpisuje zlo, on je u pogrešnoj poziciji kao i kada sebi pripisuje dobro i zaslugu oko toga. Svaka vrsta misli može da uđe u um; svaka vrsta osećanja može da uđe u srce. Ali ako ih sve pripisete sebi i svemu kažete “ja”, vezujete  ih sve za sebe i ne možete  se iznutra odvojiti od njih. Čovek može da izbegne negativne misli i osećanja ako ih ne uzima kao deo sebe – kao “ja”. Ali ako ih čovek  posmatra kao “ja”, i ujedini se sa njima – tj. poistoveti sebe sa njima – onda ne može da ih izbegne.

Postoje unutrašnja stanja – stanja u svima nama – koja moramo da izbegnemo baš kao što čovek izbegava da hoda blatom u spoljašnjem, vidljivom svetu. Čovek ih ne sme da sluša, ne sme da ide  za njima, ne sme ih dotaknuti niti  dozvoliti da ga  dotaknu. To je unutrašnja separacija. Ali  ne možete da praktikujete unutrašnju separaciju, ako sve što se dešava u vašem unutrašnjem nevidljivom svetu – u kojem zapravo živite – pripisujete sebi. Češto sam bio zatečen pitanjima ljudi o mislima i osećanjima koja ih truju i brinu. Na primer, ljudi koji se ponose sobom  jer su, takozvanog “jasnog uma”, se često  zatiču sebe izmučeni neprijstojnim mislima i prizorima; to je upravo ono što se događa, ako čovek inisistira, da je sve u njemu ili njoj “ja”.  U vezi sa tim, sećam se da kad smo napustili Institut u Francuskoj i otišli smo u Škotsku, u kuću moga dede. On je sakupio veliku biblioteku, u kojoj je, između ostalog, bilo mnogo teoloških i etičkih  knjiga. Naravno, one su bile sasvim formativne prirode. Ali nemajući šta drugo da čitam proveo sam neke od dugih zimskih noći pokušavajući da razumem o čemu se tu radi.  To su bili uobičajeni ogorčeni argumenti o prirodi Trojstva, o prirodi jeresi, itd., ali primetio sam da  je jedna od tema diskusija, koja se često ponavljala, bila da smo mi odgovorni za svoje misli. Neki od najžešćih moralista inisistirali su da mi jesmo odgovorni, ali nekoliko od tih, odavno izumrlih teologa, imali su stav da nismo odgovorni za svoje misli. Neki su govorili da nam misli šalje đavo. Ali ni jedan od tih pisaca koje sam čitao, nije zauzeo psihološki stav u odnosu na ovo pitanje.

Bilo kog momenta najneobičnije misli i slike mogu da uđu u nas. Ako  ih nazovemo “ja”, ako poverujemo da ih mi mislimo, one imaju moć nad nama. I ako  ih pokušamo eliminisati, uvidićemo da je to nemoguće . Zašto? Ponoviću jednu od mojih sopstvenih ilustracija o ovoj situaciji. Pretpostavimo da stojite na nekoj dasci i da pokušavate da je podignete, i  borite se iz sve snage da to učinite. Da li ćete uspeti? Ne, zato što vi sami pokušavate da podignete sebe a to je nemoguće.

Potrebna je značajna preorijentacija čitavih koncepata o sebi, kako bi se moglo shvatiti šta sve ovo znači. Toliko mnogo  odbojnika i raznih oblika ponosa i glupih načina mišljenja sprečava nas da vidimo kakva je naša unutrašnja situacija. Umišljamo da imamo kontrolu nad sobom. Umišljamo da smo svesni i da uvek znamo šta mislimo, govorimo i činimo. Umišljamo da smo jedinstveni, i da imamo istinsko postojano “ja”, i da imamo volju, i zamišljamo još mnoge druge stvari. Sve to stoji na našem putu i pre nego što možemo da praktikujemo unutrašnju separaciju, neophodno je sasvim novo osećanje o sebi i o tome šta čovek zapravo jeste.