Croatian English French German Italian Portuguese Russian Serbian Spanish

Znanost


Misli, emocije i realnost




MISLI, EMOCIJE I KOSMOS

ŠTA SVE MOGU LJUDSKE MISLI I EMOCIJE, BUDUĆI DA PRIPADAJU SFERI METAFIZIKE, KAO DA IZMIČE NAUČNICIMA, KOJI KAO DA NE MOGU DA SE ODMAKNU OD ZA NJIH PODJEDNAKO MISTIČNE FIZIKE. NIKOLA TESLA JE PREDVIDEO NAPREDAK ČOVEČANSTVA TEK KADA FIZIČARI ISKRENO, ANALOGIJOM, ISTRAŽE I SHVATE PODRUČJA NEVIDLJIVOG.

Piše: prof. dr Svetozar Radišić

Tražeći astrofizičke uzroke cikličkih sukoba među narodima, Nikola Tesla je razvio teoriju prema kojoj sunčeva magnetosfera, pravilni ciklusi pojava sunčevih pega, protuberance, magnetni poremećaji i bure utiču na pojavu ratova. Ukratko, magnetnom indukcijom Sunca nastaju promene u Zemljinoj jonosferi, koja je zbog karaktera struja koje njome protiču direktno u rezonantnom odnosu sa ljudskim mozgom. Zapisao je to prof. dr Velimir Abramović u napisu objavljenom u časopisu Vojno delo br. 6/1996. Ali šta to znači? Koliko je važno da se zna o naslućenim kosmičkim ritmovima. Poznato je da je ceo osmotreni kosmos u nekoliko vrsta ritmova, koji se razlikuju po učestalosti i obliku. Na primer, postoje energetski talasi, impulsi, energetski skokovi, pljusci, oblesci, treptaji, bezoblični kontinuelni protoci, spirale, vrtlozi, ciklusi itd. Kosmos je suštinski energija i čine ga njeni oblici. Vrsta ritma određuje ponavljanja. Naučnici su, na primer, ustanovili ponavljanja ekonomskih događaja u zavisnosti od aktivnosti Sunca koje se obnavljaju svakih 11,1 godinu. O kakvoj je međuzavisnosti između Sunca i ponašanja ljudi reč (u ovom slučaju ekonomskih), može da se zaključi na osnovu analize brojnih ekonomskih pokazatelja, sadržanih u Goldštajnovoj bazi podataka. Naime, u nemačkom institutu za psihologiju u Gotingenu nakon naučnog skupa u Amsterdamu objavljeno je pod naslovom „Turning points of long waves in Western economics: are they correlated with solar activity?”, da ključne tačke u dugoročnim talasima zapadne ekonomije značajno zavise od sunčeve aktivnosti. Kosmička međuzavisnost i vasionski sklad izraženi su strukturom i kretanjima energije, materije i informacija, a ta kretanja su u kosmosu (skoro) idealno sinhronizovana.

Uočena su i čudna istorijska ponavljanja. Jedni istoričari, a još više metafizičari tvrde da se istorija ponavlja svakih 610 godina, a drugi da istorijski događaji iz 1908, 1918, 1928, 1938, 1948, 1958, 1968, 1978, 1988. i 1998. godine liče jedni na druge. Možda se i tu ritam ponavlja svakih 11,1 godinu.

Uostalom, Nikola Tesla je reako i još nešto, što bi trebalo da natera sve ljude na razmišljanje: „Na sadašnjem stepenu razvoja čovečanstva, na kome nema svesti o istorijskim zbivanjima i njihovim kosmološkim uzrocima, povremeni potresi su još uvek prirodni. Još žešća bitka će se tek voditi i to između Istoka i Zapada.” To je Nikola Tesla napisao u tekstu objavljenom u NJujorku 20. decembra 1914. godine, u listu „The Sun”, pod naslovom „Science and the Discovery are the great Forces which whill lead to the Consummation of the War.”

Čovečanstvo na početku 21. veka svedoči navedenom proročanstvu, snoviđenju, predviđanju ili proceni Nikole Tesle. Uostalom instrumenti „velikog brata” takođe nagoveštavaju da je mozak čoveka povezan s kosmičkim ciklusima. Cija je objavila da je iz svojih izvora saznala da su Rusi uvereni kako uz pomoć vančulnog posmatranja mogu otkriti sve tajne Zapada. Čovek koji može da vidi i čuje stvari i događaje iz drugog vremena i prostora upravo idealan je špijun.
Odbrambana obaveštajna služba SAD pustila je u opticaj izveštaj pod naslovom „Kontrolno neprijateljsko delovanje: SSSR”, u kojem su predviđali da će Sovjeti, uz pomoć istraživanja parapsiholoških sposobnosti biti u stanju da otkriju sadržaj najpoverljivijih dokumenata, kretanje trupa i brodova, lokacije vojnih objakata, te misli generala i pukovnika. Najčudnija tvrdnja bila je da će možda moći da ubijaju ljude ili obaraju vazduhoplove na daljinu. Kao potvrda nevedenih stavova mogu da posluže dve američke naučna knjige (J. Shnabel, Remote Viewers: The Secret History of America's Psychic Spies, New York, Dell, 1997, str. 94–95. i Mctaggart, Lynne, The Field: The Quest for the Secret Force of the Universe, HarperColins, Scranton, Pennsylvania, USA, 2002, str. 162).

Podaci o moći emocija i misli učestali su u srazmeri sa stepenom proučenosti mozga, uma, psihe, emocija i misli. Na to ukazuju i istraživanja obavljena u kompanijama NeuroSky i CyberLearning. NJihovi majstori napravili su prototip obruča opremljen senzorima posebne vrste koji se stavlja na glavu. Kada takav obruč „kruniše” glavu kamiondžije, u dispečerskom centru njegove firme, na monitorima računara, moguće je, u realnom vremenu, registrovati njegovo mentalno stanje. Gazde i odgovorna lica mogu sve vreme da znaju gde se trenutno nalazi vozilo, da li je vozač pospan, umoran, trezan, raspoložen ili ljut... Isti sistem, koji „lovi” i emituje talase velikog mozga, povećava mogućnosti i obogaćuje sadržaj igara na personalnim računarima. Suparnici u interaktivnim igrama mogu misaono da se nadmeću, da stvaraju nove virtuelne ambijente i da se nadmudruju u novostvorenim situacijama.

ČUDESNI MOZAK ILI MAGIČNE MISLI

U knjizi Pokloni nepoznatih stvari, biolog Lejl Votson je opisao susret s jednom neobičnom Indonežankom – šamankom. Ona je u ritualnom plesu učinila da kompletna aleja drveća jednostavno – ispari. Šamanka se pred Votsonom i drugim posmatračima poigravala ponovnim pojavljivanjem i nestajanjem aleje, kao u čuvenom „filadelfijskom eksperimentu”Nikole Tesle, u kojem je učestvovala i o kojem je svedočila i američka vojska. Poznato je da šamani u svojim rutualima koriste rezonansu nastalu usklađivanjem ritma bubnja s impulsima mozga i tzv. neurolingvističko programiranje, što je, u suštini, pripremljen „razgovor” s podsvešću okupljenih lica. Razgovor s podsvešću? Gde je ta podsvest? U mozgu? Mislima se utiče na misli. Svakako ne mozgom na mozak, ali uslovno – da. Važno je da je šamanka znala šta treba da učini da njena mentalna predstava poništi, istisne, potisne ili zameni mentalnu predstavu kod svih prisutnih. Za to je potrebno samo znanje ili postojeće ili nekadašnje, preneseno „s kolena na koleno”.
Nekada se neurolingvistika nazivala „jezik ptica”, a sada je jasno da je reč o ritualnom kodiranju pomoću matričnog teksta. Ruski pukovnik Vjačeslav Mihajlovič Zvonikov primenjivao je veoma uspešno metode neurolingvističkog programiranja na oficirima i vojnicima. U kratkotrajnoj pripremi za borbene zadatke u Avganistanu, u Centru za psihofiziologiju, koristio je samo pet-šest sugestivnih rečenica. Zanimljivo je da se legendarni psihoterapeut Anatolij Mihajlovič Kašpirovski obraćao ruskoj javnosti, u TV emisijama, izlaganjem gotovo istovetnog sugestivnog teksta. Reči su uticale na misli magučno. U stvari reči su samo informisana energija koja izaziva promene kada vibrira na određenoj frekvenciji, kada je mozak otvoren za programiranje (kodiranje).

Uostalom, sugestivnost ljudi čini svakodnevicu veoma zanimljivom. Poznato je da izverzirani fakir može da „hipnotiše” gledaoce bez njihovog znanja i pristanka. Okolnost da se publika obično sastoji iz većeg broja osoba, izaziva jaku psihičku struju (kritična masa informisane misaone energije), koja umnogome olakšava rad fakiru. Inače, jedan od najpoznatijih hipnotizera na svetu, Helmut Hensen, tvrdi da hipnoza ne postoji. Postoji samo autohipnoza, a za nju je značajno koliko je osoba lakoverna, odnosno sugestibilna.

List „Stejtsmen” objavio je vest da je indijski mađioničar P. C. Sorker zapanjio stotine turista koji su došli da posete Tadž Mahal. Učinio je da najslavniji indijski spomenik nestane na dva minuta. Sorker je stajao na obali reke Jamuna, iza mermernog mauzoleja iz 17. veka. U obraćanju turistima Sorker je rekao, kada je posle dva minuta uklonio „izazvani” prazan prostor: „Samo sam na trenutak sklonio Tadž Mahal iz vaših očiju. Bila je to savršena iluzija”. Nešto slično dogodilo se čuvenom „Filadelfija eksperimentu”. U „magijskom ritualu” Nikole Tesle u kojem je učestvovala i svedočila američka vojska.

Reč je o „hindu hipnozi”. Fakir je izaziva snagom svoje volje, potpomognut uobraziljom gledalaca. Značaj slike u ljudskim mislima, odnosno ljudske uobrazilje, može se razumeti na osnovu fenomena koji doživljavaju putnici – „svedoci natprirodnih moći” indijskih jogija. Iako su krotitelji zmija postali simbol fakirske moći, putnike najviše zanima čuvena predstava s užetom. Gledaoci se okupljaju oko fakira koji sedi na zemlji, dok uz njega čuči dečak od dvanaestak godina. Kada se okupi dovoljno gledalaca koji napeto očekuju scenski prikaz, fakir uzima uvijeno uže i baca ga uvis. Uže ostaje uspravno u vazduhu, a dečak naglo ustaje i uspinje se uz uže dok ga gledaoci ne izgube iz vida. Posle nekog vremena fakir poziva dečaka da se vrati, ali ovaj „odbija”. Pošto ga nekoliko puta uzalud poziva, fakir se sam penje, držeći u zubima veliki nož. Penje se dok i on ne iščezne gledaocima iz vida. Odjednom se vazduhom prolama prodoran krik, i malo kasnije na zemlju pada odrubljena dečakova glava, a zatim i drugi delovi tela: ruke, noge, i na kraju dečiji trup. Zaprepašćeni gledaoci vide fakira kako se obliven krvlju spušta niz uže. Delove dečakovog tela stavlja u vreću, zabacuje je preko ramena i polazi. Posle samo nekoliko trenutaka sadržaj vreće oživljava i fakir je spušta na zemlju. Samo što je otvori, iz nje izlazi dečak, živ i zdrav, i trkom napušta mesto predstave.

Kada bi neko snimio opisani prizor, pokazalo bi se da su fakir i dečak sve vreme bili na zemlji. Fakir zabacuje uže po zemlji, a dečak puzi na kolenima po njemu kao da se penje. Odgonetka je u tome da fakiri raspolažu sposobnošću da u svojim mislima stvore mentalnu predstavu zbivanja onakvu kakvu žele da potom dožive gledaoci. Još je važnija njihova veština prenošenja misaonih slika na druge. Dokazano je da takve mogućnosti, nerazvijene i sasvim zapuštene, poseduju svi ljudi.

Navedeni primeri dokazuju moć misli i postojanje spoja između podsvesti i svesti u ljudskom umovanju. U njima je prikazano oblikovanje uobrazilje i potvrđeno postojanje mentalnih slika u mozgu i očima. Kada je reč o istraživanjima telepatije i ulozi očiju i mozga u vezi s mentalnim predstavama ponovo je nezaobilazan Nikola Tesla. Poznato je da mu je bilo jasno da se u oku projektuju posmatrani objektu, ali i da se u oku misao pretvara u sliku. „Funkcija oka, pisao je Nikola Tesla M. V. Kapu 4. marta 1919, je da projektuje sliku na mrežnjaču i da saopšti informaciju vlaknima optičkog nerva. Verujem da svaka misao povratnom akcijom izaziva sličan poremećaj i da se interpretacijom ovog efekta na prežnjači, slika može projektovati na ekran. Ta slika je povezana sa mislima na potpuno identičan način kao originalan utisak. Mi imamo na raspolaganju određene činjenice, ali je krajnje teško usavršiti uređaj za ostvarenje tog zadatka. Kako stvari stoje, isko sam proveo mnogo godina u studiranju ovog problema, moj glavni oslonac u radu je još uvek nada.” To Teslino pismo objavljeno je u knjizi Moji pronalasci na 30-toj stranici. Kasnija istraživanja zasnovana na ideji koju je prvi objavio Tesla stvorila su veliki problem ljudskom rodu, budući da „veliki brat” ta znanja želi da primeni i već primenjuje u kontroli kretanja ljudi i kontroli njihovog uma. Naime, u Merilendu od četrdesetih godina 20. veka postoji sistem SIGINT (Signals Intelligence) koji Agencija za nacionalnu bezbednost SAD (NSA) koristi za praćenje i kontrolu odabranih subjekata. Kontrolori na svojim ekranima imaju sliku svega što praćeno lice posmatra. Dostupna im je vuzuelna memorija žrtve, a u mozak posmatranog mogu da utisnu određene slike, pogotovo u REM fazi sna. Jedan od najvećih centara za istraživanje uticaja misli na daljinu nalazi se u Redstounu, u državi Alabami, udaljen nekoliko stotina metara od kabineta oca američke kosmonautike Vernera fon Brauna (svakako ne slučajno). Kada je reč o elektromagnetnom uticaju na ljudski mozak poznato je i to da je američki fizičar Bernard Istlund, koristeći ideje Nikole Tesle, projektovao sistem HAARP (High-frequency Active Auroral Research Project) na Aljasci, koji pod firmom Instituta za istraživanje jonosfere radi na ekstra niskim frekvencijama koje su istovetne sa frekvencijama moždanih talasa, od 9,5 do 50 herca. Kontrola ljudi i njegovog uma je već uzela maha. Veliki brat je trenutno u kampanji mikročipovanja predmeta i živih bića. Mnogi ljudi ne znaju da novčanica od 10 evra sadrži RFID mikročip, te da se kretanje njihovih posednika može pratiti, a istovremeno pokušavaju da se odbrane od uvođenja ličnih karata, pasoša i ostalih kartica sa čipovima. Problem je što je mozak dovoljno istražen i da se pouzdano zna na kojim frekvencijama su određene misli i vrste emocija.

Stvorene iluzije su samo dokazi da misao poseduje neistraženu moć, da čovek ne zna istinu i da mentalne predstave igraju veoma važnu ulogu u životu ljudi. Zato nije čudno što je dr Petar J. Stanković u knjizi Božanstvena medicina tvrdio da „fakir snagom svoje volje može da natera gledaoce da vide ono što on hoće. Uspeva da koncentriše svoje misli do te mere na vizuelizaciju, da misli zrače tako jako na okolinu da su svi prisutni, iako svesni i budni, prosto fascinirani, jer im se pred očima ukazuje ona slika koju je fakir zamislio”.

MOĆ MISLI I REČI

Oduvek su iskusni ljudi upozoravali da treba voditi računa o tome šta se govori, jer su reči snažne, i da poseduju neku magičnu moć.. Tako je Sveti vladika Nikolaj Velimirović kazivao: „Silna je reč kao grom. Ona poražava grešnika, melem je bolnome i potištenome, utuk razvratnome, a opomena bogatome... ” (O Bogu i ljudima, 1993).

Sada su naučnici opsednuti moćima jezika, reči, misli i uma. Sve češći su napisi koji potvrđuju da jezik, reči i misli programiraju ljudsko telo. Te ideje prenesene su polako, ali po svemu sudeći zauvek, iz ezoterijske u naučnu oblast, s obzirom na to da se tvrdnje tajne nauke i klasične nauke skoro poklapaju. Uostalom, Skot Pek je u knjizi Put kojim se ređe ide naglasio: „Mistici su nam stolećima govorili kroz paradokse. Je li moguće da smo svedoci susretanja nauke i religije? Kada smo u stanju da kažemo da je 'čovek istovremeno i smrtan i večan' i 'svetlost je i talas i čestica u isto vreme', onda smo počeli da govorimo istim jezikom.”

Psihosomatske bolesti ukazuju da misli neposredno utiču na ljudsko telo, ali je sve više dokaza da misli mogu i da ga iscele. Postoje nagoveštaji da je u osnivanju potpuno novi vid medicine, gde će se molekuli dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) reprogramirati rečima, mislima i određenim frekvencijama, bez izdvajanja i premeštanja pojedinih gena. Ruski biofizičari na čelu sa molekularnim biologom Pjotrom Garjajevim istražili su vibraciono ponašanje DNK molekula. Prema njihovim zaključcima određene obrasce DNK moguće je izmeniti zracima sličnim laserskim (na primer zvukom). Pri tome se promenom frekvenciije DNK menjaju genetske informacije. Osim što su dokazali da je moguće uticati na biohemijske i energetske procese u ljudskim i svim drugim živim ćelijama, ruski naučnici su ustanovili da čovekov molekul DNK može uznemiriti vakuum (praznina, polje „nulte tačke”, akaša, Jungovo „kolektivno nesvesno”, Šeldrejkovo morfogenetsko polje, Borhesov univerzalni um, spiritualna panorama, Teslino skalarno polje, Maharišijevo jedinstveno polje inteligencije prirode, Zelandov „prostor životnih varijanti”, Drugi World Wide Web, „razvodna tabla” Isaka Bonevica, „matrica” Vojne obaveštajne službe SAD...) Uspeli su, pomoću DNK, da magnetizuju tzv. crvne rupe (nazvane po crvima zbog svoje sićušnosti), koje na mikroskopskom nivou oponašaju kosmičke "crne rupe". Da bi se shvatilo koliko su misli povezane s telom, treba znati da molekul DNK privlači informacije i propušta ih u svest ljudi. To je važno i zbog povezanosti čovekovog uma sa tzv. komičkim umom.

Sve češće se pominje niz: univerzalni um, čovekov um i um ćelije. U „tunelu” koji ih spaja, gde posebno mesto zauzimaju telepatija i jasnovidost, najvažnije je stanje potpune opuštenosti. Istom „vezom umova” objašnjavaju se fenomeni tzv. hipnoze (autohipnoze) i mentalnih lečenja (isceljenja).

Kao što je rečeno, za najdelotvornije i najsigurnije delovanje misli potrebna je potpuna opuštenost mozga, a ona se postiže kada misli vibriraju na frekvencijama od 12 do jednog ciklusa u sekundi, odnosno u alfa, teta i delta stanju mozga. Tada je mozak u stanju dremeža, sna ili dubokog sna. Kao što je rečeno, čovek živi u svetu vibracija i frekvencija. Vibrira živa i neživa priroda. Vibrira svaki ljudski organ i svaka njegova ćelija. Ako svetlost zasvetli deset do dvanaest puta u sekundi, izgleda da se stvorena šara sastoji od crvene i narandžaste boje. Prodre li svetlost kroz rupice u ploči trinaest do četrnaest puta u sekundi, šare su uglavnom zelene. Kod petnaest do šesnaest okreta ploče u sekundi, šare svetle predivnom plavom bojom. Ako svetlost zasvetli osamnaest ili više puta u sekundi, pojavljuju se šare sivobele boje. Slično je sa zvukom, mirisom, toplotom, svim drugim zračenjima...

Mnoge vibracije utiču na ljude, a vibracija ljudskih misli utiče na njih same, druge ljude i okolinu. Stoga, nije čudno što je Vilhelm fon Humbolt tvrdio da će doći vreme u mome će se bolest smatrati sramotom, „jer će čovek shvatiti da ona nastaje dejstvom pogrešnih misli”. Otac Tadej (Štrabulović) je stalno ponavljao „kakve su ti misli takav ti je život”. Vadim Zeland je samo konstatovao da tvrdnja da je svet odraz ljudskih misli nije nova.
Poznato je i da tegobe nastaju grčevima i unutrašnjim nemirom. Jasno je da se grčevi i nemir otklanjaju smirivanjem, a da su misli te koje čoveka smiruju.

Postalo je uobičajeno da se i u klasičnoj medicini pominje mentalno lečenje. Čuveni u toj oblasti su Georgij Sitin, Larisa Fotina, Sergej Malahov, Sergej Lazarev i DŽozef Marfi. Oni tvrde da mentalno lečenje nije vladanje uma nad materijom, već delovanje ljudskog uma na telesni um. Čovekov „centralni um” nadmoćan je u odnosu na um u čitavom telu, a posebno u odnosu na um pojedinih organa, otuda i efekat isceljenja.

MISAONO ISCELJIVANJE

Isceljenje nastaje iznutra i biva pokrenuto mislima (samosvešću ili naumom), biljnim melemima, amajlijama, lekovima, simbolima, verom, ili pod uticajem čoveka od velikog poverenja. Ukoliko je reč o čoveku kao iscelitelju, onda on mora da bi bio uspešan da bude duhovno uzvišen i da zrači pozitivnom energijom. Dr Larisa Fotina, dr Georgij Sitin i Vadnim Zeland dali su veoma dobre recepte za misaono prevazilaženje problema, otklanjanje straha i stresa.

Oni sugerišu, jednostavno, da ljudi sa svojom podsvešću ostvare prirodnu komunikaciju i da se bolesni, ili na psihosomatskoj osnovi oboleli ljudi, isceljuju, tako što će reći „zdrav sam”, „ritam mog srca je prirodan”, „krvni pritisak mi se stabilizuje”, „nemam problema”, „lečim se”, umesto „bolujem”, „nije mi dobro”, „biće bolje”, „neka ti se ubuduće ispune sve želje”...

Prema njihovim istraživanjima podsvest radi odmah (trenutno – zbog brzine misli) i bukvalno, isključivo u sadašnjem vremenu. Podsvest popravlja stanje i uređuje organizam na osnovu informacije „zdrav sam”, a kada primi informaciju „biću zdrav”, ozdravljenje će čekati jer je vreme neodređeno, ili se nikad neće postići. Stoga je potpuno prirodno što prof. dr Larisa Fotina predlaže lečenje mislima i što se sve češće primenjuju tehnike lečenja, kao što su vizuelizacije (mentalna predstava).

Sve više naučnika veruje da realnost zamišljene slike nije ništa manja od stvarne slike. Zanimljiva su istraživanja dr Larise Fotine, jer pokazuju kolika je moć misli u psihosomatskom samorazbolevanju, a što je mnogo važnije – prilikom samoizlečenja. Zanimljivo je da je proučavala isključivo najzdravije osobe, uglavnom kosmonaute. U knjizi Lora – put mladosti i zdravlja (1999) opisala je jednu od vežbi koje preporučuje svojim pacijentima: „Vežbe za podmlađivanje lica koje nudimo, mogu se smatrati beskontaktnom (misaonom) masažom. Mehanizam njihovog delovanja sličan kozmetičkoj masaži, ali ima kolosalnu efektivnu prednost. Pod uticajem samomasaže aktivno se poboljšavaju i regenerišu funkcije perifernih receptora, nervnih vlakana koja pojačavaju reflektorne veze moždane kore s mišićima, krvnim sudovima i nervima na licu, uspostavlja se njihova povratna veza.” Zar se to ne uklapa u ritam kosmosa, vibracije kojima su podložni i makro i mikro kosmos, Tesline reči da misli sliku „saopštavaju vlaknima optičkog nerva”? Larisa Fotina samo poštuje kosmičke (neko će reći Božije, a neko prirodne) zakone.” Zato osim stvaranja integralne nauke i integralne medicine, naučnici, po Teslinim uputima koje je često ponavljao, treba da objedine istraživanja astrologa i astronoma i posebno to kako koje sazvežđe utiče na ljude i da li postoji energetska razlika kod različitih nebeskih zvezdanih i planetarnih skupova. Do istine je moguće doći samo shvatanjem suštine kosmosa, a to znači da se mora znati kakvi ritmovi postoje, koliko ima vrsta energije i kako koja utiče na sve postojeće. Posle svega što se dogodilo kroz istoriju prepunu dokazane neistine i zla, ostaje misteriozno što su astrolozi pod stalnim progonom, iako je dozvoljena sloboda volje, misli, reči i ponašanja. Uostalom, dr Dejan Raković je potvrdio povezanost (kosmičkih) misli i ljudskog tela još preciznije. U jednom od svojih radova, profesor sa Mašinskog fakulteta u Beogradu, pojasnio je vezu elektromagnetne energije i ljudskog mozga: „Ako je svest vezana za elekromagnetno polje moždanih talasa, a elektromagnetno polje je samo jedan od četiri vida ispoljavanja jedinstvenog fizičkog polja (gravitaciona, elektromagnetna, slaba i jaka nuklearna sila), izgleda da se potvrđuju religijsko/ezoterijske ideje da je svest (fraktalno) svojstvo prirode na različitim strukturnim nivoima – od mikroskopskog do makroskopskog, od nežive do žive materije. Razlika se jedino ispoljava u složenosti posmatranih materijalnih struktura i integrirajućih polja.” (Videti napis dr Dejana Rakovića „Biofizički model svesti: normalna, izmenjena i prelazna stanja svesti”, objavljen na str. 139, u knjizi Instituta za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, povodom simpozijuma o temi „Svest, spavanje, snovi”, održanog u Beogradu u Centru „Sava”, 14. i 15. oktobra 1999. godine).

Georgij Nikolajevič Sitin poznat je po tome što isceljuje pacijente voljom i mislima. Osnovna metoda četvorostrukog ruskog doktora nauka (filozofija, medicina, psihologija, pedagogija), je „emocionalno-voljno samoubeđivanje” oblikovano mislima. NJegova doktorska disertacija iz pedagogije zasnovana je na istraživanju sile volje. Svojim međunarodno poznatim i priznatim metodom usporio je biološki rast organizma i izazvao sopstveno samopodmlađivanje. Akademik Sitin leči i podmlađuje ljude specifičnim tekstom. Za razne bolesti napisao je tekstove koji osmišljenim misaonim iskazima o krepkom zdravlju obolelih organa, omogućava samoisceljenje. Brojni su napiso o isceljujućim metodama Georgija Nikolajeviča Sitina. Tako je, na primer, Vladimir Kirilov opisao te metode pod naslovom „Poklanjam vam zdravlje i mladost” (Я darю vam zdorovьe i molodostь), a Valentin Simonin pod naslovom "Izleči se sam" (Isceli sebe sam).

Budući da je Sitin jedan od retkih lekara koji je sebe izlečio a sad leči druge, Ruska akademija nauka istražila je njegovo biološko stasavanje. U aprilu 1944. godine bio je posle devetog teškog ranjavanja i lečenja u bolnici, otpušten kao trajni invalid. U 57-moj godini života konstantovano je da nema nikakvih zdravstvenih ograničenja. U 68. godini života postao je otac kćerke, a u 70-toj otac sina. U 75-toj godini života organizam akademika Sitina pokazivao je odlike organizma mlađeg od 40 godina, a kada je imao 83 godine, ustanovljeno je da više ne stari (videti: sajt Međunarodnog univerziteta Georgij N. Sitin: http://mugs.by.ru/biograph.shtml). Ruski naučnik o kome je reč, još nije penzioner, ima svoj centar u Moskvi i univerzitet u Briselu, sa filijalama u Moskvi, NJujorku i Tel Avivu. Svaki njegov napis liči na bajalicu, a svaki tekst o njemu na bajku, tek desetine hiljada ljudi hrle prema moskovskom Centru za lečenje koji nosi njegovo ime. Procenat izlečenja najtežih bolesti je preko 80 odsto. Georgij N. Sitin objavio je više desetina knjiga, te je lako da se pronikne u njegova znanja i da se rasudi gde je granična nit između njegove fizike i metafizike, koje su i kod njega očevidno u zagrljaju.

AUTOHIPNOZNO SAMOISCELJIVANJE

Osnovu misaonog lečenja čine i rezultati istraživanja biološko-energetskih sfera. Francuski naučnici Etjen Gije i Kristina Ardi su u knjizi Alhemija života (1991) potvrdili vezu svesti (misli) i tela: „Kapacitet genetičkog pamćenja prisutnog u DNK pokazuje da na različitim nivoima organizacije mogu postojati vrlo raznovrsne svesti. Ako zaista postoji ono što bismo mogli nazvati svešću na mikroskopskom nivou živog, verovatno da ta 'mikrosvest' funkcioniše na još samostalniji način od nesvesnog, jer je vrlo udaljena od globalne svesti čoveka. Posle istraživanja molekula DNK nije sporno da on ima telepatske mogućnosti”.

Mogućnosti samoisceljivanja organizma mislima i rečima ipak najubedljivije potvrđuje postojanje delotvorne hipnoze, odnosno autohipnoze. To je ujedno potvrda da DNK, podjednako kao i podsvest o kojoj je DŽozef Marfi pisao i knjizi Moć podsvesti,, „razume” jezik osobe koja se misaono i rečima samopodešava.

Helmut Hansen je u knjizi Moć hipnoze ( 2006) podrobno objasnio za većinu ljudi jedan udaljen i neshvatljiv svet – svet hipnoze. Prema njegovim istraživanjima Emil Kue (1857-1926), čovek koji je razvio nauku o autosugestiji, prvi je shvatio da je suština hipnoze – autohipnoza, i da je uvek reč o efektima autohipnoze. Uloga hipnotizera je da izazove kod klijenta manje ili više snažnu mentalnu predstavu namere, koja se zatim ostvaruje autohipnozom. Od Kuea potiče izreka: „Naše dejstvo ne podstiče volja, već sposobnost imaginacije (mentalno predstavljanje)”. NJegov poznati zaključak je da svako može sam sebe da hipnotiše i da je autosugestijom moguće izlečiti svaku svoju bolest. Doslovno je rekao: „Naučite da sami sebe izlečite, vi to možete. Ja lično nisam još nikoga izlečio. Mogućnost izlečenja leži u vama. Pozovite u pomoć svoj lični duh da služi vašem telesnom i duhovnom zdravlju. Biće tu. On će vas izlečiti i bićete snažni i srećni”.

Kue je prvi u svetu navodio pacijente da ujutro i uveče po dvadeset puta sugestivno sebi kažu: „Iz dana u dan mi je u svakom pogledu sve bolje i bolje”. Kasnije su veoma slične iskaze usvojili psihoanalitičari. Često je govorio: „Dame i gospodo! Ja nisam ni lekar ni vidar, a pogotovo nisam čarobnjak. Samo bih hteo da pokažem moju nauku o autosugestiji i njenu naučnu primenu. Molim vas, nipošto nemojte verovati da moj metod čini lekarsku terapiju savršenom. Ne želim i ne mogu da zamenim lekara, ali njemu i vama hteo bih u ruke da predam važno sredstvo za lečenje. Hteo bih da vam pokažem i kako čovek može uspešno da se bori protiv svojih raspoloženja i strasti, i postane pravi majstor u vaspitavanju samoga sebe i svoje dece. Nemojte da podcenjujete snagu mašte. Čovek koga muči nesanica zamišlja da ne može da spava. On želi da spava, ali je njegova uobrazilja jača od umora. Snažnija je od želje. Astmatičar bi hteo da lakše diše, da diše i po magli, mucavac bi hteo da tečno govori – ali i kod njih je uobrazilja moćnija. Volja kaže 'hoću', ali uobrazilja odgovara 'ne mogu'. Snaga uobrazilje uvek pobeđuje”.

Budući da je nesporna moć misli i da postoje proverene naučne metode za samoisceljivanje, jasno je da svaki čovek kombinacijom autohipnoze i naloga, koje je veoma precizno odredio akademik Georgij Sitin, može da se samoisceli, samopodešavanjem svog organizma.

Uostalom, misao (informisana energija) je osnova ideje. Iz ideje nastaje vizuelna predstava. Tek kad postoji jasna mentalna predstava može da se sprovede sugestija. Sugestija je podsvesno ostvarenje ideje oblikovane u mentalnu predstavu. Ona može da deluje samo ako je izazvala stvaranje vizuelnog utiska. Na stvarnost deluje samo ono što je moguće predstaviti, potpuno osmisliti i „mentalno videti”. Život čoveka određen je vizuelnim predstavama, a u mislima se mogu predstaviti i potom ostvariti svi naumi.

Uspešnost sugestije umnogome zavisi od vere. Hipnotizer ne može da deluje bez čvrstog uverenja – mora da veruje. Klijent ne može da prihvati sugestiju bez poverenja i uverenja – dakle, bez vere. Kada čovek podleže nečijem ili svom duševnom uticaju, rađa se vera koja tom uticaju odgovara.

Nipošto nije svejedno šta čovek misli. Misli su presudne za buduće događaje. To je razlog što čovek ne bi smeo nikad da razvija negativnu misao, pogotovo ne bi smeo da nešto negativno izgovori. Svaka loša misao mora da se zameni ispravnom, pre nego što se oblikuje u vizuelnu predstavu i nanese neku i nekome štetu. Dok ne počne da kontroliše svoje misli čovek nije ni svestan njihove neizmerne snage.

Ljudska podsvest ne razume reči, već samo mentalne slike. Sugestija može da bude nezavisna od logike, s obzirom na to da svaki čovek može da veruje, da stvara uobrazilje (imaginacija) i da su svi ljudi sugestibilni. Pokazalo se, kada su televizija i štampa o nekom neprekidno govorile kao o jednom od najvećih hipnotizera svih vremena, koji za nekoliko sekundi može svakoga da hipnotiše i koji još nikada nije doživeo neuspeh (na primer, o Anatoliju Kašpirovskom, ili Alanu Čumaku), većina prisutnih je na prve izgovorene reči pala u hipnozu. Samo zato što su to i očekivali. Kada sagovornici očekuju uspeh tada će se uspeh besumnje ostvariti. U svakom slučaju deluje princip već stvorene vizuelne predstave, koji pobija svaku eventualno suprotstavljenu volju.

STRAH I SUMNJA NAJVEĆI NEPRIJATELJI

I u sferi misli najveći neprijatelji čoveka su strah i sumnja. Dokle god se duša koleba između pozitivne i negativne misli ne može napredovati. Pri tome je važno poštivati zakon da svaki napor u realizaciji zamisli poništava misaonu moć i izaziva suprotnost. Zato je vaažna istinska opuštenost i smirenost. Za zdravlje i sreću ljudi dovoljna je istinska opuštenost, radi oslobađanja od grča i suvišne napetosti. Čovek koji je u saglasju sa samim sobom, što znači da su mu u saglasju razum i duša, i s kosmičkim zakonima, u savršenom je telesnom, energetskom, duševnom i duhovnom stanju.
Tibetanske lame i indijski gurui pokazali su da mislima mogu da se sporazumevaju i na velike daljine i da svojim pristalicama daju naloge, čak i ako ih nikada nisu videli. Uticaj misli na daljinu potvrđen je u knjizi doktora Ričarda Bervolda Intelektualni problemi. U njoj je citiran izveštaj čuvenog hipnotizera doktora Disara: „Pacijentkinji sam svakog dana nalagao da sutradan spava do određenog sata. Jednom sam zaboravio da joj to kažem. Postao sam svestan propusta tek kada sam prešao oko sedamsto metara. Kako nisam mogao da se vratim, rekao sam sam sebi da će ona, uprkos udaljenosti, čuti moju zapovest, tim pre što sam joj u toku terapije neke mentalne sugestije (nalog mislima) dao sa udaljenosti od dva metra. U mislima sam joj naložio da spava sutradan do osam sati i zatim nastavio put. Kada sam sutradan u pola osam stigao kod pacijentkinje, ona je spavala (pod hipnozom, ali tako da je mogla da odgovara na pitanja). Upitao sam je: 'Kako to da još spavate?' Odgovorila je: 'Ali, gospodine doktore, pa ja radim samo ono što ste mi naredili!' 'Varate se! Juče sam otišao od Vas a da Vam ništa nisam naredio.' 'Tako je', odgovorila je ona, 'ali petnaest minuta posle vašeg odlaska sasvim sam jasno čula da mi govorite da spavam do osam sati. A sada još nije osam' ”.
Danas tehnologija omogućava da misli pomeraju markere na monitorima računara, aktiviraju mikročipove i mikrorobote – proteze, da se misli biometrijski snime i kloniraju. U takvom istraživačkom okrilju, sve manje je naučno sporno da od sopstvenih misli, zbog njihove nesporne moći, ljudi mogu da obole i da misli mogu da iscele bolesnike.

Samoisceljenje nije moguće bez izmene strukture ličnosti. Isceljen čovek menja odnos prema sebi, najbližima, okruženju i životu uopšte. Preduslovi za isceljenje su prisustvo želje, volje, namera i vere. Do njih ljudi stižu iskustvom i znanjem, a zatim molitvama, naučno kontrolisanim meditacijama, instrumentalnom izmenom misaonih vibracija i (auto)hipnozom. To su ujedno jedini provereni načini za neophodno usavršavanja duše. No, ništa od toga nije bezazleno, a sve je moguće (zlo)upotrebiti. Stoga nije neobično što je rusko sveštenstvo pozvalo Moskovljane, početkom septembra 1997, da ne prisustvuju predstavi Dejvida Koperfilda. Upozorili su da posmatranjem Koperfildovih magičnih trikova mogu dospeti u duhovnu zavisnost od najdestruktivnijih mračnih sila. Dakle, oprezno s tananom dušom.

Postalo je uobičajeno da se i u klasičnoj medicini pominje mentalno lečenje. Čuveni u toj oblasti su Georgij Sitin, Larisa Fotina i Sergej Malahov. Oni tvrde da mentalno lečenje nije vladanje uma nad materijom, već delovanje ljudskog uma na telesni um. Čovekov „centralni um” nadmoćan je u odnosu na um u čitavom telu, a posebno u odnosu na um pojedinih organa – otuda i efekat isceljenja. Pri tome, ne treba zaboraviti da se uticaj ostvaruje energetski na određenim frekvencijama, i da svaki organ ima posebnu vibraciju i da je aktivan ritmično u određenom delu dana, nedelje, meseca, godine...

U poslednje vreme sve više uređaja radi na frekvencijama ljudskih organa i služe za dijagnostikovanje njihovog stanja ili podešavanje. Zato postoje mikrotalasna rezonansa, sistemi poput MultiZapper-a 2000, Super Deluxe 2004 Zapper-a i Ultimate Zapper-a i ruskog aparata za lečenje neuropsihijatrijskih i somatskih bolesti toplotom, svetlošću, zvukom i VHF elektromagnetnim zračenjem, koji je patentiran u SAD 20. novembra 1973. godine (zaveden pod brojem US patent #3,773,049 – američki naučnici nazvali su patentirani uređaj „sovjetska mašina za ispiranje mozga”).

Nešto upućeniji i radoznaliji ljudi doznali su da su istraživanja u vezi s energetskim uticajima na čoveka postojala i ranije. Jurij J. Vorobjovski je u jednoj od svojih knjiga naveo da je „Nezavisimaja gazeta” još 1991. godine objavila da su CIA i KGB potpisali 24. septembra 1990. Sporazum o zajedničkoj kontroli nad psihotronikom. Dokument je zaveden pod brojem 174-90/16, a potpisali su ga N. Krjučkov i K. Vajnberger. Vorobjovski je u svojim radovima naveo i neke od projekata koji su potvrda mogućnosti da se elektromagnetnom energijom neposredno utiče i na mozak ljudi. Igor Vadimovič Mogila u časopisu „Trud” potvrdio je postojanje generatora-pojačivača-lasera, koji radi u dijapazonu od 10 do 150 herca. Prema rečima Mogile, taj uređaj već na 10 do 20 herca proizvodi infra-zvuke koji „pogubno deluju na sve živo”.

Suštinski problem, u vezi sa primenom elektromagnetne emisije usmerene prema čoveku, jeste činjenica da je dokazano da zračenje uništava holografsku komponentu čoveka (njegove misaone sposobnosti). Osim toga, na taj način se utiče i na hronalno polje čije čestice nose informaciju o izvoru zračenja.

Ipak, najvažnije je upozorenje koje je u knjizi „Senke rata” objavio Amerikanac Adam Mandelbaum: „Sprovode se istraživanja na polju mikrotalasnih generatora u cilju uništavanja mašina i ljudi. Infrasonično oružje se na testovima pokazalo kao uspešno. Istraživanja oružja koja bi radiofrekvencijama poremetilo nervni sistem vojnika prilično su odmakla”.

ČOVEK „POSMATRA” SVET – HOLOGRAMSKI

U traganju, na putu ka izvesnijoj budućnosti, sve su češće nove teorije, koje su jednako misteriozne i nesaznatljive za obične ljude. Teorija o univerzumu kao ogromnom hologramu jedna je od njih. Ali, šta ako je istinita? Šta ako je njeno usvajanje i primena stvarna šansa, koja, trenutno, nedostaje?

Krajem šezdesetih godina prošlog veka fizičari su napisali prve lekcije u vezi s laserima. Reč je o istraživanjima s prikazima principa na kojima radi laser i o problemima da se laser, zbog prateće aparature, primitivno i grubo izrađen, primeni u praksi. Usledili su dokazi da su laseri primenjivi i da SAD planiraju njihovu upotrebu u „ratu zvezda” – za uništavanje vojnih „satelita ubica”.

Ipak, do sada najčvršći dokaz da su laseri „savladani” stigao je iz Pariskog Univerziteta. Tim naučnika, predvođen profesorom fizike Alanom Aspektom otkrio je, 1982. godine, da elektroni i druge atomske čestice mogu, u određenim okolnostima, međusobno da prenesu informaciju trenutno i bez obzira na udaljenost. Nova teorija, o brzinama većim od brzine svetlosti (kada se nešto događa „trenutno”, to znači poništavanje svake brzine) dokazana je pomoću holograma, koji ne postoje bez lasera. Prema Aspektovoj teoriji, jedna čestica „na neki način” uvek zna šta radi svaka druga čestica.
Prihvatanje nove teorije ruši Ajnštajnov stav da ne postoji ništa brže od brzine svetlosti.

Ukoliko je navedeno istina, na za ljude shvatljiv način – univerzum poseduje zapanjujuća svojstva. Putovanje većom brzinom od brzine svetlosti omogućavalo bi putovanje kroz vreme. Ali... Šta ako se sve već nalazi tamo gde bi trebalo tek da stigne?

Prema istraživanjima Dejvida Boma, profesora s Londonskog Univerzitata, objektivni realitet ne postoji. Kosmos je prema njihovim istraživanjima gigantski hologram. (Hologram je trodimenzionalna fotografija napravljena uz pomoć lasera. Nastaje tako što se neki objekat prvo izloži laserskom snopu. Kada se objekat „obasja” još jednim laserom, njegova svetlost odbija se od već odbijenu svetlost prvog lasera. Prilikom tog „odbijanja” nastaje svetlosna pojava, koju je moguće snimiti fotografskim aparatom. Razvijena fotografija podseća na vrtlog isprepletanih svetlih i tamnih linija. Međutim, kada se film izloži laserskoj svetlosti – posmatrač vidi trodimenzionu sliku originalnog objakta). Eto novih izazova za astrologe, astronome i astrofizičare. Uostalom, zagovornici „tajnih nauka” odavno tvrde da su planete neuporedive. Odnosno da samo Zemlja i Mars imaju sličnosti, jer sadrže fizički, astralni i mentalni nivo. Prema njihovoj teoriji druge planete imaju astralni ili mentalni nivo kao najniži. U vezi sa Zemljom i čovekom su samo one planete koje poseduju mentalni nivo, budući da čovek provodi najviše vremena na tom nivou.

Dakle, prema kvantnim fizičarima priroda je samo najobičnija fantazija, ali za „fantaziju” nije dovoljna trodimenzionost. Dejvid Bom je dokazao da, ukoliko se hologram jedne ruže prepolovi i potom izloži laserskom snopu – obe polovine sadržaće sliku cele ruže. Koliko god da se usitnjava hologram – svaki komadić filma sadržaće odgovarajuće umanjenu ali potpunu i originalnu sliku celine. U stvari, svaki deo holograma sadrži sve informacije koje i original objekta. Glavna osobina holograma je: celina u svakom deliću.

Sve što je rečeno, u subjektivnoj starnosti, presudno zavisnoj od ljudskog mozga (svesti), znači da treba preispitati razumevanje strukturne organizacije svega postojećeg: ustaljenog reda, procesa i pojava u ljudima i ljudskom okruženju. Uostalom, jedan od osnovnih principa klasične nauke je analiza i sinteza. Pri tom, nije sporno da se analize, bilo da je reč o insektu, žabi ili atomu, zasnivaju na opisu delova nastalih njihovim rastavljanjem. Posle analize, posebno živih bića, stalno ostaje osećaj da postoji „još nešto” nedostupno – nedovoljno saznato. Potpuno rastavljena žaba na sastavne delove, kada se sastavi nije živa.

Razmišljanjem o hologramima ljudi će shvatiti da u univerzumu postoje stvari i pojave koje nije moguće podvrgnuti ustaljenom naučnom pristupu. Jednostavno, ako se rastavlja ono što je hologramski sastavljeno, neće se dobiti delovi, nego – manje celine. S obzirom na to da čovek zapaža čulima i da su oči za zapažanja izuzetno značajne, lako je zaključiti šta se događa u mozgu pri odlučivanju na osnovu lažnih predstava. Kada čovek ne vidi to što vidi, jer je čak i pipanjem saznao da to nije ono što je mislio; kada preda drugome fotografiju nečega što ni u prirodi pomnim gledanjem nije realano prepoznao, i kada viđeno pokušava da rečima dočara nekome ko zamišlja na svoj način, rezultat su iluzije, obmane, fantazije – neistine. Čoveku se čini da je nešto istinito i kada nije, jer on vidi i zaključuje na osnovu dela realnosti.

Prema Bomovom tumačenju Aspektove teorije čestice ne šalju informaciju – one je stalno poseduju. Deoba čestica je iluzija. Brzina razmene informacija ne postoji, čini se da je brža od svetlosti jer je već tu – na odredištu. One nisu posebnosti (entiteti), nego su različito doživljen odraz nečega što je na osnovnom nivou isto.

Taj dublji, verovatno holografski nedeljiv nivo realnosti, čoveku je, za sada, nedostupan i stoga nepoznat. U tom smislu, univerzum je samo jedna projekcija, tj. hologram, a sve stvari su na nivou super stringova neraskidivo i beskrajno povezane. Bom smatra da su atomi azota u ljudskom mozgu u stalnoj vezi s česticama koje čine lososa koji pliva, sa svakim srcem koje kuca i svakom zvezdom koja treperi. I u takvom paradoksalnom kosmosu gde postoji dualnost čestica/talas jedino su nesporni energija, njeno „kretanje” i uticaj. Čovek ih oseća emocijama i doživljava mislima – stvara predstave o njima, koje su ako ne stvarne, a ono delotvorne.

Ukoliko postoji holografska, nedeljiva realnost, to znači da je shvatljivo što su ljudi energetski i sudbinama povezani, kao kod spojenih sudova. Kada se razume da je priroda pletivo bez šavova i rubova, jasno je što se ne mogu svrstavati i rangirati pojmovi kao što su Bog, duša, svest, psiha, misao, instinkt, zašto se prostor može meriti vremenom i zašto je sve relativno.

Zagovornici postojanja „jedinstvenog polja inteligencije prirode” slažu se da u tom polju (što je isto što i gigantski hologram) zajedno postoje (na istom mestu) prošlost, sadašnjost i budućnost. Prema Dejvidu Bomu, ali i prema teorijskom fizičaru Džonu Hegelinu, ljudi koji imaju odgovarajuće sposobnosti mogu da dosegnu osnovni nivo (superhologramski ili superstringski), iz kojeg izdvajaju scene i događaje, iz davno zaboravljene prošlosti. Oni, „kada zatreba”, i „kada su primorani” mentalno poniru i u, uvek prisutnu, „budućnost”. To polje je „kosmička robna kuća svega što postoji”, a čovek nikada neće saznati koliko je od ponuđenih artikala njemu namenjeno.

Dejvid Bom nije jedini naučnik koji je zaključio da je univerzum superhologram. Možda je važnije što je do sličnog zaključka došao neurofiziolog Karl Pribram. On je, decenijama istražujući u Stanfordu zagonetku smeštaja memorije, zaključio da je ona smeštena u celom mozgu i da je mozak – hologram. Ranije su naučnici mislili da postoje centri za pamćenje i druge funkcije u mozgu. Sada znaju da se mozak ponaša hologramski i da tzv. preuzimanje funkcija od strane preostalih delova mozga (na primer, posle saobraćajne nesreće, kada se odstrani deo mozga) podseća na sitnjenje holograma ruže. Uostalom, Karl Lešli je, nakon eksperimenata na životinjama u vezi s orijentacijom, zaključio da preostali deo mozga, nakon odstranjivanja raznih delova iz različitih razloga, zadržava sposobnost posebnih i složenih radnji, kojima je prethodno bio naučen. To „zadržava sposobnost ”podseća na pamćenje, budući da je povezano sa informacijama bez kojih se to ne bi događalo. A pamćenje je jedna od najvećih misterija univerzuma. Ko i šta sve pamti? Da li svaka materijalna čestica/energetski talas ili neki njihov skup/tok? Uostalom, neuronaučnici otkrili su da životinje (makaki majmuni) u delu mozga zaduženom za planiranje pokreta (premotorni korteks) poseduju „ogledalske nerve”. Na tim nervima preslikava se svaki pokret, osećaj i osećanje posmatranog bića. Zaključili su da se „zracima vida”, preko „misaone mreže”, ulazi u „duševne cipele”, odnosno dušu, neke druge osobe. Tako se „čitaju” misli. Ali te misli su ili u toku, ili negde smeštene – zapamćene.

Naučnici smatraju da je ustanovljavanjem istine da (i) voda pamti potvrđena teorija o svesnom makro kosmosu i mikro kosmosu, odnosno o postojanju svesti u neživoj i živoj prirodi. Dakle, čudesni kosmos je harmoničan i besprekorno osmišljen do najtananijih segmenata. On nije harmoničan samo po oblicima materije nego i zbog neopisive povezanosti energija, informacija i smisla. Stoga, nije čudno što se sve češće pominje „inteligencija prirode”.

Značajno je da postoji protok energije kroz makro i mikro kosmičke strukture. To znači da se energija nalazi na svim mestima i spaja sve predmete u kosmosu, a posebno one koji su bilo kada bili u kontaktu. Tu „kosmičku vezu” najizrazitije je ustanovio američki lekar Albert Abrams (1863-1924) metodom lečenja na daljinu „magičnom kutijom”. NJegovi savremenici mislili su da je magičar. On to i jeste, ali samo u najširem smislu te reči. Poznati lekar uspostavljao je vezu između testirane zdrave osobe, okrenute licem prema zapadu, i pacijenta, ili bilo kojeg uzorka, odnosno predmeta dobijenog od pacijenta (dlaka, nokat, pljuvačka, sperma, rukopis, fotografija...) kucanjem po telu, posebno po trbuhu, zdrave osobe.

Energija se utiskuje u materiju a u njoj je „pamti” voda, ili možda samo vodonik. Zato nije čudno što simbol, znak, slika, fotografije, pečat, ikona, krst... svi predmeti koji su bili u dodiru sa autorom (tvorcem) tih predmeta sadrže i nose prevashodno njegovu energiju. Energija svega što postoji odslikava se u potpunosti i svevremeno, te nije čudno da se ona može dekodirati u svakoj tački svemira u kojoj se bilo kada nalazila. Kada ekstrasens uzima predmet u ruke on prepoznaje i oseća ugraviranu energiju i informaciju. S obzirom na to da su misli informacije u energiji, one su prisutne u svim dodirnim predmetima i u okružujućem etru u stanju plazme.

Masaru Emoto, predsednik Opšteg japanskog istraživačkog instituta nakon iscrpnih istraživanja navedenog fenomena izjavio je: „Voda pamti, može da čuje, oseti sreću ili tugu, čak se i seća. Štaviše posprema u svoju 'memoriju' osećaje i informacije koje prima spolja'”.

U eksperimentu, poznatom javnosti, Emoto i saradnici napunili su vodom bočice a potom je puštena raznolika muzika. Vodu su zamrzli na minus 20 stepeni i fotografisali zamrznute kristale uvećane 200 do 500 puta. Rezultat je bio impresivan: kristali zamrznute vode koja je slušala klasičnu ili duhovnu muziku bili su pravilne i lepe strukture, a tzv. hevi metal je ostavio sliku haosa.

S obzirom na činjenicu da voda čini najveći deo ljudskog organizma saznanje o mogućnosti da voda pamti moglo bi da utiče na osnove daljih istraživanja i revolucionarna otkrića koja bi potvrdila da su krv i ostale tečnosti u organizmu nosioci informacija, bez obzira gde se nalazili.

U tom slučaju mnogo toga prestaje da bude misteriozno, a magijska moć postaje jasnija. Naravno, otvaraju se još jedna vrata za manipulacije sa ljudima u misaonoj, duševnoj i mentalnoj sferi. Šta, na primer, misliti o savršenoj iluziji Dejvida Koperfilda i indijskih fakira, ili (ne)sposobnosti čoveka da se spasi od prevara i zabluda? Misaoni prekid ili spora reakcija na trik, ili...?

Najveći uspeh u odgonetanju fenomena u višim sferama bilo bi saznanje da je tzv. pamćenje zasnovano na na komponenti vode – vodoniku, jer bi to bio povratak u tačku nastanka svega postojećeg. Takva pretpostavka nije nezasnovana. U aprilu 2003. objavljeno je da je Piter Jakobson, naučnik iz Evropske svemirske agencije, obelodanio zaključke najnovijeg istraživanja: „Kad je nastao svemir postojali su samo vodonik i helijum”. On je samo potvrdio teoriju da su prethodne zvezde ostarile i nakon eksplozije rasule vodonik i novostvoreni helijum u univerzum. Onda se čitav proces ponovio. Vodonik i helijum su gravitirali zajedno dok temperatura nije postala dovoljno visoka da bi se stvorile nove zvezde i to je spajalo helijum, stvarajući tako element litijum, koji je vibrirao na sledećem, višem nivou. Svaka sledeća generacija zvezda stvarala je novu supstancu, sve do stvaranja širokog spektra osnovnih hemijskih elemenata. Jedno je u vezi sa opisanim sasvim izvesno – sve što se događa u „fiktivnom svetu” vodi ka vodoniku i podseća na kosmičko pulsiranje: nastanak – nestanak – nastanak – nestanak... izviranje – uviranje – izviranje – uviranje...
Izgleda da više nije sporno da čovek poseduje potisnute i (ne)skrivene mogućnosti. Naučnici sve češće objavljuju zaključke koji podsećaju da je to isto govorio Nikola Tesla: ljudi su električne životinje sa osetljivim magnetnim mozgovima. Očevidno je da energetska polja koja okružuju ljude protiču kroz ljude i njihovu živu planetu – tako povezuju čoveka sa kosmosom. U zonama sa torzionim potocima rezonantni receptori mogu se pretvoriti u generatore veoma snažnih izvora energije, a to presudno utiče na ponašanje čoveka i njegov život.

Potvrđeno je da elektromagnetni izvori i pojave utiču na biosisteme – biljke, životinje i ljude na Zemlji. Promene u geomagnetnim poljima (skup nekoliko polja, poput meterikovog i anomalnog polja) utiču na Zemlju i sve na njoj. Osim toga, na čoveka utiču: telurske struje u morima i okeanima; niskofrekventne indukcione struje; lokalne magnetne anomalije; magnetni momenat Zemlje (na primer, utiče na zapreminu čovekove lobanje). Geomagnetna polja utiču na funkcionalno stanje velikog mozga i prilagođenost mrežnjače oka... Sva živa bića su morfogenetski povezana i nalaze se u jednoj vrsti rezonance. Jedna vrsta živih bića istovremeno raspolaže istim informacijama. Razmena tih informacija ostvaruje se bez kontakta. Veze kolektivnog pamćenja su nevidljive i još uvek mistične.

Dokazano je da je hologram posebno mesto za informacije. Promenom ugla pod kojim laserski snopovi padaju na film, moguće je složiti nekoliko različitih slika, praktično na istom mestu. To je objašnjenje i za mogućnost mozga da uskladišti ogroman broj informacija na malom prostoru.

Sposobnost mozga, da „izvuče”, i posle više decenija, potrebnu informaciju iz „ogromnog skladišta”, jasnija je, ako se prihvati da – mozak radi na hologramskom principu. Na primer, bilo ko da kaže, napiše ili pokaže reč „zebra”, nastaće, trenutno, asocijacija i biće uspostavljen niz: prugasta, crno-bele boje, slična konju, afrička životinja... Asocijacija, u ovom slučaju, nije ništa drugo nego „snažna umna senzacija kojom se uspostavlja veza sa superhologramom”, gde je „uskladišten” svaki delić jedne informacije u vezi je s ostalim delovima informacije, s obzirom na to da je svaki deo holograma isprepletan sa svim ostalim njegovim delovima.

Nikola Tesla je takođe tvrdio da pamćenje u klasičnom smislu ne postoji i da se informacije „izazivaju” snažnim vizuelnim, misaonim i jezičkim asocijacijama. I sposobnost mozga, da preko čula u stvarni svet opažanja „prevede” brojne frekvencije iz okruženja, (svetlosne, zvučne, toplotne i fizičke vibracije), logičnija je, ukoliko je mozak hologram.
Naučnici su, u poslednjoj deceniji 20. veka, otkrili da je kod čoveka vizuelni sistem osetljiv na širi spektar frekvencija od do tada poznatog. Na primer, osim na svetlosne vibracije osetljiv je i na zvučne vibracije. Sem toga, čulo mirisa osetljivo je na tzv. kosmičke frekvencije, a i sve ćelije ljudskog organizma osetljive su na širok spektar frekvencija.

Sve više naučnika veruje da je „hologramska paradigma” najprecizniji model koji je nauka mogla ikada da dosegne. Sada je mnogo jasnije kako informacija putuje od uma do uma na velikim razdaljinama i otkud tolika „raskoš” izmenjenih stanja svesti. Prihvatanje hologramske teorije omogućilo je naučniku Stanislavu Grofu, iz grupe naučnika „Asocijacija Transpersonalne Psihologije”, da protumači ishode regresija pacijenata poistovećenih sa skoro svakom vrstom razvojnog zoološkog stabla, čak i slučaj pacijentkinje koja se „setila” da je bila reptil ženskog pola.

Za one koji su prihvatili „novo naučno stanovište” bilo je jasnije: kako su osobe koje nisu imale dovoljno obrazovanja, bile u stanju da u detalje opišu zoroasterske pogrebne rituale, ili neke scene iz indijske mitologije. Čini se da je sada lakše objasniti neke vrste kolektivnog i rasnog „besvešća”, slučajeve kada su pojedinci „izvestili” o zapažanjima vantelesnih putovanja i o događajima iz svojih prošlih i budućih života.

Grof je takva „iskustva” nazvao „transpersonalnim doživljajima”. Posle prihvatanja hologramske paradigme, on je primetio: „Ako je um deo neprekidne celine, prirodno je što je povremeno u stanju da napravi upad u 'hologramski lavirint', u kojem se spaja sa svakim atomom, organizmom, prostorom, vremenom i svakim drugim umom koji postoji ili je postojao”.

ZAŠTO SU LJUDI MAĐIONIČARI

Ni zagovornici „tvrdih nauka” nisu ostali imuni na hologramsku paradigmu. Kejt Flojd, psiholog na Virdžinija Intermont koledžu, preokrenuo je dosadašnje shvatanje svesti. On tvrdi da svest ne proističe iz aktivnosti mozga, nego da svest kreira mozak, kao i telo i sve ostalo što doživljavamo kao materijalne oblike. Ukoliko je u pravu, to znači da je svaki čovek lično odgovoran za sopstveno zdravlje mnogo više nego što to moderna medicina priznaje. Isto tako, na taj način je potvrđeno da se mozak menja i morfološki u toku učestalih meditacija. Možda je još važnije, što to znači da je tzv. povlačenje simptoma neke bolesti posledica promene svesti. Bolešću iznuđena promena svesti uslovljava, potom, promene u hologramu tela.

U tom slučaju potpuno je prirodno što prof. dr Larisa Fotina predlaže lečenje mislima i što se sve češće primenjuju kontraverzne tehnike lečenja, kao što su vizuelizacije. Sve više naučnika veruje da realnost zamišljene slike nije ništa manja od realne „realnosti”. I ovde je nezaobilazan svevremeni Nikola Tesla, jer navedeni stavovi podsećaju na način njegovog razmišljanja. On je stvarao misaone modele koji su jednako „radili” pre i posle njihovog ostvarivanja.

Neprirodne vizije i doživljaji postaju objašnjivi ukoliko je univerzum hologram. Lakše je shvatiti iluzije koje pred publikom izazivaju indijski fakiri i Dejvid Koperfild. U svesti ljudi je „dogovorena realnost” i verovatno je ona istinita, zbog isprepletanosti umova i povezanosti svega. Tako se zna i šta jeste „tamo” i šta „tamo” nije. Koliko je samo napora (drame, insceniranja, pretvaranja, obmana, laži) učinjeno da se dovedu u zabludu oni koji znaju, o onome što svi znaju, i što se jednostavno „čita u očima”. Votsonova iskustva nisu svakodnevna, samo zato što svest i verovanje ljudi nisu upućeni tako da svako zna da ima lično pravo menjanja „tkanine” realnosti.

Ono što se čini realnim, podseća na grubo platno za autorske slike kakve ljudi žele. LJudi su mađioničari. Sve je moguće, od savijanja kašike snagom volje, kojoj su osnova misli, do „misaonog samoizlečenja”. Jungova teorija sinhroniciteta, neshvatljive „slučajnosti sa smislom” i teorije o „ispunjivanju želja” koje se ne ostvaruju, postaju jasnije kada se prihvati teorija o univerzumu – superhologramu.

Na osnovu navedenog nameće se pitanje: Ukoliko je mozak hologram koji prima, bira i razvrstava vibracije i matematički ih pretvara u zapažanja, šta je onda – objektivna stvarnost? Možda je zaista reč o iluziji. Čini se da su ljudi živi „prijemnici” preplavljeni svakovrsnim vibracijama koje pristižu sa svih strana. Oni izvlače vibracije iz superholograma i, u jednom od bezbroj kanala, pretvaraju ih u materijalnu stvarnost.

STVARANJE STVARNOSTI

Kako se stvara stvarnost to izgleda veoma dobro zna Vadim Zeland. U knjizi Transorfing realnosti, objavljenoj u Sankt-Peterburgu (2008), napisao je po(d)uke koje razjašnjavaju mnoge misterije vezane za mesto čoveka u kosmosu. Podrazumevajući da je kosmički ritam nesporan, sve organizacije (država, njene institucije, veliki sistemi) je nazvao – klatno. To klatno, samo po sebi, podrazumeva ritam i vibracije. Zeland je dao definiciju „klatna” i dokazao da i društveni sistemi vibriraju i da su „živi” (vitalni) sve dok postoji napajanje energijom, koja taj ritam izaziva i podstiče: „Klatno je sistem, organizacija ili pojedinac kao energoinformaciona struktura... Ono fiksira misaonu energiju žrtve (poklonika, privrženika) na svoju frekvenciju (učestalost)... Energetska klatna ostvaruju svoje upravljanje i dominaciju preko energetsko-informacionog delovanja na tri nivoa: mentalnom, emocionalnom i energijskom. Na taj način 'kupe' slobodnu (kosmičku) energiju ljudi... Oslobađanje od klatna (nadzornika, pretpostavljenog, gazde) znači otuđivanje od njega i njegovo izbacivanje iz života... Da bi se klatno ugasilo (poništio njegov uticaj) potrebno je da se naruši scenario njegove igre...”

Razmišljajući o stvaranju stvarnosti pod stalnom pretnjom klatna i neslobode, Vadim Zeland je sačinio teoriju koja može umnijim ljudima da pomogne da pronađu put koji će ih učiniti samosvesnim i zadovoljnim sopstvenim životom. NJegova teorija može da posluži kao sažetak svih savremenih teorija o povezanosti misli i emocija ljudi sa kosmičkim energijama.

Suština teorije je da ljudi imaju slobodan izbor i mogu da biraju sreću i uspeh, odnosno da se mogu osloboditi zavisnosti i staviti svaku situaciju pod svoju kontrolu. Pri tome, veoma je važno da shvate principe, zakonitosti i zakone kojima podležu energije, materija i informacije. Na primer, da se ljudske misli i emocije uvek vraćaju kao bumerang. Kada čovek naiđe na talas uspeha ili ga namerno pronađe, klatno ga ne može omesti u ostvarenju cilja. Što znači da su samostalnost i sloboda mogući ukoliko je čovek samosvestan. Primajući i prosleđujući pozitivnu energiju ljudi stvaraju svoj raj.

Ocenjivanje drugih, kritikovanje i zameravanje drugim ljidima, znači da im se pridaje veliki značaj, a zakonito postaje suvišni potencijal, koji iscrpljuje čovekovu energiju. Ocene, zasnovane na poređenju, izazivaju polarizaciju. Sile ravnoteže uklanjaju to nesaglasje sučeljavanjem suprotnosti. Na isti način privlače se i odbijaju magnetni polovi. Treba sebe opustiti i osloboditi takve stvarnosti. LJudi treba da poštuju svoje okruženje, posebno ljude u njemu, i da ih vole i prihvataju takve kakvi su.

Da bi neko prešao na drugu liniju života, gde se želje ostvaruju, dovoljna je energija jasne namere. Što se cilju pridaje viši značaj, to je manja verovatnoća njegovog ostvarenja. Svako stvara izdvojeni sloj sveta u kojem živi. Mnogo toga svaki pojedinac zna, a da je to znanje neobrašnjivo. Duša može naći odgovore na mnoga pitanja, ako posluša svoj unutrašnji, nesaznatljivi glas. Nije lako dušu naučiti kako da se usmeri ka cilju i prema neostvarenim delovima stvarnosti, a da se istovremeno razum primora da sluša ono što oseća i „kazuje” duša.

Razum je većinom zahvaćen klatnom (usistemljen). Uglavnom je zauzet rešavanjem problema i ubeđen u umnost svojih postupaka. Reka varijanti koja postoji u „polju nulte tačke” (praznina) je raskošan dar za razum. Kada se to razum shvati, brojne prepreke iščezavaju. Duša, za razliku od razuma, ne misli – ona oseća i zna – zato ne greši. Baš kao što je pretpostavljao Nikola Tesla, ljudski organizam podseća na kosmički mehanizam. Mozak, sa neokorteksom (kora velikog mozga) kao procesorom, je primopredajnik nadležan za misli – informisanu energiju. Srce i amigdale u mozgu povezani su emocijama – informisanom energijim drugog tipa – za dušu, a preko nje s „poljem nulte tačke” (praznina). U svakom slučaju, u bilo kom problemu zašifrovani su ključevi njegovog rešenja, baš kao što je uz svaku bolest prisutan lek neprepoznatljivi za neznalice.

Kada je duša prihvati rešenje, besmisleno je sumnjati u njega. Potrebno je izgraditi naviku da se u sebi prepozna duševni mir. Kada on postoji to znači da je čovek na pravom putu i da će uslediti životna varijanta koja ispunjava srce i dušu zadovoljstvom.

Mnogim ljudima ciljevi su u snovima. Oni pokušavaju da dosegnu značaj i značenje snova, pridajući im osobine koje ih još više mistifikuju. Tvrde da su snovi simboličnog značenja, predskazuju budućnost, podučavaju ili znače suprotno od doživljenog. Bliže je istini da snovi nisu iluzija u uobičajenom smislu te reči. Razum ih ne uobražava, on ih zaista vidi i doživljava. Snoviđenje je putovanje duše kroz „prostor životnih varijanti”(„informacioni omotač”, univerzalni um, „polje nulte tačke”, jedinstveno polje inteligencije prirode), gde postoje svi mogući scenariji. Te scenarije bira čovek svojim namerama (naumima). Snoviđenje ne utiče na materijalnu stvarnost. S druge strane, virtuelna stvarnost, iako ostaje takva kakva je – nestvarna, neposredno utiče na život ljudi. Niko ne može da ospori da film, san, snoviđenje i virtuelna stvarnost troše deo života. Čovek reaguje na njih kao na sve stvarne pojave. Emotivno ih ne razlikuje, jer duša ne misli – njoj je sve to isto, kao da je stvarno. Zato ne treba razmišljati i želeti, nego jednostavno ostvarivati svoje naume.

Namera da se izmeni životni put nije samo čvrsta odluka i uverenost u svoje mogućnosti – ona bez sumnje i bezuslovno uzima ono što naumi. Ona se zapravo rađa u improvizaciji, slično prosvetljenju (najednom iskrsloj ideji). Uostalom, ne leti čovek kroz prostor, nego se „prostor životnih varijanti” kreće u odnosu na čovekov naum, u susret njegovom ostvarenju. Taj naum ne proizilazi iz čovekove volje, nego iz jedinstva duše i razuma. On jeste jedinstvo duše i razuma. Volja, kao unutrašnji naum, treba da se usmeri na postizanje tog jedinstva. U tome je suština ostvarivanja svakog cilja. Odgovornost za svoju sudbinu nije breme, to je – sloboda.

Za ovladavanje naumom, potrebno je smanjivanje važnosti svega i oslobađanje od puste želje da se ostvari cilj. To znači da treba živeti opušteno s naumom formiranim u misaoni model, koji nikad ne odsustvuje (taj model se u teoriji menadžmenta naziva „kreativna vizuelizacija”). Vizuelizacija je, u stvari, misaona predstava procesa do ostvarenja cilja, posebno one karike koja je u toku, u lancu događaja koji tek sledi. Mentalna predstava, odnosno njena vizuelizacija se može nazvati i slajd. On ne sme da bude tuđi, nego isključivo onoga ko je nešto naumio. Pri tome, treba da je jasno da se želje i mašta ne ostvaruju. Ostvaruju se samo namere.

Slajdovi svojom suštinom, kao misaoni modeli koji ima energetsku moć, iskazuju realnu delotvornost. Svaki naum neprestano i postepeno ostvaruje slajd. Ukoliko čovek oblikuje za sebe pozitivni slajd, to znači da je on prijatan za dušu i razum. Duša i razum zajedno sposobni su za sve. Svet izgleda onako kako ga ljudi vide. Presudno za stvaranje nove stvarnosti je da čovek dozvoli sebi da bude to što jeste. LJudska važnost (gordost, umišljenost) nije važna nijednom pojedincu, nego energetskom klatnu, koje tada najlakše upija njegovu energiju. Tajna uspeha je u oslobađanju od klatna i kretanju svojim putem.

Ne treba razmišljati o dostignućima dok se ne odredi cilj. Ka cilju treba ići kao što se uzima pismo iz poštanskog sandučeta. Pri tome, ne treba gledati kako drugi ostvaruju svoje ciljeve. Čovek mora da prevaziđe instinkt stada, jer mu je, ukoliko to ne uspe, sve predodređeno. Niko umesto namernika ne može dostići njegov cilj, zato ne treba biti pod tuđim uticajem i treba verovati u sebe.

Budući da je kosmos u osnovi energija, logično je da se energetski kanali mogu uvežbavati energetskom gimnastikom. Pomenuta gimnastika zasnovana je na poznavanju protoka kosmičke energije kroz telo i njegovo misaono usmeravanje. Stoga je potrebno da lice koje menja stvarnost pristupi ekosmičkoj energiji i prihvati njene harmonične izlive, koji stvaraju oko njega oazu blagodati i uspeha. Poznato je da energija u čovekovo telo ulazi u obliku objedinjenih potoka, oblikuje se mislima i stvara parametre zavisne od misli. Osim toga, poznat je princip da se energija može ciljno oblikovati samo u saglasju duše i razuma. U suprotnom protočna energija liči na smetnje (šum) u radio prijemniku. Izuzetno je važno, sa stanovišta „energetske gimnastike”, da vizuelizacija procesa širi energetske kanale.

Put stvaranja stvarnosti je nada za sticanje slobode. Na osnovu njega, potrebno je da se odbace stereotipi ustaljenih shvatanja, ne bi li se čovek izvukao iz uobrazilje i izašao iz sna na javu, progledao i osvestio se. Kada shvati da njegov naum deluje, tada će – znati. Zato je u više navrata naglašeno: ne treba misliti o sredstvima za dosezanje cilja, važno je učvrstiti u mozgu slajd ostvarenja cilja i prihvatiti ulogu nogu na pravcu cilja. Kada se razum nada on tada ima podlogu pod nogama, a duša je tada obodrena. Radi toga treba preobraziti svoju strepnju u praznično raspoloženje. Tek kada se život prihvati kao praznik, bez obzira na sve – on to zaista i jeste.

Sve više naučnika koji tvrdi da između vidljivog (fizičkog) i nevidljivog (metafizičkog) dela sveta, postoji nešto poput ogledala, možda je to „ogledalska energija”, koja ima svoj odraz u ljudski mislima. Tako čovek i kada ima sebe pre sobom i gleda se uživo, ima svoju predstavu o sebi koja se zove imaginacija, ona nije ni istinita niti stvarna. Zato čovek može da menja samo ono što je stvarno (sebe), a posledica te promene je i promena u imaginaciji, odnosno odraza u ogledalu, koje se budući da je nevidljivo, nalazi u mozgu (mislima), između njegovog fizičkog i metafizičkog dela.

Tako je i sa kosmosom i njegovom „ogledalskom energijom”, koja stvara iluzije, i materijalnu/energetsku stvarnost pretvara u virtuelnu. Zato je jasno da čovek poseduje četiri dimenzije važne za opstanak, koje sve počinju sa slovom „i”: instinkt, intuicija, intelekt i imaginacija. Instinkt se polako gubi, jer se čovek kulturološki otuđuje od prirode; izuzetno važna intuicija, nažalost, sve više služi za stvaranje zabluda, budući da naučnici ne žele da je istraže i stalno je potiskuju u okrilje parapsihologije; intelekt je vezan za um i informacije kojima čovek raspolaže i osnovni je uzrok činjenice da se svet nalazi na putu samouništenja, a imaginacija, sama po sebi, prestavlja uobrazilju, što znači da je uobrazilja sastavni deo ličnosti i koliko se čovek izbori sa njom toliko je bliži istini i realnosti.

Stoga treba odrediti cilj i kretati se k njemu, ne razmišljajući o sredstvima za njegovo dostizanje. Kao što je rečeno duša ne zna, ali ona ima, za razliku od razuma, pristup „informacionom polju”, gde se nalaze podaci o prošlosti i budućnosti, a tamo su i tzv. remek dela i otkrića. Razum prihvata osetljivost duše kao intuitivna znanja i prosvetljenost, a potom svoje shvatanje prikazuje u obliku opšteprihvaćenih stavova i značenja. On ne može da izmisli ništa novo. Jedino je sposoban da napravi novu verziju od postojećih elemenata. NJegova je osnovna uloga da nastupa u svojstvu nadzornika i kao generator ideja.

Na osnovu filma „Matrica” očevidno je da „veliki brat”, u ulozi klatna, ima nameru da pomoću fantastike vremenom zameni stvarnost. Inače se jaz između fantazije i stvarnosti neprestano smanjuje. No, važno je, da je još uvek moguće izaći iz stroja u koji ljude postrojava „klatno” i da je moguće poći svojim putem. Biti svestan toga nije jednostavno.
Obdareni ljudi su nezavisni, samosvesni, intuitivni i individualni. Čovek je izuzetno moćan i stoga ne treba da prihvata nikakve jarmove. Na primer, deca obrazovana u Međunarodnoj akademiji koju je osnovao Bronikov, sposobna su da vide zatvorenih očiju i da ovladaju fenomenom jasnoviđenja. LJudi poseduju određene moći koje ne pripadaju području elektromagnetnih procesa, što znači da vladaju nekim specifičnim energijama. Nadznanje je nešto što se nalazi izvan čoveka. To je nekakva posebna sredina, koja se u stvaranju nove stvarnosti naziva „prostor životnih varijanti”. Razum „vidi”to što se nalazi u „prostoru životnih varijanti” posredstvom duše. Mozak se tako uključuje u „informaciono polje”, gde se bukvalno čuvaju sve kopije realnosti koja čini ljudsko okruženje. Ko pristupi podacima može da posmatra objekte i procese nezavisno od toga gde se nalaze – iza zida, pod zemljom ili mnogo (hiljada ili miliona) kilometara daleko i u bilo kom vremenu.

U određenom smislu čovek živi na površini gigantskog ogledala, sa čije se jedne strane nalazi materijalni kosmos, a sa druge strane – praznina, odnosno beskonačni „prostor životnih varijanti”. Da bi čovekov naum bio delotvoran, treba da zna kako da koristi dvostrano energetsko ogledalo. S jedne strane tog ogledala su fizički, a s druge metafizički stereotipi. Dualizam je neozaobilazni deo ljudske realnosti. Duša je vezana za metafizički, a razum za fizički deo sveta (odnosno tog energetskog ogledala). Osnovni dokaz i primer postojanja „ogledala” je korpuskularno-talasni dualizam. Uostalom sva živa bića sadrže vidljivu i nevidljivu komponentu.

Nužnost i lepota, red i sloboda, gravitacija i gracioznost, jedinstvo i raznolikost sve se to nalazi sa obe strane „ogledala”. Oni su u kosmosu povezani međusobno, prema istom principu, baš kao i u sudbinama ljudi. Jedan od najlepših primera su biljke. Ne samo zbog svoje lepote, kolorita, magičnosti, lekovitosti i gracioznosti. Niko ne može odricati da su one žive, ali retko ko shvata da su žive u punom smislu te reči. Čovek doživljava biljke kao bezdušne biološke tvorevine, nesposobne da osećaju i shvate sebe i okruženje. To je čista greška zasnovana na neznanju. Biljke imaju poseban vid nervnog sistema – njihove ćelije, poput čovekovih, razmenjuju električne potencijale. Prema istraživanjima američkog naučnika Kliva Bakstera one mogu da vide, čuju, osete dodir, ukus i miris; raspoznaju dobro i zlo, reaguju na ljudske misli, osećaju ljubav, pa čak ispoljavaju radost, ljubomoru i depresiju. Baksterova istraživanja su kasnije potvrdili mnogi drugi naučnici.

Namere živih bića, počev od jednoćelijskih do čoveka, mogu se svesti na formulu: nastojim da delujem tako i da budem takav kakav sam, da bih mogao efikasno da upravljam stvarnošću. Upravljajući svojim odnosom prema svetu, čovek upravlja svojom realnošću. Dvostrano materijalno/energetsko ogledalo pretvara oblast „prostora životnih varijanti” u oblast oblikovanja energije energijama, gde se svet sam brine o čovekovom blagostanju. Sloj čovekovog dela sveta preobražava se zadivljujuće, bukvalno pred njegovim očima. Zato je moguće zaključiti da čovek živi onako kako zamišlja svoje postojanje.

Budući da ljudi ne veruju da su njihove misli stvarno sposobne da utiču na realnost, i stoga takve stvari i ne pominju, i zbog toga i ne pokušavaju bilo šta da čine, stvarnost se, uprkos tome, stalno menja pod uticajem njihovih misli. Otklanjanje sumnje omogućilo bi prisutnost vidljivih rezultata. Da bi se misaoni oblik (slajd) učvrstio u materijalnoj stvarnosti, treba ga sistematski utvrđivati, jer upravajući tragom svojih misli čovek upravlja stvarnošću.

Tvrdnja da je svet odraz ljudskih misli nije nova. Sve više istraživača svesti tvrdi da treba samo naložiti kako da se izmeni životna linija i dozvoliti okruženju da ispuni nalog. Čovek jednostavno sprečava rešenje jer traži, prosi, plaši se i sumnja. LJudi su srećni onoliko koliko dopuštaju sebi neverovatne uspehe.

Kao rezultat izbora metafizičkih varijanti stvara se nova realnost na fizičkoj strani dvostrukog „ogledala” – misao se materijalizuje. Što je veća moć misli, to je materijalizacija efektnija. Važno je da se zna da materijalizacija nije trenutna, već postepena – ostvaruje se s vremenskom zadrškom. Knjiga, slika, melodija – sve potiču iz „prostora životnih varijanti”. Nije potrebno da se stvaraju – oni tamo već postoje – zato je potrebno samo uputiti se prema protoku varijanti.
Iako izgleda da se svet nalazi na ivici ambisa, zbog pohlepe i zlobe „velikog brata” kao planetarnog klatna, ipak se, pored pozitivnih promena u kosmičkim kretanjima, pred čovečanstvom, prema zakonu akcije i reakcije, događa i suprotan proces. Naime, rađaju se sve češće i sve su brojnija „indigo deca”. Osobine „indigo dece” su: samosvest, stremljenje ka nezavisnosti, intuicija i individualnost. Čini se da je to reakcija na okvire zakasnele socijalne strukture.
Kod „indigo dece” dominira desna hemisfera mozga. Sadašnji školski sistem povlađuje korišćenje leve hemisfere, radi stvaranja navika i poslušnosti umesto sposobnosti. „Indigo deca”su individualisti, te im je teško u svetu energetskog klatna da sačuvaju svoje osobine. Kada odrastu treba očekivati da će korigovati „ogledalo” i omogućiti mu da prikazuje prirodne, istinite odraze.

Kada čovek veruje da talisman ili neki ritual mogu da proizvedu nekakvo magijsko dejstvo – on tada fiksira naum – stvara svoju realnost. Fiksacija nauma je veoma delotvorno sredstvo u procesu ostvarenja cilja. Čovek treba, s vremena na vreme, da se zanima mislima o cilju, kako bi on bio ostvaren. Razmišljajući o prijatnim stvarima i pojavama čovek se neprimetno primiče cilju. Međutim, većina ljudi puštaju svoje misli da slobodno teku i prepuštaju sebe i svoju sudbinu stihiji. Da se to ne bi događalo, potrebno je da izmene svoj odnos prema stvarnosti, odnosno svoj (ob)lik pred „ogledalom”. Tada će se menjati i odraz u „ogledalu”, a promena će biti stimulativna. Nije dovoljno menjati tok misli – potrebno je preobraziti sliku scenarija u razumu. To je moguće učiniti, jer je čovek gospodar svog sveta.

Karl Gustav Jung je pokušavao da istraži da li misli oblikuju događaje, ili su stvorene kao rezultat nesvesnog osećaja za buduće događaje – odnosno da li je u pitanju njihovo naslućivanje. Sa stanovišta stvaranja nove stvarnosti i jedno i drugo je tačno. Duša pristupa podacima u „informacionom polju” (emotivno naslućuje), a te podatke razum zatim objašnjava. Razum, sa svoje strane, oblikuje misli, koje se, u saglasju duše i razuma, pretvaraju u materijalnu stvarnost – materijalizuju.

Pojave vezane za misaonu energiju i njen uticaj na okruženje, poznate su u kvantnoj fizici i, posebno, u teoriji Džona Bela. On je dokazao da je svaka kosmička čestica trenutno (što znači brzinom koja nadmašuje brzinu svetlosti) u vezi sa svim ostalim kosmičkim česticama. Sve u kosmosu, bez obzira na ogromna rastojanja, deluje kao jedinstven sistem. Zar to nisu dokazali i zagovornici hologramske paradigme Dejvid Bom i Karl Pribram? Uostalom, kvantna fizika se bazira na nedokazivim postulatima i tako neumitno spaja s metafizikom. Zato nije čudno što su ideje Karla Gustava Junga naišle na podršku osnivača savremene fizike Volfganga Paulija.

Postoje dokazi, istina, koji ne podležu proveri, da su neki od drevnih magova uspeli da uđu u drugu realnost i da sada pokušavaju da predaju svoje znanje ljudima transcedentnim putem. U poslednje vreme učestali su slučajevi, kada istraživači, a i obični ljudi, na raznim krajevima planete, nezavisno jedni od drugih, ispoljavaju isto znanje – objavljuju skoro iste stavove, u veoma sličnim knjigama. Zato nije čudno što je Grigorij Skovoroda izjavio: „Verujem i znam, da sve što postoji u velikom svetu, postoji i u malom.”

Vezu mikro i makro kosmosa mnogi ljudi ne shvataju. Prema klasifikaciji Roma Dasa iz knjige Putevi ka Bogu postoji nekoliko povezanih kanala realnosti: fizički, psihološki, mentalni, energetski (finomaterijalni), plan suštine, ili plan duše. Većini ljudi dostupna su samo prva tri kanala. Možda je to razlog što se ljudi međusobno ne razumeju i verovatno je to uzrok svih njihovih astrofizičkih sukoba.



 

Geni se mijenjaju



Nekim ljudima fale veliki komadi DNA, dok ih drugi imaju viška. Upravo to je otkrilo novo istraživanje na području genetike. Novi način usporedbe DNA iznio je na vidjelo začuđujuće razlike između normalnih i zdravih ljudi. Potpuno slučajno znanstvenici su otkrili da nekim ljudima fale veliki komadi DNA, dok ih drugi imaju viška. Ti viškovi nađeni su na genima koji su povezani sa rizikom od raka, sa tim koliko ljudi jedu, te sa reakcijom na lijekove.

Skupine znanstvenika u Cold Spring Harbor laboratoriju u New York, u Karolinska Institutu u Stocholmu , Švedskoj i drugdje koristili su nove DNA testove nazvane ROMA. Pomoću tih testova moguće je otkriti razlike u DNA iz bilo koja dva izvora. Za vrijeme eksperimenta kontrolirali su dvije u potpunosti normalne DNA. Bilo je za očekivati da će se pokazati kako su uzorci poprilično slični, međutim pokazalo se kako postoje velike razlike koje do sada nisu bile prijavljene. Svatko ima dvije kopije svakog kromosoma, osim x i y kromosoma, koji razlikuje muškarce od žena.

Međutim znanstvenici su otkrili da svako od 20 dobrovoljaca na kojima je vršeno istraživanje ima samo jednu kopiju CNP-a ( copy number polymorphisms ). To bi za posljedicu moglo imati da, ako se dvoje ljudi koji imaju jednak CNP odluče za dijete, to će dijete možda pretrpjeti neke posljedice. Također je otkrivene moguća greška u karti ljudskog genoma koja je nedavno objavljena. A nađene su pogreške u uspoređivanju ljudskog genoma sa čimpanzinim. Ova najnovija saznanja dati će novi pogled na povezanost gena sa određenim bolestima i sindromima.


( Objavljeno još 23.07.2004. godine, Evolucija, Srećko Spremo )


Nije li ovo primjer mutacije gena kao što je spomenuto u Pledijskom materijalu, a i u Kasiopejskim transkriptama...?



 

Neki koraci budućnosti - što god bilo poslije "Opere"


"Doći će vrijeme kada ćete i na parobrodu koji plovi preko okeana svakodnevno moći da čitate novine s važnim vijestima iz svijeta, i kada ćete, koliko god daleko bili, pomoću džepnog instrumenta sa žicom zabodenom u zemlju, moći da razgovarate s prijateljima koji će kod kuće imati slično podešen instrument." (Nikola Tesla gospođi Džonson 1894.)

- U čast velikom filozofu, prirodnjaku, pronalazaču i naučniku, Nikoli Tesli.

Ovih dana (nakon 20. septembra 2011.) skoro svi smo svjedoci da je CERN objavio kako je registrovao neutrino čestice brže od svjetlosti. To je izazvalo čuđenje. Ali, ništa novo! Javnost je još 2000. godine obavještena da su akceleratori u Firenci i Prinstonu ostvarili brzinu veću od svjetlosti. I to nije sve! Još mnogo prije toga, Nikola Tesla je 1900. godine, nakon rada u Kolorado Springsu (u periodu 1899-1900), upoznao javnost da su talasi koje je on slao iz svog odašiljača obišli našu planetu brzinom od 470 000 km/sec. Opšte je poznato da je Teslina sijalica za molekulsko bombardovanje bila predak ciklotrona za razbijanje atoma. Za otkriće brzine veće od svjetlosne, naučna javnost je to zanemarila baš kao što je i još jednu Teslinu izjavu i obrazloženje 1896. godine za postojanje kosmičkih zraka. U nekim knjigama, npr. Vojnoj enciklopediji (Izdanje redakcije vojne enciklopedije, tom 4, Beograd, 1961, str. 769.) piše da su otkriveni tek 1912. godine. Nakon Tesle nekih trideset godina dr. Robert A. Miliken ponovo je otkrio ove zrake. Vjerovao je da su ovi zraci po svojoj prirodi vibracije slični svjetlosti. Dr. Artur H. Krempton je nakon Milikena dokazao postojanje kosmičkih zrakova. One se satoje od materijalnih čestica velike brzine, baš onako kako ih je Tesla opisao. Svi opisuju ove zrake kao sredstvo za razbijanje atoma materije, stvarajući tako masu razorenih djelića, kako je i Tesla tvrdio. Da ćemo pomoću džepnog instrumenta sa žicom zabodenom u zemlju moći razgovarati sa prijateljima i preko okeana, Tesla je spominjao svojoj prijateljici Ketrin Džonson još 1894. godine. To je tvrdio na osnovu predavanja iz 1893. godine u kojem je objašnjavao strukturu etra i pitanje njegove pokretnosi ili nepokretnosti.

Ovo sadašnje „otkriće“ CERN-a u okviru eksperimenta „Opera“, ne da bi moglo, da će, nego je i prije toga poljuljalo fundamentalni princip fizike, kako u Prinstonu i Firenci 2000, tako i prvi put od strane Nikole Tesle. Taj već više od sto godina poljuljani fundamentalni princip fizike zove se: Ajnštajnova teorija relativiteta-i specijalna i opšta. Ako se u svemu do sada pokazala ispravnost rada i dosezanje uma i djela Nikole Tesle, nema sumnje da će kad tad obje Ajnštajnove teorije relativiteta doživjeti istu sudbinu kao što je i jednosmjerna struja. Toliko je očigledno, bez obzira što se iz brojnih državnih budžeta nevjerovatno velika količina novca troši besmisleno svugdje po svijetu na ovakve cernovske eksperimente. Pritom, sve se svodi na teoriju relativiteta, koja u korijenu ima grešku koja vuče sve ostale u onim najvećim pitanjima univerzuma. Tako je 2005. godine na stogodišnjicu teorije relativiteta iz savezne vlade Bundestaga potrošeno u eurima iznos od 10 miliona dolara za marketinški kult teorije, kako kaže istraživački projekat „G.O.Müller”-a (http://wissenschaftliche-physik.com/2011/09/bundesministerium-loscht-kritik-auf-der-%E2%80%9Ceinsteinjahr%E2%80%9D-webseite/).

Nešto prije CERN-a predstavnici Evropske organizacije za nuklearna istraživanja dali su izjavu za Rojters da su mjerenja zadnje 3 godine pokazala brzinu neutrina „za sada najvećom okrivenom brzinom u kosmosu od 299 799 km/sec“, pa su istu zabilježili u snopu neutrina ispaljenim iz sjedišta CERN-a u Ženevi ka jednoj labaratoriji udaljenoj 730 km u Italiji. Tako je CERN rekao da je trogodišnjim mjerenjem primjećeno da se neutrini za 60 nanosekundi kreću brže od svjetlosti. Sad navodno treba ponoviti eksperiment da bi se kao definitivno potvrdilo. A u stvari, sve se zna već čitav vijek, nego očito treba opravdati milione i milione uloženog novca svih godina i decenija u teoriju koja ima previše grešaka, dok se drugi teoretski i praktični dokazi zanemaruju svo vrijeme. Šta će biti s ponavljanjem „Opere“, možemo pretpostaviti-kao i prije toga, znači: obaranje Ajnštajnove „specijalne teorije relativiteta“ (1905), po kojoj svjetlost ima najveću brzinu u univerzumu, i po kojoj se svi fizički zakoni izražavaju u istom obliku u svim sistemima koji se kreću ravnomjerno pravolinijski. Ostaje samo pitanje hrabrosti priznavanja. Ne bi čudilo da vidimo i odgovor: „Bila je greška-ništa nije brže od svjetlosti!“. A možda se nakon akceleratora Prinstona i Firence od prije 11 godina sada i putem CERN-a priprema javnost za konačno priznanje grešne teorije. Dakle, krenuvši od Teslinog rada, imamo pravac koji jasno govori da fundamentalni principi fizike zasnovani na Ajnštajnovim teorijama nemaju perspektivu, nemaju budućnost. Iz svega je jasno da je problem psihološke prirode. Zato izdvajamo prvi dio istoimenog pisanog rada (avgusta 2011.) uz dopunu, u kojem smo prikazali evolucionistički i relativistički pogledi NASA-e i njihove buduće tehničke novine s jedne strane, i kritički pogled na njihove pretjerane tvrdnje s druge strane.

Prije četiri stotine godina, Galileo Galilej (1564-1642) je prvi sistematski usmjeravao teleskop prema noćnom nebu. Poznat je kao pionir u tome, i otkrio je svojim teleskopom veliki broj do tada nevidljivih zvijezda. Htio ih je sve upisati u kartu ili mapu samo jednog sazvježđa i to Oriona. Međutim, Galilej je odlučio odustati iz razloga što je primjećivao sve veći broj zvijezda. Bio je poznat i po tome što je posmatrao Mjesečeve planine, i što je ucrtao putanje četiri sjajna satelita nalik planetama, koje su bile u nekom minijaturnom solarnom sistemu i brzo su kružili oko planete Jupiter. Sve su to kritičari aristarho-kopernikanske teorije odbacivali kao fizički nemoguće.

Od vremena Novog vijeka (od druge polovine XV vijeka do 1918.) sve je više bilo jasnije da planeta Zemlja predstavlja samo mali dio velikog svemira. Tada još nisu postojala velika fokusna sočiva, pa su bili potrebniji duži teleskopi veće rezolucije kako bi se ublažavao ahromatizam, koji je bio uzrok staklenim sočivima u to vrijeme. Zato je Galilej počeo osmišljavati veće i bolje teleskope, i u tome imao brojne nastavljače, koji su postepeno povećavali dužinu refraktnih teleskopa (sa staklenim sočivima) do krajnjih granica.

Jan Hevel je u Gdanjsku (Dancig) konstruisao teleskop čija je dužina bila 46 m. Teleskop je bio okačen o nosaču konopcima, pa zbog vjetra nije bio stabilan. Još veći potez su napravili holandska braća Hajgens, praveći teleskop bez durbina, a samo sočivo smješteno je bilo na visokoj platformi u polju. Odatle je posmatrač na udaljenosti od 60 m postavljao okular tačno u liniju sa sočivom objektiva, te tako posmatrao kroz njega.

Veliki Isak Njutn, izumio je refleksioni teleskop koji je omogućio da se vidi još više. Ogledalima je bilo dovoljno samo jedno sočivo, kao primarno, da bi se svjetlost zvijezda reflektovala u jednu fokalnu tačku. Poznat i po istraživanju svjetlosti, Njutnu nije trebalo mnogo da bi to shvatio.

1781. godine Vilijam Heršel je otkrio planetu Uran, i to refleksionim teleskopom koji je svojeručno izradio. Heršel je sam izrađivao metalna ogledala u svom vrtu i podrumu. Postoji anegdota da je baveći se time jednom morao bježati pred nabujalim otopljenim metalom kao rijeka, koji je izlazio iz napuklog kalupa.
 
Nakon Heršela, Vilijam Parsons je na svom imanju u Irskoj imao masivan refleksioni teleskop primarnog ogledala prečnika 1,8 m, uz pomoć kojeg su prvi put uočene spiralne galaksije. I tako su se teleskopi razvijali sve do današnjih dana, i bivali sve jači u svojoj moći da čovjeku daju sliku sve većih daljina svemira.

Savremeni teleskopi imaju ogledala prečnika i do 10 m (33 stope), i još četiri puta veću moć sakupljanja svjetlosti od Hejl teleskopa kojem je širina 5 m, a nalazi se u opservatoriji Palomar u južnoj Kaliforniji. Što se tiče ovakvih modernih teleskopa, oni imaju visoku automatizaciju, pa pri zalasku sunca sami mogu da obrišu svoja optička ogledala, kao i da otvore i zatvore kupolu, da odrede redosljed zadataka, sprovode cjelonoćno posmatranje, da se ugase u toku nevremena i sl., bez ikakvog čovjekovog uplitanja. Naravno, čovjek tu ipak mora sudjelovati i to provjeravanjem da li sve radi naštimovano i kako treba. Zanimljiv je podatak da samo jedno propuštanje rada u toku jedne noći ovako velikih teleskopa, predstavlja gubitak od 100 000 dolara, i to samo u ime operativnih troškova.

Najveći teleskopi su danas Džemini Nort, Subaru i Kek. Nalaze se jedan do drugog na visokom vrhu ugašenog vulkana Mauna Kea na Havajima, na visini od 4205 m. Zbog te visine oni se nalaze iznad 40 procenata Zemljine atmosfere. To znači da je najviše sačinjava vodena para koja se magli i blokira infracrvene talase. Astronomi baš to i proučavaju.
Međutim, inžinjeri i astronomi tu imaju problema. Zbog čega? Zbog toga što im je na toj visini otežano disanje pa samim tim i razmišljanje. Pošto um nije miran u takvom stanju, oni moraju da nose cjevčice plastične na nozdrvama koje im daju kiseonik. Takođe se na toj visini obavezno nose sunčane naočare, jer u suprotno mogli bi završiti gubitkom vida svoju istraživačku karijeru. Tu se ne smije igrati nikakvom adaptacijom tijela na određene uslove.

Svaki od ova tri teleskopa radi svoj posao, ali sva tri mogu raditi kao cjelina u određenim situacijama posmatranja neba. Džemini teleskop ima prečnik 8,1 m, i nalazi se pod srebrnu kupolastu konstrukciju. Kupolasta konstrukcija okružena je čitavom serijom poklopaca, koja čine da opsrevatorija izgleda nezgrapno i zaštićena pod njima, kada je zatvorena tokom dana. Za vrijeme noći sve se otvara, i počinje posmatranje. Interesantno je što sve još ima samo ovaj teleskop. Tu su četiri glavna digitalna detektora. U pitanju su kamere i spektrometri kako bi pokazali kompletan posmatrani objekat i sve njegove boje, što omogućuje donekle znanje o hemijskom sastavu zvijezda i galaksija. Spektrometri i kamere samo ovog teleskopa su težine automobila, a njihova pojedinačna vrijednost je oko 5 miliona dolara. Naravno, tu je još brojna kompjuterizacija koja upravlja teleskopom.

Drugi teleskop, Subaru, ima instrumente smještene po nišama. Žuti vagon služi da pri neophodnoj upotrebi nekog određenog instrumenta, otiđe do odgovarajuće niše. Zatim uzima željeni instrument, detektor, prenosi ga tačno do podnožja teleskopa i postavlja na određeno mjesto. Onda se instrument priključuje na kablove za prenos podataka, i obavezno priključivanje na sistem za hlađenja detektora. Kada je pušten u rad ovaj gigantski teleskop 1999. godine, na njega je bio prikačen i okular. Subaru teleskop upravo omogućava da se vidi sve kao na fotografijama svemirskog teleskopa Habl. To znači da i on takođe omogućava vidljivost boja i gustina unutar maglina.

Teleskop Kek, sastoji se već od dva identična teleskopa, koja posjeduju ogledala prečnika 10 m. Ogledala su sačinjena od 36 segmenata, i svaki segment je težine blizu 400 kg sa sve potpornom konstrukcijom. Ovo košta skoro milion dolara (što je jednako samo jednom magnetu CERN-ovog LHC akceleratora). Preciznost mu je jednaka univerzitetskom teleskopu. Jedan od odabranih korisnika teleskopa Keka je Džef Marsi, savremeni Princ Henri Navigator, koji je sa svojim timom otkrio više od 150 planeta koje se ne kreću u orbiti oko Sunca, nego oko orbire drugih zvijezda. Zato mu je bilo omogućeno više rada na Keku od ostalih astronoma. Međutim, teleskop Kek nije posjetio već godinama, što je malo čudno, ali njegov tim radi pomoću opreme Univerziteta Berkli.

Prednost savremenih gigantskih teleskopa sastoji se u velikoj moći sakupljanja svjetlosti i u njihovim adaptivnim optičkim (AO) sistemima, koji neutrališu nedostatke na slici nastale zbog atmosferskih neprilika, odgovornim za to što zvijezde „trepere“. Upravo teleskopi uvećavaju svaki njihov treptaj. Adaptivni optički sistem (AO sistem) teleskopa usmjerava laserski snop na tanki sloj atoma natrijuma, 90 km visoko u atmosferi. Na taj način sistem određuje tip atmosferskih kretanja, a onda optiku teleskopa prilagođava više od hiljadu puta u sekundi da bi neutralisao njihov negativni uticaj. Naravno, u slučaju pojave aviona astronomi gase laser teleskopa. Zahvaljujući laseru, omogućava se nakon razbijanja atoma natrijuma od kometa i sličnog na 90 km visoko u atmosferi, bolja slika zvijezde, dok je bez lasera zvijezda vidljiva zamućeno.
 

Zato u budućnosti razvoja tehnologije, četiri puta veće ogledalo od onog kojim raspolažu današnji najmoćniji teleskopi koje smo nabrojali, moglo bi napraviti korak dalje u posmatranju svemira. Veoma Veliki evropski teleskop od 42 m mogao bi da bude stotinu puta osjetljiviji od današnjih. To bi omogućilo da sa AO sistemom jasnoća slike postigne još veće korake prodora vidljivosti u dubine galaksija. U planu je takva proizvodnja kako bi se nastavilo ispitivanje porijekla zvijezda i galaksija za koje NASA smatra da su “prve nakon Velikog praska“, zatim kako bi se tragalo za planetama sličnim Zemlji i kako bi istraživali “tamnu materiju i energiju“ koje dominiraju svemirom.

Budući teleskopi bili bi smješteni na ljedećim lokacijama i bili bi sljedećih dimenzija:
-veliki sinoptički teleskop, Ćero Pašon, Čile, prečnika primarnog ogledala od 8,4 m, procjena završetka izgradnje 2016. godine;
-veliki Magelanov teleskop, Las Kampanas, Čile, sedam ogledala istog prečnika kao i prethodni od 8,4 m, procjena završetka izgradnje 2018. godine;
-tridesetometarski teleskop, Čile ili Havaji, prečnik primarnog ogledala 30 m, procjena završetka izgradnje 2018. godine i
-ekstremno veliki evropski teleskop, Argentina, Čile ili Kanarska ostrva, prečnik primarnog ogledala 42 m, procjena završetka izgradnje 2018. godine.
 

Još interesantniji su planovi mogućeg smještanja opservatorije u kratere na mračnoj strani Mjeseca, što bi omogućilo proučavanje svemira iz savršeno mračnog, tihog i još hladnog okruženja. Treba napomenuti da su ekstremno veliki teleskopi, naročito Tridesetometarski i Veliki evropski teleskop planiran za 2018. godinu, samo redizajnirana i umanjena verzija Prekomjerno velikog teleskopa od 100 m, koji nikada nije realizovan zbog razloga prostora, ali i što su troškovi njegove izgradnje bili krajnje prekomjerni. Danas, 2011. godine, ekonomska kriza je u svijetu, pa ostaje da se vidi hoće li se i ovi planovi teleskopa za 2016. i 2018. godinu ostvariti baš tada, ili će se odložiti za koju godinu. S druge strane, oglasila se Rusija, koja će navodno poslati ekipu za izgradnju baza na Mjesec 2025. godine. Po svemu sudeći moguće su nove „trke“ Zapada i Istoka oko Mjeseca, kao za vrijeme Hladnog rata, gdje su „trke“ bile i oko nuklearnog naoružanja ko će veću atomsku bombu napraviti - jednom su čak Rusi uvjerili svijet, naročito Amerikance, da su napravili rekordnu termonuklearku (sistem fusije) od 100 MT (megatona, 1 MT = milion tona).

Još jedna od inovacija je i već postojeći Veliki sinoptički teleskop za pregled neba (LSST), čije je primarno ogledalo prečnika 8,4 m avgusta 2008. godine modelovano u rotacionoj ćeliji ispod tribina fudbalskog stadiona ekipe „Divljih mačaka“ Univeziteta Arizona u Tukosnu. Tom rotacionom tehnikom dobija se ploča ogledala koja je konkavna, i na taj način se uklanja potrebna količina stakla kako bi ogledalo dobilo svoj odgovarajući oblik. Standardni konvencionalni teleskopi imaju mala vidna polja koja obično ne pokrivaju više od pola stepena, a to je previše usko vidno polje, dok će LSST imati vidno polje koje će pokrivati deset kvadratnih stepeni, što iznosi područje od 50 prečnika punog Mjeseca. Ako bi se LSST smjestio u čileanskim Andima, mogao bi da pravi slike udaljenih galaksija pri ekspoziciji od samo 15 sekundi. Naučna propaganda kaže da bi to bilo „hvatanje“ kratkotrajnih događaja na razdaljini od preko 10 milijardi sv (svjetlosnih godina), što bi „predstavljalo 70 procenata područja vidljivog svemira“. Sve radi informacija o “tamnoj energiji i tamnoj materiji“, kao i o “starosti kosmosa“, i “temperaturi“ prije i poslije tzv. Velikog praska i sl. Navodno bi LSST mnoge od tih zagonetki „riješio“, snimajući time veliki broj uzastopnih fotografija cijelog neba. Pri analiziranju nekih modernih astronomskih knjiga NASA-e, uz malo razmišljanja i kritike od 1908, uviđamo da neke stvari nisu kako treba i da zvuče previše pretjerano, naročito na primjeru “starosti kosmosa“. Takve tvrdnje zaista zaslužuju poređenje sa domaćicama.

Međutim, činjenica je da će budući teleskopi tokom jedne noći postizati ono što današnji teleskopi postignu za godinu dana. Ove današnje neće izbaciti iz upotrebe, već će ih poslati u orbitu radi sakupljanja opštih informacija. Prije dvije godine, marta 2009, NASA je lansirala satelit Kepler da metodično prikuplja fotografije sazvježđa Labud i da traga za kratkotrajnim zatamnjenjima svjetlosti zvijezda pri prolazu nekih planeta ispred njih. Ako bi se jednog dana smjestili sateliti na tamnoj strani Mjeseca, onda bi se povezala čitava mreža teleskopa sa njima, i razmjenjivali bi se podaci kombinovanjem i komuniciranjem velikih teleskopa sa malim. Poznato je da će i Hablov teleskop koji je van Zemlje, biti zamjenjen definitivno 2014. godine sa takođe svemirskim teleskopom ali infracrvenih zraka-JWST (po Džejmsu Vebu, kao Habl po Edvinu Hablu).

Pored NASA-e postojale su još u drugoj polovini XX vijeka brojne francuske opservatorije, i bile su najbolje u Evropi po tehničkoj opremi i posmatranju svemira. Neke su smjestili u Afriku. Zbog toga su se Velika Britanija, Italija, Japan i Njemačka odlučile da naprave vasionske ustanove. Onda se deset zapadnoevropskih zemalja udružilo u Evropsku organizaciju za vasionska istraživanja sa sjedištem u Parizu. Prva lansiranja su bili odredili za jesen 1967. godine sa poligona u SAD. Tadašnji SSSR je postigao takođe, ogromne uspjehe u razvoju kosmonautike i vasionskih istraživanja, zahvaljujući prethodnim radovima njihovog velikog naučnika Ciolkovskog iz 90-ih godina XIX i početka XX vijeka, i drugih.
Decenijama nakon toga, u skorije vrijeme, krajem 2009. godine, bilo je otkriveno preko 400 egzoplaneta. To su planete koje ne kruže oko Sunca, već oko drugih zvijezda. Prethodnik satelitu Kepler, francuski COROT, otkrio je do kraja svoje trogodišnje službe sedam tranzitnih egzoplaneta. Od tih sedam jedna je 70 % veća od Zemlje. Njegov nasljednik, pominjani američki satelit Kepler (lansiran marta 2009. g.) svojom velikom digitalnom kamerom sa 95-metarskim blendom i detektorom od 95 megapiksela, svakih 30 minuta snima širokougaone fotografije. On hvata svjetlost više od 100 000 zvijezda u jednoj zoni svemira, između zvijezda Deneb (sazvježđe Cygnus) i Vege (sazvježđe Lira). Keplerova zona posmatranja je čak i Orionova grana, koja je udaljena do 6000 svjetlosnih godina i smatra se da najviše obećava zvijezda nalik Suncu-udaljenosti od 600 do 1800 sv.
 

Na Zemlji, kompjuteri cijelo vrijeme prate jačinu svjetlosti svih tih zvijezda. Kada se opazi slabljenje svjetlosti to može značiti da je u pitanju možda prolazak neke planete, i kompjuteri automatski upozore. Slabljenje svjetlosti može biti izazvano i drugim fenomenima poput pulsiranja varijabilne zvijezde, kretanje velike sunčeve mrlje površinom zvijezde i sl.
 

U budućnosti se očekuje da će kombinovanjem Keplerovih rezultata sa doplerskim posmatranjima odrediti prečnike i mase tranzitnih planeta. U pogodnoj zoni mogao bi se možda pronaći život, ako bi se uočilo da je egzoplaneta ni tako blizu da bi voda sa planete isparila, ni toliko daleko da se pretvori u led. Uspjeti naći takvu stjenovitu planetu nalik veličini Zemlje, biolozi i astrobiolozi vjeruju da bi to bila obećavajuća budućnost života na toj planeti. Najpogodnije traganje bi moglo biti put patuljastih zvijezda, koje su manje od Sunca, i ima ih mnogo. Tzv. M patuljcima pripada sedam od deset zvijezda najbližih Zemlji, i imaju dug i stabilan život. Obezbjeđuju čak i postojanu količinu svjetlosti za bilo koju životom naseljenu planetu, i mogla bi da se nađe unutar zona pogodnih za život. Navodno je njeno postojanje lakše odrediti dopler metodom. Međutim, Doplerov efekat ima kritiku.

Austrijski fizičar Kristijan Dopler je krajem XIX vijeka istraživanjem promjene frekvencije, energije koju jedan slušalac dobija ili prima od pokretnog zvučnog izvora, došao do objašnjenja danas poznatog kao Doplerov efekat. To je promjena frekvencije talasa kada se izvor kreće prema posmatraču, ili kada se udaljava od njega, pa se otuda u približavanju frekvencija povećava a pri udaljavanju se smanjuje. Tako se bilježi tzv. “crveni pomak“, što danas u nauci važi kao “dokaz“ da se galaksije ubrzano udaljavaju od nas zbog širenja kosmosa.

Ovdje se još jedno pitanje nadovezuje: šta je to svjetlost ili šta je to svjetlosni talas? Upravo neka svojstva svjetlosti ukazuju na njenu čestičnu prirodu, a neka druga svojstva ukazuju na talasnu prirodu, pa bi se moglo reći shodno vladajućoj nauci da je svjetlost talas - neka vrsta impulsa koji se prenosi kroz prostor bez ikakvog medija tj. etra. Tu je greška! I kako kritika potpuno pravilno kaže, proizlazi sljedeće pitanje: da li je uopšte moguć plavi ili crveni pomak ako svjetlost na svom putu ne gubi energiju u svom mediju rasprostiranja, bez obzira da li se izvor ili posmatrač kreću? Zato bi crveni pomak bio jedino moguć ako je prostor ispunjen nekom vrstom medija u kojem se svjetlosni valovi rasprostiru, gubeći na većoj daljini više energije. Dakle, tzv. crveni pomak dalekih galaksija ili kvazara toliko je velik, da se ne može objasniti samo na osnovu dopler efekta, naročito sa relativističkim idejama XX vijeka o nastanku novog prostora (zakrivljenog) i dilatacijom vremena u izvoru svjetlosti. U obzir se mora uzeti postojanje medija u kojem se svjetlost rasprostire i postepeno gubi energiju. Crveni pomak bi se pokazao i kod galaksija koje relativno miruju u odnosu na nas kao posmatrače-dakle, bio bi manji u odnosu na udaljavanje galaksija od nas. Zato je jasno da veći crveni pomak udaljenih galaksija uopšte čvrsto ne dokazuje da se one ubrzano udaljavaju od nas. Današnja nauka se naravno drži toga, jer upravo teorija relativiteta XX vijeka kaže da crveni pomak može nastati “samo“ pri udaljavanju svjetlosnog izvora od posmatrača. Zato postoje brojni relativistički postulati i aksiomi koji nisu dokazani, ali se drže kao tačni. To se vidi po tome što prema današnjoj nauci, crveni pomak “nastaje“ malo zbog udaljavanja a malo zbog toga što se između tih nebeskih tijela u kontinuitetu uvijek stvara novi prostor i dilatacija vremena, pa se svjetlosni talasi zbog toga nešto izdužuju i bivaju pomjereni prema crvenom spektru dopler efekta. Taj novonastali prostor nije ni opažen ni dokazan, jer ne postoji. Kada bi današnja nauka smatrala da je uzrok crvenom pomaku samo novonastali prostor, onda bi mogla odbaciti teoriju Velikog praska. Naravno, to ne mogu uraditi iz interesa, jer bi radili protiv sebe. Pošto se i ta teorija zasniva na teoriji relativiteta XX vijeka, nađen je savršen uzrok crvenog pomaka - malo u udaljavanju tih tijela (zbog širenja kosmosa od Velikog praska), malo u nastajanju novog prostora i dilataciji vremena.

Dakle, vidimo da nije sve tako sasvim u redu u nauci, kako se prikazuje da jeste. No, da se vratimo sadašnjoj nauci i njenim otkrićem planeta van Sunčevog sistema. Od svih planeta koje su pronađene najviše obećava „Superzemlja“, Glize 581 d, koja ima masu sedam puta veću od Zemljine. Ona orbitira u zoni pogodnoj za život. Njena zona pripada crvenoj patuljastoj zvijezdi mase tri puta manje od mase Sunca. Budući teleskopi će takođe ispitivati spektar svjetlosti svake zvijezde i planete, i vršiti teoretska ispitivanja da li u njoj možda postoje tragovi koji ukazuju na prisustvo supstanci za život, poput atmosferskog metana, ozona, kiseonika, ili „crvenog ruba“. Ovaj crveni rub je efekat koji nastaje kada fotosintetičke biljke sa hlorofilom, reflektuju crvenu svjetlost. Međutim, uvjek treba imati na umu, da je model Zemlje možda najlošiji model za poređenje kada se traga za životom na drugim planetama, smatraju pametno neki astrobiolozi sa Kolumbijskog univerziteta.
 

Da se opet osvrnemo malo na još neke savremene probleme nauke. Autori knjige “Nastanci-četrnaest milijardi godina kosmičke evolucije” (Laguna, Beograd, 2005, 29-72.), Nil de Gras Tajson i Donald Goldsmit, kažu da “trenutna temperatura” kosmosa u širenju iznosi 2,73 kelvina, ustanovljena mjerenjem mikrotalasnih fotona koji ispunjavaju svekoliki prostor, i to “prazan”. Do toga se saznalo metodom cijanogena, koji je jedinjenje uglenika i azota. Kažu još da: “vratimo časovnike unazad na 13,7 milijardi godina i obrećemo se u praiskonskoj supi, razdoblju kada je temperatura kosmosa bila dovoljno visoka da bude astrofizički zanimljiva, jer je svijet bio ispunjen gama zračenjem”. U redu, ali da li bismo mogli prihvatiti ovo zdravo za gotovo?! Kosmos nije na čovjekovom dlanu! Iz čitanja knjige mogla bi se postaviti sljedeća pitanja: da li se baš samo metodom cijanogena može generalizovanjem utvrditi temperatura čitavog kosmosa?! Ne izgleda ni logično, ni realno. Da li baš postoje “paralelni univerzumi”?! Da li je baš moguće, logično i realno, da je kosmos star 14 milijardi godina, kada imamo u vidu da nešto do nas dolazi konstantno iz beskonačnosti - iz najudaljenijih krajeva svemira? Da li je kosmologija danas baš toliko i realno precizna nauka?! Da li je baš dokazan famozni zakrivljeni prostor-“nulte vrijednosti, nagore i nadolje”?! Da li je baš samo svjetlost najbrža sila u prirodi?! Da li je dokazana dilatacija vremena i kontrakcija tijela pri brzini od 300 000 km/s?! Kako to, ako se već sve tako precizno zna, da nakon 30 godina još nema odgovora i objašnjenja pobornika Milgromovog MOND sistema (modifikovana Njutnova dinamika) u tome zašto se neke periferne zvijezde kreću drugačijom putanjom od ostatka galaksije?! Nikome nije došao na pamet odnos energetskog polja i strukture etra. Zato bi logično bilo da one zvijezde na periferiji galaksije trpe spoljne energetske uticaje u medijumu, naspram onih bliže centru, što izaziva suprotno kretanje. Uostalom, to je i razlog zašto krakovi galaksije nisu ravni-što su spiralni. Da li baš samo jedan Veliki prasak objašnjava čitavi nastanak svega, i da li on uopšte ima utemeljenja kad imamo brojne primjere galaksija koje se približavaju?! Da li je baš realno tvrditi: da je “u vrijeme slavlja svog 380 000 rođendana temperatura mladog kosmosa pala ispod 3000 stepeni “?! Da li se baš može sa sigurnošću govoriti o “tamnoj materiji, tamnoj energiji i tamnoj gravitaciji”, a pritom reći da se za tamnu materiju: “ništa ne zna o tome šta je ona - zbog neupućenosti imamo poteškoća za njeno otkrivanje, ali se ne može poreći naspram etra, jer je ona svojevrstan omotač oko čitave galaksije…”?! I ove tvrdnje su krajnje čudne! Dakle, zapazimo ovo: “tamna materija” im je sveprožimajuća, ne znaju o njoj ništa i imaju poteškoća za njeno otkrivanje, ali je, kako kažu: “ne mogu poreći naspram etra”. Krajnje neozbiljno!

Dakle, stavljamo hiljadu “da li ?”, jer se o tolikim daljinama izvode, čini se, jednostrani pogledi i zaključci koji izgledaju previše sveznalački dok se etar od današnje nauke i dalje sasvim odbacuje. Pri tome, ne treba zaboraviti da su postulati bazirani na pogrešnoj teoriji. Čovjek dok to prati pomisli da se bližimo kraju saznavanja o kosmosu. Ne letimo još ni iz galaksije u galaksiju, već samo pravimo grandiozne teleskope i letjelice, dok se pritom griješi donošenjem još uvijek ranih generalizacija o sve novijim daljinama kosmosa i to na pogrešnoj teoriji koja, činjenica je, nema praksu kao Teslina nauka. Pa imali kud gore za nauku?! Crne rupe niko praktično nije istražio da bi mogao tvrditi da su one “kanali” ili “tuneli” za drugo vrijeme. Evo nečeg vrlo interesantnog:

„Mi intelektualci smo strašne stvari radili, mi predstavljamo jednu veliku opasnost. Mi i ne znamo koliko malo znamo. Mi ne da nismo skromni nego smo i koruptivni... Ja ne mislim samo sa novcem, nego smo potplatljivi kroz ugled, moć, uticaj itd. Na žalost to je tako. Morala bi se ovdje, takođe, neka nova moda stvoriti. Nadam se da će za intelektualce jednom postati moderno da bude skroman. To je već bilo i moglo je biti... Danas se prave iz naučnih teorija ideologije. Samo u fizici kao i u biologiji postoji nažalost mnogo ideologija... Svugdje, takođe, i u ovim naučnim područjima postoji jedan dogmatizmus, protiv kojeg se teško boriti... Intelektualci nisu uopšte kritični i ravnaju se po modi, što znači: ko se ne slaže sa modom taj ubrzo stoji van kruga onih, koji se uopšte uzimaju za ozbiljno... Ja sam pristalica nauke, pogotovo fizike i biologije, i ja držim većinu fizičara i biologa vrlo stručnim i savjesnim. Ali: oni stoje pod pritiskom koji uglavnom postoji od Drugog svjetskog rata, tj. od kada se toliko mnogo novca izdaje za nauku... Stari imperativ koji vrijedi za intelektualce je: budi jedan autoritet. Poznaj sve u svom području. Kad jednom budeš priznat kao autoritet, tada će tvoj autoritet štititi i tvoje kolege, a ti sa svoje strane moraš štititi autoritet tvojih kolega. Ja jedva treba i da spomenem da je ova stara profesionalna etika bila daleko od dostojanstva i srži istinske intelektualnosti. Ona vodi tome da se greške, jednog priznatog autoriteta, skrivaju i to uz veliku pomoć njegovih kolega.Mi moramo zato naš dosadašnji odnos prema greškama da promjenimo. Zato je vrijeme da započne naša praktična, etična reforma. Novi zakon je: da bi učili, da što više izbjegavamo greške-upravo od naših grešaka moramo učiti. Sakrivati greške je zato, najveći intelektualni grijeh”, rekao je između ostalog Karl R. Poper u intrevjuu za časopis “Die Welt” 29. januara 1990. godine. (Seadin Jelovac, Ajnštajnova teorija relativnosti 100 godina laži, Znanje-Portal za razvoj svijesti: val-znanje.com, knjige i tekstovi, Mostar, 2006, 111 i 112.)

Prema današnjoj nauci etar ne postoji, bez obzira što je on bio savršen teorijski pojam iz XIX vijeka kao sveprožimajući medijum između planeta i zvijezda. Za to pravdanje, danas se u nauci neki pozivaju na eksperiment Majklsona i Morlija.
Evo citiramo do čega je to dovelo: „…Posljedica njihovog otkrića (Majklsona i Morlija 1881.) nisu postale očigledne sve do početka narednog vijeka, čitavu deceniju poslije Teslinog predavanja, kada je Ajnštajn iskoristio Majklson-Morlijev eksperiment da, po prirodi stvari, ‘etar ne može da se detektuje’, i da je on, štaviše, nepotreban za objašnjenje toga kako svjetlost može da putuje kroz kosmos… Profesor Edvin Gora, sa koledža Providens, među čijim su mentorima bili Arnold Zomerfeld i Verner Hajzenberg, izjavio je da etar ne može da se detektuje tehnikama iz XIX vijeka i da je Ajnštajn zamijenio stari etar novim, neeuklidskim pojmom prostor- vrijeme. Taj novi, apstraktniji etar, imao je neobična svojstva poput toga da je dozvoljavao da se prostor zakrivljuje oko tijela sa gravitacijom. Tesla se u tom pogledu nimalo nije slagao sa Ajnštajnom i nikada nije odbacio sveprožimajući etar, te je govorio da prostor ne može da se krivi jer ‘nešto ne može da djeluje na ništa’. Svjetlost se, prema Teslinom mišljenju, krivila oko zvijezda i planeta jer ju je privlačilo energetsko polje. Gora se složio s tim da bi dvije iste zamisli o zakrivljenom prostoru i o energetskom polju zapravo bila dva djelotvorna načina da se opiše ista stvar”, tj. sveprožimajući etar. (Mark Sajfer, Čarobnjak, život i vreme Nikole Tesle-biografija jednog genija, Stylos, Beograd, 2006, 107, 108.)

Ajnštajn je, odbacivajući definitivno etar iz fizike 1920. godine, raskinuo pojmovnu vezu prostora i materije, uz tvrdnju da vrijeme ne postoji jer je ono samo ‘ono što vidimo na satu’. Kao nestanak života u tijelu, tako je ovim odvojena fizika od metafizike. Tesla je u predavanju 1893. godine objasnio odnos između električnih pojava i strukture etra, što je glavno za razumijevanje kako se energija može vrlo uspješno prenositi bežičnim putem. Otuda slobodna, beskonačna energija koju čovjek može koristiti. Na tom predavanju, dakle, razmatrao je i problem prenosa elektromagnetne energije kroz svemir, o pojavama visokih frekvencija i razmatranje da li je etar pokretan ili nepokretan. Kako je moguće da se na osnovu svega što danas radi po Teslinim principima nauka i dalje drži da etar ne postoji, a pogotovo da i dalje drži postulate dilatacije vremena i kontrakcije prostora? Odnos energetskog, električnog polja i strukture etra obara postulate „specijalne teorije relativiteta”, baš kao i objava javnosti 1900. godine da svjetlost nema najveću brzinu.
 

Ovih dana, izašla je još jedna novost o budućoj tehnici. U planu je do 2016. godine, od strane američkog Udruženja za nauku i pronalazaštvo, razvijanje projekata izgradnje najveće mreže satelita koji će moći da: „prikupljaju informacije sa planeta udaljenih i do pedeset svjetlosnih godina što će pomoći razumijevanju teorije relativiteta“. Već je nekoliko prototipova satelita širokog 16 metara postavljeno u južnoafričkoj pustinji. Preko njega će dobijati veoma kvalitetne snimke galaksija zbog velike površine prijemnika teleskopa. I sve će to “pomoći“ za razumijevanje teorije relativiteta, kako kažu, što je malo čudno. To ispada kao da već dugo rade na nečemu što ne razumiju! Doktor Ijan Grifin iz Udruženja kaže:
„Saznaćemo mnogo o istoriji svemira!“ Kako to? Pa zar se ono već nije utvrdila precizna datacija da je kosmos star 14 milijardi godina, nastajući sve iz Velikog praska, što će dovesti do sažimanja svemira i opet Praska itd?! Evo šta o tome filozofski i naučno stručno kaže dr.Velimir Abramović, citiramo u originalu: „...Kosmos je završeni eksperiment na koji razum postavlja pitanja, pametna, ali i glupa, i zato je primenjena nauka, rođena iz defektne, a nesavitljive teorije, ono čega se pravi filosof i naučnik prvo mora odreći da bi shvatio nešto od rada kosmičkog mehanizma... Ljudsko neznanje je neizmerno i odbacivanje Teslinih ideja o etru kao osnovnom medijumu koji strukturno ujedinjuje prostor i materiju dovelo je do zaustavljanja mišljenja u fizici, do kruženja u koncepcijama, do neprestanog vraćanja na stare, već ispitane i prevaziđene ideje. Reč je, pre svega, o Ajnštajnovoj neadekvatnoj matematici (množenje negativnom dužinom u specijalnoj teoriji relativnosti, iz čega proističu vremenska nesaglasnost opažaja u translatornim sistemima i skraćivanje dužine tela u pravcu rasprostiranja, zatim, množenje nulom u opštoj teoriji relativnosti iz čije korekcije je proizašla najveća besmislica moderne kosmologije: big-bang teorija, tj. naizmenično eksplodiranje i sažimanje kosmosa...” (Dr. V. Abramović, Nikola Tesla i etar-nova nauka i tehnologija, Bašta Balkana blog, 5. septembar 2011.)

Iz ovog proizlazi nešto što se tačno nadovezuje iz pomenutog Teslinog predavanja 1893. godine, a glasi: „…Ako sam zaista ubijeđen u neku fizičku istinu, onda je to ona da pokretački impuls mora dolaziti spolja. Na primjer, posmatrajte najniži organizam kojeg poznajemo – a možda ima i nižih – to jest skup od svega nekoliko ćelija. Ako je sposoban da se svojevoljno kreće, on mora da obavi beskrajan broj pokreta koji su svi određeni i precizni. Međutim, mehanizam koji se sastoji od određenog broja djelova, a neki od njih, ne mogu izvesti beskrajan broj određenih pokreta, onda impulsi, koji upravljaju njihovim pokretanjem, moraju dolaziti od okolne sredine. Tako atom, kao krajnji element kosmičke strukture, vječito je bacan uokolo, kao igračka spoljnih uticaja, baš kao čamac na uzburkanom moru. Ako prestane njegovo kretanje, on umire. Materija u mirovanju, ako tako nešto postoji, bila bi mrtva materija. Smrt materije! Nikada takva rečenica sa dubljim filozofskim značenjem nije bila izrečena…” („O svetlosti i drugim pojavama visoke frekvencije”, Nikola Tesla, Predavanja, tom prvi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2006, 171i 172/ Predavanje održano u Franklinovom institutu u Filadelfiji, 24. februara 1893, i u Nacionalnom udruženju za električno osvjetljenje u St. Luisu, 1. marta 1893. godine.)

Što se tiče pominjanih novih satelita koji bi trebali biti završeni do 2016. godine, mogli bi biti među najosjetljivijima i radar će detektovati dešavanja na 50 sv godina od Zemlje. Biće dopunjeni prijemnicima male i srednje frekvencije. Dopunjeni prijemnici bi omogućili da se odjednom vidi više djelova svemira. Udruženje kaže da će obim podataka koje će proizvoditi biti jednak petabajtu u sekundi, a podaci će prolaziti kroz optički kabal koji bi mogao da se obmota dva puta oko Zemlje. Na ovoj tehničkoj izgradnji najveće mreže satelita SKA radiće tačno 67 organizacija iz 20 zemalja. Međutim, prava lokacija se još uvijek ne zna, ali se znaju moguće lokacije i to: Južna Afrika, Australija i Novi Zeland. Svi se nadaju da će izgradnja početi 2016. godine.

Negdje skoro, na dan 6. avgusta 2011. godine, lansiran je novi satelit Juno, koji će se najbliže od svih prethodnih približiti Jupiteru do kojeg će putovati pet godina. Uskoro se završava i upotreba šatlova, i nastupiće novi projekti letjelica sa ljudskom posadom i bez nje:
 

Znači teško je, nakon svega reći kakva će biti budućnost pravog saznanja o dubinama kosmosa. Dva su puta: Ajnštajnova nauka kao do sada ili Teslina nauka. Pravi put u ovoj nauci uvjek je na strani praktične dokazanosti rada, a to je svakako u djelu velikog filozofa, prirodnjaka, pronalazača i naučnika, Nikole Tesle. Da li će se konačno priznati pravo stanje stvari, to ćemo još vidjeti. Sigurno je jedno, a to je da nikakav sistem niti motor ne radi na bilo kojoj od teorija relativiteta velikog Ajnštajna. Kako god, sve odavno radi po Teslinim postulatima, i nema sumnje da će tako biti i ubuduće, ma kakvih se postulata bude držala još uvjek današnja nauka. No, možda su ovo samo nove uvertire da se jednog dana konačno pred javnost prizna da je čitav jedan sistem izgrađen na naopakoj teoriji, kao nekada geocentrični pogled. Istorijska nauka zna brojne primjere društvenih sistema i fenomena kroz epohe (kao duh vremena) u kojima su brojni nacionalizmi imali poneki mit i dogme u ideologijama. Tako je po svemu evidentno da i u nauci imamo ideologije i mitove. Svaka više puta ponovljena laž uspjeva kao istina. Na žalost, to je univerzalan društveni princip haosa današnje civilizacije, upotrijebljen više puta u istoriji XX vijeka. Duh vremena prethodnog vijeka još uvjek se malo osjeća.

Kako god bilo, na osnovu ovih podataka i planova znamo samo da će se grandioznim teleskopima dobacivati pogledi još dalje, kao što smo i vidjeli po planovima do 2025. godine. Zamjeniće se i šatlovi boljim letjelicama. Jasno je da se može postaviti još dosta pitanja, mišljenja, ili jednostavno drugi prirodniji, prijemčiviji i potpuniji kosmološki pogled koji rasvijetljava dosta toga. Mnoge naučne misli su kroz vijekove prolazile razne poglede, mišljenja, ispite i proširivanja, dok u XIX vijeku nisu dobile pečat. Neke od njih su imale fenomenalan put razvoja, dok od XX vijeka nije došao opšti civilizacijski sunovrat. Ali, kraj nikad ne postoji, jer stalno kretanje materije to ne dozvoljava.

Kad se jedan sistem u nauci (ali i u bilo čemu drugom) izgradi na neispravnom i nepopravljenom temelju - greški u korijenu, svaki budući element baziran na njemu biva pogrešan. Što je više sili propaganda, kult i kojekakve napuvane novine za naduvavanje psihe (termin K. G. Junga), kako bi je opravdali i sačuvali autoritet nekoga pred masom koja ne razumije, to ona svakim danom pokazuje svoju bolest - u naučnom svijetu čija se kritika ne može suzbiti, jer je to iluzija, nasilan i neprirodan poredak. Bolest truje i izjeda polako čitav sistem, a onda objavi kraj kada su sve ćelije trule. Prije ili kasnije.

Nekada je mnogo trebalo vremena da se shvati i prihvati heliocentrični sistem, u razmaku od Aristarha (III v.p.n.e.) do Kopernika (XVI vijeka). Bila je to sasvim druga epoha u odnosu na današnju.



Da li početak?

„Ja želim da saznam kako je Bog stvorio ovaj svijet. Ne zanimaju me ove ili one pojave, u svetu ovog ili onog elementa. Želim da znam njegove zamisli, ostalo su detalji.” (Albert Ajnštajn)


Da li kraj?

„Vi zamišljate, da ja sa jednim mirnim zadovoljstvom mogu gledati na moje životno djelo, ali izbliza gledano, izgleda potpuno drugačije. U mom djelu ne postoji ni jedan jedini pojam, za koji sam uvjeren, da će u budućnosti ostati postojan, i ja se osjećam potpuno nesigurno i pitam se, da li sam uopšte na pravom putu…"
(pismo Alberta Ajnštajna svom prijatelju Solovinu 1949. godine, Drugi o teoriji relativnosti, iz "Die größte Mystifizierung in der Geschichte der Wissenschaft: Die Relativitätstheorie")


-Specijalno izdvojeni i dopunjeni prvi dio rada „Neki koraci budućnosti“, pisan avgusta 2011.



Napisao:
Vladimir Karadžić,
dip. bečel. istorije, student IV god. spec. stud. Istorije i istraživač prirode i društva.
Podgorica, septembra 2011. godine.


Literatura, časopisi, grafika, slike i drugi izvori:


-Vizija svemira, napisao Timoti Feri, snimio Džo Meknali, National Geographic, Srbija, jul 2009, 67-83.
-Daleki svetovi-u potrazi za novim Zemljama, Timoti Feris i ilustracija Šona Meknotona i drugih, National Geographic, Srbija, decembar 2009, 39-41.
-Svijet, dnevni list Pobjeda, petak, 8. jul 2011, 7.
-Osluškivanje univerzuma-uskoro izgradnja polja najfinijih satelita, Dan, dnevni list, Nauka, subota, 1. oktobar 2011.
-Moja teorija, Albert Ajnštajn, Sezam book, Beograd, 2005, 62 i 63.
-Nastanci, Nil de Gras Tajson i Donald Goldsmit, Laguna, Beograd, 2005, 29-72.
-Neutrino šokirao naučni svijet, poljuljana Ajnštajnova teorija relativiteta, Dan, dnevni list, Nauka, subota, 1. oktobar 2011.
-24sata.info: Einstein se “okreće u grobu”: Otkrivene čestice brže od svjetlosti, http://www.24sata.info/lifestyle/nauka/73405-Einstein-okrece-grobu-Otkrivene-cestice-brze-svjetlosti.html , 22. 09. 2011.
-Astronomija, Atlasi znanja, Mladinska knjiga, Ljubljana-Beograd, 1978.
-Vojna enciklopedija, Izdanje redakcije vojne enciklopedije, tom 10, Beograd, 1967, 359.
-Vojna enciklopedija, Izdanje redakcije vojne enciklopedije, tom 2, Beograd, 1959, 231.
-Vojna enciklopedija, Izdanje redakcije vojne enciklopedije, tom 4, Beograd, 1961, 768 i 769.
-WinStars, WinStars application Frencky company, by Franck Richard (program-elektronska observatorija), Version 1.030 R0, 06/06/2002.
-Čarobnjak, život i vreme Nikole Tesle-biografija jednog genija, M.Sajfer, Stylos, Beograd, 2006, 107, 108, 134.
-Ajnštajnova teorija relativnosti 100 godina laži, Seadin Jelovac, Znanje-Portal za razvoj svijesti: val-znanje.com, knjige i tekstovi, Mostar, 2006, 100-112.
-Etarska fizika i relativizam, Velimir Abramović, Akademija NOIA, Znanje-portal za razvoj svijesti: val-znanje.com, Znanost, http://www.valznanje.com/index.php?option=com_content&view=article&id=1329:eterska-fizika-i-
relativizam&catid=37:tekstovi&Itemid=172
, 29. 06. 2011.
-Nikola Tesla i etar – nova nauka i tehnologija, Velimir Abramović, Bašta Balkana blog,
http://www.bastabalkana.com/2011/09/nikola-tesla-i-etar-nova-nauka-i-tehnologija/, 5. 09. 2011.
-Brzina svetlosti i Maxwellova konstanta (Relativna relativnost), dip. inž. Goran Marjanović, Kroz
Prostor i Vreme, http://kpv.rs/?p=1079 , 19. avgust. 2011.
-O svetlosti i drugim pojavama visoke frekvencije, Nikola Tesla, Predavanja, tom prvi, Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2006, 167-233.
-Nenadmašni genije, život Nikole Tesle, O'Nil, Metafizika, Beograd, 2006, 191, 192.
-Tesla, čarobnjak i genije, Aleksandar Milinković, SIA Z “Zlaja”, Beograd, 2006, 71 i 72.
-Simbol Sunca i filozofija elemenata stvaranja kroz istoriju, V. Karadžić, Znanje-Portal za razvoj
svijesti: val-znanje.com, knjige i tekstovi, i znanost, ljeto 2011.
-Univerzum i čovjek-makro i mikro svijet na djelu-Tesla, drugi dio Razvoja čovječanstva, V.
Karadžić, Znanje-Portal za razvoj svijesti: val-znanje.com, znanost, 27. 03. 2011, knjige i tekstovi, ljeto 2010.
-Strana međunarodna kritika gdje se mogu naći brojni linkovi:
1)http://wissenschaftliche-physik.com/blog/
2)http://wissenschaftliche-physik.com/2011/09/bundesministerium-loscht-kritik-auf-der-
%E2%80%9Ceinsteinjahr%E2%80%9D-webseite/

3)http://www.worldsci.org/php/index.php?tab0=Scientists&tab1=Countries
4)http://manipulatorzy.salon24.pl/126122,albertowi-einsteinowi-poswiecam-cz-2
5)http://www.ekkehard-friebe.de/Integer.htm
6)http://www.ekkehard-friebe.de/Dissler.htm
7)http://mimo-2.bloger.hr/
8)http://www.sendspace.com/file/nb7v8t
9)http://www.sendspace.com/file/50y1yx
10)http://www.jocelyne-lopez.de/blog/2007/12/gotthard-barth-der-gigantische-betrug-mit-einstein/
11)http://www.jocelyne-lopez.de/blog/2008/02/go-mueller-praesenz-im-internet-und-in-bibliotheken/
12)http://www.guspepper.net/electro/Segundo%20semestre/Seminarios/Funez.pdf
13)http://arxiv.org/PS_cache/arxiv/pdf/0808/0808.1117v1.pdf
14)http://www.ekkehard-friebe.de/Hundert-Autoren.pdf
15)http://www.4shared.com/dir/-E0w6uTo/sharing.html#dir=25907944
16)http://ekkehard-friebe.de/blog/professor-zifeng-li-china-zur-speziellen-relativitatstheorie/
17)http://wissenschaftliche-physik.com/projekt-go-mueller/
18)http://www.chronos.msu.ru/seminar/eprogram.html
19)http://www.nikolatesla.rs/ . . .



 

Nikola Tesla i eter – nova nauka i tehnologija



Nikola Tesla je otkrio i koristio fundamentalni zakon koji pobudjuje potencijalne delove etra, i.e. zakon koji struktuira originalno beskonačan i kompaktan (apsolutno homogen) etar. Radi se o principu osamostaljivanja delova u beskonačnoj celini jedinstevenog fizičkog continuum-a (u današnjoj naučnoj upotrebi je više pojmova koji svi znače istu fizičku pojavu: nula, kontinum, kontinuitet, etar, beskonačnost, celina, Elejsko Biće, Euklidova tačka, vakum, itd.).

Delovi kontinum-a nastaju po posebnom algoritmu koji ih izdvaja tako da ne napuštaju celinu, tj. beskraj, i oni su to što nazivamo elektromagnetnim entitetima ili klasično - svetlost.

Iz pretpostavke kontinualnosti etera, osnovnog kosmičkog medijuma, sledi ne samo da je centar kosmosa svuda, tj. neodredjen već sledi i to da zakon njegovog struktuiranja mora biti podudaran sa zakonom koji definiše relacije tačaka na homocentričnim sferama. (Ovde nije moguće ulaziti u dublju analizu tog zakona čija suština zahteva upotrebu jezika filozofske ontologije i matematike. Nije poznato da je Tesla svoju teoriju dovršio i iskazao u ovom obliku, ali je ostavio nekoliko aparata koji rade na savremenoj fizici potpuno nedokučivim principima. Reč je o etarskom generatoru, tj. elektromagnetskoj kugli na uvek istom elektro-potencijalu bez obzira na izvod, tj. odliv energije, zatim o asinhronom motoru koji radi na gravitacione talase planeta sunčevog sistema (motor sam počinje sa radom u izvesno doba godine, reagujući na odredjenu konstelaciju planeta i isto tako staje kada mu istekne rezonantni interval vremena). Osim ovoga, Tesla je ostavio i “lebdilicu”, metalni disk sa antigravitacionim svojstvima, koji levitira na visini koja zavisi od jačine gravitacije na datom terenu.)

Etarski medijum beskonačan je u svim pravcima, ima jednu jedinu karakteristiku - r (radius) koji (po sfernom zakonu) useca sferne delove u kontinuum, delove čije su površine diskontinualne, odnosno punktualne.

Delovi struktuiranog etera mogu biti sinhroni, odnosno rezonantni, i asinhroni. U prvom slučaju dolazi do kondenzovanja subatomskih čestica kao što su elektroni, protoni i neutroni. Ove čestice nastaju rezonantnom sintezom fotona po istim principima po kojima se i sami fotoni osamostaljuju kao posebni entiteti u eteru. Asinhroni delovi etera, dakle, nerezonantni, jesu prostor u kome rezonantni fotoni grade materiju.

Teslin Toranj Varadenklif bio je pitagorejski oscilator. Matematika njegovog emitovanja kompleksa elektromagnetskih talasa specijalnih karakteristika bila je identična sa tajnom stvaralačkom matematikom Pitagorejaca. Simboli koje je Tesla pisao u svojim jednačinama imali su jednoznačnu fizičku interpretaciju. Principi Tesline etarske tehnologije pripadaju nivou kosmičke egzistencije sa koga se vlada prostorom i vremenom. Ne sama Kula, nego princip rezonantnog i harmonijskog oscilovanja etera je tako moćan da se njegovim shvatanjem i primenom bez sumnje rešavaju svi ključni problemi savremene fizike i posebno konverzije energije.

Pomoću svoje takozvane otvorene vakumske cevi Tesla je proizvodio protone, elektrone i neutrone direktno iz fizičkog kcontinum-a, stvarajući ih na bilo kojoj udaljenostei. Umesto da pusti da protonski snop putuje prostorom do odredjenog mesta, on je obrazovao uslove za trenutno nastajanje proizvoljnog broja čestica na bilo kojoj zadatoj distanci. Veličina elektrona, protona i neutrona takodje ničim nije bila ograničena. Upravo razlika u njihovoj veličini, s obzirom da su one gradivne jedinice svakog sveta u Kosmosu, jeste razlog vremenskog pomeranja medju paralelnim svetovima, koji inače svi pripadaju istom osnovnom continuum-u.

Oslanjajući se na pretpostavku o Teslinom zapanjujućem i u nauci još nedostignutom poznavanju zakona prirode, moramo se zamisliti nad tim kakve je tehničke zadatke i sa kakvim mogućim posledicama Teslina Kula Vordenklif trebalo da izvrši?

1) Da osciluje jonosferu; kako naponska razlika izmedju zemljine površine i jonosfere iznosi oko dve milijarde volti, to bi Kula neprekidno oscilujući višim i nižim harmonicima frekvencije jonosfere, najzad ušla s njom u fazu (rezonanciju) i ispraznila je slično kao što se prazne obični električni kondenzatori. S obzirom da bi se takvo pražnjenje izvršilo trenutno, postojala je realna opasnost uništavanja Njujorka. Jer pražnjenje bi izgledalo ovako: iz jonosfere odjednom bi se sručio visokoenergetski stub plazme velikog prečnika, možda i nekoliko stotina kilometara, i sve na tom prostoru bilo bi dezintegrisano, spaljeno na način kako se u Biblijskim legendama opisuje propast Sodome i Gomore. Naravno, Tesla nije hteo da uništi Njujork, već kratkim intervalima oscilovanja samo da crpi energiju iz jonosfere za pogon svog velikog oscilataora koji je zahtevao minimalni napon od sto miliona volti. Kao aparat za vrlo kratko oscilovanje Tesla je koristio veliki broj ultravioletnih lampi rasporedjenih na vrhu kupole.

2) Da uzima energiju iz etera; oscilovanjem nerezonantnih elektromagnetnih polja moguće je pomeriti vremensku koordinatu i reciklirati energiju iz prošlosti i budućnosti, a da se ne narušava elektromagnetna stabilnost okoline. Svakako, to se mora raditi po strogo kauzalnom matematičkom zakonu koji odnose frekvencija odredjuje sasvim precizno, inače efekti izlaze izvan kontrole i dešava se neprevidjeno dekomponovanje materijalnih objekata ili njhovo trenutno izbacivanje iz segmenta naše realnosti, kao u Filadelfija Eksperimentu.

3) Da otvara vremenske prozore u paralelnim svetovima; kako paralelni svetovi imaju elektromagnentu strukturu talasnih dužina i frekvencija različitih od našeg sveta, moguće je kompleksno-harmoničnim elektromagnetskim oscilovanjem uspostaviti parcijalnu vezu izmedju frekvencije našeg sveta i frekvencija tih drugih svetova, tako da pojedini prizori iz njih postanu vidljivi u našim uslovima na Zemlji, i obrnuto.

4) Da ubrzava mentalnu evoluciju čovečanstva; uspostavljanjem konstantnog polja više frekvencije, harmoničnog kolektivnom elektromagnetnom polju ljudi, vrši se postepeno povećavanje moći percepcije i proširivanje mentalne sposobnosti prijema ideja. Zračenje ovih frekvencija može biti i štetno, ako je neprecizno. Svaka disharmoničnost polja (nerezonantnost) izaziva u čoveku delimično razdvajanje mentalnog i fizičkog plana što se u blažem vidu manifestuje kao rak, psihoza i druga oboljenja.Potpuno razdvajanje je, naravno, smrt jedinke. (Na istom principu funkcionišu i virusi, bakterije, kao i promena u Kosmosu uopšte.) Važno je napomenuti da su ovi procesi uglavnom tempirani, tj. s odloženim efektima.

Usled nedostatka pravog znanja, ljudi svoju elektromagnetsku okolinu sve više zagadjuju radio-talasima, radarskim mikrotalasnim zračenjem (radari uzrokuju rak i to je eksperimentalno dokazano) i drugim negativno interferirajućim elektromagnetnim zračenjima koja su u disharmoniji sa frekvencijama živih bića i informatičkim poljem našeg Sunčevog sistema.

5) Da po volji transponuje planetu Zemlju u paralelne realnosti; da je dovršio svoj sitem od pet emitera i pustio ih u rad, Tesla bi bio u mogućnosti da čitavu Zemlju, kao jedinstven rezonantni sistem, dovede u stanje oscilovanja specifično za neki drugi segment realnosti i tako nas fizički premesti u paralelni svet. Ovim aktom on je verovatno želeo da izvrši mutaciju ljudske vrste, ubrza putovanje civlizacije kroz vreme i na taj način naglo je unapredi tehničkim putem. Ai s obzirom na univerzalnu uskladjenost frekvencija u kosmosu ovo bi bilo veoma opasno. Ulaženje Zemlje u fazu rezonantnog oscilovanja sa paralelnim svetom trajalo bi suviše dugo i dešavale bi se katastrofe poput one iz predanja o Atlantidi.

Napustivši fizički plan Tesla nam je ostavio svoj dragoceni naučni putokaz. Njegov rad jasno pokazuje da se iz raznih aspekata, uglova i interpretacija istina nikada ne može potpuno sagledati, kao što se ni continuum ne može sagraditi iz diskretnih delova. Priroda istine takva je da se ona mora spoznati odmah, do kraja, u celini ili nikako. Podsetimo se samo Dekartovog otkrića da beskonačno prethodi konačnom i Spinozine beskrajne supstancije, koja je ono što prirodu ujedinjuje sa Bogom.

Savremeni eksperimentatori treba da imaju na umu da se tajna objašnjenja fizičkog krije u metafizičkom. I dokle god naša nauka bude zaslepljena istraživanjem isključivo materije, dotle ćemo biti u ovom nepodnošljivom stanju iluzorne, podeljene i nesavršene svesti.

Ključni prodor sadašnjeg ljudskog saznanja mora se učiniti, i učiniće se, u fizici. Jer gradju materije, zakone njene kreacije i njenu ulogu u prirodi treba prethodno definitivno razjasniti, da bi se ljudski um oslobodio i osposobio za prava duboka kosmološka istraživanja.

Rukvodioci Filadelfija eksperimenta, ma ko da su bili, otkrili su nam egzistenciju do tada nepoznatih naučnih problema. U smislu fizičkih zakonitosti, za eksperimentatore prirodom, znanje, moć i pravo da u pogon stavljaju njene principe - izjednačeni su. Ali šta biva onda kada usvojimo visoko verovatnu pretpostavku da isti kosmički principi vladaju i naučnicima, kao delovima Kosmosa? Šta ako se sva materija, organska i neorganska, u elementarnom obliku može razviti u takozvane elektromagnetske spektre i iz njih povratno sintetisati po egzaktnim matematičkim zakonima? Zar onda etička pravila ne gube svoj isključivo ljudski karakter i ne zadobijaju univerzalnu matematičku podlogu?

Nije li etika onda samo kosmički princip distribucije energije? U tom smislu ona zadobija snagu prirodnog zakona.

Teško ćemo objasniti eventualnim stanovnicima u vremenu pomerenih svetova zašto našim reaktorima i akceleratorima izazivamo katastrofe njihovih galaksija i zvezda i zašto uopšte eksperimentišemo na način koji i nas same nepredvidljivo menja i razara.

Ako je etika u suštini harmonija, a dobrota energetski ekvilibrijum, onda u svetu nužno deluje matematička kosmička etika. A nad matematičkim principima nasilje se ne može vršiti. ("Nema kraljevskog puta u geometriji!" - rekao je Euklid kralju Egipta, dok se mučio da reši jedan geometrijski problem.)

Kosmos je završeni eksperiment na koji razum postavlja pitanja, pametna, ali i glupa, i zato je primenjena nauka, rodjena iz defektne, a nesavitljive teorije, ono čega se pravi filosof i naučnik prvo mora odreći da bi shvatio nešto od rada kosmičkog mehanizma.

Evolucija Teslinih filosofskih stavova od vizionarskih do čisto inženjerskih i od inženjerskih do metafizičkih, kao i Teslin lični život, paradigme su pravog osnivača naučno-tehnološke civilizacije. Njegov odnos prema ljudima kao i prema samom sebi posledica su dejstva impersonalnog apsoluta u njemu kao čoveku; ni prema sebi, ni prema drugima nije imao lični odnos i zato je tako malo grešio u životu.

U savremenoj nauci Tesla se sve više citira. Počeli su da ga proučavaju i naučnici koji do sada nisu poimali teškoće elektromagnetske teorije zasnovane isključivo na Maksvelu, posebno oni koji se muče ujedinjenjem elektromagnetizma, gravitacije i jake i slabe nuklearne sile. Da li je materija beskonačno deljiva ili nije? Je li prostor beskonačno deljiv? Najzad, šta je sa ulogom vremena u fizičkim procesima, njegovom jednoznačnom i ontološki zasnovanom definicijom kao i njegovim dejstvom? Naravno, bez definicije vremena ne može se dati nikakva hipoteza o njemu kao aktivnom faktoru fizičke realnosti. Ili je vreme samo mera, neka vrsta ljudske fikcije, obična kordinata, kako se danas prećutno uzima u fizičkim teorijama, postavljenim na relativizmu i kvantnoj mehanici...

Ljudsko neznanje je neizmerno i odbacivanje Tesliniih ideja o etru kao osnovnom medijumu koji strukturno ujedinjuje prostor i materiju dovelo je do zaustavljanja mišljenja u fizici, do kruženja u koncepcijama, do neprestanog vraćanja na stare, već ispitane i prevazidjene ideje. Reč je, pre svega, o Ajnštajnovoj neadekvatnoj matematici (množenje negativnom dužinom u specijalnoj teoriji relativnosti, iz čega proističu vremenska nesaglasnost opažaja u translatornim sistemima i skraćivanje dužine tela u pravcu rasprostiranja, zatim, množenje nulom u opštoj teoriji relataivnosti, iz čije korekcije je proizišla najveća besmislica moderne kosmologije: big-bang teorija, tj. naizmenično eksplodiranje i sažimanje kosmosa).

U pravim naučnim krugovima, koji svesno preuzimaju na sebe rizik obrazovanja “nove fizike”, Tesline koncepcije sve više se proučavaju i uvažavaju. U ovom trenutku su u toku eksperimenti sa ekstra niskim i ekstra visokim frekvencijama specifičniih modulacija, (HARP projekt), kojim se zrači jonosfera. Sve posledice tih dejstava se još ne znaju. Medju njima su i upravljanje metereološkim pojavama, naročito uraganima i atmosferskim pritiskom, kao i utiskivanje misli i emocija subjektima spolja, elektromagnetskim putem, tj. rezonancijom sa elektromagnetskim emiterima. Pokazalo se da je tehnološki sasvim moguće imitirati elektromagnetsku osnovu ljudskih misaonih radnji, tako da subjekat ima utisak da je to njegova originalna misao ili odluka njegove slobodne volje. Upravo to je i glavni stav Tesline kibernetike: "Čovek je automat kosmičkih sila" ističe on u više članaka i predavanja.

Još lakše je, kažu eksperimentatori, izazvati masovne emocije ili imputirati nameru velikom broju ljudi adekvatnim osciliranjem jonosfere, koja je samo kompleksna mreža nižih harmonika kolektivno nesvesnog čitavog čovečanstva. Jonosfera je ključ za upravljanje masovnim osećanjima i mislima. A svega ovoga Tesla je bio svestan još daleke 1899. Godine, u Koloradu.

Univerzitetska nauka, posebno srpska naučna zajednica, je protiv Tesle i njegovih ideja pre svega zato što ih ne razume. Drugi jak razlog je u Teslinom suprotstavljanju nuklearnoj fizici i njegovoj proceni da će njena primena u tehnologiji trajati kratko i da kvantna mehanika nema ozbiljnu naučnu budućnost. Zar akceleratori nisu već prevazidjene stare mašine, dobre još samo za Muzej nauke i tehnike?

Tesla - kosmolog imao je svoju filosofsku i religijsku poziciju:

"Aristotel je učio da u vasioni postoji nepokretna entelehija koja sve pokreće i misao je njen glavni atribut. Isto tako ja sam uveren da je ceo kosmos objedinjen kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu. Postoji u vasioni neko jezgro otkuda mi dobijamo svu snagu, sva nadahnuća, ono nas večno privlači, ja osećam njegovu moć i vrednosti koje ono emituje celoj vasioni i time je održava u skladu. Ja nisam prodro u tajnu toga jezgra, ali znam da postoji i kada hoću da mu pridam kakav materijalni atribut, onda mislim da je to SVETLOST, a kada pokušavam da ga shvatim duhovno onda je to LEPOTA i SAMILOST. Onaj koji nosi u sebi tu veru oseća se snažan, rad mu čini radost jer se i sam oseća jednim tonom u sveopštoj harmoniji".

Zaključak studije ili o perspektivi nauke Nikole Tesle

Ne samo ljubitelji i fizičari - amateri, koji nastavljaju Teslin rad, već i svi ljudi koji duboko misle o nauci, slažu se u jednom: učenje savremene fizike u osnovi je skup nelogičnih stavova, jedan kontradiktoran sistem. S jedne strane gledano, vreme je relativno i zavisi od posmatrača, a s druge strane tvrdi se da vreme kvantnog skoka nije merljivo.

Na katedrama na kojima se proučava nuklearna fizika, odnosno raspad atomskog jezgra, važi pretvaranje materije u energiju bez ostatka i u fisionim računima sve se slaže. Na katedrama za astrofiziku, medjutim, pretvaranje materije u energiju ne uzima se ozbiljno, već se masa računa preko jačine gravitacije, koja se opet izračunava preko Doplerovog pomaka, tako da na papirima nedostaje preko devedeset posto materije u Kosmosu. Umesto da se menja teorija, ovo se u školama naziva "defekt mase". To jest, kriva je masa što nedostaje, jer šef katedre i profesori "misle dobro i predaju istinu". Oni su "država za katedrom". Nažalost, stvari se od Galileja i Đordana Bruna nisu mnogo izmenile.

Tesla je radio i na specijalnoj "vakuumskoj cevi sa otvorenim krajem" koja služi kao projektor čestice na neograničene daljine. Ciljanje se vrši elektrostatički, duž elektrostatičkih slojeva atmosfere, koji se mogu videti i golim okom: to su upravo oni slojevi po kojima klize oblaci. Pokazuje se da su polifazni sistem, indukcioni motor i generatori naizmenične struje - manje značajna Teslina otkrića. Najvažnije je svakako ono što se iz njegovih eksperimenata sa etrom i vremenom može izvući kao potpuno nova, kosmološka fizika, utemeljena na energetskoj rezonanciji etra i rezonantnim efektima vremena, i postaviti umesto fizike zasnovane na plitkom i nejasnom konceptu "sveopšteg i večnog kretanja izazvanog silom".

Teslina glavna otkrića su: prenos energije na proizvoljnu distanciju (zapravo, superprovodljivost prirodnih medijuma), njegove vatrene lopte (fuzija strukturnih elemenata etra u materiju), Teslin visokofrekventni rezonantni oscilator za njegove talase nehercijanskog tipa sa takozvanom bočnom modulacijom (to jest svojevrsne majnd-mašine, koje proizvode polja takvih karakteristika da neposredno interferiraju sa elektromagnetskim poljima ljudskog mozga, prigušujući moždane oscilacije ili menjajući samu prirodu oscilovanja, što u emocionalnom segmentu indukuje razna osećanja i raspoloženja, kao i izmenjena stanja svesti, kao što su kreativnost, hiperpercepcija, hipermnezija, sve do hiperkognicije u kojoj se pojavljuju “relativističke” anomalije u vremenskom domenu), dinamička teorija gravitacije (diferencijalna teorija po kojoj svaki element Mendeljejevog sistema ima svoje G, svoju gravitacionu konstantu; Tesla je ovde nastavio Etvešove radove i izveo niz potvrdnih merenja), i napokon, to je Teslina elektromagnetska teorija, nikada objavljen ai javno formulisana koja ne koristi uobičajene pojmove kao što su "energija", "talasna dužina", "frekvencija" i druge, već umesto njih važe pojmovi: "kriva rasporeda", "vibracija sistema zavojnica", "električni pritisak", "proporcija prenosa", "etar", "dinamika električnog fluida", "geometrijske mogućnosti cevi" itd.

Od moderne matematike Tesla je koristio samo Furijeove nizove da bi razvijao elektromagnetske entitete u više i niže harmonike, jer se to slagalo sa njegovom osnovnom pretpostavkom o istovremenosti svih delova beskonačnog fizičkog kontinuuma. Jasno je da se beskonačnost ne može sastojati od neistovremenih delova. Teslina kosmologija je najopštijeg tipa, važi za izotropni i beskrajni, jednom rečju, celokupni Kosmos, dok je Maksvelova elektromagnetika važeća za mala rastojanja; u suštini Maksvel je izvršio matematizaciju Faradejevih džepnih i sobnih eksperimenata, ne konceptualizujući problem do kraja. Nedostatnosti Maksvelove teorije proizvele su kao posledicu velike teškoće u Specijalnoj teoriji relativnosti (odnos energije kvanta i brzine svetlosti u drugom postulatu; sam Ajnštajn zanemario je u foto-efektu relativističke promene prostora i vremena u kretanju, jer ako se energija menja sa brzinom, nikakvog efekta ne može ni biti, ukoliko nema energetske ekvivalencije putanje izbijenog elektrona i upadnog fotona. U opštoj teoriji relativnosti, nedostaci Maksvelove teorije doveli su do ideje svetske linije (zapravo do pankosmičke ekstrapolacije Faradejevih magnetskih linija sila, koje opisuju gvozdeni opiljci na laboratorijskom stolu), najzad do predstave o konačnom svemiru, koji se povremeno sabija u bezdimenzionalnu tačku (problem singulariteta) i eksplodira. Na sve ovo ne bi se smejao samo Tesla, nego sa njim i mnogi antički filosofi i naučnici jasnog uma: Euklid, Platon, Pitagora i drugi.

Nikola Tesla sa svojom naukom isto je toliko značajan i neprocenjivo veliki za savremeni svet planetarnog telekomunikacionog sistema i razrešenje duboke krize vrednosti naučno-tehnološke civilizacije, koja traži svoju filosofsku ontologiju, kao što je za Hrišćansku civilizaciju bio značajan mit Isusa Hrista. Interesantno je da smo tokom stotina i hiljada godina imali toliko mnogo velikih naučnika, ali ni jedan od njih nije dobio svoju crkvu kao što je ima Tesla u Kaliforniji, u San Dijegu, upravo u centru svetske naučno-tehnološke moći. Ni Plank, ni Ajnštajn, ni Bor, ni Pauli, ni NJutn, ni Toričeli, i pored bavljenja alhemijom i teologijom (Njutn), ili astrologijom (Kepler), ili mistikom (Laplas), nisu ubedili kolektivno nesvesno čovečanstvo u transcendentalnu dimenziju svojih naučnih pogleda.

Hrišćanska civilizacija je metafora oslonjena na patnju, žrtvu i iskupljenje, na tajnu krštenja, uskrsnuća i zagrobnog života, ona je trajno obojena čovekom i njegovom osećajnošću. S druge strane, scijentističko doba ima Teslu kao humani simbol jedinstva duha i materije, a umesto mitologije i religijske metafore uspostavlja veru u naučne principe i jasno vidjenje najdubljih kosmoloških zakona. U istorijskom smislu, Tesla fundamentalno menja oblik religioznosti na planetarnom nivou. Dakle, on nije običan naučnik, pa ni samo genijalan čovek, već svetsko-istorijska pojava najvišeg ranga, koja duhovnost teologije zamenjuje duhovnošću nauke. Uostalom, savremena fizika već je postala filosofija novog doba jer se otvoreno bavi strukturom materije, genezom kosmosa, a od skora i etikom.

Kvantna mehanika kopenhagenškog kruga oko Bora, Hajzenberga i Paulija, nije rešila pitanje osnovne strukturne jedinice materije i principa fuzije (napokon i samu fisiju matematički opisuje jednačina koja se naknadno i nasilno izvodi iz Lorencovih transformacija (E=mc2), relativistička teorija nije rešila problem naučne, tj. substancijalne definicije vremena (vreme je..., pa šta je), a takodje nije objasnila ni sadržinu koncepta sile (u opštoj teoriji relativiteta Fundamentalni tenzor sa malim korekcijama ima istu vrednost kao Njutnova sila (F) i ne daje nikakvo drugo objašnjenje za putanje planeta oko Sunca, sem što se neobrazloženo tvrdi da planete moraju imati putanje kakve imaju zbog oblika prostora, čija se zakrivljenost, opet, ne može drugačije ustanoviti nego po obliku tih istih putanja; radi se o kružnom dokazu, koji ne dokazuje ništa i ne pruža pravo objašnjenje gravitacije i pravu operacionalnu teoriju iz koje bi proisticala mogućnost konverzije gravitacione sile u lokalnu rotaciju i njeno korišćenje).

Teslina fizika realnog fizičkog kontinuuma ili etra i njegova naučna misao naslonjena na predsokratovsku antičku kosmologiju i pitagorejsku generičku matematiku, (a ne na elektromagnetiku devetnaestog veka), nije odmah mogla da bude nastavljena, pre nego što su se pokazala sva ograničenja drugih nastojanja da se jedinstvenom fizičkom teorijom obuvhate zbivanja u fizičkoj realnosti. Posle Černobila svakom je jasno da bez prave koncepcije vremena i bez dubljeg poznavanja strukture materije, razbijanje atomskog jezgra nije ništa drugo do neodgovorno zlo eksperimentisanje na nivou empirijskih metoda. Černobil je početak sloma infantilnih vizija kvantnih mehaničara po kojima su i roštilj, mlin za kafu i mašina za pranje veša trebalo da rade na atomski pogon. A tragedija space-shutle Čelendžera podsetila je ljudski rod na činjenicu da nije ovladao pravim principima putovanja kroz beskrajni kosmički prostor i da se reaktivnim motorima duža putovanja ne mogu preduzimati. O medicinskim problemima medjuzvezdanih putovanja i da ne govorimo.

Teslina fizika pruža odgovore i ukazuje na intelektualni instrumentarijum kojim se ovi problemi mogu rešavati. Ona se najkraće može opisati kao interdimenzionalna stacionarna kosmologija i jedina je aktuelna teorija čije mogućnosti nisu ispitane.

Dešava se da izraz koji mi danas upotrebljavamo za neki fizički pojam nije ni postojao u Teslino vreme. Isto je tako i sa načinom pisanja matematičkih iskaza i znakova računskih radnji. (Od velike je koristi za mladog elektroinženjera, koji je, na primer, mnogo puta već čuo da je Julius Robert Majer otkrio zakon o “održanju energije”, da se iznenadi kada, čitajući original, otkrije da Majer nigde i ni u kom smislu ne upotrebljava reč energija; ili kada kod Arhimeda i Galileja, koji su sve izvodili matemataičkim putem, ne nadje ni jedan znak računskih radnji; ili kada vidi da čak i Njutn, koji je već bio pronašao infinitezimalni račun, još uvek sve dokazuje geometrijski, isto kao Euklid i svi drugi naučnici u vremenskom razmaku izmedju njih dvojice.)

Za razumevanje Tesle je apsolutno neophodno ne samo čitanje njegovih originalnih tekstova, već i razjašnjavanje sadržaja termina njegovog naučnog jezika, da i ne spominjem šifrovani deo zaostavštine gde je jedan te isti pojam korišćen u različitim kontekstima, tako da ima n-faktorijal kombinacija semantičkih izvoda. Bez jasne hipoteze Tesline teorije i podudarnog obrasca mišljenja, ovo je praktično nemoguće razumeti.

Avangardna svetska nauka polako se okreće Tesli. Nisu u pitanju ni komercijalni, ni univerzitetski segmenti naučnog mišljenja, već javnosti nepoznati pikovi svetske moći, čvorovi difuzne mreže svetskih upravljača globalnog informatičkog i scijentističkog čovečanstva, u kome su svi pojedinci povezani sa svim drugim pojedincima kanalima svetskih telekomunikacija i to na samo dva opšta principa: srodnosti ideja i nivoa inteligencije.Medjutim, ono što ih sve spaja fundamentalno jeste subjektivna relacija prema vremenu kao suštini nove civilizacije. Sve dosadašnje civilizacije zasnovane na ontosu prostora (tj. na prostoru kao njihovoj suštini) samo su istorijske činjenice.

U Teslinom planetarnom društvu sva će energija biti crpljena iz nepotrošivih i besplatnih prirodnih izvora. On je ukazao na to da je Zemlja jezgro ogromnog generatora i da rotacijom elektriše sporiju jonosferu milijardama volti i ampera, da zapravo, čovečanstvo živi u sfernom kondenzatoru neizmerne snage, koji se sam od sebe neprestano puni i po želji se može prazniti. Postoji jonosfera (faza), dielektrik (atmosfera) i Zemlja (nula). Imamo, dakle strujno kolo koje daje prirodni elektricitet neograničene snage, to jest čistu energiju, koja ne trpi nikakvu konverziju: izvrši rad i u istom obliku vrati se u prirodnu sredinu, u sistem planete Zemlje.

Postoje i Teslini linearni akceleratori u obliku otvorenih vakuumskih cevi, to jest cevi koje rade na sobnoj temperaturi i čiji se energetski snop ne rasipa, jer ne putuje kroz prostor već je navodjen elektrostatičkim karakteristikama cilja, tako da na bilo koju distanciju može da se prenese bilo koja količina energije indukcijom. To su Teslini čuveni "zraci smrti" napravljeni prema modelu funkcionisanja Sunca. Kenet Korum, koji je ponovio Teslin eksperiment u Americi i dobio efekte ipak nije shvatio poentu: Tesline čestice ne putuju kroz prostor kao loptice ili Hertzovi talasi, već nastaju iz indukcionih polja, baš kao i njegove već spomenute "vatrene lopte". Radi se o Teslinoj originalnoj teoriji kosmičkog zračenja, koju je i eksperimentalno dokazao.

Teslino obrtno magnetsko polje ima univerzalno važenje. Naprosto, to je jedna istina dublja od ljudske gnoseologije i ljudske osećajnosti, istina matematičkog tipa, čija ideja se neposredno ostvaruje u svakoj instanciji kosmičkog Bića.

Usudjujem se da zaključim da ni Teslin indukcioni motor, takozvani asinhroni, nije konceptualno dovoljno proučen. U njemu se nalazi još neotkrivena tajna rotacije nebeskih tela i rotacije uopšte. Ubrzano kretanje Teslinog jajeta proističe iz promene geometrije polja, a ne iz dodavanja kvantuma magnetske sile. Rad ovog motora izgleda jasan, baš kao što je nekada, pre Galileja i Njutna, svakome izgledalo jasno da je težina tela uzrok njegovog slobodnog pada.

Od drugih Tesliniih enigmi, neproučene su: radio-tehnika (više neometanih emisija na istoj frekvenciji) sa dvanaest u suštini neprimenjenih patenata); struktura materije ("Običavao sam da razbijam atom ne oslobadjajući nikakvu energiju" - izjava N. Tesle iz 1923. g.); gravitacija (model gravitacionog motora sa olovnim rotorom i statorom od stakla, koji radi jednom godišnje, reagujući na konstelaciju planeta); teorija etra (materija se struktuira iz etra i opnovo rastvara u etar, po jednostavnim matematičkim zakonima, ali nešto više materije nastaje, nego što nestaje - odatle povremene kosmičke katastrofe); Teslini medicinski aparti i dejstvo Teslnihi niskofrekventnih talasa na rad mozga (izazivaju kontrakciju i dilataciju subjektivne vremenske baze, tj. promenu psihološke sekunde).

Tesla je smatrao istinitom Budinu ideju o “ja” kao o iluziji. “Zaista,” govorio je, “mi nismo ništa drugo do talasi u subjektivnom prostoru i vremenu i kada ti talasi iščeznu, iza nas ne ostaje ništa... Nema individualiteta. Ne može se reći da talas u okeanu ima individualnost. Postoji samo iluzorno sledovanje talasa jednog za drugim. Vi niste ista osoba koja ste bili juče; i ja sam samo niz približnih egzistencija, ne potpuno istih. Ovaj lanac je ono što proizvodi dejstvo trajnosti, slično pokretljivosti slike, a ne moja subjektivna i pogrešna predstava o mom realnom životu”.

Kada zamišljam Teslu, ne vidim ga nasmejanog, nego žalosnog zbog onoga što ljudi sami sebi čine, u svojoj neizmernoj podredjenosti nepoznatim prirodnim silama.

Nije kraj. Novi je početak.



Preneseno sa: http://www.bastabalkana.com/




 

 

Nikola Tesla je još davne 1932. pisao o neutrinima koji putuju brže od svjetlosti



Rezultati koje su zabilježili znanstvenici u CERN-u mogli bi biti dokaz kako je putovanje kroz vrijeme moguće. A sve bi se to otkrilo još puno prije da su znanstvenici samo slušali Nikolu Teslu , koji prije osam desetljeća govorio o neutrinima koji putuju brže od svjetlosti.

- Malene čestice, svaka tako malog naboja da ih možemo zvati neutrinima. Kreću se velikim brzinama, prelazeći brzinu svjetlosti - pisao je Tesla još 1932. godine. Je li bio u pravu? Saznat ćemo, ali tek kroz koju godinu kada znanstvenici prođu kroz rezultate CERN-ovog eksperimenta.

Podsjetimo, znanstvenici su ustanovili kako je snop neutrina poslan iz CERN-a prema Gran Sassu putovao djelić sekunde brže od svjetlosti , koja je prema fizici najbrža u svemiru. Znanstvenici su oprezni su predviđanjima i ocjenama ovih rezultata, a znanstvena zajednica će još godinama vijećati o ovom eksperimentu.

Ukoliko se rezultat pokaže vjerodostojan pojavljuju se dvije zanimljive teorije o brzom putovanju neutrina.

Prva govori o neutrinima koji doista jesu brži od svjetlosti, što indicira kako vjerojatno postoji sijaset drugih čestica koje su brže od svjetlosti. Ništa u klasičnoj fizici ne uvjetuje primat svjetlosti po pitanju brzine, ali do sada ništa brže nismo pronašli. Kada bi se pokazalo da postoje čestice brže od svjetlosti teško bi bilo i zamisliti implikacije koje bi moderna fizika i astrofizika doživjele.

Druga teorija i dalje svjetlost vidi kao najbržu, a 'brze' neutrine objašnjava - varanjem. Neutrini po ovoj teoriji nisu bili brži od svjetlosti u ravnopravnoj utrci, već su putem propali u minijaturnu crvotočinu, koja ima je otvorila 'prečac' od CERN-a do San Grassa.

Ukoliko se to dogodilo, onda bi se moglo reći kako su neutrini putovali kroz prostor, ali i vrijeme - stigli su prije nego su trebali. Moderna znanost ne zna što vrijeme točno jest, a ovaj eksperiment bi mogao otvoriti nove teorije. Bi li nas mogle odvesti do vremenskog stroja kao u filmovima? Možda, ali ipak je vjerojatnije kako bi nam rezultati te fizike pokazali kako da i sami radimo prečace u svemiru.

Moguće implikacije? Pa za početak, tramvaji možda više ne bi kasnili.


Izvor: Jutarnji List


 

Više članaka...

Stranica 5 od 14

5

Jedinstvenih posjetitelja:

mod_vvisit_counterDanas323
mod_vvisit_counterJučer1001
mod_vvisit_counterOvaj tjedan2481
mod_vvisit_counterOvaj mjesec22923
mod_vvisit_counterUkupno od 01.08.2010.2999528

Online:

Trenutno aktivnih Gostiju: 145